Dame i gospodo narodni poslanici, ove tri tačke koje se tiču izborne nadležnosti Narodne skupštine jesu jako važne, jednim delom u finansijskom sektoru, drugim delom u medijskom. Ne bih mogao ni da kažem da je nešto značajnije ili da je nešto malo manje značajno. Obe oblasti našeg društvenog života su podjednako važne o kojima danas raspravljamo.
Prvo bih hteo da kažem nešto o Narodnoj banci Republike Srbije. Svi mi kao poslanici znamo koja su ovlašćenja Narodne banke, kakva je njena uloga u skladu sa zakonom, ali obične građane najviše što interesuje jesu kursne razlike koje Narodna banka prema njihovom shvatanju delokruga rada Narodne banke, jesu najvažnije. O tome ću nešto kasnije.
Moram da kažem da je Narodna banka na prvom mestu jedan regulator na finansijskom tržištu, odnosno svojim podzakonskim aktima i ovlašćenjima koje ima u skladu sa zakonom reguliše rad finansijskih institucija ili banaka.
Mogu da kažem da je Narodna banka u poslednjih nekoliko godina, odnosno od 2012. godine, tačnije avgusta meseca 2012. godine, ima jedan kontinuitet u kontrolisanju banaka, njihovog poslovanja i na taj način ima i veliki doprinos na prvom mestu u razvoju privrede, na drugom mestu doprinos porastu životnog standarda građana Republike Srbije.
Zakon o Narodnoj banci, po kome je gospođa Jorgovanka Tabaković birana za guvernera, izmene i dopune podnela je baš Narodnoj skupštini poslanička grupa SNS. Mogu da kažem da je bivši režim tada napadao i SNS i Aleksandra Vučića i Jorgovanku Tabaković, da mi zakon donosimo da bismo smenili tadašnjeg guvernera, da bismo štampali novac, da bismo zemlju uveli u ratove, da bi izbila hiperinflacija, kao iz vremena devedesetih godina.
Na njihovo veliko razočarenje, a na veliku sreću građana Republike Srbije ni jedan od tih scenarija nije se desio na teritoriji Republike Srbije. Šta imamo kako rezultat? Setite se samo kamata koje su bile do avgusta meseca 2012. godine. Kamate sa deviznom klauzulom i godišnjim prirastom od 16 ili 18%, kamate sa dinarskim kreditima od 24 do 28% na nivou godine ili tzv. najpopularniji i najlakše su se dobijali, pa su se najviše i koristili, inače po meni i najskuplji jesu, tzv. kratkoročni krediti sa kamatnom stopom od 36 pa čak i 40%.
Takva je bila situacija na finansijskom tržištu koju je napravio bivši režim. Valjda su zato toliko i napadali Jorgovanku Tabaković i novi zakon da bi banke koje su im izgleda bile simpatičnije i više su ih voleli od građana Srbije, a čini mi se da ta ljubav ima i finansijski momenat nastavile da jednom netržišnom politikom sa ekstra profitima oštećuju građane Republike Srbije.
Da zlo bude još veće kada imate tako visoke kamate u jednom trenutku imate tolike prihode da više novim kreditima ne možete te prihode koje ste ostvarili da plasirate među građanima i među privredom, onda dolazi do jedne, mogu da kažem prilično nezakonite rabote, a to je nezakonito iznošenje deviznih sredstava sa teritorije Republike Srbije suprotno Zakonu o deviznom poslovanju.
Zato smo imali onolike kursne razlike između 2008. i 2012. godine. Taj novac koji je iznošen da bi se na jedan veštački način održala ista ponuda novca na tržištu, jer ako nečega ima više, onda on smanjuje vrednost, tj. manje su kamate, ako ga ima manje nego što je potrebno veće su kamate. Banke su, zahvaljujući neradu Narodne banke iznosile devize i na taj način održavale nisku ponudu kapitala, znači, po visokim cenama na tržištu Republike Srbije.
Kao posledica druga je bila gubitak vrednosti nacionalne valute. Narodna banka je tada u to vreme držala ekstremno visoku referentnu kamatnu stopu, koja je čak išla do 18%. To građanima ništa ne znači, to je bazna kamatna stopa na osnovu koje se banke zadužuju na međubankarskom tržištu ili kod Narodne banke i nikada ne može biti ni ista, ni manja nego što građani podižu kredit, nikada ista, ni manja nego što se država zadužuje.
Kada građani ostanu bez novca, a ostali su zbog visoke kamate koju su imali kod poslovnih banaka, ostali su bez novca zbog kursnih ralika, jer su njihovi krediti bili sa deviznom klauzulom. Kada im padne njihova kupovna moć sledeći koji se nađe na udaru jeste sektor privrede. Kada privredi počne ona da diže kredite po isto tako visokim kamatnim stopama da bi održavala svoju dnevnu likvidnost, a ne radi investicija, počinje da trpi država jer nema više ko da plaća poreze i puni budžet Republike Srbije.
Zato smo mi imali onoliki javni dug 2012. godine, sve zbog toga što tadašnji režim, sada već bivši, valjda je zato i bivši, nije radio svoj posao, a ne verujem da toliko vole banke sami od sebe, nego je tu bio i određeni finansijski momenat.
Kada smo uspeli da stabilizujemo situaciju na finansijskom tržištu počele su da se smanjuju kamatne stope kod banaka. Kada više niko nije mogao van Zakona o deviznom poslovanju da iznosi novac iz Republike Srbije, bilo je tu svega i svačega, verujte mi, čak i od toga da su se banke koje su osnivači banaka ovde u Srbiji pozajmljivale svojim bankama, ćerkama novac po ekstremno visokim kamata, pa i sa tim je morala da se bori Narodna banka, kada više novac nije mogao da se iznosi suprotno Zakonu o deviznom poslovanju konačno se dinar kao valuta stabilizovala.
Onda kreće jedna druga priča kako dinar ne treba da bude stabilan. Možda su i u pravu, ali treba kurs dinara da bude predvidiv, ali tražili su, i jedan deo naučne zajednice, valjda zbog žala što je bivši režim bio nesposoban, da se kurs dinara ponovo obori, jer navodno ne možemo da izvozimo i smanjujemo konkurentnost naše privrede ukoliko je kurs dinara predvidiv.
Dokazali smo u međuvremenu da to ne može da utiče bitno na izvoz, jer znate šta, kada hoćete da oborite nacionalnu valutu, nije samo izvoz taj koji će možda imati prednosti. Tvrdim da neće, jer svi oni ulazni imputi zavise od deviznog kursa, pa samim tim opet kroz, iako je dinar pao cena vašeg proizvoda na inostranom tržištu u evrima ostaje isti, niste povećali konkurentnost. Valjda su to poslednji bili pokušaji bivšeg režima da utiče na finansijsko tržište.
Samo da napomenem da je od 2008. do 2012. godine bivši režim prodao negde oko pet i po milijardi evra deviznih rezervi radi stabilizacije kursa, a kurs je sa 78 dinara skočio na 119,80. Znači, toliko su bili nesposobni i tolike su lopuže bili da i pored toga, što su prodali pet i po milijardi evra deviznih rezervi, nisu sačuvali kurs dinara, nisu sačuvali srpsku privredu i nisu sačuvali socijalni status građana Republike Srbije i njihov životni standard, ali je zato njihov životni standard jako porastao, a o tome ćemo nekom drugom prilikom, možda kada budemo raspravljali o članovima Saveta REM-a.
Pošto se ponovo gospodin Kovačević bira za člana Saveta Narodne banke, zato što je imao doprinos ovakvim rezultatima koja je imala Narodna banka, mislim da ga u danu za glasanje treba podržati, a poslanička grupa SNS svakako to hoće.
Kada je u pitanju Fiskalni savet, moja omiljena tema, smatram da je Narodna banka predložila odličnog kandidata - gospodina Bojana Dimitrijevića, znam ga odavno, znam koliko je sposoban, znam koliko je stručan, mnogo puta se nismo slagali po određenim političkim stavovima, ali to je normalno, ne moraju ljudi u svemu baš da se slažu, neki put nismo ni bili na istim stranama, on na vlast, ja opoziciji, ali mislim da njegovo iskustvo koje ima daje nam za pravo da verujemo da bi bio dobar član Fiskalnog saveta.
Međutim, ne bio mu ja u koži. Sa sadašnjim predsednikom Fiskalnog saveta ne znam kako će izaći na kraj, zaista. Zaista ne znam, jer sve ovo što je Fiskalni savet radio u proteklih nekoliko godina demantovali su događaji. Znate, napadan sam bio zbog toga što sam rekao, ali kada neko pet puta, i to uzastopno pet puta, da pogrešnu ocenu i događaji demantuju sve što je pisalo u toj oceni, vreme je da se zamisli šta radi, koliko je stručan, da li treba da bude tu gde jeste, da li treba da podnese ostavku, da li i dalje treba da govori u ime Dragana Đilasa, mislim na predsednika Fiskalnog saveta, da li treba da plaća Milojko, Arsiću, savetničke usluge, da pišu onakve gluposti kao ocenu i da to upućuje Narodnoj skupštini. Da li je sve ono što je predsednik Fiskalnog saveta u svojoj ranijoj prošlosti uradio bilo dobro? Treba da bude bačeno i da nestane zbog svega onoga što radi danas, neka se zapita i sam predsednik Fiskalnog saveta.
Gospodinu Dimitrijeviću samo mogu da poručim da ne odstupi ni milimetar od struke, od svog naučnog znanja i baš ako bude bio preglasavan, pa neka izdvoji mišljenje da mi o tome narodni poslanici znamo i o tome raspravljamo.
Naravno, dolazimo do čuvenog REM-a. Mnogo puta, takođe spominjano, čini mi se više u javnosti. Konačno ćemo imati potpuni sastav REM-a i nadam se da će REM konačno da stanje na medijskoj sceni u Srbiji privede zakonu. Mislim da je to, kao jednog regulatornog tela, njihova primarna uloga. Ne u smislu da oni određuju uređivačku politiku medija, nego da konačno Republika Srbija ima medijsku scenu koja odgovara njenoj zakonskoj regulativi, a njena zakonska regulativa odgovara svim direktivama EU. Da ne bude više priče o nekakvoj diktaturi ili neka bude, ali, znate šta, neka to budu domaća glasila, neka to budu domaće medijske kuće, neka to budu medijske kuće koje plaćaju porez u Republici Srbiji.
Znate, ako je N1 registrovan u Luksemburgu, pa se reemituje, kako oni kažu, a program se pravi na teritoriji Republike Srbije, preko kablovskog operatera, a gde je vlasnik N1 i kablovskog operatera potpuno isti, a svako ko radi na teritoriji Republike Srbije mora da plati porez na dohodak ili dobit, kako hoćete, koji iznosi 15%, a Šolak i Đilas to rade u Luksemburgu, plaćajući 5%, samo 5%, a celu svoju delatnost obavljaju na teritoriji Republike Srbije.
Znači, mislim da će to biti na prvom mestu, valjda bi to trebalo da bude na prvom mestu posao REM-a. Neka budu registrovani u Srbiji, konačno, i neka pišu i pričaju šta god žele, šta god im je volja, koliko god im je volja. Ne smatram da bilo ko od nas političara, koliko god da nas uvrede, povrede, ne računajući članove porodica, nas lično, ne treba da ih tuže, ali znate šta – nismo ni svi političari koje oni napadaju.
Samo da vas podsetim kako su Đilas i Šolak napadali i Lazu Ristovskog. On je glumac, ima svoj politički stav, a nekada je bio isti kao i njihov. Tada ga nisu napadali, tad im je valjao, pa je čovek video razliku između njih i nas i rekao – ljudi, pogrešio sam, podržaću Aleksandra Vučića i SNS. Koga on da tuži kad ga napadaju? Ako tuži njih preko sudova u Luksemburgu, reći će – znam, ali možda ste vi u pravu, ali zakon nije prekršen na našoj teritoriji, nego na teritoriji Republike Srbije, mi nismo teritorijalno nadležni za tako nešto.
Setite se samo šta su pisali i pričali o Nenadu Jezdiću. Čovek je isto glumac, umetnik, čak nije ni izrazio svoj politički stav. Prisustvovao je na državnoj ceremoniji. Kada prisustvujete državnoj ceremoniji, to ne znači da podržavate nečiju vlast ili vladu, valjda podržavate svoju državu. Šolak i Đilas su ga zato napadali, što je podržao svoju državu, svoj narod, svoje sugrađane.
Sada se ponovo vodi hajka protiv Dragana Stojkovića Piksija, ni glumac, ni političar, bivši fudbaler. U Srbiji velemajstor. Čovek koji treba da okupi, koji ima u tom sportskom svetu jednu posebnu ulogu, treba da predstavlja nacionalno jedinstvo, nije više on ni Zvezdin, ni Partizanov, ni bilo čiji, on je sad srpski. Napadnut je zato što je jedan investitor iz Japana, iz zemlje gde je on imao značajnu karijeru i bio je tamo fudbalska zvezda, sportska zvezda, prisustvovao ceremoniji polaganja kamena temeljca. Pa, vidite vi koliko je to bolesno.
Kakvi su to bolesnici? Pa da li je njima ljubav prema novcu jača od svega? Moram da postavim, da li su normalni? Pa, kad napadnete tuđu porodicu, tuđu decu, postavljam pitanje koliko volite svoju? Setite se samo šta su radili sa porodicom predsednika Aleksandra Vučića. Pa, da li je moguće da ljudi više vole novac nego svoju porodicu? Čini mi se da je kod Dragana Đilasa i Šolaka sve moguće.