Dame i gospodo narodni poslanici, već se u raspravi u načelu dotaklo pitanje, zašto je nama potreban zakon o osiguranju depozita. Navodno, da bi se zaštitili građani u slučaju da banka izgubi dozvolu za rad, odnosno da neka banka ode u stečaj, tako da član 1. na koji se odnosi ovaj zakon, glasi: "Ovim zakonom uređuje se obavezno osiguranje depozita fizičkih lica kod banaka, radi zaštite depozita tih lica u slučaju stečaja banke."
Kada čovek ovako to pogleda, pročita, ne razmisli dobro, rekao bi – ovo je sasvim u redu. Vidimo kako država brine o građanima, (reč je o fizičkim licima) u slučaju da neka banka ne posluje dobro, da postoji neki depozit koji će biti u nekim rezervama, u slučaju da banka izgubi dozvolu za rad. Pre nego što se završi stečaj ili likvidacija banke, građani će moći da povrate taj svoj novac, koji su bili stavili na štednju ili po nekom drugom osnovu u tu banku.
Gledajući sa te strane sve izgleda da je u redu. Međutim, imajući u vidu ko vodi politiku, pogotovu kada su u pitanju banke, javlja se jedan određen, ne baš tako mali, tračak sumnje. Znači, po dosadašnjem načinu obeštećenja fizičkih lica, bila je zadužena Republika Srbija. Dakle, država. Država je izdavala dozvolu za rad poslovnim bankama i drugim bankama, država je garantovala za uloge građana kod tih banaka. U slučaju da država oduzme pravo banci da dalje obavlja svoju delatnost, (odnosno da li će da izgubi dozvolu, da li će da ode u stečaj, u likvidaciju) država bi bila ta, koja bi iz svog budžeta morala da namiri građane. Tako je bilo do sada i to je bio veliki problem u ovoj vlasti.
Zašto bi država namirivala sredstva koje građani izgube kod neke banke? Zar to nije lakše da rade same banke, odnosno građani? Taj novac, taj procenat koji će biti deponovan u nekom depozitu, moraće odnekud da se nadoknadi u poslovanju banaka. Odakle će se nadoknaditi? Nadoknadiće se od kredite koje građani uzimaju od te iste poslovne banke.
Koji je efekat? Nikakav. Građani će kroz kredite i sve ostale dažbine koje se daju bankama prilikom nekog dužničko-poverilačkog odnosa namiriti taj depozit. Ni to ne bi bilo strašno, da ovde trenutno ne vlada jedna klima, da vladajuća koalicija koja vodi resor finansija, bankarskog sektora, jednostavno ima jednu tendenciju uništavanja domaćeg bankarskog sistema, bez obzira da li su to privatne banke ili banke koje su u društvenoj svojini. Ono što potvrđuje takvu jednu teoriju jeste događaj od pre nekoliko meseci, da ne kažem skoro godinu dana, kada je Narodna banka propisivala uslove kako će poslovne banke da daju kredite.
Izgleda da kod nas na tržištu novca postoje dve vrste banaka. Banke koje su bliske vlasti i banke koje imaju izuzetno stroge uslove za davanje kredita, uz visoke kamate i druge banke koje se nalaze na tržištu, a žele da posluju po tržišnim principima.
Imali smo situaciju da se kod nekih banaka, (pre otprilike godinu dana) moglo podizati sa nekom kamatom devet ili deset posto na godišnjem nivou, kod drugih 14, 15 i 16%. Kod banaka gde je kamata bila niža mogli ste da podižete i bez žiranata, kod ovih drugih gde je kamata bila visoka, zato ste morali da imate žirante.
Da li 30% od ukupnog primanja treba da iznosi rata. To je obično bilo kod ovih banaka koje su bile nepovoljnije sa žirantima, sa visokom kamatnom stopom, sa ograničenjem do 30% i kod drugih banaka gde je bilo 50% od plate. Šta se to dešava? Onda se pojavljuje Narodna banka koja propisuje uslove kako neki građanin može da podigne kredit kod banke. Zašto? Zašto banke ne posluju po tržišnom principu? Znači, imate višak novca, plasirate ga, a ako ga ima mnogo više, njegova vrednost je niža, znači, kamata je niža i kredit je jeftiniji. Ako ima manjak novca, samim tim je kamata veća.
Koji su razlozi? Izgleda da su razlozi ti, da poslovne banke koje su poslovale pod nepovoljnijim uslovima za građane imaju, jednostavno, zaštitu, države, guvernera Narodne banke Srbije i ministra. Jer ne vidim zašto bi neko napravio jedan takav potez koji jedino šteti građanima.
Jednim takvim potezom, banke su primorane da traže žirante od građana, da akumuliraju razna sredstva kao sredstva od rizika. Koliki troškovi mogu da budu kod poslovne banke. Do sada je bio običaj da se ti troškovi ograničavaju u gornjoj granici, a sada je donja granica ograničena. Ne može ispod 1,5% ili 2%.
Koje su banke kojima jedan takav politički, neekonomski, i profiterski postupak guvernera Narodne banke i Ministarstva finansija odgovara? To su Nacionalna štedionica, Komercijalna banka, njima je najviše odgovaralo. Njihovi krediti su bili najnepovoljniji na tržištu i sve one uslove koje su oni tražili za davanje kredita Narodna banka je prisilila sve druge banke da traže iste uslove i malte ne izjednačila kamatne stope koje su bile kod drugih banaka sa onim kamatnim stopama koje daje Nacionalna štedionica i Komercijalna banka.
Možda su se neke banke i otele kontroli, možda neke banke žele da posluju, možda neke banke bolje posluju ili su konkurencija koja smeta ovim dvema bankama, Nacionalnoj štedionici i Komercionalnoj banci. Zašto onda, da guverner razbija glavu šta će da se desi kada oduzme banci dozvolu za rad? Zašto Ministarstvo finansija i Vlada Republike Srbije da razbijaju glavu odakle će da obezbede sredstva da obeštete građane koji su imali novac na štednji kod tih banaka?
Jednostavno, da bi rešili taj problem, daje se novi zakon u skupštinsku proceduru koji glasi Zakon o osiguranju depozita. Sada će svaka banka određena sredstva koji svaki građanin ostavi kod nje morati da uplati kao osiguranje depozita. Iz meseca u mesec.
Kažu 0,1% – nije mnogo. Nije mnogo na mesečnom nivou, ali na godišnjem nivou to je 1,2%. Kuda novac ide? Da li se neko, uopšte, zapita šta banke rade sa novcem koji građani ostave na štednji? Plasiraju kroz druge kredite. Ko te kredite koristi? Oni drugi građani koji nemaju novca da sebi obezbede neko dobro. Sada će ti građani posredno da vraćaju novac licima koja su ostavila novac kod banaka koje su otišle ili u likvidaciju ili u stečaj. Znači, nema ovde brige za građane.
Ovde je jedina briga kako manipulisati sa bankama, kako banke otvarati ili zatvarati, kako praviti krug privilegovanih banaka, da to ne košta mnogo državu pod izgovorom da je to u korist građana, a isključivu štetu imaju sami građani.
To su pravi razlozi a ne kako to kaže u članu 1.– da se ovim zakonom uređuje obavezno osiguranje depozita fizičkih lica kod banaka radi zaštite depozita tih lica u slučaju stečaja banke. Građani će u svakom slučaju svaki stečaj svake banke da plate svojim novcem i te kako debelo.