Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9726">Veroljub Arsić</a>

Veroljub Arsić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, kada god čujem nekog svog kolegu narodnog poslanika kada prilično promuklim glasom počne da viče i svaka druga rečenica mu je SRS, mogu da zaključim samo dve stvari: ili je kriminalac, ili je bolestan.
A konkretan predlog koji je tražio, po meni je za početak, da ide da se leči, a tužilac neka se pobrine za one druge konkretne predloge. Taj isti poslanik reče da je ovaj amandman koji je podneo poslanik SRS besmislen. Kada pročitam zakon vidim da je amandman odličan, glasi - briše se.
Takav vam je zakon, nešto što ne može da se primeni, nešto što ste izmislili da lažete ljude, neka predizborna obećanja koja ne možete da ostvarite, pokušavate kroz jedan ovakav zakon da zamažete narodu oči i to je cilj ovog zakona. Sa tim galamite već godinu dana od kada ste na vlasti.
Mnogi su počeli da špartaju i da mere tu svoju staru imovinu, pa sada delimo Srbiju ponovo na dva dela, na one koji traže nekakvu imovinu i na one koji su sada već uplašeni i koji imaju tu imovinu u ovoj državi, a nisu ni krivi ni dužni što je imaju, jer su je dobili u takvom vremenu, jer su ostali bez svoje zemlje, neki su ostali bez roditelja, bez porodica. Sada je nekome palo na pamet da navuče 10, 20 ili 30 hiljada glasova da bi imao jedan ili dva poslanika više i da laže narod po Srbiji, i to je cilj ovog zakona.
Samo bih da vas podsetim šta ste sve obećavali. Obećavali ste, baš ta stranka za koju mogu slobodno da kažem da je privatno preduzeće, smanjenje nekakvih taksi; da li ste ih smanjili – niste. Obećavali ste smanjenje poreza, a jeste li ga smanjili. Ne samo da niste smanjili, nego ste uveli porez na hleb, na meso, na mleko, na brašno, na vodu, na semensku robu, jeste i na jaja, a to ste verovatno želeli da se osvetite svom starom sponzoru Miodragu Kostiću, odnosno mislim na "Krmivo produkt".
Pa je neko pomenuo ovde i hleb i mleko, pa kaže - u vreme kada je bila SRS bili su redovi. Možda su i bili, sada ih nema, ali se zato manje hleba proizvodi, manje se proizvodi mleka. A zašto? Ne prodaje se, nema ko da kupi. Tada je mogla sirotinja da kupi hleb da se prehrani, a sada ste joj i to pravo oduzeli. Sada hleb može da kupi samo onaj ko ima puno para, jer je koštao četiri dinara pre 5. oktobra, a sada je 25 ili 30 dinara. A da li su plate 800 posto veće nego tada – nisu.
Ko želi da polemiše neka izađe za govornicu, a ko se plaši neka dovikuje iz klupe.
Da li su to rezultati vaše vlasti? Znači, sirotinja je mogla da kupuje. Da li ste svesni da sada sirotinje ima mnogo više i kako vreme odmiče i kako vi vladate biće je sve više i više, tako da je ovaj zakon koji ste predložili samo najobičnije zamazivanje očiju kod izgladnelog i iscrpenog naroda.
Gospodine Anđelkoviću, zar ne vidite da vam elektronski sistem nije ispravan i ovde se vidi da sede dva poslanika pola sata već, pa ne postavljate to pitanje, kartica je uredno ubačena, a što nema identifikacije, to je druga priča.
Dame i gospodo narodni poslanici, baš u ovom članu se vidi da je čitav ovaj zakon u principu besmislen i da je predlagač, odnosno Vlada Republike Srbije, trebalo bar u tehničkom smislu da povedu računa kako će i kojim redosledom da stavljaju članove ovog zakona u sam Predlog zakona.
Naime, članom 3. je predviđeno ko može da prijavi tu otetu i oduzetu imovinu, a već u članu 10. se napominje da se crkva i verske zajednice izuzimaju iz ovog zakona i da će predmet njihove imovine biti neki poseban novi zakon.
Sada se postavlja pitanje ko to uopšte ima pravo, a ko nema, jer možete da delite nešto na građanska lica, fizička lica i pravna lica, a u kom se statusu nalaze crkve i verske organizacije, koji je njihov status i da li je uopšte bilo potrebno upisivati jedan ovakav član u ovaj predlog zakona.
Razlog za donošenje jednog ovakvog zakona su svakako predizborna obećanja koja su stranke u novom DOS-u davala kao obećanja u svojim kampanjama.
Najlepše je dati obećanje u predizbornoj kampanji, ali kada osvojite zahvaljujući tim obećanjima koja su lažna, određeni broj mandata, onda napravite neku koaliciju koja je sačinjena od 15 stranaka, pa počnete da vladate, vidite da osim možda dobre volje dok ste lagali da nešto ispunite ne možete više ništa da uradite. Ta vaša laž se vidi baš u ovom predlogu zakona.
Ovaj predlog zakona u stvari je možda i početak neke nove predizborne kampanje, jer ćete, pošto će vanredni parlamentarni izbori biti vrlo brzo, vaše novo predizborno obećanje biti: evo, ovim zakonom smo napravili prvi korak da vratimo oduzetu imovinu, a ako osvojimo dovoljan broj glasova, ako vas opet dovoljno prevarimo i slažemo u izbornoj kampanji, napravićemo taj drugi korak da vratimo vašu oduzetu imovinu.
Postavlja se pitanje zašto ovaj zakon dolazi pre tog posebnog zakona, kada ćete vraćati imovinu crkvama i verskim organizacijama, jer je svakako da je njima mnogo manje imovine oduzeto, pa ste mogli taj zakon već da donesete u ovoj skupštini, da probate da ga primenite, da vidite da li je to moguće ili ne, pa tek onda jednu ovakvu glupost da predložite Narodnoj skupštini.
Svaki poslanik ima pravo da reklamira Poslovnik ukoliko dođe do njegovog kršenja, a kršene su odredbe Poslovnika koje su odnose na to da narodni poslanik kada izađe za ovu govornicu treba da govori istinu. Ovde je očigledno bilo spominjanje nekog plena u lokalnoj samoupravi i neko želi da to predstavi tako da se u SO Požarevac postavljaju ljudi na osnovu političke pripadnosti. To nije tačno i onaj ko je to rekao za ovom govornicom treba dobro da razmisli, jer iz njegove stranke, znači iz Demokratske stranke Srbije, trenutno su tri direktora javnih preduzeća ili javnih ustanova.
Stav Srpske radikalne stranke po pitanju kadrovske politike jeste da ukoliko nemamo bolje kadrove ili kadrove koji će davati isti rezultat ne idemo po stranačkoj liniji nego po onoj stručnoj. Ne razumem zašto to neko u ovoj skupštini hoće da prikaže kao nešto negativno. Valjda svi težimo da sva javna preduzeća rade najbolje što mogu, kako u lokalnoj samoupravi tako i u Republici Srbiji. A što se tiče opštine Požarevac, žao mi je što je DSS izgubio vlast u opštini Požarevac svojom krivicom.
Pitam se po kom osnovu je dobio pravo na repliku. Nije mi jasno o čemu gospodin priča. Prvo je koalicija koja je nastala bila između SPS-a, DSS-a i SRS-a, što od 68 odbornika čini 35. Ne bih pričao o tuđim mandatima, kada za čoveka koji je kandidat za predsednika Skupštine opštine ne glasa odbornik iz njegove odborničke grupe.
Dame i gospodo poslanici, ova priča oko domaćih banaka započela je negde krajem 2001, početkom 2002. godine. Ona se u stvari razvijala u dva pravca. Prvi je pranje novca, odnosno sklanjanje novca koji nije mogao, zbog spoljnog zida sankcija, zbog NATO agresije, zbog ekonomskih sankcija UN, da bude u legalnim tokovima. Najveći deo tog poslovanja obavljala je Beobanka.
Dolaskom DOS-a na vlast i nasilničkim preuzimanjem Narodne banke nekome je palo na pamet, a taj neko se zove Mlađan Dinkić, da taj novac sliva u privatne džepove, svoje i svojih poslovnih partnera. Čitava ova priča, prvi deo priče oko naših banaka koje su u stečaju, likvidaciji, bio je isključivo zbog toga.
Drugi deo priče je u stvari nastavak pljačke državnih ili društvenih banaka, nazovite ih kako god hoćete, a pljačka se odvijala na sledeći način. Ostalo je na hiljade kvadratnih metara poslovnog prostora u najekskluzivnijim delovima gradova. Gde god su te banke imale svoje ekspoziture i filijale, one su se nalazile u centru grada. Poslovni prostor je koštao preko hiljadu i po, dve, tri, a u Beogradu verovatno i više hiljada evra.
Taj poslovni prostor preuzimaju nove banke, koje su bliske tadašnjem guverneru, a sadašnjem ministru finansija. Da zlo bude veće i da ima stvari koje im idu i na ruku jeste odluka zemalja EU da sa nacionalnih valuta pređu na jednu jedinstvenu valutu, na evro. Poklapa se otprilike i vreme gašenja domaćih banaka, državnih banaka, sa tim prelaskom nacionalnih valuta u evro, tako da su neke banke, koje su se odjednom pojavile na našem tržištu, akumulirale kapital od preko osam milijardi maraka.
Prvobitne procene Mlađana Dinkića, i svih ostalih koji su bili u toj igri, jeste bilo da je u pitanju četiri milijarde, sada se ispostavilo da je osam milijardi. Taj novac uopšte više ne može da kontroliše Narodna banka, ne može više da kontroliše država, dobrim delom je već iznet ili se ono malo što je ostalo koristi kao pokriće za davanje kamate.
Novac po viđenju, devizna sredstva po viđenju ili oročena kod banaka imaju kamatu 1,5 do 2%, i to možete da proverite, i baš su u pitanju ove banke koje je Aleksandar Vučić nabrojao. A plasman tog novca našim građanima nije po evropskim kamatama, koje se kreću od pet do 5,5% na godišnjem nivou, nego u najmanju ruku 16 do 18%.
I te iste banke, da im ne bi bilo malo, taj isti dinarski kredit koji daju sa deviznim pokrićem vezuju za evro, pa mu zaračunavaju plus skok evra koji, morate da priznate, postoji, pa vezuju još i za rast cena na malo, za razne kamate, bankarske, zatezne itd.
Tako da tim istim novcem, koji su na određen način nepošteno stekle, pljačkaju građane Srbije. Postavlja se pitanje da li bi to uopšte i bilo moguće da nije jedne takve paklene mašine koja je u stanju da smisli jednu takvu prevaru, oličene u jednoj šifriranoj stranci kao što je G17.
Dame i gospodo narodni poslanici, možemo slobodno da kažemo da od 6. oktobra do sada imamo dva načina privatizacije. Jedan način je išao preko Agencije za privatizaciju i drugi način je išao iz stečajnog postupka. Navodno, u stečajnom postupku je bilo dosta zloupotreba od strane trgovinskih sudova, od strane stečajnih upravnika, pa je ova nova DOS-ova većina napisala nov Zakon o stečajnom postupku, gde je uvela institut stečajnog upravnika koji treba da ima licencu, Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, a sada ovde imamo situaciju da je i Agencija za privatizaciju stečajni upravnik.
Kao da se želi da svi načini privatizacije budu objedinjeni u jednom delu, pogotovo u onom delu postupka gde nije bila nadležna izvršna vlast, nego sudska. Novim zakonom i stečajno veće. Sada se sva ta prava dobrim delom oduzimaju i taj posao treba da radi Agencija.
Najveći problem nisu sami zakoni, ni Zakon o privatizaciji, koji može da se popravi, ni Zakon o stečajnom postupku, ali je problem u onome ko sprovodi te zakone. Najveći problem u privatizaciji baš je pravila Agencija za privatizaciju.
Čini mi se da više pažnje treba da obratite na samu Agenciju, nego na načine privatizacije, i na to šta je ta agencija radila pre nego što ste došli na vlast, odnosno kada ste izašli, jedno kratko vreme, iz vlasti, i sada kada ste nastavili, kako se privatizacija sprovodi. Ne postoji ni jedna jedina privatizacija na teritoriji Republike Srbije koja je čista.
Zar nikome u Agenciji nije palo na pamet zašto se za neko preduzeće koje posluje izuzetno dobro, koje ima velika osnovna sredstva, gde je početna cena mala, niko ne javlja na te tendere dok se ne ispuni uslov da je dovoljan jedan učesnik na tenderu? Zašto o tome ne brinete? Zašto zakonski ne kažete – ne može manje od tri ili ne može manje od pet i ne može jedan. To je problem u privatizaciji.
Sada imate situaciju... evo, ja ću da navedem primer jednog ugostiteljskog preduzeća koje je prodato za nekih 200.000 - 250.000 evra, velikog preduzeća. Jedan lokal, bilo koji, a možete i to da proverite, košta toliko, sa svim obavezama koje to preduzeće ima, znači, sa kreditima, sa neisplaćenim ličnim dohocima itd. i sa tom cenom koliko je plaćeno.
Tu je problem u privatizaciji, a ne u licenciranju stečajnih upravnika, ne u tome da privatizaciju treba da vodi Agencija, koja ne stiže onaj svoj deo posla da sprovede kako treba. Zato smo protiv ovakvog novog koncepta privatizacije, koji će da sprovodi Agencija kroz stečajni postupak.
Dame i gospodo poslanici, amandman je dobar zato što sprečava mogućnost zloupotrebe u postupku privatizacije. Oni koji su ga odbili uopšte nisu razmišljali koji su sve mogući načini zloupotrebe u samom postupku privatizacije, zato što, čini mi se, u nekom ozbiljnom poslu nikada nisu ni bili.
Postoji više načina poslovanja sa određenim pravnim licima, fizičkim licima itd. Postoji više načina davanja robe, zavisno od dužine poslovanja između pravnih lica, subjekata, od količina koje se uzimaju, daju se neki rabati, pa sve do rokova plaćanja. Dovoljno je da se direktor i onaj ko želi da kupi ovo preduzeće dogovore na koji rok će biti plaćanje određene robe. Može da bude i godinu dana, niko ne brani, nigde zakonom nije zabranjeno, može i duže.
Šta se dešava dalje? Kada se preuzme roba, prodaje se za kraće rokove, jer kod privatnika nema milosti po pitanju rokova i rabata, isključivo interese gleda. Kada nastupi privatizacija, roba je prodata, naplaćena, novac stoji i čeka. Kada otpočne postupak privatizacije sa istim tim novcem koji dužnik ima kupuje preduzeće, predmet privatizacije i kada postane vlasnik više nikakvu obavezu nema ni prema kome, a pogotovo ne prema svom preduzeću da te obaveze izmiri. Zato je amandmanom predviđeno da dužnik po bilo kom osnovu, dok ne izmiri obaveze prema subjektu privatizacije, ne može da učestvuje u postupku privatizacije.
Dame i gospodo narodni poslanici, malo je nelogično da ovaj amandman SRS ne bude prihvaćen od ove vlade, koja bar deklarativno tvrdi da radi u interesu građana. Znači, nesporno je da je država u nekom ranijem periodu, i za to ne možemo da krivimo ovu vladu, nanela nepravdu svojim građanima tj. sredstva devizne štednje upotrebila je nenamenski, odnosno građanima nije mogla da vrati ono za šta im je garantovano kada su ta sredstva davali tadašnjim državnim bankama.
Da bi se taj problem nekako rešio izdate su obveznice, koje je izdala Republika Srbija, sa nekim rokovima dospeća. Bez obzira na rok dospeća, te obveznice su već na tržištu, nalaze se tu, trguje se njima. Neko ko ima sredstava možda dugoročno planira da otkupi to, pa kada dođe vreme za naplatu tih obveznica da ih naplati i da time ostvari nekakav profit. Jednim ovakvim članom umanjuje se vrednost tih obveznica trenutno na tržištu. Umanjuje se, jer nisu samo rokovi ti koji određuju koliko jedna obveznica vredi, već i ponuda i potražnja na tržištu. Prihvatanjem ovog amandmana obveznice koje su izdate po osnovu stare devizne štednje, a čiji je rok dospeća za pet ili više godina, počeće da budu interesantan predmet kupovine. I, oni vlasnici, odnosno fizička lica, jer se na ta lica to odnosi, građani koji su oštećeni nekom lošom politikom moći će više da naplate u kraćem roku, i u tome treba tražiti odgovor.
Obveznice je emitovala Republika. Za nju, u principu, osim kada treba da isplati efektivu, znači gotov novac koji možda nema, nije bitno kada će ta obveznica da dospe, ukoliko je u postupku privatizacije upotrebljena za kupovinu nekog privrednog subjekta, predmeta privatizacije. Znači, prihvatanjem ovakvog amandmana država verovatno ne bi imala nikakvu štetu. Građani koji su vlasnici tih obveznica u svakom slučaju bi imali korist, jer će one obveznice koje dospevaju za pet i više godina mnogo lakše da prodaju, i po mnogo povoljnijoj ceni nego što je to sada, u ovom trenutku.
Dame i gospodo poslanici, neću da ponavljam ono što su moje kolege rekle o ovom predlogu o izmenama i dopunama zakona. Međutim, sada se postavlja jedno praktično pitanje, šta ako ovi republički organi, koji mogu da emituju hartije od vrednosti, jedan deo hartija od vrednosti emituju i prodaju putem javnog tendera, a drugi deo na berzi. Da li su prava, a sada već možda dva vlasnika istih akcija, samo na dva različita načina prodata, izjednačena. Po svim ovim članovima koji slede iza ovoga vidi se da nisu.
U članu 2. Predloga zakona kaže se da se odredbe člana 67. zakona ne odnose na akcije prodate putem javnog tendera. Šta piše u članu 67. st. 1. i 2. "Lice koje namerava da kupi akcije sa pravom glasa određenog akcionarskog društva po osnovu kojih bi stekao najmanje 25% akcija s pravom glasa tog društva, dužno je da postupi u skladu sa ovim zakonom. Lice iz stava 1. ovog člana koje kupi akcije po osnovu kojih bi steklo najmanje 25% akcija s pravom glasa društva iz tog stava, a ne postupi u skladu sa odredbama ovog zakona o ponudi za preuzimanje akcija – ne može ostvarivati pravo glasa po osnovu tako stečenih akcija."
Ako vam neko kupi 25% akcija putem tendera ima pravo glasa, bez obzira da li se pridržava odredbi ovog zakona ili ne. Lice koje kupi 25% akcija na berzi obavezno je da poštuje odredbe zakona sadržane u čl. 69. i 70. zakona koje kažu - kupovina akcija s pravom glasa određenog akcionarskog društva po osnovu kojih se stiče najmanje 25% akcija s pravom glasa tog društva, može se vršiti samo ponudom za preuzimanje akcija.
U sledećem stavu - ponuda iz stava 1. ovog člana ne može se vršiti bez prethodno donetog rešenja o njenom odobrenju, koje donosi Komisija za hartije od vrednosti. I sadržinu zahteva za odobrenje ponude iz stava 1. ovog člana i drugu dokumentaciju koja se podnosi uz zahtev propisuje Komisija za hartije od vrednosti. Ona vodi registar rešenja o odobrenju ponuda za preuzimanje akcija. U članu 70 stoji - ponudilac je dužan da ponudu iz člana 69. ovog zakona uputi svim zakonitim imaocima akcija na posebnom obrascu. Sadržinu obrasca propisuje Komisija.
To znači da lice koje kupi akcije na osnovu tendera koji bi raspisao neki određeni organ za koji ne znamo, jer se u zakonskom rešenju ne vidi ko je nadležan za to, znači koji kupi po tom osnovu na javnom tenderu, svi ostali vlasnici akcija tog koji je emitovao akcije neće znati ko je kupio upravljačka prava 25% i više, jer nije upisan u registar.
Za njega ne zna Komisija za hartije od vrednosti. Svedoci smo prakse da se tenderi, a to vi svi, gospodo kolege, znate iz iskustva koja imate iz privatizacije, vrlo lako nameštaju.
Čini mi se da oni koji su kupovali preduzeća koja su bila u društvenoj svojini, da su oni i pisali izmene i dopune ovog zakona, da bi preduzeća koja su u državnoj svojini na mala vrata kupili.
Dame i gospodo poslanici, čini mi se da poslanici koji su glasali na odborima nisu ni ušli u suštinu amandmana koji je podneo moj kolega Momir Marković.
Neprihvatanje ovog amandmana je poniženje i za Narodnu skupštinu i za nas kao poslanike. Upravo smo kroz prethodno obrazlaganje videli da se ovim članom 3. Predloga zakona u stvari ovlašćuje izvršni organ, a to je Vlada Republike Srbije, da menja odredbe zakona koje donosi Skupština Republike Srbije, kao predstavnik zakonodavne vlasti.
E, sada se postavlja pitanje - čemu mi uopšte služimo. I, zašto ovde i poslanici sede, danima i noćima, i pripremaju se za rasprave u ovom parlamentu, pišu i podnose amandmane.
Nažalost, ta ista zakonodavna vlast nas na jedan određeni način sabotira, jer mnoge zakonske predloge šalje, pa ih skida sa redovnog, pa ih skida sa hitnog i stavlja na redovan postupak, da bi nam skratili rokove za proučavanje tih zakona, da bi nam skratili rokove za podnošenje amandmana, i da bi na kraju tražili da ih ovlastimo da menjaju zakone koje mi donosimo.
Pa onda, ako im ne treba Skupština, lepo neka je raspuste, pa neka uredbama vladaju, možda će im biti tako lakše, sigurno će im biti tako lakše, sigurno će jedna takva vlast biti sklonjena od očiju javnosti i sigurno će na jedan takav način mnogo lakše da završe taj svoj kriminalni posao, koji je otpočet 6. oktobra 2000. godine.
Da pročitamo, zarad javnosti, na šta se odnosi taj član koji suspenduje član 52a odnosno retroaktivnost. U članu 52. zakona se kaže: "Hartijama od vrednosti može se trgovati samo javnom ponudom na organizovanom tržištu, osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno. (Dosad nije.) Na organizovanom tržištu hartijama od vrednosti mogu trgovati samo brokersko-dilerska društva i ovlašćene banke, članovi berze, a druga lica jedino posredstvom članova berzi".
Sada se predloženim izmenama i dopunama ovo retroaktivno odnosi i na neke odluke koje su već donete o prodaji hartija od vrednosti ovih institucija koje su u državnoj svojini. Ne čudi mene čak ni to da ste već izvršili prodaju, ne čudi me ni što same izmene i dopune zakona tehnički nisu dobro odrađene. Tačno je da iza ovoga stoji Ministarstvo finansija.
Kako reče predsedavajući, u izradi ovog zakona učestvovala je i Komisija za hartije od vrednosti. Tačno je da je predsednik te komisije, gospodin Štimac, koji je do pre nekoliko meseci bio poslanik u ovoj skupštini, u poslaničkom klubu G17, tako da me više od vas ništa ne može začuditi.
Dame i gospodo poslanici, već više učesnika u ovoj diskusiji se hvata za EU, za SAD, za druge zemlje zapadne Evrope i kažu da su tamo agencije moderne. Moguće.
Moguće je, jer nijedna od tih država ne mora da daje donaciju iz budžeta za zdravstvenu zaštitu i da upumpava 65 milijardi dinara u penzioni fond da bi penzioneri primili penzije. Zato mogu da imaju agencije, jednu, sto, hiljadu. Ovde u Srbiji nije takva situacija.
U Srbiji je budžet, ovakav kakav jeste, nategnut do kraja. Otvaranjem novih agencija, već ionako osiromašen i unakažen budžet došao bi u još težu situaciju. Svi oni koji tvrde da ovo neće biti dodatno budžetsko opterećenje, primena ovog zakona, ili se varaju ili lažu i poslanike i narod koji ovo gleda.
Priča da će agencije same da se finansiraju pada u vodu ako se malo pogleda budžet za 2005. godinu. Recimo, imate Agenciju za reciklažu, koja će 100% da se finansira iz budžeta Republike Srbije i da potroši tridesetak miliona dinara tek onako. Ili, imate Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza. Ne znam šta će nam to, jer stalno se beleži spoljnotrgovinski deficit, ali nema veze, potrošiće nekih 40 miliona dinara.
Ovde neko uporno pokušava da prikaže da agencija ne predstavlja organ državne uprave. Ako čovek malo pogleda ovaj zakon i pročita, vidi da nije tako. Sada postavljam pitanje - mi imamo Agenciju za zaštitu životne sredine, koja treba da potroši nešto malo manje od 30 miliona dinara, a imamo i Upravu za zaštitu životne sredine, koja treba da potroši 720 miliona dinara. E, tako izgleda kada DOS, onaj stari, ili ovaj novi, troši budžet i budžetska sredstva.
Nema ni godinu dana kako su poslanici iz vladajuće većine iskakali iz ovih klupa za ovu govornicu i tvrdili kako je Vlada, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, poništila sve uredbe kojima su formirane agencije. Pa je krenuo jedan zakon koji formira novu agenciju, pa drugi, pa treći, pa četvrti, pa peti, dogurasmo već ponovo na onaj isti broj agencija kao kada je bio DOS na vlasti.
E, sada, evo sistemskog zakona. Neće više morati poslanici da se pitaju o agencijama, nego ćemo da napišemo zakon, i ako su vam agencije toliko dobre, gospodo iz vladajuće većine, odmah čim zakon stupi na snagu osnujte javnu agenciju za osnivanje javnih agencija. To vam je izgleda najbolje rešenje, jedino što znate u sistemu državne uprave.
Već u prvim delovima samog predloga zakona vidi se da tvrdnja svih onih koji su branili ovaj zakon – da je ovo nešto dobro, revolucionarno, nema nikakve veze. Čitavo vreme želi da se prikaže da agencija nije organ državne uprave, a već u prvim članovima zakona ima sva obeležja državne uprave. Hoće da se prikaže da je ona nezavisna u radu, a već u prvim članovima zakona vidi se da je i te kako zavisna.
Na primer, već u članu 2, u korist vaše tvrdnje, stoji – ako javna agencija može bolje i delotvornije da ih vrši nego organ državne uprave, znači to je neki posao koji će agencija da obavlja, a u članu 3. se kaže – javnoj agenciji mogu se posebnim zakonom, kao javno ovlašćenje, poveriti sledeći poslovi državne uprave: 1) donošenje propisa za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i Vlade; 2) rešavanje u prvom stepenu u upravnim stvarima. Pa, neka me sada neko ubedi da agencija nije organ državne uprave i da nije u sistemu državne uprave.
Kada je u pitanju samostalnost, to pokušava da se prikaže u članu 4, koji kaže: "Javna agencija je samostalna u svom radu. Vlada ne može usmeravati rad javne agencije, niti ga usklađivati sa radom organa državne uprave." Da pogledamo kako se ta agencija osniva u članu 8, agencije koje osniva vlada – pravo osnivača u ime Republike Srbije vrši Vlada ako posebnim zakonom nije drugačije određeno. Odluke Vladi predlaže ministarstvo u čijem delokrugu su poslovi javne agencije. Stav 3, ako je to u nadležnosti više ministarstava...
Međutim, već kod upravnog odbora, koji je organ uprave jedne agencije, znači u članu 16. stav 2. prve reči kažu: "Sve članove upravnog odbora imenuje osnivač..." Čitaj – Vlada Republike Srbije. Izvršni organ, da kažemo da je direktor, definiše se u članu 24. Predloga zakona: "Direktora imenuje osnivač posle sprovedenog javnog konkursa". Umesto osnivač, čitaj slobodno – Vlada Republike Srbije.
Kada su u pitanju sredstva za finansiranje javnih agencija, mogu samo da kažem da sam uzeo nekoliko agencija koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, već spomenuta Agencija za zaštitu životne sredine, Agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave, recimo, potrošiće nešto manje od pet miliona, gospodine ministre. To je vaša agencija, vašeg ministarstva. Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza - 37 miliona, Agencija za reciklažu - 25 miliona, Agencija za energetsku efikasnost - 8.760.000 itd.
Moj vam je predlog: ukoliko želite stvarno jednu efikasnu upravu, na onaj način kao što je vi vidite, možete slobodno odmah, čim ovaj zakon stupi na snagu da osnujete javnu agenciju za osnivanje javnih agencija.
Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 42. koji ukazuje na svu besmisao donošenja jednog ovakvog zakona. Članom 42. predviđena je obaveza svih korisnika poštanskih usluga da postavljaju poštanske sandučiće.
Prvi stav tog spornog člana 42, za koji sam tražio da se briše, glasi: "Na dostavnom području jedinice poštanske mreže investitori, odnosno vlasnici stambenih zgrada, stanova i poslovnih objekata dužni su da na ulazu u stambenu zgradu, poslovni objekat, dvorište ili na drugi način, u dogovoru sa javnim poštanskim operaterom, postave kućne sandučiće. Održavanje kućnih sandučića je obaveza vlasnika odnosnih objekta". To je suština jednog ovakvog člana 42. koji obavezuje korisnike poštanskih usluga da moraju da imaju poštanske sandučiće.
Postavljam pitanje, šta ako nemaju? Da li to znači da njima pismo, čestitka ili neki drugi vid poštanske usluge neće da bude uručen? Da bi u toj besmislenosti išli još dalje i ostavili sumnju i mesta zloupotrebama, to se vidi iz stava 2. člana 42. koji glasi: "Kućni sandučići moraju da budu projektovani prema tehničkim uslovima koje propisuje Republička agencija za poštanske usluge i postavljeni na način koji omogućava sigurno uručenje poštanskih pošiljaka".
Postavlja se pitanje da li su u pitanju samo dimenzije, da li će da bude određena boja i da li će agencija, jer takvi kakvi ste u kontinuitetu radite ono što je isto radila i prethodna vlada, da napiše u toj svojoj odluci ko će da bude proizvođač poštanskih sandučića.
Prethodna vlada je to radila prilikom fiskalizacije, kada su uveli obavezu fiskalnih kasa u sve objekte koji se bave nekakvim vidom prodaje ili usluge, pa su tri ili četiri puta menjali odredbe kakve tehničke karakteristike treba da imaju te fiskalne kase, pa su primoravali građane i ostale učesnike u poslovnim transakcijama da po dva-tri puta kupuju jednu stvar koja košta od 350 evra pa naviše, a da ne pričamo ko je tu maznuo najviše novca i ko je jedini mogao da ima monopol za uvoz takvih kasa.
Ovde, doduše, nije tako skupa stvar, ali vi kakvi ste možda ćete da kažete da i poštansko sanduče košta 350 evra, pa ćete onda da menjate malo dimenzije, pet santimetara gore, pet santimetara dole, pa da ih dva-tri puta građani nabavljaju. Kada vam to dosadi, onda ćete verovatno boje da menjate i tako u krug, dokle god se ne ispune sve moguće želje i ambicije pojedinaca i vaših sponzora koji idu uz ovu vlast.
Dame i gospodo poslanici, nisam se nadao da će neki od mojih kolega poslanika da izjavi za ovom govornicom da Vlada treba nekim podzakonskim aktima da uređuje oblasti. To je ipak posao Skupštine. Šta rade Hrvatska i Slovenija baš me briga.
Kada je u pitanju zakon o železnici, koji je najavljivan kao sistemski zakon, mogu da kažem da to apsolutno nije. Svih 90'%, a možda i više, zakona je prepisan već postojeći Zakon o železnici i on je samo u jednom delu novina, a to je ko će sve moći da eksploatiše pruge po Srbiji. Dosadašnjim zakonskim predlogom to isključivo pravo je imao ŽTP Beograd, a sada se otvara novo preduzeće, koje će da se zove Železnice Srbije, sa potpunom odgovornošću, koje će moći da eksploatiše i održava, ali će to isto moći i druga pravna lica i preduzetnici.
Bilo je dosta diskusije i svi su se u svojim diskusijama složili da je naša železnica u teškoj situaciji. Međutim, bila je čak i priča da određene stvari nama idu na ruku, kao, mi prevozimo mnogo više robe nego druge železnice u Evropi. Svakako da je to tačno, ali niko ne postavlja pitanje zašto je to tako. Tako je zato što mi regionalni i lokalni putnički i železnički saobraćaj nemamo, ne postoji. Toliko je mali da može slobodno da se kaže da je nula.
Od putničkog saobraćaja imamo samo međunarodne linije i kada je sezona godišnjih odmora - pravci prema moru. To je jedino što mi imamo od putničkog saobraćaja. Nemojte da se neko hvali da je taj robni saobraćaj toliko veliki u odnosu na putnički, zahvaljujući nekoj snalažljivosti, vrednoći itd. To je jedna izuzetno loša posledica, ako se ima u vidu koliki nam je taj putnički saobraćaj.
Sad problem nastaje u onom delu da će ostati državi, odnosno javnom preduzeću da ono uglavnom obavlja rekonstrukciju postojeće infrastrukture. Sada se postavlja pitanje ko će tu postojeću ili obnovljenu infrastrukturu da eksploatiše. Kaže se da to može da radi i drugo pravno lice ili preduzetnik, ako ispunjava uslove predviđene ovim zakonom.
Sada postavljam pitanje, koje će to linije to drugo pravno lice ili preduzetnik da eksploatiše, hoće li isključivo one linije koje ostvaruju profit? Zna se koje su to linije: prema moru, međunarodne linije, da li su prema Grčkoj ili prema zapadnoj Evropi, svejedno. Znači, to su linije koje ostvaruju profit, a našem domaćem, odnosno državnom javnom preduzeću ostaće linije koje posluju bez profita ili sa gubitkom.
Sada se postavlja pitanje šta ćemo sa tih 27.000 radnika ako se to desi, pa sad ovde ide i priča da treba da pustimo uslove konkurencije, da bi donacije ili dotacije iz budžeta železničkom preduzeću bile manje, jer će to neko drugi da radi umesto nas. Onda se postavlja pitanje kako ćemo da plaćamo tih 27.000 ljudi, jer deo profita su izgubili.
Ostale su im linije koje posluju sa gubitkom. Hoćemo li da ih isteramo na ulicu? Ili ćemo sad još da povećamo dotacije iz budžeta, da bi te ljude namirili. E, to su problemi koje ovaj zakon ne rešava. Ne predviđa kako će da se reši.
Još neko se zanosi iluzijama da lokalne samouprave mogu da održavaju i eksploatišu neke lokalne linije. To može da se priča, recimo, za grad Beograd, ali za 99% ostalih lokalnih samouprava je to čista iluzija. Naše lokalne samouprave ne mogu da reše probleme pijaće vode, probleme kanalizacije i deponija, pa ćemo sada još da im uvalimo železničke pruge.
Sva je sreća što će ove odredbe, koje se odnose na druga pravna lica i preduzetnike, koji meni liče na onaj zakon o energetici, što znači da će država nešto da pravi, da stvara, a neko drugi da eksploatiše, početi da se primenjuju od 1. januara 2006. godine. Jer, problem je sa vama što vi čak i kada imate dobar zakon, takvi kakvi ste na vlasti, uvek ga upropastite. Već 1. januara 2006. godine, siguran sam, da ova vlada neće biti na vlasti već da će na vlasti biti SRS.
Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 18. predloga izmene i dopune, a koji se odnosi na član 24. zakona i tražio sam da se u stavu 1. tačka 4) briše. U članu 24. stav 1, prenos uz naknadu, u smislu člana 23. ovog zakona, smatra se i pa, u tački 4) prodaja zgrada, posebnih delova zgrada i građevinskih objekata izgrađenih za tržište. Već se vidi da sam predlagač ovog zakona tretira te građevinske objekte koji će tek da se pojave na tržištu, a već u članu 24a, odmah iza člana 24. na koji se odnosi sporan član, piše: "Prenosom uz naknadu, u smislu ovog zakona, ne smatra se prenos apsolutnog prava na koji se plaća porez na dodatu vrednost, u skladu sa zakonom kojim se uređuje porez na dodatu vrednost."
Sada smo u jednoj situaciji da, neprihvatanjem ovog amandmana, postoji mogućnost kroz tumačenje jednog ili oba člana da se plati i da se naplati dvostruko oporezivanje jednog poreza. Mislim da se ovim amandmanom zakon suštinski ne menja, osnovice ostaju iste, vrste na koje se porez plaća ostaju iste, samo se malo bliže uređuje i precizira na šta se plaća porez, na prenos apsolutnih prava, a šta je poreza oslobođeno po osnovu poreza na dodatu vrednost.