Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9719">Dušan Marić</a>

Dušan Marić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, tražim objašnjenje po članu 226. Poslovnika o istoj temi o kojoj je govorio gospodin Todorović.
Naime, tražim objašnjenje, zašto država Srbija nije podnela protivtužbu protiv Hrvatske za zločine koji su počinjeni od 1991. do 1995. godine, tim pre što ima više elemenata za podnošenje protivtužbe, nego što je Hrvatska imala elemenata za podnošenje svoje tužbe?
Podsetiću na samo tri ključna elementa. Prvo, u vreme Drugog svetskog rata, Hrvatska je počinila težak masovni zločin, genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj, u Srbiji i BiH.
Na monstruozan način, ubijeno je preko milion pripadnika srpskog naroda. Samo u logoru Jasenovac ubijeno je 700.000 ljudi, od toga, preko 50.000 dece. Narednih dana ću organima Vlade Srbije i nadležnim organima dostaviti spisak sa 22.000 imena srpske dece, sa svim podacima, koja su ubijena u Jasenovcu.
Drugi element jesu zločini koji su se dogodili 1991. godine. Te godine, napadom na kasarne JNA, napadom na Plitvice, Borovo Selo i druga srpska naselja, Hrvatska je izazvala rat i počinila zločin protiv mira. Po međunarodnom pravu, zločin protiv mira je najteži mogući zločin, mnogo teži od zločina genocida.
U tom ratu od 1991. do 1995. godine, podsećam, Hrvatska je na teritoriji Hrvatske ubila oko 7.000 ljudi srpske nacionalnosti, a na teritoriji BiH – preko 4.000 ljudi srpske nacionalnosti. Počinila je teške zločine, od kojih neki, posebno oni koji su počinjeni u vreme ''Bljeska'' i ''Oluje'', imaju elemente genocida.
Neću ovde tvrditi da su zločini počinjeni u Hrvatskoj, ni sa srpske, ni sa hrvatske strane, čist genocid po definiciji, po međunarodnom pravu. Mislim da ni jedni, ni drugi zločini koji su počinjeni nad Srbima ili Hrvatima nisu u pravom smislu reči genocid, ali, ako se govori o tome koji su zločini teži, koji imaju više elemenata genocida, onda su to, u svakom slučaju, zločini koje su Hrvati počinili nad srpskim narodom.
Da rezimiram. Za svoju tužbu koju je podnela protiv Srbije, Hrvatska je imala samo jedan adut, ratne zločine, bilo je tih ratnih zločina koje su Srbi počinili nad hrvatskim narodom u Hrvatskoj, a Srbija je imala tri aduta.
Prvi adut su ratni zločini koji su počinjeni u poslednjem ratu, a koji su, kao što sam rekao, teži od srpskih zločina nad Hrvatima. Drugi adut, žao mi je što upotrebljavam tu terminologiju, možda je malo neprikladna, to je zločin genocida koji je počinjen od 1941. do 1945. godine i koji niko u međunarodnoj zajednici ne osporava. Treći adut je zločin protiv mira koji je Hrvatska počinila 1991. godine.
Uprkos tome, Hrvatska je podnela tužbu protiv Srbije, a Srbija nije podnela protivtužbu protiv Hrvatske. Postavlja se pitanje – zašto? Nameće se samo jedan jedini odgovor – da se šalje jedna loša poruka međunarodnoj zajednici, svetskoj javnosti, da Srbija na taj način posebno priznaje da je srpska krivica za zločine koji su se dogodili u poslednjem ratu veća od hrvatske krivice. Hvala vam.
Dame i gospodo, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Pre deset minuta kolega iz poslaničke grupe G17, Jovan Nešović, izjavio je sledeće - vi znate da sada u ovoj nedelji štednje kamate u svim bankama iznose 10%. Pomislio sam da je u pitanju neki lapsus ili da se čovek možda šali.
Prije pet minuta sa ove iste govornice, gospodin Nešović izjavljuje sledeće - preporučio sam građanima da ne gube 10% jer svaka banka sada daje toliku kamatu. Provereno je da u zemlji Srbiji, u kojoj se mi sada nalazimo, ne postoji ni jedna jedina banka koja danas daje kamatu 10%, i u nedelji štednje i prije nedelje štednje. To je jedno.
Drugo, kada narodni poslanik smišljeno dva puta u roku od deset minuta izađe za ovu govornicu, izgovori jednu takvu neistinu, smatram da time on ne vređa samo narodne poslanike, odnosno njihovo dostojanstvo, nego i građane Srbije, svih onih građana Srbije koji nisu u zavadi sa zdravim razumom. Kada slušam poslanike iz G17 stičem utisak da postoje dvije Srbije, jedna stvarna Srbija u kojoj mi svi živimo i jedna virtuelna Srbija.
Juče smo čuli od predstavnika G17 da njihov predsednik Mlađan Dinkić nikada nije pominjao da je pronašao Miloševićeve milijarde na Kipru, pa smo zatim čuli da nije gorela Savezna skupština, da je to insinuacija. Sada čujemo da je u svim bankama kamata 10%. Neću iskoristiti ovu priliku, ali ako budem prinuđen da se javim za repliku pročitaću koliko iznose kamate, pa ćete videti da nigde nema kamate od 10%. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, kad ovi zakoni budu usvojeni građanima Srbije će biti saopšteno kako je načinjen još jedan značajan korak Srbije na putu ka evropskim integracijama i ka njihovom boljem životu. Međutim, građanima treba reći da od toga nema ništa. Usvajanje ovih zakona suštinski neće promeniti ništa za njih. Oni će, kao i većina ili bar dobar deo postojećih zakona u pravosuđu, ostati mrtvo slovo na papiru. Srpski tužioci se ubuduće, posebno kada su u pitanju najteža krivična dela, kao ni do sada, uglavnom neće mešati u svoj posao. Biće tako sve dok u Srbiji ne bude postignut politički  konsenzus, dok ne bude postojala politička volja, posebno politička volja vladajućih stranaka i lidera vladajućih stranaka, za obračun sa kriminalom.
Te volje sada nema. Osnovni razlog zbog čega te volje nema jeste činjenica da Srbijom, praktično, vlada mafija i organizovani kriminal. Moje mišljenje je da Srbijom ne vlada ni Vlada, ni Mirko Cvetković, da čak ne vladaju ni ove stranke iz vladajuće koalicije, nego da vladaju pripadnici organizovanog kriminala, tajkuni, organizovana mafija koju su iznedrile vladajuće stranke, pre svih DS i G 17. Javna tužilaštva, izuzimajući Tužilaštvo za ratne zločine koje se bavi izvozom Srba u Hag, uglavnom ne rade svoj posao.
Zbog toga ću ovu raspravu iskoristiti da podsetim na neke drastične slučajeve nečinjenja, nepostupanja javnih tužilaštava kada su u pitanju neka od najtežih krivičnih dela, između ostalog i ona krivična dela koja su direktno usmerena ka podrivanju ustavnog poretka Srbije.
Počeću od 5. 10. 2000. godine. Tog dana grupa ljudi, od kojih se neki i danas nalaze u ovoj skupštini, organizovala je demonstracije sa ciljem da izvrši nasilnu promenu ustavnog poretka u Srbiji. Tog dana jedno lice je poginulo, a nekoliko lica je teže i lakše ranjeno. Nasilno je zauzeta zgrada državnog parlamenta, opljačkana, a zatim zapaljena. Srbija je tako postala druga država u novijoj istoriji Evrope koja je zapalila sopstveni parlament.
Prvi je to učinio Adolf Hitler paljenjem zgrade Rajhstaga. Istog dana nasilno je zauzeta, opljačkana, a zatim zapaljena zgrada državne televizije Srbije. Procenjena šteta je iznosila 20 miliona dolara. Policajci koji su čuvali najviše državne institucije u Srbiji, parlament i Vladu, tog dana su poniženi, šamarani, skinuti u donji veš i razoružani. Nasilno je zauzeta zgrada policijske stanice Stari grad iz koje je ukradeno, između ostalog, preko 300 komada oružja; tu se nalazilo više od stotinu automatskih pušaka, a nekim od tih cevi su kasnije izvršena neka od ubistava u Srbiji. Šta je javno tužilaštvo preduzelo povodom ovih zločina koji su bili direktno usmereni ka nasilnoj promeni Ustavnog poretka u Srbiji? Javno tužilaštvo nije preduzelo ništa.
Sledeći slučaj o kome ću govoriti jeste pljačkaška privatizacija. Cela srpska privreda uništena je i kupljena od strane organizovanog kriminala. Uglavnom su je kupili mafijaši koje je stvorio režim Slobodana Miloševića, a koji su već 5. oktobra prešli u okrilje režima Zorana Đinđića. Srpska preduzeća već godinama kupuju fantomske firme sa Devičanskih ostrva, Maršalskih ostrva i ko zna odakle. Donose se, stvarno i fiktivno, u džakovima milioni evra. Jasno je da je u pitanju novac koji je opljačkan od građana Srbije. Međutim, niko ne postavlja pitanje kako je taj novac iznet iz Srbije i kako je zarađen. Pomenuću samo tri slučaja privatizacije.
Prvi je privatizacija smederevske železare koja je u onoj skandaloznoj privatizaciji prodata za 20 miliona dolara. Kakva je ta privatizacija najbolje govori podatak koji se nedavno pojavio u medijima da vlasnik železare sada deo te železare, koji ne predstavlja ni dvadeseti deo njene imovine, Fudbalski klub Smederevo i stadion tog fudbalskog kluba, prodaje za 35 miliona evra.
Sledeći primer je prodaja šećerana. Građani Srbije znaju da su tri najveće šećerane prodate za tri evra. Dve godine posle toga objavljeni su memoari u kojima potpredsednik Vlade koji je izvršio tu prodaju tvrdi da je samo jedna šećerana u trenutku prodaje u rezervama imala poluproizvoda, sirovina, kako se to već kaže, u vrednosti od 47 miliona evra. Javno tužilaštvo još uvek nije reagovalo.
Treći slučaj je najnoviji slučaj o kojem se piše u medijima – prodaja zgrade CK, Poslovni centar "Ušće". Na konkursu koji je objavljen pobedio je investitor koji je obećao da će srušiti tu zgradu i izgraditi poslovni prostor od dozvoljenih 20.000 kvadratnih metara. U međuvremenu je menjano nekoliko vlasnika, nekoliko investitora, više se i ne zna praktično ko gradi taj poslovni centar. Jedino što je izvesno i što građani Srbije, a posebno građani Beograda mogu da vide, jeste da se gradi poslovni centar čija je površina do sada ukupno 170.000 kvadratnih metara.
Ovde hoću da pomenem i slučaj Mlađana Dinkića, koji se odnosi na novac sa Kipra. Vi znate da je Mlađan Dinkić nekoliko puta putovao na Kipar i pobedonosno se vratio saopštavajući građanima Srbije da je pronašao Miloševićeve milijarde, kako je rekao. Pominjao je iznos od deset milijardi dolara. Od tada je prošlo nekoliko godina. Te milijarde više niko ne pominje. Po mom mišljenju, da u Srbiji postoji "t" od tužilaštva, Mlađan Dinkić bi bio pozvan na informativni razgovor sa jednim pitanjem – da li te milijarde postoje, ako postoje gde su, zašto učestvuje u njihovom skrivanju, a ako ne postoje da bude pozvan na odgovornost zbog uznemiravanja javnosti.
Sledeći slučaj je slučaj Božidara Đelića. Vi znate da je Božidar Đelić oko dve godine jadikovao kako od imovine nema ništa osim jednog tetkinog kauča na kome spava. Da bi pokazao koliko je njegova situacija teška čak je rekao da ga, eto, spasava činjenica da mu tetka ne naplaćuje kiriju. Odjednom je čovek, preko noći, zaradio 11 miliona evra. Ostaje nerazjašnjeno da li je te evre možda našao u tetkinom kauču, da li su mu pale sa Marsa ili ih je zaradio na nekakav način.
Podsećam na slučaj, možda i drastičniji od ovih slučajeva, koji se dogodio na Vidovdan 2001. godine: grupa ljudi, među kojima su se nalazili najviši državni službenici, koji su grubo zloupotrebili svoj službeni položaj, kidnapovala je iz Centralnog zatvora u Beogradu trostrukog predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, prebacila ga u inostranstvo radi njegovog ubistva u Haškom tribunalu.
Sledeći slučaj vezan je za novinske napise u proteklih desetak dana. Bili ste svedoci da su dnevne novine, a posebno u vreme ove predizborne kampanje za dopunske izbore na lokalnom nivou, vrvile od tekstova koji su bili prepuni govora mržnje i nasilja iza kojih stoji ova novoosnovana stranka. Pročitaću samo nekoliko naslova: "Šešelj hoće da ubije Nikolića", "Šešelj hoće krv", "Hoćemo red, a ne rat", "Radikali hoće rat", "Ubij, zakolji". Tužilac nije reagovao. Ako postoji podsticaj na nasilje, ako postoji govor mržnje koji je suprotan i zakonu i Ustavu, a to je bio ovaj slučaj, tužilac je bio dužan da reaguje, tim pre što postoji osnovana sumnja da je ovim govorom mržnje direktno ometana odbrana državljana Srbije Vojislava Šešelja, predsednika SRS, koji se ni kriv ni dužan, kao što znate, šest godina nalazi u zatvoru Haškog tribunala.
Poslednji slučaj kriminala na koji javno tužilaštvo nije reagovalo dogodio se u ovoj zgradi. U ovoj zgradi, u Narodnoj skupštini, u najvišem zakonodavnom telu u državi Srbiji dogodila se teška krađa. Predsednik Administrativnog odbora gospodin Tomislav Nikolić otuđio je 160 službenih dokumenata, 160 isprava narodnih poslanika. Ovaj slučaj krađe ima još dodatnu, specifičnu težinu ako se u vidu imaju razlozi zbog kojih je ta krađa učinjena, a počinjena je radi otimanja 20 poslaničkih mandata i radi prekrajanja izborne volje građana Srbije.
Znači, u pitanju je teško krivično delo brutalnog prekrajanja Ustava. Međutim, kao što vidite, javni tužilac još uvek nije reagovao. Javni tužilac ne reaguje, uprkos tome što je predsednik Administrativnog odbora javno priznao da je počinio to krivično delo, da je počinio krađu. Citiram njegovu izjavu iz intervjua "Politici" 12. septembra – na pitanje novinara: "Znači, vi ste te ostavke sklonili", on odgovara, predsednik Administrativnog odbora: "Da, ja sam ih sklonio".
Većina od ovih krivičnih dela, u stvari sva ova krivična dela o kojima sam govorio nisu zastarela. Znači, javna tužilaštva imaju zakonski osnov da po njima reaguju. Ona to neće učiniti. Zbog čega? Zbog toga što bi postupanjem po ovim predmetima oni doveli u pitanje ne samo svoj posao nego i svoj život. Kako da javno tužilaštvo postupi po ovim krivičnim delima ako im se iz Skupštine Srbije šalje jedna jasna i brutalna poruka – krivična dela su dozvoljena ako su politički opravdana, ako su u funkciji vladajuće koalicije, vladajućih stranaka. Hvala.
Poštovani narodni poslanici, prvo sam bio iznenađen ovom žustrinom i postavio sam sebi pitanje otkud tolika žustrina, međutim, onda sam se setio, kada su u pitanju ovolike milijarde, moglo je biti i žustrije.
Prvo pitanje – da li u ovoj sali, da li u državi Srbiji zaista postoji neko ko nije bar deset puta čuo izjave potpredsednika Vlade Mlađana Dinkića da je on pronašao pare koje je Slobodan Milošević izneo na Kipar? Ako mi nađete jednog poslanika koji će izaći za ovu govornicu i reći da nije tačno da je on to izjavljivao, ja ću se izviniti.
Sledeća stvar, vi kažete – javni tužilac nije pokrenuo postupak, nije pokrenuo istragu. Pa ja sam ovde deset minuta govorio upravo o tome da je nedopustivo da se u ovoj zemlji vrše teška krivična dela, koja su notorne činjenice, za koje znaju svi građani Srbije, a da javni tužilac po tom pitanju ništa ne preduzima!
Sledeća stvar, vi kažete – novac je zastareo. Upotrebili ste, uzmite stenogram pa vidite, rekli ste – taj je novac zastareo, to se davno dogodilo. Ubedite vi građane Srbije da tih dve milijarde, pet milijardi ili deset milijardi, koje su pominjane, da su one zastarele i da njima ništa više ne znače.
Sledeća stvar na koju ću se osvrnuti... U stvari, samo ću ponoviti ono što ste vi rekli, citiram: "insinuacije o paljevinama Skupštine". Građani Srbije samo treba da se sete 5. oktobra, da se sete slike koja je obišla ceo svet: Skupština, narodni parlament, narodna skupština države Srbije, iz nje se vije crni oblak dima. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je moja prethodnica insistirala na što kraćim diskusijama da ne bi zakasnila u Evropu, a sama je oba puta prekršila Poslovnik govoreći tri i po minuta, ja ću uzeti samo minut vremena.
Reklamiram povredu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine jer smatram da je to učinila gospođa Čomić insistirajući na tome da sam pogrešno naveo ime institucije, skupštine koja je zapaljena i da sam na neki način, da tako kažem, dezinformisao javnost. Izašao sam da kažem da je zapaljena Savezna skupština, tada se zvala Savezna skupština. Savezna skupština, i tada i sada, bila je narodna skupština; i u Saveznoj i u ovoj Narodnoj skupštini sada sede narodni poslanici, predstavnici naroda. Ja sam govorio, a gospođa Čomić nikako nije mogla da zna, kada sam rekao narodna skupština, da li sam mislio na malo ili veliko slovo. Ovo što se sada zove Dom Narodne skupštine je narodna skupština, ovo je takođe Narodna skupština. Hvala.
Dame i gospodo, podržavam u potpunosti amandman gospodina Šamija, posebno u dijelu kojim se predviđa povećanje iznosa budžetskih sredstava koja se izdvajaju za mlade talente sa 10 miliona na 78 miliona dinara, s tim što smatram da ta sredstva treba namaći iz drugih stavki, a ne kroz smanjenje plata prosvetnim radnicima.
Navešću tri moguća izvora iz kojih je moguće obezbediti ta sredstva. Prvi izvor je Ministarstvo odbrane. Predlogom rebalansa budžeta, stavkom naknada za štetu nanetu od strane državnih organa, predviđeno je izdvajanje od 740 miliona i 593 hiljade dinara. Znači, za štetu nanetu od strane Vojske Srbije. Ovo je da čovek ne poveruje.
Šta ovo znači? Ovo znači da pojedinci iz Vojske Srbije, neodgovorni pojedinci, bukvalno svakog dana načine neku štetu koja državu Srbiju košta dva miliona dinara odnosno 25 hiljada evra.
To konkretno znači da ti neodgovorni pojedinci dnevno unište jedan solidan stan od 50 kvadratnih metara negde u unutrašnjosti Srbije, gdje su cene stanova manje.
Inače, 740 miliona je polovina sredstava koju Vojska Srbije godišnje izdvoji za popravku i održavanje svih sredstava koje vojska koristi, od aviona, kamiona, preko tenkova, do lakog pješadijskog naoružanja.
Kad se ova cifra pogleda, onda se stvarno čovek zapita da li se vojska Srbije u ovom trenutku bavi nečim drugim osim nanošenjem štete koje posle toga država mora da plati.
Poređenja radi, kad bi se članice NATO pakta, na koje se ministar Šutanovac i general Ponoš stalno pozivaju, kada bi se njihove vojske ponašale ovako neodgovorno, verujem da bi NATO pakt već pre nekoliko godina bankrotirao.
Ako ovaj iznos štete koju načine pojedinci u Vojsci Srbije uporedite sa budžetom, pa taj budžet uporedite sa budžetom SAD, kada bi se pojedinci u američkoj vojsci tako neodgovorno ponašali, to bi budžet SAD godišnje koštalo neverovatnih 10 milijardi evra. Svakog dana slušamo jadikovke o tome kako nekoliko hiljada oficira i podoficira Vojske Srbije nemaju riješeno stambeno pitanje i to je objektivno prisutan problem, problem koji država mora da riješi ako hoćemo da imamo vojsku.
Međutim, ovde imamo situaciju da pojedinci iz vojske, znači govorim o neodgovornim pojedincima, za godinu dana unište 365 stanova, za četiri godine to je 1.400 stanova. Poređenja radi, policija koja ima češće kontakte, svakodnevne kontakte sa građanima, prošle godine je načinila štetu u iznosu od 42 miliona 811 hiljada dinara, a to je 20 puta manje nego šteta koju je načinila vojska Srbije.
Pošto smatram da je u pitanju nešto nedopustivo, da je u pitanju jedan klasičan kriminal, pljačkanje države, koristim ovu priliku da na osnovu člana 226. tražim informaciju od Ministarstva odbrane - koja je to šteta od 10 miliona evra koju su načinili pripadnici Vojske? Znači, konkretno, od slučaja do slučaja, ko je načinio tu štetu, ko je utvrdio iznos te štete i doneo presudu da ta šteta bude plaćena? Znači, tražim odgovor bukvalno po stavkama do poslednjeg dinara.
Navešću još jedan primer, još jedno poređenje. Ovim predlogom rebalansa budžeta za Centar za razminiranje predviđeno je izdvajanje od 10 miliona i 63 hiljade dinara, 70 puta manje od štete koju neodgovorni pojedinci u vojsci nanesu državi.
Vi znate da su pojedini dijelovi Srbije zasejani minama i kasetnim bombama i apsolutno je nedopustivo da se za tu namenu, za tu stavku izdvoji tako mali iznos od 10 miliona dinara.
Sledeći primer je Kancelarija za saradnju sa Haškim tribunalom. Za ovu kancelariju, za njeno finansiranje, predviđeno je izdvajanje 53 miliona 405 hiljada dinara. Ovo je nešto više nego što se izdvaja za finansiranje svih srpskih organizacija u dijaspori. Prema nekim procijenama koje su u opticaju, u dijaspori se nalazi četiri miliona Srba, to je trećina srpskog naroda.
Da li je normalno da za finansiranje saradnje sa jednom takvom institucijom kao što je Haški tribunal, koja već deset godina predstavlja perjanicu satanizacije i kažnjavanja srpskog naroda, da izdvojimo više sredstava nego za održavanje veza sa trećinom srpskog naroda.
Treći primer je Vladina Kancelarija za saradnju s medijima. Za rad ove kancelarije predlogom ovog budžeta izdvojiće se 79 miliona dinara, što je milion evra.
Poređenja radi, za finansiranje kabineta predsednika Republike izdvaja se 147 miliona. Za finansiranje kabineta predsednika Vlade izdvaja se 53 miliona, a za finansiranje kabineta prvog potpredsednika Vlade 17 miliona i 430 hiljada dinara.
Znači, za rad Kancelarije za medije troši se više sredstava nego za rad kancelarije predsednika Vlade i za rad kancelarije prvog potpredsednika Vlade Srbije. Dakle, šefovi kancelarija imaju na raspolaganju više sredstava nego premijer Cvetković i Ivica Dačić zajedno.
Meni, kao čoveku i kao novinaru, zaista nije jasno iz kog razloga se izdvaja milion evra za rad ove kancelarije, nije mi jasno čime se ova kancelarija bavi, koliko je ljudi u njoj zaposleno. Nemam ništa drugo na pameti, šta bi ova kancelarija mogla da radi, na šta da troši ovolika sredstva, osim da Vlada preko ove kancelarije plaća novine i novinare, da bi oni pisali afirmativno o rezultatima rada Vlade. Da bi obmanjivali građane Srbije.
Ako je to u pitanju, ova kancelarija nije kancelarija za odnose s medijima, za odnose s javnošću, ovo je kancelarija za ulepšavanje stvarnosti u Srbiji.
Iz tog razloga predlažem da ove tri stavke - Ministarstvo odbrane, Kancelarija za saradnju sa medijima i Kancelarija za saradnju sa Haškim tribunalom budu izvori iz kojih će se obezbediti onih 68 miliona dinara koje treba izdvojiti, dodatnih 68 miliona dinara za finansiranje mladih talenata u Srbiji.
Podržavam deo amandmana kolega iz DSS-a, a posebno deo amandmana koji se odnosi na razdeo 14 i kojim se predviđa povećanje sredstava koja se izdvajaju iz budžeta za kreditiranje poljoprivrednih proizvođača.
Imam predlog gde da se pronađu ta sredstva u budžetu. Predlažem da se ta sredstva izdvoje iz budžetske stavke koja je predviđena za finansiranje Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Rebalansom budžeta predviđeno je da se za finansiranje Tužilaštva izdvoji 94.267.000 dinara, što je otprilike oko 110.000 evra. Smatram da je to preterano, da Tužilaštvo svojim dosadašnjim radom ni na koji način nije zaslužilo izdvajanje ovolikih sredstava. Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu radi isto ono što rade tužilaštva za ratne zločine u Sloveniji, Zagrebu, Sarajevu i u Prištini, znači, podiže optužnice protiv Srba za stvarne i izmišljene zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda. Istovremeno, ne procesuira ratne zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom.
Sada ću napraviti jedan kratak presek učinka tužilaštava u bivšim jugoslovenskim republikama. Vi znate da je 1991. godine u Sloveniji napadom jedinica teritorijalne odbrane i lokalnih policijskih jedinica započet rad na prostoru bivše SFRJ i tim činom je praktično izvršen zločin protiv mira. To je najteži zločin koji poznaje međunarodno pravo, mnogo teži čak i od zločina genocida. U kratkotrajnom ratu u Sloveniji slovenačke paravojne formacije su ubile 50 mladih vojnika, uglavnom regruta iz Srbije. Nakon završetka rata tužilaštvo u Sloveniji nije podiglo nijednu optužnicu za zločine koji su počinjeni nad pripadnicima JNA, ali su zato podigli nekoliko desetina optužnica protiv vojnika i oficira JNA koji zbog toga i dan-danas ne mogu da napuste teritoriju Srbije, jer se neki od njih nalaze na optužnici Interpola.
Ista takva praksa primenjena je i u slučaju rata u Hrvatskoj. Vi znate da je Franjo Tuđman 10. aprila 1992. godine rekao da je Hrvatska svesno izabrala rat, jer je procenila da će kroz rat lakše izboriti svoju nezavisnost. U tom ratu izvršeno je najveće etničko čišćenje jednog naroda u Evropi posle Drugog svetskog rata. Proterano je ukupno preko pola miliona Srba: 200.000 proterano je iz okupirane Republike Srpske Krajine, a 300.000 je proterano iz Zagreba i drugih gradova, znači, sa područja Hrvatske na kojima nije bilo ratnih dejstava. U toku tog rata, koji je Franjo Tuđman smišljeno izazvao, hrvatske vojne i paravojne jedinice ubile su preko 7.000 Srba a njih 15.000 je ranjeno. Takođe, uništena je i oteta srpska imovina, čija se vrednost procenjuje na otprilike 30 milijardi evra.
U tim ratnim dejstvima počinjeni su strahoviti masovni ratni zločini. Pomenuću samo nekoliko.
Prilikom operacije "Bljesak" i okupacije zapadne Slavonije, samo u dva dana ubijeno je ukupno dvesta osamdeset troje Srba. U operaciji "Oluja" ubijeno je 1.600 Srba, uglavnom civila koji nisu, zbog godina starosti, smatrali da postoji ijedan razlog zbog koga oni treba da napuste svoje kuće i svoja ognjišta.
Podsetiću na neke zločine: ubistvo 150 srpskih civila u Gospiću za samo jednu noć; ubistvo nekoliko stotina srpskih civila, uglavnom civila koji su tu dovedeni iz Zagreba i ubijeni, ta ubistva su izvršena u Marinom Selu i na Pakračkoj poljani; zatim, masakr 40 srpskih teritorijalaca koji su zarobljeni na Miljevačkom platou itd.
Radi uvida u monstruoznost tih zločina samo ću navesti primer gaženja srpskih ranjenika tenkovima, tenkovskim gusenicama u zapadnoj Slavoniji 1. maja 1995. godine. I, jedan slučaj koji se dogodio u zapadnoj Slavoniji, neću zbog porodice pominjati ime - Srbin povratnik u jedno slavonsko selo je od strane svojih komšija živ zakopan u zemlju do grla i tako ostavljen da umre.
Hrvatsko tužilaštvo je za sve te zločine podiglo ukupno 20 optužnica. Istovremeno, hrvatsko tužilaštvo, ono u Zagrebu, i županijska tužilaštva su podigla, da ne poverujete, 70.000 optužnica protiv Srba u Hrvatskoj. Praktično, svi Srbi u Hrvatskoj koji su 1991. godine bili punoletni a živeli su na području Republike Srpske Krajine nalaze se na optužnicama. Kada primenite prostu matematiku dođete do podatka da je na svakih 4.000 optužnica koje su podnete protiv Srba podignuta po jedna optužnica protiv Hrvata.
Istu matematiku primenila su i tužilaštva u BiH. Istina, u malo manjoj nesrazmeri. U BiH na 19 optužnica koje su podignute za ratne zločine protiv Srba, pripadnika srpskih vojnih i policijskih formacija, imate jednu optužnicu koja je podignuta protiv muslimana ili Hrvata za zločin nad Srbima. Za vreme rata u BiH ubijeno je preko 28.000 Srba, a 50.000 je ranjeno. Etnički su očišćeni veliki prostori BiH. Recimo, broj Srba u Federaciji BiH je sveden ispod 3%. U Federaciji BiH imate 527 sela, etnički čistih srpskih sela, od kojih su neka imala po 3.000 stanovnika, u kojima danas nema nijedne žive duše. Od pojedinačnih zločina pomenuću, po lokacijama, samo masovne zločine koji su počinjeni na Kupresu, na Ozrenu, u Srebrenici, Bratuncu itd. Ovde sam već govorio da je samo u Sarajevu ubijeno preko 5.000 srpskih civila.
Radi ilustracije o kakvoj monstruoznosti se radi, navešću samo nekoliko primera. Postoje dva slučaja da su ubijeni kompletni zaseoci, kompletne porodice, od dece u kolevci do staraca koji su imali 80 godina, svi su ubačeni u kuće i živi spaljeni.
Imamo slučaj u logoru Galečić kod Duvna: prema svedočenju preživelih logoraša, nakon masakriranja srpski logoraši su svlačeni do gola, a zatim su ih hrvatski čuvari, njihovi vojni policajci, vezivali za drveće oko logora i ostavili ih da tako umiru. Jedan od svedoka iz Bihaća tvrdi da su dvojicu ljudi žive pojeli lešinari. Još jedan slučaj, koji se dogodio na području Sarajeva: zarobljene srpske vojnike bukvalno su razapeli na zid pa posle toga na njih pustili krvoločne pse.
Za sve to imate ovu srazmeru kada je u pitanju tužilaštvo u BiH: ne znam tačan broj, čini mi se da se radi o ukupno 40 optužnica koje su podignute za zločine nad Srbima i nekoliko stotina optužnica koje su podignute protiv pripadnika srpskog naroda, pripadnika srpske vojske i policije.
Istu takvu praksu imate i na Kosovu i Metohiji. Šiptarski teroristi su tamo takođe izazvali rat, takođe počinili zločin protiv mira, ubili preko 3000 srpskih civila, vojnika i policajaca koje su pre toga kidnapovali, za 600 njih se još uvek traga. Proterali su između 250.000 i 300.000 Srba sa Kosova, porušili 150 srpskih crkava i manastira, porušili, opljačkali i spalili preko 50.000 kuća u srpskom vlasništvu i praktično prisvojili svu srpsku imovinu. Tužilaštva na Kosovu, koja rade pod jurisdikcijom, pod nadzorom UNMIK-a, optužnice podižu isključivo protiv pripadnika srpskog naroda.
I na kraju, poređenje završavam primerom Haškog tužilaštva. Podsećam da je NATO pakt, kršeći Povelju UN i međunarodno pravo, bez ikakvog pravnog osnova 1999. godine izvršio agresiju na Jugoslaviju. U bombardovanju je ubijeno preko 3000 ljudi, ranjeno preko 10000 ljudi, načinjena materijalna šteta koja se procenjuje između 50 i 100 milijardi dolara, zavisno od izvora.
Podsećam vas da je u vreme bombardovanja pogođena zgrada Televizije, u kojoj je ubijeno, čini mi se, 19 ili 20 novinara. Ubijeni su civili u vozu u Grdeličkoj klisuri; raketirano je nekoliko autobusa kojima su se srpski civili vraćali na Kosovo; pogođena je ona kolona nesretnih izbeglica, većinom su bili Albanci, na Kosovu i Metohiji; ubijena je Milica Rakić dok se nalazila u kupatilu ovde u Batajnici; pobijeni su civili u Varvarinu, Nišu, Paraćinu itd., itd.
Za sve te zločine od strane Haškog tribunala nije podignuta nijedna optužnica. U stvari, podignuta je optužnica protiv Ramuša Haradinaja, ali je on na kraju oslobođen bilo kakve odgovornosti, iako je dokazano da je imao neposrednog učešća u likvidaciji nekoliko stotina srpskih civila. Ali je zato Haško tužilaštvo podiglo optužnice protiv svih političkih lidera srpskog naroda u Srbiji, protiv svih policijskih i vojnih komandanata. Podiglo je, čak, optužnicu protiv Vojislava Šešelja, predsednika SRS, zbog verbalnog delikta.
Zbog čega sam sve ovo rekao? Da bih napravio poređenje sa praksom koja postoji u radu Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu. Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu radi isto ono što rade i ova pobrojana tužilaštva – skoro isključivo, u 90% slučajeva, istražuje zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda nad pripadnicima drugih naroda. Ovo tužilaštvo bi trebalo da radi nepristrasno, da svoj posao obavlja profesionalno, da ne navija ni za jednu stranu.
Jedino što ovo tužilaštvo ima pravo da radi jeste da, hajde da tako kažem, rangira zločine, da pravi prioritet zločina. U tom smislu moglo bi se očekivati, s obzirom na to da se radi o srpskom tužilaštvu, da prioritet imaju zločini koji su počinjeni nad srpskim narodom, tim pre što činjenice govore da je najviše zločina u ratu koji je trajao na prostoru SFRJ počinjeno upravo nad srpskim narodom, kao i zbog činjenice da ova druga tužilaštva procesuiraju isključivo zločine koje su počinili Srbi. Znači, iz tih razloga bi se eventualno moglo očekivati, ako je ovo tužilaštvo u Beogradu malo pristrasno, da ipak bude pristrasno u korist Srba, u korist srpske strane.
Međutim, to nije slučaj. Umesto da se bavi zločinima koji su počinjeni u Srbiji, nad srpskim narodom, tužilaštvo u Beogradu uglavnom procesuira i istražuje zločine koji su počinjeni nad pripadnicima drugih naroda, i to ne u Srbiji, nego u Hrvatskoj i BiH. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju – da se tužilaštvo iz jedne međunarodno priznate i suverene države, kao što je Srbija, ne bavi istraživanjem zločina koje su počinjeni na teritoriji Srbije, ili se bavi malo, već se uglavnom bavi zločinima koji su počinjeni na teritoriji druge države i to zločinima koji nisu počinili pripadnici srpskog naroda iz Srbije, građani Srbije, nego zločinima koje su počinili državljani Hrvatske i BiH. Jedna potpuno nenormalna situacija. Čak verujem, u nekakvim drugim okolnostima, da su neke druge države u pitanju, da bi se to moglo podvesti pod mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja.
Kada tužilaštvo za ratne zločine u BiH, u Hrvatskoj ili na Kosovu radi to što radi, onda se to donekle može i razumeti. Oni su bili neprijateljska strana srpskom narodu u ratu i u svakom slučaju navijaju za svoju stranu, nastoje da svu krivicu za ratne zločine, za izbijanje rata i sva zla koja su se dogodila pripišu srpskoj strani. Međutim, kada to gledaju ljudi sa strane, međunarodna stručna javnost, oni verovatno dolaze do zaključka da su postupci tih tužilaštava i njihov način rada pristrasni. Verovatno ljudi računaju ovako: oni su ratovali protiv Srba i sad nastoje na svaki način da sve zločine prebace na srpsku stranu. Ostaje neka sumnja da su možda pristrasni.
Međutim, šta da ta međunarodna stručna i laička javnost kaže kada na isti takav način radi Tužilaštvo u Beogradu?
Kako vi možete nekome u inostranstvu objasniti da Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić sa izuzetnom strašću, sa navijačkom strašću, procesuiraju isključivo zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda; da Vladimir Vukčević u ratnom tužilaštvu u Beogradu nastoji da dokaže da su Srbi krivi za većinu zločina koji su se dogodili na području bivše Jugoslavije.
Kako njima objasniti, recimo, da kada Vladimir Vukčević govori o zločinima koje su počinili Srbi, kada govori o hapšenju Radovana Karadžića, o hapšenju Ratka Mladića, Gorana Hadžića, on to govori sa strašću, njemu oči blistaju, čovek ne može da se kontroliše.
Iz tih razloga smatram da je 94.267.000 dinara, znači, minimum 110.000 evra, koliko je predviđeno za finansiranje rada Tužilaštva za ratne zločine, neprimereno i da to treba smanjiti na neku znatno razumljiviju cifru. Hvala.
Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 3. Predloga ovog zakona, kojim je predviđeno da država Srbija izda garancije za inostrane kredite u iznosu od milijardu i sto miliona evra. Pošto je većina ovih garancija već izdata, ovaj amandman ima više smisao nekog simboličnog protesta, zbog činjenice da je Srbija prezadužena država i zbog činjenice da se poslednjih godina nekontrolisano zadužuje, a posebno od 2003. godine.
Godine 2003, spoljni dug Republike Srbije iznosio je 12 milijardi i 300 miliona dolara, u ovom trenutku iznosi nešto iznad 28 milijardi. Ako se zaduživanje nastavi ovim tempom, Srbija ne može da izbegne situaciju koju ekonomisti nazivaju dužničko ropstvo.
U kakvoj situaciji se Srbija nalazi, dovoljno govori činjenica da u toku 2008. godine, samo za otplate kamata na kredite, Srbija treba da izdvoji 150 miliona evra. Dužan čovek nije do kraja slobodan čovek, dužna država, takođe, nije do kraja slobodna država, posebno, ako duguje nekom ko je jači od nje i ko je neprijateljski raspoložen, kao što je slučaj sa Srbijom. Što je dug veći, to je sloboda manja.
Sada ću prokomentarisati neke parametre ekonomskih kretanja u periodu između januara i kraja jula 2008. godine iz ovog predloga zakona. Kaže se, stopa rasta u prvih sedam meseci ove godine, međugodišnja inflacija od avgusta 2007. do avgusta 2008. godine – 10,5%.
Postoji jedno pravilo, kada država priznaje inflaciju, ta je inflacija u stvarnosti uvek veća. Čak i ako uzmemo da je ova inflacija stvarno 10,5%, i ona je daleko veća od inflacije koju su vam obećale ove proevropske snage, a posebno u predizbornoj kampanji. U januaru, pre izbora, Boris Tadić, Mlađan Dinkić i članovi sadašnje vladajuće koalicije su garantovali da će inflacija biti jednocifrena.
Sledeći je broj zaposlenih. Porast broja zaposlenih u proteklih 12 meseci je -0,1%. U predizbornoj kampanji za predsedničke izbore 2007. godine, sećam se, ovi iz sadašnje vladajuće koalicije su obećavali do milion radnih mesta u sledeće četiri godine. Uoči izbora 2008. godine, u decembru, i u januaru ove godine, ta cifra je smanjena na 500 hiljada, da bi uoči majskih izbora, dobro se sećam, Boris Tadić, na jednom od predizbornih skupova, obećao da će u sledeće četiri godine ova koalicija ZES, ako dođe na vlast, zaposliti oko 200 hiljada ljudi.
To znači da je ta računica tačna, da je za ovih pet prvih meseci u Srbiji trebalo da se zaposli do sada 20 hiljada ljudi. Znači, od završetka izbora, vidimo da ovde Vlada, koja je predlagač zakona, priznaje da ne da nije zaposleno 20 hiljada, nego, praktično gledano, u brojkama, nije zaposlen nijedan čovek. Broj onih koji su otpušteni sa posla je veći od broja onih koji su zaposleni.
Sledeći je izvoz robe – četiri milijarde i 383 miliona, a uvoz robe je devet milijardi i 200 miliona. Samo u prvih sedam meseci ove godine, spoljnotrgovinski deficit iznosi četiri milijarde i 817 miliona. Postoji realna šansa da do kraja godine taj spoljnotrgovinski deficit dostigne cifru, ako bude išao ovim tempom, od oko osam-devet milijardi.
Pre samo sedam-osam godina, kompletan spoljnotrgovinski dug Srbije je iznosio 12 milijardi.
Došli smo u situaciju, blizu smo te situacije, kada će spoljnotrgovinski deficit u Srbiji, koju vodi ovaj proevropski blok, tj. godišnji deficit, biti jednak praktičnom dugu koji je Srbija imala onog trenutka kada su oni preuzeli vlast u zemlji.
Ekonomski izgledi za 2008. godinu. Osnovni ciljevi ekonomske politike Vlade Republike Srbije su dinamičan privredni rast, rast zaposlenosti i standarda stanovništva i ravnomerniji regionalni razvoj. Kada kažete, u ovom trenutku, u Srbiji je privredni rast, to nekako i može da se prihvati, da se proguta, međutim, kada kažete – dinamičan privredni rast, to zaista zvuči kao neslana šala.
Rast zaposlenosti i standarda stanovništva. Što se zaposlenosti tiče, čuli ste i sami kako raste broj ljudi koji je otpušten s posla, veći je od broja novozaposlenih. Što se standarda stanovništva tiče, mislim da u Srbiji nema nikoga ko će reći da mi u ovom trenutku u Srbiji živimo bolje nego što smo živeli u maju. Živimo mnogo gore.
Ravnomerniji regionalni razvoj. Činjenica je da mi već 10, 20 godina prisustvujemo jednom procesu, koji bih nazvao ''beogradizacijom Srbije''. Znači, nema ništa od ovog povećanja, ravnomernog regionalnog razvoja, i dalje se, uglavnom, forsira razvoj Beograda.
Što se tiče razloga za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije, kada se oni pogledaju, prvo što pada u oči je da tu nema nijednog ekonomskog razloga, apsolutno nijednog. U pitanju su sve politički razlozi. Rashodi budžeta se ne povećavaju zbog potreba privrede, što bi bilo normalno, zbog potreba ekonomskog razvoja, niti zbog preživljavanja stanovništva, recimo, onih 400 hiljada stanovnika Srbije koji žive ispod granice siromaštva, nego zbog preživljavanja političkih partija i vladajuće koalicije.
Zašto kažem političkih partija? Zato što je očigledno da, posle svih ovih laži i predizbornih obećanja, u vladajućoj koaliciji postoje političke partije koje posle sledećih izbora ne bi bile parlamentarne i, praktično, ne bi postojale.
Prvi razlog za rebalans budžeta su – ''potrebna dodatna sredstva za penzije po osnovu navedenog povećanja i redovnog usklađivanja'' i ukupno iznose 12 milijardi i 658 miliona dinara. Niko ne spori da građani Srbije koji su otišli u penziju imaju male penzije, da te penzije treba povećavati i usklađivati. Međutim, to treba raditi u skladu sa zakonom. To treba da bude jedna zakonska materija. Ni u kom slučaju ne sme da se dogodi da penzije zavise od koalicionih partnera, od sporazuma.
Drugi razlog za rebalans budžeta – ''nakon stupanja na snagu Zakona o ministarstvima, potrebno je obezbediti uslove za nesmetano izvršavanje rashoda izdataka kod direktnih korisnika budžetskih sredstava kod kojih je došlo do promena u nadležnostima i kod novoobrazovanih ministarstava''.
Znači, još jedan politički razlog.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome što je došlo do drastičnog povećanja broja ministarstava i do još većeg povećanja zaposlenih u tim ministarstvima.
Mi smo svojevremeno u ministarstvima imali 12 hiljada zaposlenih, a, prema nekim podacima koje sam čuo u ovoj skupštini, taj broj sada iznosi 24 hiljade službenika u ministarstvima Vlade Republike Srbije. To je previše čak i pod uslovom da su sva ona predizborna obećanja ispunjena.
Treći razlog je realizacija NIP-a po pojedinim projektima u periodu januar - avgust 2008. godine. Ukazuje se da se dinamika izvršenja pojedinih projekata ne odvija u skladu s utvrđenim rasporedom sredstava predviđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije.
Vi znate da je NIP izmišljen zbog predizbornih kampanja, zbog toga da bi dve vladajuće stranke, DS i G17 plus, dobile ekskluzivno pravo da same raspolažu, po nekakvim partijskim kriterijumima, ogromnim sredstvima iz budžeta, da ta sredstva usmeravaju u opštine, tamo gde su na vlasti pripadnici i predstavnici njihovih stranaka, i da kupuju, praktično, glasove birača.
Šta se sada dogodilo? Ovaj budžet je pravljen, pa i ove stavke koje se odnose NIP, prošle godine. U međuvremenu smo imali izbore za predsednika Republike, pa posle toga parlamentarne izbore, pa su se ti prioriteti menjali. U međuvremenu su se pojavila nova predizborna obećanja u januaru, pa nova predizborna obećanja i preuzete obaveze prema biračima u maju i sad se mora izvršiti neko prekomponovanje, preraspodela tih sredstava, jer je nemoguće ispuniti sva ta predizborna obećanja.
Peti razlog za rebalans budžeta, neophodno je obezbediti ...
Zaboravio sam još jedan detalj koji se tiče obezbeđivanja sredstava za subvencije u poljoprivredi. Ovo je povezano s ovim zato što je ovo najočigledniji primer kupovine glasača od strane DS-a, G17 plus i ovog tzv. proevropskog bloka.
O čemu se radi? Radi se o tome što su oni u predizbornoj kampanji obećali da će svako registrovano poljoprivredno gazdinstvo dobiti po 100 evra po hektaru obradivog zemljišta i onda se, odjednom, broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji drastično povećao. U roku od mesec dana, broj poljoprivrednih gazdinstava se, prema ovom izveštaju, povećao za 70.000.
U stvarnosti se događa jedan suprotan proces. Znači, broj poljoprivrednih gazdinstava se, zbog stanja u državi, smanjuje. Međutim, mi smo oborili svetski rekord, imali smo situaciju da se u aprilu i početkom maja broj poljoprivrednih gazdinstava poveća za 70.000.
To su, otprilike, glasači DS-a i G17, pa ako tome dodamo i onih nekoliko stotina hiljada nesrećnika koji su poverovali u onu priču o besplatnim akcijama, o 1000 evra koje će dobiti svaki građanin Srbije, najmanje 1000 evra, a sad je to najviše 50 evra, onda dođete do cifre od nekoliko stotina hiljada glasova i do objašnjenja te izborne pobede koju je ostvario blok Za evropsku Srbiju.
Peti razlog – rebalansom budžeta neophodno je obezbediti dodatna sredstva, u iznosu od dve milijarde i 300 miliona dinara, za saobraćajnice od nacionalnog značaja. Još jedan politički, a ne ekonomski razlog. Zašto politički? Pa, ovi projekti od nacionalnog značaja – zaobilaznice oko Beograda, Koridor 10, te potrebe postoje godinama, nisu se pojavile odjednom, ulaskom SPS-a u vlast, ali, očigledno, SPS procenjuje da će na taj način ojačati svoje biračko telo, da će na taj način ispuniti neka predizborna obećanja data građanima i on insistira na ostvarenju tog razloga.
Šesti razlog – privlačenje direktnih investicija u automobilsku industriju. Ovde se, konkretno, radi o izdvajanju milijardu i 980 miliona dinara za ulaganje sa "Fiatom" u "Zastavu" u Kragujevcu. Ovo je, takođe, posledica predizbornih obećanja.
Sećam se da je u predizbornoj kampanji pominjano ulaganje od 700 milina evra, koje će "Fiat" uložiti u proizvodnju automobila u "Zastavi", sad se ispostavlja da će "Fiat" uložiti 350 miliona evra, a ostalih 350 miliona evra uložiće država Srbija, kroz budžet, rebalans budžeta itd. ,i grad Kragujevac.
Sedmi razlog, koji ću sada komentarisati, jeste izvršenje sudskih presuda, prinudnih naplata. Ovo je da se ne poveruje, kaže se ovako: ''U protekom delu godine značajno je povećan broj sudskih presuda koje se prinudno izvršavaju, umanjivanjem odgovarajućih budžetskih sredstava budžetskih korisnika itd., a na kraju se kaže da je do sada, u prvih šest meseci ove godine, izvršeno 42.346 naloga prinudne naplate, u ukupnom iznosu od oko 30 miliona evra.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome što državni organi rade, i to, sudeći po ovim brojkama, masovno, protiv države. Kad ove brojke izračunate i uporedite sa brojem dana, dođete do zapanjujućih podataka. Mesečno, državni organi naprave 7.057 prekršaja, zbog kojih posle država plaća građanima odštetu. To je 236 prekršaja dnevno, 30 prekršaja na štetu države od strane državnih organa, 30 prekršaja na sat; na svaka dva minuta ove skupštinske rasprave, jedan državni službenik u Srbiji napravi neku nezakonitu radnju zbog koje posle država Srbija treba da plaća kazne iz budžeta, a, u stvari, to plaćaju građani Srbije.
Pošto je pri kraju vreme, javiću se kasnije. Hvala.
Dame i gospodo, na osnovu člana 226.
Nacrtom zakona o sedištima i područjima sudova Republike Srbije predviđeno je ukidanje Opštinskog suda za prekršaje u Velikoj Plani. Tražim objašnjenje od Ministarstva pravde, na osnovu čega je izradilo ovaj predlog, jer smatram da postoje svi racionalni i opravdani razlozi da Sud za prekršaje u Velikoj Plani nastavi rad.
Navešću samo nekoliko razloga. Prvi razlog je broj stanovnika. Velika Plana ima 50 hiljada stanovnika i ne izgleda mi racionalno i opravdano da jedna opština koja ima 50 hiljada stanovnika ostane bez suda za prekršaje. Drugi razlog je geografski položaj. Velika Plana je čvorište više značajnih regionalnih puteva, nalazi se 60 km od Beograda. Više od 50 km autoputa Beograd - Niš prolazi preko teritorije Velike Plane. Na toj deonici puta, bukvalno, svakodnevno se događaju raznorazni saobraćajni prekršaji koji zahtevaju intervenciju organa za prekršaje.
Treći razlog je broj predmeta. U prvih devet meseci, Prekršajni sud u Velikoj Plani imao je u radu 5.827 predmeta, od kojih je 2.829 predmeta primljeno od 1. januara ove godine, a ostalo su predmeti koji se povlače iz ranijih godina.
Prihod Suda, takođe, značajna stavka, na osnovu koje bi trebalo da se Ministarstvo opredeli prilikom pravljenja predloga o reorganizaciji sudova. Zaključno sa 30. septembrom, Prekršajni sud u Velikoj Plani ostvario je prihod od 13 miliona i 367 hiljada dinara za izrečene prekršajne kazne, što je više nego dovoljno za samofinansiranje i, hajde da upotrebim taj izraz, poslovanje Suda.
Peti razlog je prostor. Opštinski sud za prekršaje je smešten u zgradi Opštinskog suda. Opštinski sud je organu za prekršaje izdvojio dovoljan broj prostorija. Za iznajmljivanje tih prostorija, Prekršajni sud ne izdvaja nikakvu nadoknadu, tako da ne postoje nikakvi dodatni finansijski izdaci kojima bi Ministarstvo bilo opterećeno, eventualno, zbog odluke da Prekršajni sud u Velikoj Plani nastavi rad.
Poslednji razlog je tehnička oprema. Sud za prekršaje u Velikoj Plani tehnički je potpuno opremljen da nastavi da obavlja svoj posao. Iz tog razloga, tražim objašnjenje i apelujem na Ministarstvo pravde da dozvoli Sudu za prekršaje u Velikoj Plani nastavi rad.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, govoriću o Predlogu zakona o otpisu kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Teško pročitati, a kamoli sprovesti. Po mom mišljenju, ovaj predlog zakona predstavlja jedan u nizu primera pravne diskriminacije, diskriminacije iza koje stoji država, onih građana i pravnih lica koji svoje obaveze prema državi izvršavaju redovno i na vreme.
U zemljama Evropske unije i Zapada, na čije vrednosti se najčešće poziva vladajuća koalicija u Srbiji, građani, pravna lica koja izmiruju svoje obaveze prema državi, posebno kad je u pitanju porez, uživaju jedan povlašćeni status. Oni su tamo građani i subjekti prvog reda. U Srbiji je situacija potpuno drugačija, nije sjajna bila ni pre 2000. godine, pre 5. oktobra, ali posle 5. oktobra je potpuno suprotna od prakse koja postoji u Evropskoj uniji.
U Srbiji oni koji redovno plaćaju porez, nalaze se u podređenom položaju u odnosu na one koji to ne čine, ovaj predlog zakona je najbolji dokaz da je to tako.
Imamo sad situaciju da su, recimo, određeni građani izmirili svoje poreske obaveze pre dve godine, pre tri godine, četiri godine, za to su izdvojili određena novčana sredstva. Oni koji to nisu uradili, nesavesni građani, recimo, pretpostavljamo da će oni to uraditi u toku sledeće godine.
Plaćaće se isti novčani iznos, neće pretrpeti nikakve materijalne i finansijske posledice zbog toga što svoje obaveze nisu izvršili na vreme, međutim, taj novčani iznos nema više istu vrednost, 1.000 dinara danas i 1.000 dinara pre pet godina ima drastično različitu vrednost.
Isti je slučaj i sa građanima Srbije koji redovno izmiruju svoje obaveze, recimo, po pitanju računa, po pitanju električne energije. Oni građani koji redovno plaćaju svoje račune redovno su u podređenom položaju u odnosu na one koji to ne čine, zato što uvek ''Elektrodistribucija'' osmisli nekakav program, reprogram dugova, pa se dogodi isto ovo što se dogodilo u slučaju poreza, da gore prođu oni koji su redovno plaćali račune.
Da izađem sad iz ove finansijsko-ekonomske sfere u jednu drugu društvenu oblast. Isti je slučaj, recimo, sa građanima Srbije koji pristaju da redovno odsluže vojni rok. Oni se nalaze u podređenom položaju u odnosu na one koji to odbijaju iz razloga što ovi posle toga redovnu bivaju amnestirani.
Najdrastičniji slučaj diskriminacije građana događa se u vreme ratnih mobilizacija. Nažalost, mi imamo i takve primere od 1991. do 1999. godine. Imate 1.000 građana koji su se odazvali vojnom pozivu, prihvatili da brane otadžbinu, 1.000 njih je izgubilo život, više od 10.000 građana Srbije je ranjeno i osakaćeno, desetine hiljada su iz tih ratova poneli teške psihološke traume zbog kojih trpe i oni i njihove porodice. Oni koji su odbili da ispune najvišu dužnost, da brane svoju porodicu, svoju otadžbinu, one koji su dezertirali, država je amnestirala od bilo kakve odgovornosti.
U Razlozima za donošenje zakona, između ostalog, stoji i ovo: ''Donošenje zakona je najbolji način za rešavanje problema, iz razloga što se radi o zakonskoj materiji.'' Ovo objašnjenje bi imalo smisla da mi nemamo zakone koji regulišu ovu oblast. Mi te zakone imamo, međutim, problem je u tome što se ti postojeći zakoni ne poštuju, što nadležni državni organi ne obezbeđuju njihovo sprovođenje.
Dalje se kaže: ''Uređivanjem ove materije Zakonom daje se doprinos pravnoj sigurnosti i obezbeđuje se transparentnost u vođenju poreske politike.'' Ovde uopšte nije problem u transparentnosti ili netransparentnosti, kao što sam rekao, problem je u tome da li se zakonske odredbe poštuju i sprovode ili ne poštuju.
Zatim se kaže:: ''Zakon je opšti pravni akt koji se objavljuje i koji stvara jednaka prava i obaveze za sve subjekte koji se nađu u istoj poresko-pravnoj situaciji...'' Ovo, takođe, nije tačno.
Ovim predlogom zakona narušavaju se ta jednaka prava, kao što sam rekao i naveo sam nekoliko primera, dovode se u povlašćen položaj nesavesni građani, nesavesni privredni subjekti, nesavesna pravna lica.
U Objašnjenju pojedinačnih rešenja stoji ovo: ''Predlaže se da pravo na otpis kamate ostvaruje na osnovu zahteva koji se podnosi po ispunjenju propisanih uslova najkasnije do 31. jula 2009. godine, sa dokumentacijom iz koje proizilazi...'' itd. Šta ovo praktično znači? Ovo praktično znači da se nesavesnim građanima i pravnim licima koji svoje obaveze nisu izmirivali godinama ostavlja još jedan dodatni rok od deset meseci, može biti i duže, može biti i do kraja 2009. godine, ukupno 18 meseci.
Napravimo jedno poređenje, recimo, jedan savesni građanin je platio porez po ovom osnovu socijalnog osiguranja u decembru 2007. godine. U to vreme evro je iznosio 79 dinara, a danas je ta vrednost 85 dinara, u julu mesecu 2000. godine, kada je ovaj poslednji rok, recimo, može da bude 88 dinara, može da bude kako je krenulo i 188, ali hajde, da uzmemo da će biti 88 dinara, da će vrednost dinara oslabiti za 10%, šta to praktično znači? To praktično znači da će nesavesni građani po istoj pravnoj stvari, po istoj poreskoj obavezi izdvojiti 10% manje sredstava nego što će to uraditi savesni građanin i savesna pravna lica.
U Razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku, između ostalog se kaže, da se: ''Na ovaj način omogućuje otklanjanje štetnih posledica po rezidente obveznike, privredu, preduzetnike i fizička lica, koje bi proizvela prinudna naplata tih neplaćenih javnih prihoda.'' Ovo je samo još jedna potvrda ove tvrdnje, dakle, da imamo građane i pravna lica prvog i građane i pravna lica drugog reda.
Što se tiče hitnosti, ako je ovo hitna stvar, a jeste hitna stvar, ako je ovo dobro rešenje kao što tvrdi predlagač zakona, onda se nameće jedno pitanje – zašto se ovaj predlog zakona u skupštinskoj proceduri nije našao, recimo, 2001, 2003. i 2007. godine, nego se čekalo sa 2009. godinom? Na osnovu podataka poreske uprave, efekat otpisa kamate primenom zakona bio bi oko 15 milijardi dinara, to je, čini mi, se 200 miliona evra. To niko živ ne može znati koja će cifra biti u pitanju. Mi možemo samo da nagađamo da li će jedan od ovih obveznika, nesavesnih, uplatiti novac ili neće, to je stvar nagađanja.
Ono što nije stvar nagađanja, što očigledno jeste da su nesavesnim radom državni organi, pre svega, poreski organi, organi Ministarstva finansija državu Srbiju, praktično, oštetili za 15 milijardi dinara.
Ako tome dodamo i ovih 45 milijardi koji se pominju po osnovu obaveza za zdravstveno osiguranje dobijemo 60 milijardi dinara, odnosno dobijemo ovaj budžetski deficit koji se sada pojavljuje u Srbiji. Znači, da su državni organi, samo ovi organi koji se bave naplatom poreza, svoj posao radili savesno, mi ne bismo danas imali budžetski deficit i ne bi postojala potreba za rebalansom budžeta.
Predlagač zakona kaže da će zakon imati pozitivan uticaj na: ''1) podnosioce zahteva za otpis kamate na osnovu određenih javnih prihoda, jer se stvara pravni osnov da neizmirene obaveze izmire pod povoljnijim uslovima; 2) podsticaj u razvoju preduzetništva i privrede, jer se stvaraju uslovi da se fiskalnim rasterećenjem po osnovu dospele neplaćene kamate, sredstva potrebna za te namene usmere na razvoj tih delatnosti.''
Ovi koji nisu izvršavali svoje obaveze, oni su ta sredstva već iskoristili. Umesto da sredstva uplate u budžet 1998, ovde se pominje da se neka sredstva vuku iz devedesetih godina, 2004, 2005, oni su ta sredstva koristili kao obrtna sredstva. Znate, ovde se tvrdi kako će ljudi koji su izbegavali svoje obaveze posle donošenja ovog zakona prestati da ih izbegavaju.
Mi nemamo nikakve garancije, ali postoji i jedna druga opasnost, da ovi koji su svoje poreske obaveze, i građani i pravna lica, izmirivali na vreme, poučeni ovim primerom, ovom praksom da se izvrdavanje zakonskih obaveza isplati na kraju, mogu i oni da se povedu za praksom ovih prvih pa da i oni prestanu da svoje obaveze izvršavaju na vreme.
Smatram da ovaj predlog zakona na neki način doprinosi urušavanju i diskreditaciji poreskog sistema i stvara dodatnu konfuziju u ovoj oblasti. Na kraju se kaže kako će ovaj zakon konačno rešiti postojeće probleme itd. Ja mislim da ovaj zakon sam po sebi neće rešiti ništa kao ni jedan drugi zakon. Ovaj zakon može da pomogne u prevazilaženju ovih problema ako se bude primenjivao. Dakle, suština problema je primena zakona.
Ako mi sve zakone koji regulišu poresku oblast budemo primenjivali, neće se javljati ovi problemi, iako se jave nije sporno onda usvojiti zakon sa određenim izmenama i dopunama. Ali, u svakom slučaju, ne treba da se dogodi ovo što se dogodilo sada da imamo predlog zakona koji je, praktično, u funkciji nesavesnih građana i nesavesnih pravnih lica.
Kao poslanik iz Velike Plane, želim da iskoristim ovu priliku da još jednom podsetim na problem o kojem sam govorio ovde pre deset dana. Naime, u Velikoj Plani 20% stanovništva, jedna petina stanovništva, to je 10.000 ljudi, nije zdravstveno osigurano, po podacima koje sam dobio od rukovodstva opštine Velika Plana.
Ti ljudi ne mogu da odu kod doktora, ne mogu da se leče, ne mogu da kupe lekove ako ne plate. Većina njih nije u situaciji da plati iz razloga što je u Velikoj Plani u samo jednom mahu privatizacije i tranzicije koja je sprovedena pod rukovodećom ulogom DS i dosovskih stranaka 6.000 ljudi sa njihovih radnih mesta j izbačeno na ulicu i većina od tih ljudi i dan-danas nigde ne radi.
Navešću samo jedan primer na kraju. Uzmite jednog radnika građevinskog preduzeća "Sveta Mladenović" koji je, recimo, 35 godina radio, firma mu je redovno uplaćivala zdravstveno osiguranje. Ni po jednoj računici taj iznos ne bi trebalo da bude manji od 10 do 15 hiljada evra. Imate slučajeva da taj radnik možda nikada nije otišao kod doktora, ili otišao možda dva ili tri puta. Imate i takvih radnika, savesnih građana. Međutim, sada je došao u situaciju da mu je ne daj bože ta lekarska pomoć neophodna, neophodno mu je da plati doktora, neophodno je da plati da kupi lekove, a nema ni jedno ni drugo, a 35 godina je preduzeće izdvajalo sredstva upravo za tu namenu.
Mislim da zakon na neki način, i ovaj zakon i ovaj drugi zakon koji mi usvajamo ovde u Skupštini, treba da budu u funkciji ljudi, u funkciji rešavanja tih problema, a ne samo mrtvo slovo na papiru. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 23. Poslovnika Narodne skupštine, st. 1. i 2.
Stav 1. člana 23. glasi: "U Narodnoj skupštini obrazuju se poslaničke grupe, po pravilu, najkasnije sedam dana od dana izbora predsednika Narodne skupštine".
Mi u ovoj skupštini, po tumačenju predsednika i sekretara Narodne skupštine, imamo poslaničku grupu koja je formirana 8. septembra 2008. godine, znači, tri meseca nakon što je prošao ovaj rok koji je predviđen Poslovnikom Narodne skupštine.
Član 23. stav 2: ''Poslaničku grupu čine narodni poslanici jedne političke stranke, druge političke organizacije ili grupe građana koja ima najmanje pet poslanika.''
Do juče, do njihove osnivačke skupštine, Srpska napredna stranka, kako se zove, nije postojala. Ova poslanička grupa, članovi poslaničke grupe nisu bili članovi nijedne političke stranke, jer su u međuvremenu isključeni iz Srpske radikalne stranke, nisu bili članovi nijedne druge političke organizacije, niti su bili članovi grupe građana.
Prema tome, ni po jednom osnovu nisu mogli da imaju svoju poslaničku grupu.
Treće, Tomislav Nikolić je u ovu skupštinu izabran kao kandidat Srpske radikalne stranke. Ovde imam uverenje o izboru za narodnog poslanika, molim kameru da to prikaže: ''Uverenje o izboru za narodnog poslanika. Utvrđuje se da je Tomislav Nikolić, rođen 15. februara 1952. godine, iz Novog Beograda, Bulevar Zorana Đinđića 45i'', ponavljam, Bulevar Zorana Đinđića 45i, iako je gospodin pre godinu i po dana obećao da će se iseliti iz tog bulevara, ''izabran za narodnog poslanika u Narodnu skupštinu sa Izborne liste Srpska radikalna stranka – dr Vojislav Šešelj, na izborima održanim 11. maja i ponovljenim na pojedinim biračkim mestima 18. maja 2008. godine.''
Mislim da je suprotno zdravom razumu, a potpuno sam siguran da je suprotno Ustavu i zakonu, da sad ovde Tomislav Nikolić bude poslanik, ne samo Tomislav Nikolić, nego i njegovi saborci, da bude poslanik neke druge političke partije, i to političke partije koja se svim sredstvima bori, pokušava da razbije Srpsku radikalnu stranku. Ali, to nije kraj ludila. Znate šta je još gore od svega toga? Još gore od svega toga jesu činjenica, to je, prosto, neverovatno, da ta, navodna, poslanička grupa uopšte nije učestvovala na izborima.
Srpska narodna stranka je osnovana četiri meseca nakon izbora. Ona sad hoće da ima poslaničku grupu koja je formirana na osnovu izbora koji su održani 11. maja 2008. godine.
Poslednja stvar, evo, ističe mi vreme, samo jedna rečenica. Što se tiče ovog bulevara Zorana Đinđića, vi znate da je gospodin Tomislav Nikolić dao reč da će u roku od nekoliko meseci da promeni svoju adresu. Ja mu predlažem da to ne čini, mislim da živi na pravoj adresi. Čovek koji ide političkim bulevarom Zorana Đinđića, i treba da živi u Bulevaru Zorana Đinđića.
Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 21. stav 5. zakona o zaštiti granice, to je deo koji reguliše izdavanje dozvola za kretanje i zadržavanje na području graničnog prelaza.
Stav 5. glasi: ''Obrazac dozvole za kretanje i zadržavanje na području graničnog prelaza i način njenog izdavanja propisuje ministar nadležan za unutrašnje poslove''. Svojim amandmanom, predlažem da se reč: "ministar nadležan", zameni rečima: "ministarstvo nadležno", da za ovu oblast ne bude zadužen ministar, nego ministarstvo. Smatram da je to logičnije.
Mi o zakonu o zaštiti državne granice raspravljamo u situaciji kada na dobrom delu teritorije Srbije, u pitanju je KiM, toj granici ne možemo da priđemo na razdaljinu od stotinu kilometara, a kamoli da je kontrolišemo i zaštitimo. Zašto je tako?
Najveće zasluge snosi međunarodna teroristička organizacija NATO, predvođena SAD-om, ali velike zasluge ima i ovaj dosovski režim, tačnije, svi dosovski režimi koji su se do sada izređali, zato što nisu učinili dovoljno napora da obezbede poštovanje Rezolucije 1244, koja garantuje povratak srpske vojske i policije na KiM. Jedan od razloga zbog čega je taj povratak omogućen Rezolucijom 1244, jeste kontrola državne granice između Srbije i Albanije, odnosno Srbije i Makedonije.
Ono što većina građana Srbije ne zna, jeste da mi imamo velikih problema i sa državnom granicom sa Bosnom i Hercegovinom. Danas ću govoriti o tome.
Granica na Drini, oko koje su proteklih vekova vođeni dugi i teški medijski, politički i vojni ratovi, oko koje su ispevane najžešće, da tako kažem, nacionalističke, srpske, hrvatske, muslimanske pesme, praktično, ne postoji. Između dve bratske republike, Bosne i Hercegovine i Srbije, nikada, ni u vreme kada su bile zajedno u SFRJ, ni posle ovih ratova, nije utvrđena granična linija, niti je potpisan ugovor o granici. Postoji samo granica katastarskih opština, koja je napravljena 1910. godine između Austrougarske i Srbije, i na osnovu državnih premera iz 1968. i 1980. godine.
Četiri meseca nakon uspostavljanja diplomatskih odnosa između BiH i Srbije, 27. aprila 2001. godine, formirana je međudržavna komisija, koja je dobila zadatak da reši ovaj problem, da utvrdi graničnu liniju. Ta komisija se sastala, čini mi se, 15-ak puta za ovih sedam godina, međutim, nije se pomerila s mrtve tačke, nije našla nikakvo rešenje. Čak, još uvek nisu dogovorili način, redosled poteza kako da reše ovaj problem.
Srbija predlaže da se problem reši tako što bi se utvrdila granična linija, a nakon toga bi se potpisao međudržavni ugovor o granici. Muslimanski članovi komisije BiH, koji predstavljaju većinu, predlažu suprotan redosled poteza. Predlažu da se potpiše ugovor o granici, a da se nakon toga rešavaju sporna pitanja.
Šta bi, konkretno, na terenu to značilo? Navešću jedan primer. To bi značilo da bi 50% hidroelektrana na Drini, ''Zvorničko jezero'' i ''Bajina Bašta'', koje su potpuno u vlasništvu Srbije, praktično, postalo vlasništvo Bosne i Hercegovine.
Kada čovek pročita materijale državne komisije, teško je oteti se utisku da Bosna i Hercegovina izbegava da napravi dogovor o granici iz političkih razloga, zbog nekih unutrašnjepolitičkih razloga, koji su korišćeni u kampanji za lokalne izbore u BiH.
Očigledno je da nerešeno pitanje između BiH i Srbije režim u Sarajevu koristi da bi podgrejavao političku atmosferu i, posredno, i dalje optuživao Srbiju da ima neke teritorijalne pretenzije prema Bosni i Hercegovini.
Postoji šest spornih tačaka na nepostojećoj granici između BiH i Srbije. To je područje naselja Rača, Janja, područje Zvorničkog jezera, područje hidroakumulacije ''Bajina Bašta", područje železničke stanice Štrpci i područje opština Rudo i Priboj.
Kada je u pitanju područje Rača, problem je nastao što se vremenom, decenijama, vekovima, a sada su u pitanju decenije, reka Drina pomera prema istoku. Korito reke Drine se pomera prema istoku i tim pomeranjem je preko 30 kvadratnih kilometara, u pitanju je 30 kilometara i 300 ha zemljišta koje pripada Srbiji, ostalo na levoj obali Drine. Problem je toliki da se, recimo, sad i granični prelaz Rača, koji, praktično, pripada BiH, bosanski granični prelaz, nalazi na teritoriji Republike Srbije.
Druga sporna tačka je područje sela Janja u kojem, nije bitno, ali mogu da napomenem, živi većinsko muslimansko stanovništvo. Takođe je problem nastao pomeranjem reke Drine prema istoku, na zemljištu koje pripada Srbiji. U pitanju je preko 1000 ha. Stanovnici tog sela su izgradili svoje kuće, vikendice, čak, postoje privredni pogoni, šljunkare itd. Oni decenijama to zemljište, koje pripada privatnim licima iz Srbije, koriste bez ikakve dozvole i naknade.
Sledeći, možda i najveći problem, jeste problem razgraničenja na hidroakumulaciji ''Zvorničko jezero''. Srbija predlaže da se problem reši tako što bi granica išla koritom reke Drine, kako je predviđeno međunarodnim konvencijama, do 200 metara ispred brane, zatim bi izašla pod pravim uglom na levu obalu Drine, 400 metara bi išla kopnom nizvodno, 200 metara posle brane bi se vratila u korito Drine. Na taj način, Srbija bi prešla oko 140 hektara na levu obalu Drine.
Isti princip razgraničenja Srbija predlaže i na području hidroakumulacije ''Bajina Bašta''. Jedina razlika je što bi tu taj lakat bio malo veći, pa bi Srbiji ostalo 20 ha više, odnosno, ukupno 160 ha. Na taj način bi Srbija dobila tačno 300 ha prekodrinske teritorije.
Međutim, tim predlogom razgraničenja BiH ne gubi ništa. Naprotiv, dobija više od 1000 ha zemljišta. Evo, zbog čega.
Kada je pravljen plan za izgradnju hidrocentrala, proračunat je najviši nivo vode. Srbija je otkupila to zemljište i isplatila do poslednjeg dinara. To zemljište koje je pokrila hidroakumulacija ''Zvorničko jezero'' i ''Bajina Bašta'' je, praktično, u vlasništvu Republike Srbije. Predlogom koji Srbija predlaže, većina tog zemljišta, 1044 ha, bilo bi poklonjeno BiH, a od 1344 ha, Srbija bi zadržala samo 300 ha.
Predlogom razgraničenja koji predlaže BiH, hidrocentrala i hidroakumulacija bi, praktično, bile presečene na dva dela, do polovine hidrocentrale, bilo bi vlasništvo Srbije, od polovine, BiH. Šta to znači? To znači da bi BiH sutra, ako to vlastima u Sarajevu padne na pamet, recimo, zbog zatezanja odnosa sa Srbijom, mogla da spreči funkcionisanje te brane, od uklanjanja smeća, nanosa ispred hidrocentrale, a ti nanosi ponekad mogu da ugroze funkcionisanje hidrocentrale, do otklanjanja kvarova itd.
Sledeća sporna tačka je železnička stanica u Štrpcima. Jednokolosečna pruga Beograd-Bar, u dužini od 10 km i 900 metara, na području sela Štrpci, prelazi preko teritorije BiH. Od te dužine, 6 km i 900 metara otpada na tunele, 500 metara otpada na dva vijadukta i most preko reke Jablanice. U pitanju je nekvalitetno zemljište, pašnjaci, devastirana šuma. Na tom području ne postoji nijedan objekat, ne postoji nijedna kuća.
Srbija predlaže da se problem reši tako što bi se železnička pruga, sa pratećim objektima, a prugu je pravila Republika Srbija, da se ta pruga, sa železničkom stanicom, pripoji Srbiji, a da se BiH obešteti nekom drugom sličnom teritorijom, na nekom drugom mestu, gde to BiH više odgovara.
Najveći problem postoji u opštini Priboj. Sadašnjim razgraničenjem, dve trećine stanovništva opštine Priboj, praktično, nema mogućnosti da na normalan način dođe do grada Priboja, do sedišta svoje opštine. Formalno-pravno, nepostojeća granica između dve države odsekla je sledeća sela, u pitanju su meštani 11 sela: Batkovići, Kasidol, Sjeverin, Zabrđe, Zabrnjice, Hercegovačke Golaše, Pribojske Golaše, Gučje, Kaluđerovići, Sočice i Krnjače. Ta sela ukupno imaju oko 5000 stanovnika.
Da bi došli do sedišta opštine, do Priboja, oni imaju dva puta i oba vode preko inostranstva. Jedan je put preko BiH, i uglavnom ga koriste. Dužina tog puta je 10 km. Drugi put vodi preko Prijepolja i Pljevalja u Crnoj Gori, i dugačak je 120 km.
Da bi ljudi živeli normalan život, Srbija predlaže jedno racionalno rešenje, da se jedan deo teritorije, u pitanju je 2130 ha, pripoji Srbiji. U tom slučaju, tri sela koja se nalaze u BiH, Ustibar, Mokronoge, Mioče, bili bi pripojeni Srbiji. Srbija nudi isto rešenje kao na području Zvornika, Bajine Bašte, Štrpca, da se BiH namiri na nekom drugom delu međugranične teritorije, gde njoj više odgovara. Bitno je da u ova tri sela živi 1700 stanovnika, od toga je 1200 Srba.
Zbog čega sve ovo govorim? Ne zato što se zalažem da se utvrdi granica između BiH i Srbije, voleo bih da ta granica nikada ne postoji, da nikada ne bude utvrđena i da nikada ne bude potpisan ugovor o državnoj granici.
Međutim, činjenica da 13 godina nakon Dejtonskog sporazuma i osam godina od petooktobarskog puča ovo pitanje nije rešeno, nameće određena razmišljanja o našoj spoljnoj politici i navodi na zaključak da ta spoljna politika, državna politika, u ovom slučaju prema BiH, nije ispravna.
Svakog dana slušamo da u Srbiji, praktično, od kad su dosovske stranke na vlasti, posebno DS, sve pršti od demokratije. U BiH je isti proces. Obe zemlje, trčećim korakom, polomiše noge da bi stupile u EU. I jednoj i u drugoj zemlji, Havijer Solana je rado viđen gost, sa kojim se najviši zvaničnici i jedne i druge zemlje pozdravljaju srdačnim zagrljajima. Sarajevo je i dalje dežurna pljuvaonica kada je politika Srbije u pitanju i znate da tamo, ne samo predstavnici nekih nevladinih organizacija, nego i najviši državni funkcioneri često odlaze, predsednici pojedinih političkih partija, i na najcrnji način govore o Srbiji, o njenoj politici, posebno o politici prema BiH.
Znate i sami da je predsednik Tadić jednom išao u Sarajevo i jednostrano se izvinjavao muslimanima za zločine koje su srpske vojne i policijske jedinice počinile nad pripadnicima tog naroda, da nije obezbedio da se muslimani, isto tako, na adekvatan način, izvine za zločine koji su počinjeni nad Srbima.
Kad se ima sve to u vidu, sva ta ponizna politika koju vodimo prema BiH, postavlja se pitanje – kako takvom politikom nismo obezbedili da se reše ovi, objektivno, sitni problemi, kako nismo obezbedili da BiH pristane na to razgraničenje, kojim bi, praktično, dobila teritorijalno uvećanje?
Hvala.
Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 50. Predloga zakona o zaštiti državne granice, koji reguliše pitanje određivanja državne granice. Član glasi: ''Državna granica se određuje međunarodnim ugovorom. Pripremu za zaključivanje međunarodnih ugovora o razgraničenju i utvrđivanju državne granice obavlja ministarstvo nadležno za spoljne poslove i drugi državni organi, na način koji će urediti Vlada'' itd.
Predlažem da se reč "nadležno ministarstvo" zameni rečima "Ministarstvo inostranih poslova". Ovde sam napravio jednu štamparsku grešku, prilikom kucanja; trebalo je da stoji "Ministarstvo spoljnih poslova", ja sam stavio "Ministarstvo inostranih poslova", ali vidim da i ostale kolege upotrebljavaju termin "Ministarstvo inostranih poslova". To je, verovatno, ostalo zbog navike i činjenice da smo 50 godina imali Ministarstvo inostranih poslova.
U obrazloženju zbog čega se amandman odbija, kaže se – Vlada ne prihvata ovaj amandman jer je formulacijom člana predviđeno celishodnije rešenje, vezivanje za nadležnost pomenutog ministarstva, bez obzira na to kakav naziv dato ministarstvo trenutno ima, što je promenljiva kategorija.
Zaista, ne vidim koje bi to ministarstvo trebalo da se bavi pitanjima inostranih i spoljnih poslova osim ministarstva koje nosi takvo ime. Osim, ako neko iz vladajuće koalicije ne predviđa mogućnost proširenja broja ministarstava, pa da podeli Ministarstvo inostranih poslova na dva ministarstva.
Vratiću se na problem granice Srbije na području KiM-a. Jedan od najvažnijih državnih organa koji treba da se bave pitanjem Kosova i Metohije, pa i pitanjem granice na KiM-u, svakako je skupštinski Odbor za Kosovo i Metohiju.
Moram da kažem, zbog građana Srbije, da kao član Odbora za KiM ne znam da li je taj odbor još uvek živ. Naime, on već tri meseca ne daje nikakve znake života. Prvu i poslednju sednicu Odbor je održao u julu, mislim da je to bilo 17. jula.
Podsetiću šta je na toj sednici rekao predsednik Odbora Borislav Pelević. On je sve vreme kritikovao članove Odbora iz DS-a i drugih vladajućih stranaka, zašto ne prisustvuju sednicama Odbora, ''na pasja usta'', što bi narod rekao, izgrdio je ministra iz DS-a, Gorana Bogdanovića. Prekidao je sednicu, tražeći od službe da pozovu ministra Bogdanovića da obavezno dođe.
Ministar Bogdanović je dao objašnjenje da ne može da dođe, na šta je gospodin Pelević zaključio da se ubuduće sednice Odbora neće održavati bez prisustva ministra, a glavni stav gospodina Pelevića na toj sednici je bio da ubuduće spoljnu politiku, u stvari, politiku Srbije prema KiM-u, neće voditi Ministarstvo za KiM, nego skupštinski Odbor, a Ministarstvo će, kao što je zakonom i predviđeno, biti servis toga odbora.
Sledećeg dana, s ove skupštinske govornice, Borislav Pelević je rekao još nekoliko vrlo bitnih stvari. Rekao je da se Odbor za KiM ubuduće neće sastajati ni jednom mesečno, ni dva puta mesečno, nego da je Odbor od toga dana u stalnom zasedanju.
Rekao je – mi sednice nećemo održavati u Beogradu, najmanje jednom mesečno sednice ćemo održavati na KiM-u, da pokažemo srpskom narodu da smo s njim itd. Gomila obećanja od Borislava Pelevića, koji je, inače, za one koji ne znaju i koji nisu upoznati, desna ruka Tomislava Nikolića. Od tada je prošlo tri meseca, Odbor nije održao nijednu sednicu.
Kada je gospodin Pelević govorio s ove govornice, stekao sam utisak, s obzirom na euforiju kojom je to govoreno, na odlučnost kojom je gospodin Pelević nastupao, da ćemo mi uskoro, sa članovima Odbora, osloboditi Kosovo i Metohiju.
Evo zbog čega sam izneo takav zaključak. U Odboru sedi kao predsednik Borislav Pelević, prekaljeni ratnik, pukovnik Srpske dobrovoljačke garde – Željka Ražnatovića Arkana. Član Odbora je general Božidar Delić, a ja sam jedno vreme proveo na ratištu, komandujući jedinicama srpske vojske. Pomislio sam da kada članovi Odbora, s nama na čelu, krenu na KiM, uz logističku podršku Olivera Ivanovića i ministra Gorana Bogdanovića, šiptarski teroristi i ove NATO snage se neće zaustaviti pre Prokletija. Od tada su, ponavljam, prošla tri meseca. Od Odbora ni traga ni glasa.
Tražim obaveštenje od predsednika Skupštine, da li je odbor za KiM živ ili je preminuo?
Zbog građana Srbije, moram da kažem šta se u međuvremenu dogodilo oko Kosova i na KiM-u. Na Kosovo i Metohiju je stigla Misija Euleks, protivno međunarodnom pravu i protivno domaćem pravu. Sa svih strana stižu ozbiljne informacije, sada je o tome govorio, čini mi se, i Dragan Todorović, da postoje ozbiljne namere, znači, da su u završnoj fazi razgovori o legalizaciji te nelegalne misije.
Crna Gora i Makedonija su priznale nezavisnu terorističku tvorevinu KiM. KiM-om se bavila čak i Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Međunarodni sud pravde se juče oglasio po pitanju KiM-a, saopštenjem da će u procesu koji se vodi po zahtevu Srbije o legalnosti proglašenja nezavisnosti KiM-a moći da učestvuju i predstavnici Kosova. Jedino se Kosovom i Metohijom ne bavi organ koji bi pre svih trebalo da se bavi tim pitanjem. To je Odbor za KiM.
Šta radi ovaj odbor? Ne radi ništa. Šta radi predsednik ovog odbora? Ne radi ništa, osim što u međuvremenu učestvuje u krađi poslaničkih mandata, učestvuje u krađi izborne volje građana Srbije, i na bazi te krađe stvara nove političke stranke.
Na sinoćnjem skupu u ''Sava'' centru, jedna od glavnih poruka koju su izgovorili Borislav Pelević i njegovi saborci, jeste kako će oni odbraniti Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije. Bojim se, ako ga oni budu branili, da će se odbrana KiM-a svesti na praznu priču, kao što je i prazna priča oko rada Odbora za KiM u Skupštini Srbije.
Kao član Odbora za Kosovo i Metohiju, čini mi se da je to u skladu s Poslovnikom, tražim od predsednika Narodne skupštine da u što hitnijem vremenskom periodu zakaže sednicu Odbora za KiM.
Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika, st. 1. i 2, citiram: "Narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine". Stav 2: "Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem".
Mislim da je poslanik Elvira Kovač povredila dostojanstvo poslanika Srpske radikalne stranke. Citiram – javljaju se po svakakvim pitanjima; drugo, pričaju o svemu i svačemu; treće, apelujem da se ovde priča smisleno. Žalim što gospođa ili gospođica Kovač svoj izlazak za govornicu nije iskoristila da nama neukima objasni kako se to priča smisleno.
Sada ću zbog građana Srbije ukratko da podsetim na teme o kojima smo mi razgovarali u proteklih pet dana, koje su to teme "o svemu i svačemu": Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, Predlog zakona o potvrđivanju Dodatnog protokola uz Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka (sve su to izuzetno važni zakoni bez kojih ne možemo, pa nas svi svakog dana požurujete), Predlog zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Predlog zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, Predlog zakona o osnivanju agencije za borbu protiv korupcije, Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o finansiranju političkih stranaka.
Govorili smo i o sledećim temama, uglavnom javljajući se po Poslovniku: o problemima zbog kojih studenti Beogradskog univerziteta već pet dana protestuju na ulicama Beograda, zatim, o secenionističkom Statutu Vojvodine, o radu okružnih sudova koji postupaju po žalbama SRS, odnosno o pokušaju jedne fantomske stranke da otme nekoliko stotina odborničkih mandata SRS, o pokušaju iste te grupe da otme 20 poslaničkih mandata SRS i tako praktično prekroji i ukrade izbornu volju građana Srbije, zatim, o priznanju terorističke tvorevine nezavisno Kosovo od strane režima u Crnoj Gori, o položaju najsiromašnijih slojeva stanovništva.
Juče smo govorili o tome povodom dana siromašnih i ukazali smo na činjenicu da Srbija ima 500.000 ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Govorio sam o 50.000 stanovnika Velike Plane koji pet godina nemaju vodu za piće. Govorili smo o najavi predstavnika EU i Euleksa da su u toku završne faze razgovora sa režimom u Beogradu kojima će vlast u Beogradu legalizovati status Euleksa na Kosovu i Metohiji.
Elviri Kovač je to sve i svašta. Ono što mene zabrinjava jeste da je to, izgleda, sve i svašta i za vladajuću većinu, jer mi smo ovde raspravljali o ukupno 14 zakona ovih nekoliko dana, i očekuje nas rasprava, a vas 128, 130, čini mi se, ...
(Predsednik: Vreme.)
... niste uložili nijedan amandman. Hvala vam, i pošto smatram da se zaista radi o povredi dostojanstva narodnih poslanika, tražim da se Skupština u danu za glasanje izjasni o ovoj povredi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, reklamiram ponovo povredu člana 104. stav 2: "Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem." Verujem svom imenjaku, gospodinu Bajatoviću, da on nije mislio da kaže ništa loše na račun SRS, međutim, ako uzme stenogram videće da je govorio otprilike tri minuta sve loše stvari, zamotane u celofan, ali loše stvari o SRS. Kaže, uvek u parlamentu, nikad u vlasti. Nama je cilj da osvojimo vlast, međutim, kao što je rekao gospodin Todorović, nikad po svaku cenu. Da smo hteli po svaku cenu, mi bismo sada bili vladajuća koalicija.
Sledeće, vi ste majstori opstrukcije, da je zamotate u celofan. Treće, prvaci u dizanju dnevnica. Osvrnuću se na taj momenat, na tu tvrdnju. Prva stvar, visinu dnevnica u Skupštini nije određivala Srpska radikalna stranka, mi ovde nismo bili većina već sedam-osam godina, prema tome, visinu tih dnevnica određivali ste vi. Radi građana Srbije hoću da kažem da te dnevnice iznose, čini mi se, dve hiljade i nešto dinara. Za tu dnevnicu, ja izlazim iz kuće u 7 sati ujutru i vraćam se uveče u 22 časa. Zaista ne smatram da sam preplaćen, što se tiče dnevnica.
Sledeća stvar, ako je neko od poslanika SRS, za koje gospodin Bajatović kaže da se nalaze u vrhu po podignutim dnevnicama, digao neku dnevnicu koja mu ne pripada, onda ne snosi odgovornost SRS, snosi odgovornost skupštinska administracija koja je to dozvolila. Tvrdim da ne postoji takav slučaj. Evo, insistiram, ako postoji neki poslanik SRS koji je digao neku dnevnicu koja mu ne pripada, neka neko izađe ovde i neka to saopšti. Kada su u pitanju primanja poslanika, hoću da kažem jednu stvar, radi građana Srbije. Ne kažem da su nam primanja mala, visinu primanja ste opet vi odredili, možete da ih umanjite koliko hoćete, ali, recimo, poslanici u BiH imaju tri puta veća primanja nego poslanici u Skupštini Srbije.
Poslanici imaju startnu platu 75.000 dinara. Vi ste pre neki dan videli u "Večernjim novostima" jedan spisak na kome se nalaze primanja direktora i predsednika upravnih odbora raznoraznih javnih preduzeća u Srbiji. Videli ste da je njihova prosečna plata između 300.000 i 400.000 dinara.
Hoću da kažem samo još jednu stvar: poslanička primanja su jedina primanja koja ima SRS, jedini izvor po kojem mi prihodujemo određena sredstva od ove države. Vi se nalazite na vlasti 15 godina, uzimate gde stignete i to vam je malo, a nama zamerate što uzimamo poslaničke plate i dnevnice.