Dame i gospodo poslanici, znam ja da su nekima snovi, ali pusti snovi, puste želje da je Srpskoj radikalnoj stranci vreme isteklo. Vreme Srpske radikalne stranke tek dolazi i toga ste svi svesni pomalo, a neki i uplašeni, verovatno oni kojima savest nije čista.
Otvorili smo diskusiju u vezi sa ovom agencijom. Član 4. se odnosi na to koji su to nekomercijalni rizici i kako će u tom slučaju izvoznik da naplati eventualna potraživanja od stranog partnera.
Kaže se da su nekomercijalni rizici: neplaćanje duga u roku od šest meseci od ugovorenog roka dospelosti, ako je dužnik država odnosno neka državna organizacija zemlje uvoznika; politički događaji u zemlji dužnika ili ratno stanje; opšti moratorijum plaćanja, nemogućnost konverzije valute zemlje dužnika u konvertibilne valute ili zabrane transfera.
Dalje se kaže: zabrana uvoza robe ili usluga od države ili državne organizacije kao kupca ili korisnika usluga, pa se u tački 5) kaže: "jednostranog raskida ugovora od države ili državne organizacije kao kupca ili korisnika usluga", pa se u tački 6) kaže: "zaplene, oštećenja zabrane raspolaganja ili uništenje robe, u tački 7) ″elementarnih nepogoda" itd. Znači, predviđeno je koji su to nekomercijalni rizici.
Evo kako agencija pokušava da reši naplatu eventualno nekomercijalnih rizika, pa se kaže – osiguranje domaćih banaka i drugih finansijskih institucija od nekomercijalnih rizika itd. Znači, neka domaća banka. Ne verujem da će to biti Komercijalna banka, jer ona radi samo komercijalne poslove. Ne verujem da će biti Nacionalna štedionica. Verovatno će pokušati neku od preostalih banaka sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom da prisile, preko upravnih odbora koje imenuje Vlada Republike Srbije kao većinski vlasnik, da izda nekakve ovakve garancije.
Verovatno će roba samo da prođe kroz neku firmicu koja postoji eventualno u takvoj nekoj zemlji i da završi na nekom pravom komercijalnom tržištu, a domaća banka sa većinskim državnim i društvenim kapitalom moraće da plati izvozniku robu koja je na neki način nestala.
Opet se postavlja jedno pitanje, a to je kako stvarno može da se obezbedi taj izvoznik od nekomercijalnih rizika. Koji su instrumenti? Ima više načina. Jedan je da onaj ko želi da kupi našu robu ima bankarsku garanciju. Koje banke, to je sada manje važno, jer je on obezbeđuje, on je plaća i najbolje je da to bude neka svetska banka koja će da garantuje za tog stranog partnera. Ukoliko on izmiri svoje obaveze, aktivira se garancija banke i mi sa tim nemamo ništa, nikakvih troškova, nama novac dolazi.
Može da bude plaćanje akreditivom, znači opet jedan vid bankarske garancije. Može opet da bira koja će banka biti. Može da bude i neka domaća. Najbolje bi bilo da bude neka strana. Akreditiv je otvoren dok roba ne stigne na tržište. Ili se neko zanosi da će neki domaći proizvođač, jer po ovom predlogu se stiče taj utisak, imati dovoljno vremena, dovoljno novca, dovoljno obrtnih sredstava da nekome izveze robu i da čeka pet, šest meseci ili godinu dana da ta roba dospe za plaćanje.
Ko će od toga imati koristi? Eventualno neka od ovih povlašćenih banaka koja će tom našem izvozniku da da kredit da bi mogao da nastavi dalji ciklus proizvodnje, jer sigurno neće moći sam godinu dana da finansira proizvodnju bez podrške neke od banaka. Ako je to cilj postojanja ove agencije, onda je sasvim pogrešan za domaće izvoznike.
Dalje, u proteklih desetak, pa i više godina na finansijskom tržištu postoji jedan izuzetno jak lobi kod koga se akumulirala neverovatna količina kapitala.
Kako i na koji način, da li je bilo zakonito ili protivzakonito, teško je dokazati. Bitno je da su oni imali monopol na neku robu koja se uvozila, koja je imala određeno tržište. I, taj kapital se sada meri već desetinama milijardi dolara.
Da li je neko uopšte pokušao da taj kapital usmeri u domaću privredu ili ste ih pustili da i dalje divljaju po tržištu uvozeći robu i uništavajući domaću privredu uvozom robe široke potrošnje. Ne uništavaju samo privredne grane, uništavaju i poljoprivredu.
Postavite pitanje koji to lobi, iz kakvih to zemalja, uvozi banane, narandže, kojima je preplavljeno domaće tržište. Ko je od toga imao štete? Domaći poljoprivredni proizvođači su imali direktne štete i prerađivačka industrija koja se bavila tim. Da li je tako - jeste. Ko je zaradio pare, to vi znate bolje od nas.
Što ne bi oni mogli da budu garancija domaćim firmama koje izvoze? Davanjem tih garancija domaćim firmama koje izvoze, znači, i dalje mu se omogućava da uvozi. Zašto da ne? Zašto njih ne angažujete da promovišu izvoz, a ne mi da ovde odvajamo 25 miliona evra za nešto što stvarno teško može da funkcioniše i da postoji, i još kao neko akcionarsko društvo. Ko će biti u tom akcionarskom društvu?
Zašto ti ljudi, koji već 15 i više godina po celom belom svetu nalaze šta mogu da uvezu u Srbiju po niskoj ceni, niskog kvaliteta, da bi uništili domaću privredu, ne promovišu naš izvoz? Imaju poslovne veze. Da li imaju? Činjenica je da imaju, čim postižu da pronađu takvu robu.
Da li imaju kapital? Ogroman su akumulirali, desetine milijardi dolara. Da li uništavaju domaću privredu? Uništavaju. Da li ostvaruju i dalje profit na tome? Ostvaruju. Zašto malo ne pomognu te radnike koji kupuju njihovu robu? Da li ne može da se kontroliše uvoz?
Stisnite jednom petlju prema Evropskoj uniji, čak i oni u svojoj međusobnoj trgovinskoj razmeni vode računa o tome da se trgovinska razmena radi na bazi reciprociteta. Sve što iskoči iz principa reciprociteta carini se i ne gubi svake povlastice koje daje Evropska unija. Zašto mi to ne pokušamo? Hajde, nećemo jedan na jedan, nemamo dovoljno proizvoda, nemamo dovoljno fabrika koje mogu da pokrenu proizvodnju na uspešan način da bi to moglo da funkcioniše. Zašto ne bude jedan prema tri u korist uvoza, ali da taj lobi finansira konačno domaću privredu, jer od nje je i stekao kapital. Zašto da ne?
To je pokušano krajem 80-ih godina, dalo je određene rezultate. Zašto jednom ne stisnete petlju i kažete ovima iz Evropske unije – nećemo od vas sve i svašta da kupujemo, moramo nešto i vama da prodamo. Da vidimo šta će da bude. Da li će to da budu voćarski, povrtarski proizvodi.
Sećam se privrede iz kasnijih 80-ih godina, dobar deo novca i sredstava su zarađivali na lon aranžmanima; ima mnogo stvari koje ne može mašina da uradi, mora ruka. Da li ste pokrenuli neku od takvih fabrika? Pokretanje jedne od takvih fabrika je neverovatno jeftino. Potrebno je vrlo malo opreme, malo sredstava. Treba samo pronaći nekoga ko bi to finansirao. Lon aranžmani znače da je strani partner nabavljao sirovinu, ambalažu, sve, samo je to neko trebalo da spakuje i ništa više. Ništa nas nije koštalo, dobro se zarađivalo na tome. Da li postoji neka takva fabrika sada? Koliko je meni poznato, ne.
O čemu vi onda pričate? O tome da ćete sa 25 miliona evra da rešite ovaj problem. Teško, na ovaj način, na ovom principu koji ste zamislili.
Postavlja se pitanje ko će biti akcionari u toj agenciji? Postavlja se pitanje je li to stvarno državni organ, produžena ruka ministarstva, Vlade ili nekog drugog dela državnog organa? Tako ste do sada pričali, za ovom govornicom, svi vi koji ste branili agencije – to je da država sebi lakše omogući funkcionisanje, svi u svetu otvaraju agencije.
Sada imamo jednu agenciju koja treba da se bavi nekim poslom i koja, zato što je akcionarsko društvo, treba da postoji kao profitabilna organizacija. Na kome će da zarađuje? Na izvoznicima? Sramota. Sramota je da onome ko danas uspe da nešto napravi, da pronađe tržište, da plasira na tržište, da mu za to uzmete proviziju. Treba da ga nagradite. Treba da odvojite sredstva u budžetu za stimulacije. Znači, kada izveze nešto – izvezao si, omogućio si državi devize, prodaj državi devize, nemoj ništa da uvezeš, prodaj nam devize, daćemo ti još dva centa po dolaru ili po evru. Zašto ne uradite tako?
Šta radite sada ovde, obezbeđujete kredite? Hoće li banke biti akcionari u toj agenciji? Verujem da hoće. Verujem da će verovatno biti baš ove banke o kojima je stalno reč – Nacionalna štedionica, Komercijalna banka i Delta banka, zašto da ne. Saznaće ko ima želje da nešto izvozi, da ima tržište, na jedan prost način plasiraće svoj kredit, u jednom klasičnom sukobu interesa plasiraće svoj kredit tom izvozniku. Da li je to cilj postojanja ovoga? Izgleda mi da jeste. Ali, sasvim je pogrešan cilj.
Nemojte da pričate građanima da se ovde radi o izvozu. Radi se o profitu koji treba da ostvari nekolicina ljudi. Do sada je to bilo uništavanjem i otimanjem imovine banaka koje su zatvorene, planirate to kroz osiguravajuća društva, kroz agenciju za osiguranje depozita, a sada nastavak priče ide kroz agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije. Već imate paralelnu Agenciju za promociju izvoza. Kako će te dve agencije da rade, baš se pitam.