Hvala.
Dame i gospodo, osnovnim zakonom o podsticajima građevinske industrije u vreme ekonomske krize predviđeno je da zakon važi do 31. decembra 2011. godine. Vlada sada predlaže da se važenje tog zakona produži do 31. decembra sledeće 2012. godine, a mi smo podneli amandman kojim predlažemo da se rok važenja navedenog zakona produži najmanje do 31. decembra 2013. godine.
Vlada je amandman odbila uz sledeće obrazloženje – amandman se ne prihvata iz razloga što je procenjeno da će se negativni efekti ekonomske krize u Republici Srbiji u oblasti građevinarstva prevazići do naznačenog roka važenja Predloga zakona.
Šta je ovde problem? Problem je u tome što je Vlada, ovim obrazloženjem, demantovala ministra Dulić. Ministar Dulić, u raspravi u načelu, pre nekoliko dana kaže sledeće, citiram – svetska ekonomska kriza, svetska ekonomija je na pragu nove recesije čiju je dužinu i ozbiljnost nemoguće predvideti. Ovim obrazloženjem su Vlada i premijer Mirko Cvetković demantovali i Borisa Tadića, predsednika Republike, koji je ovih dana više puta izjavio sledeće – upozoravam da svetska ekonomska kriza nije prestala i da se njeno jenjavanje očekuje tek 2013. ili 2014. godine. Vlada ovim obrazloženjem ponovo demantuje jednu drugu izjavu ministra Dulića, koji kaže sledeće, u obrazloženju Predloga zakona ministar Dulić kaže sledeće – Vlada se odlučila da produži rok važenja Zakona, budući da je svetska ekonomija daleko od brzog oporavka kome smo se nadali kada smo u junu prošle godine važenje zakona ograničili do kraja ove godine. To kaže ministar.
Sada mene zanima ko je ovde u pravu? Da li Vlada Republike Srbije, koja kaže da će kriza trajati do 2012. godine, ministar Dulić, koji kaže da se ne može proceniti koliko će kriza trajati, ili predsednik Republike, koji kaže da će kriza trajati najmanje do 2013. ili 2014. godine?
Podsećam da smo mi i prilikom rasprave o osnovnom zakonu, to je bilo negde pre godinu i po dana, upozoravali da je rok od 18 meseci suviše kratak da bi ovaj zakon u jednoj tako specifičnoj ekonomskoj oblasti, kao što je građevina, dao željeni efekat.
Podsećam da je građevinarstvo vrlo spora delatnost. Prvo odaberete posao, pa morate raspisati konkurs, morate izabrati izvođača, nakon toga biraju se podizvođači, pa kupovina materijala, dostavljanje materijala na gradilište, dopremanje mašina itd. itd. Dok to sve završite prođe godina dana, a zakon je trajao samo godinu i po dana.
Takođe smo upozoravali na ovo što vi sada ponavljate, da će ekonomska kriza trajati duže od 31. decembra 2011. godine. Na to su upozoravali svi ozbiljni domaći i svetski ekonomisti. Međutim, prilikom predlaganja ovog predloga zakona, ministar Dulić i njegovi saradnici su se verovatno rukovodili izjavom gospodina premijera Mirka Cvetkovića koji je pre sedam meseci izjavio da smo prevazišli ekonomsku krizu, a možda i izjavom tadašnjeg potpredsednika Vlade, gospodina Dinkića, koji je tri meseca pre ministra Cvetkovića izjavio da smo mi uglavnom na izlasku iz ekonomske krize.
Evo još nekih razloga zbog kojih mi predlažemo da se važenje ovog zakona sa kraja 2012. proširi najmanje do 31. decembra 2013. godine. Prvi i osnovni razlog jeste što sve prognoze, prognoze svetskih i domaćih ekonomskih stručnjaka govore da je ovaj drugi talas krize opasniji od onog prvog i da su on neće završiti najmanje u sledeće dve ili tri godine.
Drugo, ponovo podsećam na izjavu ministra Dulića od pre tri ili četiri dana ovde u ovoj skupštini - svetska ekonomija je na pragu nove recesije čiju je ozbiljnost sada nemoguće predvideti, a iskustvo govori da je negativne posledice krize moguće minimizirati pravovremenim merama državne politike.
Sada postavljam pitanje – kakve su to mere državne politike, kakva je to državna politika koja samu sebe ograničava na jedan rok od godinu dana? To su neozbiljne stvari.
Podsećam ponovo na izjavu predsednika Republike – kriza će trajati najmanje još dve godine. Šta to znači? To znači da će Vlada Srbije za godinu dana, u ovo doba, Skupštini dostaviti predlog zakona kojim će predlagati da se rok trajanja ovog zakona produži za sledećih godinu ili dve dana. Međutim, to je ovoj Vladi već postao manir.
Podsećam da smo mi u protekle tri godine, samo kada su u pitanju zakoni o važenju lične karte i pasoša, tri ili četiri puta produžavali rok njihovog trajanja. Mi smo svaki put predlagali neke duže, realnije, normalnije rokove u interesu građana Srbije, a iz razloga što smo znali da nadležno ministarstvo ne može da prihvati taj obim posla, vi sta svaki put to ignorisali i onda ste samo posle nekoliko meseci ili najduže posle godinu dana, rešenja koja je predlagala SRS predlagali ovde kao predloge za izmene i dopune vaših zakona.
Da se krajem sledeće godine ne bi ponovilo sve ovo sa ovim zakonom, znači, da bi izbegli sve te petljanije koje su vezane za pravljenje i usvajanje jednog zakona - sednica Vlade, sednica parlamenta, izrada materijala, fotokopiranje materijala itd. itd, mi predlažemo da se trajanje roka ovog predloga zakona produži najmanje do 31. decembra 2013. godine.
Ovde nema nikog iz Vlade, ovo govorim zbog građana Srbije. Voleo bih da je ovde ministar Dulić da mi navede jedan jedini normalan, racionalan razlog koji nije u zavadi sa zdravim razumom, zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen?
Prihvatanje našeg amandmana bi, između ostalog, donelo jednu preko potrebnu stabilnost građevinskoj industriji i srpskoj ekonomiji uopšte. Znate, neozbiljno je očekivati da neko ko se ozbiljno bavi poslom, jedan ozbiljan investitor koji raspolaže ogromnim sredstvima, da on planira ulaganje svojih sredstava u jedan posao koji će po zakonu trajati godinu dana. On počinje svoju privrednu delatnost i jednom ambijentu za koji unapred zna da će trajati samo godinu dana.
Treći razlog zbog čega predlažemo produženje ovog roka jeste izlaganje gospodina Dulića u ovoj Skupštini. Citiraću ga, vrlo je zanimljivo. Ovo izlaganje je apsolutno potvrda ove argumentacije da ne postoji ni jedan razlog da naš amandman ne bude prihvaćen. Citiram – tokom primene tog zakona u ovoj godini, Vlada je do 1. decembra odobrila ukupno 325 projekata na teritoriji Srbije, od kojih je za 250 projekata obezbeđeno finansiranje. Od toga je 113 projekata ukupne vrednosti 5,4 milijarde dinara odobreno lokalnim samoupravama na teritoriji Vojvodine, 11 projekata vrednosti 4,2 milijarde odobreno Beogradu, a 126 projekata vrednosti 7,9 milijardi dinara, ukupno negde oko 19 milijardi, odobreno ostalim lokalnim samoupravama. Dulić je rekao i sledeće, da je Vlada do 1. decembra ove godine odobrila 75 projekata za koja su sredstva obezbedili u celosti ovlašćeni predlagači projekta, što znači da sredstva za finansiranje tih projekata nije bilo potrebno obezbediti u republičkom budžetu.
Ako je tako, ako je ovaj zakon zaista dao ove pozitivne efekte, onda mi nije nikako jasno zašto se taj zakon ograničava na godinu dana? Zašto jedan ovako dobar zakon, kao što tvrdi ministar, uopšte vremenski ograničavati? Zakon treba usvojiti bez ikakvih vremenskih ograničenja. Neka traje koliko traje. Neka traje sve dok je korist veća od štete. Onog trenutka kada šteta bude veća od koristi, nije nikakav problem zakon staviti van snage.
Mi iz SRS smatramo da samo po sebi donošenje ovakvih zakona ne znači ništa ako Vlada nije spremna i sposobna, a očigledno nije ni spremna ni sposobna da preduzme neke mere koje će pomoći ozdravljenju i pokretanju građevinske industrije u Republici Srbiji. Sada ću nabrojati koje su to mere.
Prvo, potrebno je građevinskim firmama omogućiti da PDV plaćaju tek nakon naplate realizovanih poslova, a ne po ispostavljanju faktura. Zbog sadašnjeg načina PDV, desetine i desetine nekada dobrih građevinskih firmi u Republici Srbiji su otišle u stečaj. Takođe, smatramo da PDV na građevinski materijal treba smanjiti sa sadašnjih 18%. Takođe, smatramo da poreze i doprinose na plate zaposlenih u Republici Srbiji treba smanjiti. Sada imamo situaciju da je od svakih 100 dinara zarade u Republici Srbiji, 63 dinara država uzima za sebe.
Smanjenje PDV i smanjenje svih ovih dažbina bi stvorilo prostor za zamah građevinske industrije. S jedne strane, to bi oživelo građevinsku industriju, a sa druge strane, dobili bi jeftinije stanove, zaposlili bi ljude i omogućili bi da jedan značajan broj od ovih 400 hiljada građana Republike Srbije koji su beskućnici, napokon dobiju krov nad glavom.
Ono što je vrlo bitno kada je podsticanje građevinske industrije u pitanje, a to je, pretpostavljam, bio cilj donošenja ovog predloga zakona, jeste da građevinska industrija sa sobom vuče još nekoliko industrija – prerađivačka industrija, industrija koja proizvodi građevinske materijale, hemijska industrija, industrija mašinskih elemenata itd.
Znate, kao što se zna da svaki dinar uložen u građevinsku industriju donosi tri dinara profita društvu, tako se zna da otvaranje jednog radnog mesta u građevinskoj industriji, omogućava otvaranje još najmanje četiri radna mesta u drugim granama privrede.
Smatramo da bi ulaganje Republike Srbije u građevinsku industriju morala da budu veća od dosadašnjih. Malopre sam navodio neke cifre i otprilike sam izračunao da je po osnovu ovog zakona, Vlada u podsticaj građevinske industrije uložila 19 milijardi dinara. To na prvi pogled zvuči mnogo, međutim, to je malo.
Zašto je to malo? Neki dan sam ovde govorio da je Vlada Republike Srbije u vreme mandata ovog parlamenta državu Srbiju zadužila za šest milijardi i 626 miliona evra. Samo od usvajanja ovog zakona, državu ste zadužili za negde oko dve milijarde i 200 miliona evra. Da ste peti deo, a trebalo je i više od petog dela, više od 20%, uložili u građevinsku industriju, onda bi se možda moglo govoriti o tome da se nalazimo u stanju prevazilaženja ekonomske krize.
Sledeće, neophodno je reprogramirati dugove građevinskih preduzeća. To građevinska industrija stalno traži, to predstavnici Vlade stalno obećavaju, čitao sam izjave po novinama i svaki put slažu, ali to je već praksa. Lažu građane Srbije, pa zašto ne bi lagali i ove iz građevinske industrije.
Jedan od osnovnih preduslova da bi ovaj zakon imao nekakvog smisla jeste da se poslovi, posebno veliki poslovi u građevinskoj industriji, daju srpskim kompanijama. To je bio jedan od osnovnih ciljeva za donošenje ovog zakona. Član 2. stav 3. - ciljevi ovog zakona su, pod 3) podsticanje razvoja i upošljavanje domaćih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala. Kakvo je stanje na terenu? Ko je radio ovaj most kod Ostružnice? Strani izvođači. Ko je radio most kod Beške preko Dunava? Strani izvođači. Ko je radio rekonstrukciju Gazele? Strani izvođači. Ko radi most preko Ade Ciganlije? Strani izvođači.
Imamo "Mostogradnju", preduzeće koje je gradilo mostove u 30 zemalja u svetu, impozantne građevine. Imamo "Ivana Milutinovića", imamo još desetine preduzeća koja su proslavili Srbiju i bivšu SFRJ gradnjom mnogo težih građevina nego što su mostovi.
Sad imamo situaciju da sve mostove u Republici Srbiji, sve obilaznice grade neke firme iz inostranstva, firme vaših sponzora, vaših političkih mentora iz Nemačke, Francuske i drugih zemalja.
Sedam, Vlada mora da učini više na organizovanju zajedničkih nastupa naše građevinske operative na svetskom tržištu. Po tom pitanju se ništa ne čini. To je pre neki dan, u toku rasprave u načelu, govorio kolega Milorad Buha. Nekad smo bili nakonkurentnije firme, najkonkurentniji ponuđači, izvođači na ruskom tržištu, na Bliskom Istoku, u Severnoj Africi. Sada tamo naši građevinari poslove dobijaju samo na osnovu stare slave, na osnovu nekih ličnih poznanstava i pojedinačnih preporuka.
Sledeće, Vlada ne vodi politiku ravnomernog regionalnog razvoja. Pre dve godine smo imali situaciju da je Vlada odobrila 103 projekta u oblasti građevinske industrije, od toga 102 projekta u Vojvodini i Beogradu, a samo jedan u ostatku Srbije. Ministar se ovde hvalio izgradnjom pet hiljada stanova u naselju Stepa Stepanović i to je za svaku pohvalu, pod uslovom da ti stanovi zaista budu završeni i pod uslovom da građanima budu dostupni zaista pod uslovima pod kojim su obećani. Nemamo ništa protiv da se u Beogradu pravi i 10 hiljada stanova. Sada je na tom projektu uposleno oko 30 hiljada radnika, to je jedan podatak koji treba da nas raduje, ali zašto se pet ili deset hiljada stanova ne gradi u unutrašnjosti? Zašto se ne prave stanovi u Surdulici, u Velikoj Plani, u Smederevskoj Palanci? Za isti novac za koji se u Beogradu izgradi pet stanova, u unutrašnjosti se može napraviti 10 stanova.
Kukamo kako nam neki delovi Republike Srbije odumiru. Imamo podatke, u 2000 sela i zaseoka nema života, izumiru cele opštine. Imamo podatak, Crna Trava, nju pominjem zato što su oni najpoznatiji građevinski limari, u Crnoj Travi još malo pa ćemo imati manje od 1000 stanovnika. Umesto da stanove pravimo dole, da zapošljavamo ljude na kućnom pragu, mi gro investicija u građevinskoj industriji koncentrišemo na područje grada Beograda.
Završavam, samo da podsetim na pet ciljeva koje je Vlada proklamovala prilikom usvajanja ovog zakona. Član 2. - prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize u Republici Srbije u oblasti građevine, odnosno pomoć domaćoj građevinskoj industriji za izlazak iz krize. Da li su prevaziđeni? Nisu.
Dva, podsticanje razvoja i upošljavanja domaćih građevinskih preduzeća i obezbeđivanje likvidnosti ovog sektora. Da li te likvidnosti ima? Nema.
Tri, podsticanje razvoja i upošljavanje domaćih preduzeća. Rekao sam već, sve veće građevinske poslova izvode nam stranci.
Četiri, zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti i stvaranje preduslova za otvaranje novih radnih mesta u oblasti građevinske industrije. Otpušteno je nekoliko desetina radnika.
Zadnji cilj, peti cilj, podsticanje privrednog razvoja u Republici Srbiji. Od donošenja ovog zakona sa posla je otpušteno oko 250 hiljada radnika. Hvala.