Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, unazad nekoliko godina kad god je reč o demografiji, to jeste jedna jako opšta i osetljiva tema u našem društvu obzirom da imamo određene tokove koji nisu baš za pohvalu kada je u pitanju naša demografija. Činjenica jeste da u poslednjih nekoliko godina se primećuje jedan određen boljitak i svakako da donošenje ovog zakona treba da da podsticaj da se ti tokovi koji su unazad prisutni nekoliko decenija preokrenu i da Srbija po ovom pitanju postane daleko stabilnija zemlja.

O tome nam je i o demografiji i tome što planira kao predsednik Republike Srbije govorio i Aleksandar Vučić na sednici koja je bila posvećena Kosovu, pa je čak tada rekao da će da se založi da se finansijska podrška porodicama sa decom povećati, koliko god je to moguće u skladu sa našim mogućnostima, da bismo na taj način postavili Srbiju na daleko bolje mesto nego što je u ovom trenutku.

To što je rekao predsednik jeste za svaku pohvalu, ali ono što je bila reakcija jednog dela političke scene u Srbiji ne mogu nazvati nikako pohvalnom, a čini mi se da je bilo i dosta zamene teza u nekim određenim reakcijama, pa čak i određenih auto projekcija, mogu da kažem, gospodine ministre.

Naravno, prva se oglasila stranka Dragana Đilasa, po meni jednim sramotnim, u najmanju ruku vrhunski bezobraznim saopštenjem na izjavu predsednika Republike Srbije i verovatno će nekim sličnim saopštenjem da se obrati građanima Srbije i kada budemo usvojili ovaj zakon.

Znači, po održanoj sednici predsednik Srbije je to naveo ne zbog brige o tome kako teško žive ljudi u Srbiji zbog čega 60.000 godišnje pobegne u jednom pravcu, a više od 450 od kada je on na vlasti, nego zbog panike da će on ostati kratkih rukava u svojim kombinacijama sa investitorima. To je izjavio Dragan Đilas, da li on, da li njegova stranka, meni je potpuno svejedno.

Ne znam samo na kojih je to 60.000 ljudi mislio godišnje, na kojih to 450.000 ljudi? Mislim da je ovaj tekst koji je Dragan Đilas objavio zakasnio barem jedno desetak godina i o tome kakav je naš natalitet i o tome koliko su građani Srbije napuštali Srbiju, bežeći od neke vlasti.

Ne znam, gospodine ministre, šta je tačno mislio. Možda ćete vi moći da mi odgovorite, ali ja ću neke podatke da vam iznesem.

Ja dolazim, pre svega, iz Požarevca i znam da je za vreme Dragana Đilasa požarevačka privreda bukvalno skoro prestala da postoji. Za vreme vlasti Dragana Đilasa zatvorene su sledeće fabrike: „Rekord protektiranje“, Auto kuća „Šumadija“, Fabrika poljoprivrednih mašina „Morava“, Mlekara „Požarevac“, „Voćeprodukt“ Požarevac, MIP Požarevac, Fabrika šećera Požarevac, „Žitostig“ Požarevac, „Morava tekstil“ Požarevac, Građevinsko preduzeće „Stig“ Požarevac, „Požarevac promet“ i „Nova trgovina“.

Da li u tih 450.000 ljudi koji su napustili Srbiju ima 4.500 ljudi koji su ostali bez posla za vreme vlasti Dragana Đilasa? Da li je on na te moje sugrađane mislio kada je to saopštenje pisao i objavljivao? U Požarevcu je ostao da radi samo „Bambi“, ali ne zato što je ta privatizacija sprovedena po njihovim zakonima, nego po ranijem zakonu koji je tada predložilo Ministarstvo za privatizaciju, kada je ministar za privatizaciju bila današnji guverner gospođa Jorgovanka Tabaković.

Od cele požarevačke privrede ostao je samo „Bambi“ i onda će stranka Dragana Đilasa da mi govori o tome ko je isterao Požarevljane iz Požarevca i iz Srbije. Pa, to je vrhunski bezobrazluk. To ne može da se opiše.

Dalje se navodi - takva vrsta uma, zabrinuta samo nad sobom, ceni ljude tako što propagira da se svi koji imaju ili žele decu u Srbiji odluče na roditeljstvo zbog „Zi Đina“, „Jure“, „Ling Longa“ i maštaju kako će im deca uživati u pelenama čak i kada kao odrasli ljudi na radnom mestu za privremenu mizernu platu nose te pelene u rangu socijalnog slučaja. To je saopštila stranka Dragana Đilasa.

Znate, mi se borimo, predsednik Srbije pre svega, Aleksandar Vučić, da se fabrike otvaraju u Srbiji, da naši građani ostanu u Srbiji, da naša deca ostanu u Srbiji, da tu zasnivaju svoje porodice. Ja ne znam da li je to sramota ili loše, ali znam da oni koji odu iz Srbije, a odlazili su prethodnih decenija, bežali su pre svega od toga da je Srbija pretila da postane dolina tuge i dolina plača, dok su oni koji su vršili vlast tada bili sve bogatiji i bogatiji i pljačkali su Srbiju nemilice i uništavali i sada ti isti koji su… Pa izračunajte koliko je to puta, 74.000 evra je imao kada je došao na vlast u džepu, a kada je odlazio sa vlasti 600 miliona, koliko je to puta neko bogatiji.

Pa im je i to malo što jedno ovakvo saopštenje daju kao jedan vrhunski bezobrazluk, nego uvek nađu nekog, izvesnu gospođu Aleksandru Ćurčić, koja je sve samo ne to za šta se predstavlja, politički neutralna, jako veliki aktivista i ljubitelj lika i dela Dragana Đilasa, koja sve ovo što je Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa saopštila nastavlja u sledećem maniru: „Sada si se dublje spustio u mulj svojih kompleksa i beščašća u cirkuskoj šatri koja se nekada, pre nego što si je napunio svojim klovnovima, gutačima vatre i mačeva, krotiteljima pacova i smrdibuba, bizonima i magarcima…“.

Gospođa Aleksandra Ćurčić, i njoj i njenoj porodici želim sve najbolje i pored toga što je ove prideve dala za narodne poslanike.

Postoji autoprojekcija, početak njenog obraćanja, odnosno nastavak ovog saopštenja: „nije ti dosta što nas svaki dan pljačkaš, što se ljudi više boje novog dana nego smrti, nije ti dosta što si obezbedio praunuke i čukununuke, otimajući svakome ko diše sve što se može oteti, nije ti dosta što si nam prodao zemlju, vazduh i vodu, što će generacije skapavati u otrovima“, samo je zaboravila da kaže da je za to odgovoran Dragan Đilas i bivši režim.

Kako to može matematički, ekonomski, bilo kako da neko ko dođe u Srbiju sa 74.000 evra za pet godina zaradi 600 miliona evra? Koliko košta obraz te gospođe da ovako napiše nešto i koliko je dobila od tih 600 miliona evra, jer ovo što piše je čista mržnja?

Mržnja je, po pravilu, jeftina i ja sam uvek zabrinut za zdravlje ljudi koji mrze. Možete nekog da ne volite, možete nekog da volite, ali osećaj mržnje, koji je jako dubok, je ili odraz neke velike nepravde ili bolesti, ali o tome neka ona razmišlja i to je njen problem.

Imali smo prilike da vidimo kako je bivši režim brinuo o porodicama sa decom. Treba li da spominjem tužbe koje su građani Beograda pokretali protiv naknada za predškolske ustanove i cenovnika koji je donosio upravo Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik Beograda?

Pazite, nezakonito je povećavao tu naknadu. Koliko je to od te povećane naknade završilo u njegovom džepu i koliko se nalazi u tih 600 miliona evra koje ima kada je izgubio vlast?

Pa, ne brine se o našoj budućnosti tako što ćete da postajete bogatiji. Da li je otvorena neka državna predškolska ustanova za vreme njihove vlasti? Ja se ne sećam. Da li je otvorena neka škola? Ne sećam se. Da li je otvorena neka bolnica? Ne sećam se. Da li je otvoreno neko porodilište? Ne sećam se. Dvanaest godina su harali Srbijom i postajali sve bogatiji.

Šta motiviše prvorotku da rodi drugo ili treće dete? Ne samo onaj finansijski momenat, jedan od motiva jeste i to pod kakvim uslovima će da rodi to dete, u kakvoj zdravstvenoj ustanovi, kako će zdravstveni radnici da se brinu o njoj, kakve će uslove da ima, kakve ćemo predškolske ustanove da imamo, kakve ćemo škole da imamo, kakve ćemo fakultete da imamo.

Hoće li deca da nam završavaju fakultet da bi imala diplomu, a ne mogu nigde da rade ili će da beže iz Srbije, kao što su bežali ranijih godina i decenija?

Šta je urađeno za vreme bivše vlasti, bivšeg režima Dragana Đilasa u vezi svega ovoga? Podsmevali su se predsedniku Srbije, tada predsedniku Vlade, kada je obilazio škole i govorio da mora da se srede, na primer, i sanitarni čvorovi, pa su ga zvali premijer za toalete. Njima je to bilo smešno. Njima je bilo smešno pod kakvim uslovima se naša deca školuju, kakve su nam školske ustanove, kakve su nam predškolske ustanove. Bilo je samo važno da se dođe do novca.

Ja mislim da je i ovolika mržnja rezultat želje da se ponovo dođe na vlast u Srbiju samo da bi se ponovo pljačkala Srbija, zato što u njoj sada ima više novca nego što je to bilo pre 12, 13 ili 14 godina. Povlađuju kada su naši ljudi bežali iz Srbije.

Rekao sam da sam iz Požarevca. Požarevac je u Braničevskom okrugu, istočna Srbija. Imate sela koja više ne postoje. Za vreme njihove vlasti su prestala da postoje. Nemate u tom selu ni kuče da zalaje na vas. Takvu su nam Srbiju ostavili.

I onda oni pričaju kako mi treba da vodimo Srbiju. I onda oni imaju toliko morala da kažu da smo mi lopovi, da smo bizoni, bubašvabe, magarci, gutači vatre. Lopuže i lopine najobičnije. Ništa za Srbiju nisu uradili, samo za sebe i za svoj džep. I napašće i ovaj zakon. I kakav god dobar zakon da donesete, napašće. I što ga više napadaju, da znate gospodine ministre, zakon je sve bolji. Jer njih najviše ljuti to što će novac koji država ima na određen način da vrati građanima, neće moći da završi u njihovom džepu kao što je to bilo dok su vršili vlast. I zbog tih rezultata i zakona koje donosimo, Dragan Đilas neprestano napada i predsednika i njegovu porodicu i SNS i Vladu i sve pokušava da izvgne ruglu i da predstavi kako Srbijom ne vlada prava Srbija, nego krezuba, nepismena i ono što sam već rekao kakvi su nam narodni poslanici - magarci, bubašvabe, bizoni, itd.

Dragan Đilas još nije naučio da količina uvreda ne znači i količinu argumenata i da količina uvreda ne znači rezultat na izborima. Čak, štaviše, narod sigurno neće da glasa za takve ljude koji posle četiri ili pet godina postanu ni manje ni više nego deset hiljada puta bogatiji. Sa tom pričom su građani Srbije završili.

Gospodine ministre, nadam se da ćemo u skupštinskoj proceduri imati još zakona koji će ovaj problem koji zaista opterećuje Republiku Srbiju da počnemo da rešavamo na pravi način i što je god moguće brže.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažene kolege i koleginice, Predlogom zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda se uređuje način i postupak kako da rešimo probleme kada dođe do poremećaja na tržištu u poljoprivrednoj proizvodnji.

Naravno, kada imamo pravila i zakon mnogo je lakše, jednostavnije i brže izaći u susret poljoprivrednoj proizvodnji, odnosno na tržištu poljoprivrede da se prevaziđu problemi koji mogu da nastanu u tom momentu.

Mi smo do sada imali često problema kada se poremete cene poljoprivrednih proizvoda, a naročito u uslovima kada poljoprivredni proizvodi imaju cenu manju na tržištu od proizvodne cene. Na primer, dešavalo se to kod malinara, višnjara, onih koji se bave tovom, itd.

Sa ovim zakonom dobijamo alat i mehanizam da ublažimo poremećaje na tržištu, recimo, kroz skladištenje robne rezerve. Robne rezerve mogu da funkcionišu u oba smera, i kada su male cene, a i kada imamo i velike cene itd. tako da robne rezerve, pored osnovne funkcije koje imaju, mogu da poprave i tržište kada imamo poremećaje na tržištu.

Sa ovim zakonom dobija se sigurnost u poljoprivrednoj proizvodnji, predvidivost i održivost. Kada naši poljoprivredni proizvođači imaju realnu cenu poljoprivrednog proizvoda to je ono što oni uglavnom i traže i oni otprilike kažu ovako – dajte nam cenu, ne treba nam nikakva pomoć. Naravno da uvek treba pomoći i fabrika na otvorenom je najteža fabrika. Sa time bi, kada dobijemo stabilnost, sigurnost, predvidivost, ostajalo više mladih ljudi u seoskom području, popravila se demografska slika, ostali bi mladi ljudi koji bi mogli da imaju potomstvo, imali bi više dece na selu, što nam je svima cilj.

Ja dolazim iz opštine Koceljeva, koja se nalazi u središtu Podrinja i Kolubare i, otprilike, reprezentuje i jedan i drugi okrug, mada je tu osnovna proizvodnja voćarstvo. Sledeća grana je stočarstvo.

Ratarstvo je dosta razvijeno, ali ono je uglavnom u funkciji stočarstva, a u okviru stočarstva je razvijeno mlekarstvo.

U okviru voćarstva, pored šljive kao osnovne voćke koja je dominantna, u zadnje vreme krenulo se ozbiljno sa proizvodnjom organizovanom proizvodnjom jabuka, krušaka, a posebno borovnice. To je intenzivna proizvodnja sa punom primenom agro-tehničkih mera. Nadam se da je to trend i da ćemo u celoj Srbiji imati, naravno, u krajevima koji su pogodni za voćarstvo, da ćemo voćarstvo imati na visokom nivou.

Voćarstvo kao grana, pogotovo ovo visoko voćarstvo, podložno je vremenskim uslovima ili ne uslovima. Najveću štetu voćarstvo može da donese nevreme, a u okviru nevremena je grad.

Ovo što se radi u Srbiji i u pojedinim delovima Srbije, što je urađena automatska protivgradna zaštita, daje odlične rezultate. Naravno da ne postoji efikasna protivgradna zaštita koja zna da zaštiti poljoprivredne površine 100%, ali je ogroman procenat ili mnogo veći procenat nego što je do sada bio u zaštiti poljoprivrednih površina.

U okviru toga zaštita poljoprivrednih površina, odnosno poljoprivrednih proizvoda sigurno da osiguranje poljoprivrednih proizvoda igra bitnu ulogu. Nadam se da će i tih osiguranja biti više, da će država naći načina da subvencioniše one krajeve koji su najviše ugroženi gradom i čini mi se da je okrug iz kojeg dolazim, Mačvanski okrug, dosta ugrožen i predlažem da se ministarstvo, uz poštovanje određenih procedura, angažuje i da subvencioniše osiguranje u poljoprivrednoj proizvodnji sa tim višim procentom subvencije.

Vezano za poljoprivredu, u Koceljevi se svake godine zadnjeg vikenda u septembru, a to je petak i subota, održava Festival zimnice, koji je apsolutno vezan za poljoprivredu, pošto je to i poljoprivredni kraj. Tu je bila i jedna sjajna fabrika koja je imala sjajne proizvode zimnice, tako da je to i tradicija tog kraja i jedino prošle godine nismo imali organizovan Festival zimnice iz poznatih razloga. Ove godine ćemo imati Festival zimnice, pod uslovom da ovo stanje sa pandemijom, odnosno sa Kovidom-19 bude najmanje ovako ili nešto bolje.

To je Festival koji ima svoju dušu. Osnovno je zimnica, ima dodatnih sadržaja i mislim da pruža jednu sliku dobre i korisne manifestacije vezane za poljoprivredu.

Imali smo učesnike u dosadašnjim zimnicama od aktuelnog predsednika države Aleksandra Vučića, predsednice Vlade, ministra poljoprivrede trenutno prisutnog sa nama i drugih koji su sa nivoa republičke vlasti doprinosili da ta zimnica uspe i da bude uspešna.

Naravno, pozivam i kolege ovde i javnost da ove godine 24. i 25. septembra prisustvuju, da se lepo provedu i da za dva, tri sata spremi vrlo kvalitetnu zimnicu.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja se potpuno slažem sa većinom kolega koji su govorili pre mene da je bilo neophodno donošenje jednog ovakvog zakona, pogotovo ako imamo iskustva šta se sve dešavalo prethodnih godina, šta se sve zapravo dešava i danas. Znači, uvek se pojavi informacija da je neki sektor u poljoprivredi nezadovoljan otkupnom cenom poljoprivrednih proizvoda. Dobrim delom je to do sada u Srbiji bilo prepušteno isključivo tržištu, a srpsko tržište, čini mi se, nije bilo dovoljno razvijeno, nije ni sada da po potpuno fer i tržišnim uslovima posluje. Kažem, nažalost, zato što su razlozi mnogo dalji i dublji nego situacija koja je danas.

Pre svega, moram da kažem da cena poljoprivrednih proizvoda u otkupu zavisi od nekoliko stvari. Zavisi, pre svega, od tržišta kojem treba da se ponudi gotov proizvod u kome učestvuje sirovina koja je poreklom poljoprivredni proizvod, a sa druge strane jedan od faktora jeste i poljoprivredno-prerađivačka industrija. To je problem zato što su u Srbiji pre dvadesetak godina, pod izgovorom da treba da napravimo potpunu tržišnu ekonomiju, potpunu tržišnu poljoprivredu, napravili jednu ludačku i lopovsku privatizaciju.

Gospodine ministre, ako hoćete da dođete do onog najvrednijeg resursa koji je u poljoprivredi, a taj najvredniji resurs je često oranica, voćnjak, dovoljno je, gospodine ministre, samo da uništite poljoprivredno-prerađivačku industriju, ništa vam više ne treba.

Kad zatvorite, recimo, klanice, a zatvorene su skoro sve u Srbiji za vreme privatizacije, više farmeri nemaju kome da prodaju svoj proizvod. Dolazimo do one situacije da se farme zatiru, da se stoka kolje, a kada završimo sa farmerima dolazi se do ratara koji nemaju kome više da prodaju svoje žitarice i onda na scenu stupaju razni špekulanti koji rad i znoj tih ljudi koriste da bi se lično obogatili, i to enormno. Takvu smo Srbiju zatekli 2012. godine.

Gospodine ministre, sramota je za jednu Srbiju da ste 2010. godine morali da ustanete u pet časova ujutru da biste kupili pasterizovano mleko. Takva je Srbija bila dok je njome vladao bivši režim i Dragan Đilas.

Kako je došlo do toga? Znate, njima nije bilo bitno u kakvom stanju žele državu, nego koliko će oni njihovi prijatelji i satrapi da zarade. Nakaradno i nakazno su privatizovali sve mlekare. Kada su privatizovali sve mlekare počeli su da kontrolišu farmere preko otkupne cene, jer nemaju više konkurenciju koja je zdrava i logična, a zatim su oceni da je njima mnogo veća zarada ako prodaju sterilisano mleko, a ne pasterizovano mleko. Kad je država rešila da interveniše, jer rizikovali su Đilas i kompanija da budu možda i svrgnuti sa vlasti, e onda dolazi do izražaja čitav onaj poremećaj koji je napravljen. Otkupna cena mleka je bila niska, tražili su da bude još niža, proizvođači, odnosno, farmeri, nisu mogli da im to omoguće, nisu ni želeli, a na kraju su cenu jedne bahate politike, koja je vođena u tom periodu, plaćali građani, tako što su ljudi kupovali skuplje sterilisano mleko ili ga nisu kupovali uopšte.

To je samo jedan od primera kako vi možete da i koliko je važno u stvari donošenje jednog ovakvog zakona. Da ne govorim o tome kako su srpske klanice zatvarane, da ne govorim o tome kako su zbog toga poljoprivredni proizvodi, pre svega žitarice, bili basnoslovno jeftini, iako je država davala značajna sredstva po hektaru koja su se opet, zahvaljujući njihovim matematikama, kombinacijama i jednoj jalovoj lopovskoj i nesposobnoj vlasti, prelivali opet u džepove raznih špekulanata koji su pravili svoju privatnu imperiju, a od Srbije želeli da naprave privatnu farmu koju će samo oni da eksploatišu.

Zato mislim da je donošenje jednog ovakvog zakona bilo neophodno. Možda smo nešto i zakasnili, ali kada zateknete državu u onakvom stanju kakvom je bila zatečena 2012. godine, možda je ovo i pravi trenutak za donošenje jednog ovakvog zakona.

Još uvek, baš zbog nedostatka te ozbiljne prerađivačke industrije, srpsko tržište poljoprivrednim proizvodima je, tako da kažem, prilično plitko. Još uvek imamo ozbiljnih poremećaja kada je u pitanju otkup žive stoke, tako da mi je drago i naznačeno da je ovde u interventnom otkupu moguće otkupljivati meso, juneće ili teleće, krupna stoka se najteže zanavlja. Takođe, vidim da postoji mogućnost u zakonu i privatnog skladištenja svinjskog mesa i proizvoda od svinjskog mesa, mleka, mlečnih proizvoda itd. Gospodine ministre, moram da vas pitam – imamo li mi kapacitete za tako nešto? Ja bih zaista voleo da ste vi u pravu zato što znam šta su ovi radili sa našom poljoprivredno-prerađivačkom industrijom kada su došli na vlast, zato što znam da su bukvalno čupali opremu.

Ranije, Braničevski okrug iz kog dolazim, Stig koji se nalazi u Braničevskom upravnom okrugu, važio je za drugu žitnicu Srbije. Znam kako je poljoprivredno-prerađivačka industrija u Požarevcu uništavana. Kada je u pitanju Mesna industrija Požarevac, čupali su instalacije da bi zaradili na toj imovini koja je teško stečena, teško napravljena i sigurno je mogla da posluži u bolje svrhe, da bi se kroz uništavanje jedne takve fabrike domogli poljoprivrednog zemljišta.

Zato bih voleo da ste, nadam se u stvari da ste u pravu, i ovo samo navodim neke od primera kako je to bilo kada je vlast vršio bivši režim, kako je bilo u Srbiji da nemate mleka za vreme vlasti Dragana Đilasa i kako je za vreme njegove vlasti naša poljoprivreda propadala, naše poljoprivredno tržište nije ni postojalo, a on je bio sve bogatiji i bogatiji.

To ne pričam samo zbog kolega koje se nalaze ovde i ne samo zbog građana Srbije, već i zbog ovih naših najmlađih koji možda sada stiču pravo glasa, zato što su za vreme vlasti Dragana Đilasa bili jako mali, ne sećaju se kakva je njegova vlast bila, kako su oni vodili Srbiju, kako su je upropaštavali i kako su njima takođe otimali detinjstvo.

Ovaj zakon svakako rešava privremeno, po meni, određene situacije u oblasti poljoprivrede, i nadam se da ćemo kroz kompletnu reindustrijalizaciju naše poljoprivrede doneti zakon kojim prestaje da važi ovaj zakon, i da će naša poljoprivreda poslovati po fer i tržišnim uslovima, a ne kao za vreme bivše vlasti i režima Dragana Đilasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo sada na dnevnom redu zakone iz sistema visokog obrazovanja.

Prva stvar koju narodni poslanik uzme da pročita jeste razlozi za donošenje zakona, pa između ostalog se kaže da se zakon donosi da bismo ispunili evropske standarde i smernice. Ja bih zamolio predstavnike Vlade i ministarstva da više to ne pišu.

Republika Srbija ima strateški cilj, a to je punopravno članstvo u EU i to ovde nije sporno. Od 250 poslanika koji se nalaze u Narodnoj skupštini, ni jedan nije protiv EU. Razlozi za donošenje zakona jesu ti da mi zakone donosimo u interesu naših građana i naših institucija, a ne da bi ispunili uslove.

Sad, to što ispunjavamo uslove, utoliko bolje, ali Narodna skupština donosi zakone pre svega u interesu građana Srbije, privrednih subjekata u Srbiji i srpskih institucija. Jer, ako pogledate malo bolje, izjave usklađenosti propisa sa propisima EU, odredbe sporazuma koje se odnose u normativnu sadržinu propisa SSP - nema. Prelazni rok za usklađivanje zakonodavstva prema odredbama sporazuma - nema. Ocena ispunjenosti obaveze koje proizilaze iz navedenih odredbi sporazuma – nema, itd. Mislim da je ovo bilo suvišno.

Da se vratimo na sam zakon. Jedan od razloga zašto se zakon donosi je taj što već nekoliko godina pokušavamo da reformišemo naše visoko obrazovanje i da otklonimo sve one greške, sve one propuste koje je urušilo sistem visokog obrazovanja za vreme bivše vlasti.

Nama je visoko školstvo počelo ubrzano posle 5. oktobra jako da se urušava. Gubilo se poverenje u visokoškolske ustanove, sama kontrola rada visokoškolskih ustanova bila je jako mala, imali smo ekspanziju diploma i na taj način napravili smo medveđu uslugu pre svega našim građanima.

Imali smo ekspanziju i privatnih visokoškolskih ustanova, protiv kojih nemam ništa protiv, mislim da treba da postoje, ali sa onom normativom kakva je bila za vreme bivšeg režima ne bi trebalo nikako da postoje. Imali smo, na sreću, jedan veliki broj državnih visokoškolskih ustanova koje su sačuvale svoj ugled, kako u domaćoj, tako i u međunarodnoj javnosti. Svi ovi zakoni koje sada donosimo jesu usmereni baš u tom pravcu, da se, kada su u pitanju naše visokoškolske ustanove, poverenje domaće i međunarodne javnosti što više vrati i da one zauzmu ono mesto koje njima zaista i pripada, pre svega. Ovde vidim jedan predlog zakona koji ide u tom pravcu.

Malo ću da popričam o zakonu o studentskom organizovanju. Znate, smatram da je bolje da se zakonom reguliše način studentskih organizacija nego što je to bilo u prethodnom periodu, a to je da je zakon samo predvideo da postoje određene studentske organizacije i da je potrebno da visokoškolska ustanova svojim unutrašnjim propisom reguliše način izbora, nadležnosti studentskih organizacija itd.

Nažalost, imali smo u jako bliskoj prošlosti, o tome su već govorile neke moje kolege, i zloupotrebu studentskih organizacija i studenata. Ako pogledamo malo u tu našu bližu prošlost, već devet godina je prošlo otkako je Dragan Đilas izgubio vlast i od kako je bivši režim strgnut sa vlasti na demokratskim izborima. Današnji visokoškolac ima otprilike 21 ili 22 godine, u proseku. Koliko je on imao godina kada je Dragan Đilas pao sa vlasti? Dvanaest, trinaest godina. Koliko je imao godina kada je živeo za vreme Đilasove vlasti? Verovatno se rodio za vreme dolaska DOS-a na vlast i živeo je do svoje 12, 13. godine. Šta jedan takav mlad čovek zna o tome kakav je bio bivši režim i kako je vladao Srbijom? Vrlo malo zna.

Znate, mladi ljudi su i ti koji su najbolji materijal za prevarante, lažove, hohštaplere i kriminalce i njih je najlakše zavesti i na jedan način uvesti ih u politiku, a da oni toga često nisu ni svesni. Valjda po onoj seriji, našoj domaćoj, bio je o tome film, znate ono – drug Tito je rekao: „Studenti su bili u pravu“. E sad, neki Đilas, ali ne Đilas iz vremena Josipa Broza Tita, hoće da kaže: „Eto, studenti su bili u pravu“, zloupotrebljavajući pritom njihovo jako skromno životno iskustvo.

Nemam ništa protiv da se studenti bave politikom, ali najviše bih voleo da se bave politikom u političkim strankama, jer političke stranke jesu zato i registrovane, zato i postoje, i zato i jesu političke stranke te koje su nosilac demokratskog društva i uređenja. Ako žele da izađu na izbore kao neka grupa građana, nemam ništa protiv i da izađu, ali da se legitimišu i da saznamo čije oni to zaista interese zastupaju i u ime kojih političkih stranaka zaista izlaze na izbore. Imali smo takvih prilika da je Đilas u jako bliskoj prošlosti bojkotovao izbore, a istovremeno preko nekih grupa građana, udruženja, pa čak i studentskih, pokušavao, valjda opet po onoj izreci iz te serije kada je, kao, drug Tito rekao: „Studenti su bili u pravu“, da ostvare neki politički rezultat na izborima koji su održani prošle godine.

Međutim, ono što je mene danas prilično zaprepastilo, a tiče se visokoškolskih ustanova, obrazložiću to malo kasnije, jeste jedno saopštenje Stranke slobode i pravde koje je, po meni, vrhunski bezobrazluk. Ja nešto bezobraznije, nevaspitanije, podlije nisam pročitao u svom životu. Jedan vrhunac licemerja. Pročitaću samo jedan deo: „Stranka slobode i pravde, gde je predsednik Dragan Đilas, saopštila je danas da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić oterao iz zemlje 450.000 građana koji ne mogu drugačije da prežive nego da odu, a sada smatra da treba da plaćamo rađanje dece za „Linglongove“ i druge fabrike“. Dalje se navodi: „Pošto je nesposoban da zaustavi reke ljudi koji odlaze iz Srbije svakog meseca, koji najviše beže zbog nemogućnosti da prežive od prvog do poslednjeg u mesecu, bednih plata, nesigurnosti i robovlasničkog odnosa, koji zaštićeni strani investitori imaju prema našim radnicima, Vučić je upao u paniku“, naglasila je Stranka slobodne i pravde.

E, sada dolazimo do visokoškolskih ustanova. Jedan broj akademika, a to je čak i moj kolega Marko Atlagić spominjao, akademika Dušana Teodorovića, a ima i još nekoliko univerzitetskih profesora, nisu neka velika većina, na najoštriji mogući način napadaju politiku koju sprovodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pod izgovorom da se sprovodi u Srbiji diktatura, da nemamo slobodne i fer izbore, da jedan čovek odlučuje o svemu, da Skupština ne služi ničemu itd. Morate da postavite pitanje – a zašto je motiv tim, da kažem, profesorima, akademicima, stručnjacima da uopšte ulaze u politiku? Ja razumem ako je neko završio pravo, filozofiju, neki sličan fakultet društvenog smera da se bavi politikom, nekako je srodno, ima nekog smisla, ali sad mi objasnite – zašto se bave i profesori na ovakav način, ne svi, naravno, profesori koji su završili prirodne nauke?

Moram da kažem da ipak bivši režim nije uspeo da potpuno uništi Beogradski univerzitet, a pogotovo fakultete koji su prirodnog smera. U dobrom delu smo to sačuvali. Imali smo ekspanziju privatnih fakulteta društvenog smera, a za prirodne smerove malo je drugačije. Nije potrebna samo zgrada, nisu potrebne samo klupe, potrebno je da obezbedite laboratorije koje su jako skupe, određene instrumente, da studenti imaju vežbe itd. To je mnogo ulaganja, sa nekim možda i neizvesnim ishodom kako će to da ispadne i koliko će u suštini da se zaradi, a i veliki broj tih privatnih visokoškolskih ustanova za vreme DOS-a gledale su samo profit, vrlo malo znanje studenata koji su izlazili.

E sada, dešavalo se nešto što je jako teško da se pronađe u srpskom jeziku reč kojom bi se opisalo, jer su se mnogi profesori, još uvek manjina, neki profesori, između ostalih i akademik Dušan Teodorović, bavili time da biraju najbolje studente sa fakulteta, da prate njihov rad, ali ne da bi ovi stekli što je moguće bolje znanje i ne da bi ovi ostali u Srbiji, nego da bi ih prodali stranim kompanijama za neki novac i da ti naši najpametniji, najsposobniji i najškolovaniji građani odlaze iz Srbije za vreme vlasti bivšeg režima, a Dušan Teodorović i ostala klika trpaju sebi novac u džep. Eto, to je razlog zašto takvi akademici napadaju sve ono što se danas radi u Srbiji i što Srbija u svakom pogledu napreduje.

Jako je teško to podvesti pod neko krivično delo, jako je teško to iskoreniti, ali zašto im toliko smeta Aleksandar Vučić? Ti mladi ljudi su najviše odlazili zbog finansijskog momenta, jer zamislite koliki je finansijski momenat za jednog diplomiranog inženjera elektrotehnike, mašinstva, rudarstva, saobraćajnog smera itd, ako je prosečna zarada u Srbiji 320, 330 evra, kao za vreme vlasti Dragana Đilasa.

Taj finansijski momenat je jako izražen, jako je veliki. I, čovek postavlja pitanje, zašto se ja školujem kada ću raditi u najboljem slučaju za 500, 600 ili 700 evra i neću moći da izdržavam svoju porodicu? Neću moći da zasnujem svoju porodicu, neću imati pravo na budućnost. I onda je mogao akademik Dušan Teodorović da ih prodaje po belom svetu kao stoku i kao najobičnije roblje. E, zato sad napada politiku Aleksandra Vučića, jer ne može više tako lako da izvozi studente iz Srbije, svršene studente kada je prosečna zarada u Srbiji 550 evra, sa tendencijom povećanja, a ne pada kao u njihovo vreme.

Zato je bitno da mi naše visoko-školske ustanove i njihov rad unapređujemo kroz zakone da dobijemo što je god moguće kvalitetnije svršene buduće stručnjake da ostanu da rade u Srbiji, a ne da budu roba na koju su je sveli Dragan Đilas, Teodorović i njemu slični, roba u inostranstvu. Onda, pazite vrhunac tog licemerja bezobrazluka, napadaju se strani investitori koji dolaze u Srbiju i to jednim delom investitori, koji su plaćali te studente da odlaze u zemlje zapadne Evrope, i koje je isti taj Dragan Đilas zajedno sa Teodorovićem izvozi. E, zato je to vrhunski bezobrazluk, licemerje, podlost. Nemam reči kojima mogu da opišem jedno ovakvo saopštenje.

Kaže se ovako - 60 hiljada ljudi godišnje pobegne u jednom pravcu. Kažem, izbegavam teške reči, ali ovo je laž. Šezdeset hiljada ljudi odlazilo u jednom pravcu za vreme njegove vlasti, Dragana Đilasa. Dvesta četrdeset hiljada ljudi je napustilo Srbiju u periodu od 2008. do 2012. godine. Šta je on uradio dok je bio na vlasti u Srbiji da zadrži tih 60 hiljada građana? Vratićemo se na to što je radio, ali sve samo ne da ih vrati u Srbiju ili da ih zadrži u Srbiji.

Motiv je, navodno, da će Aleksandar Vučić ostati kratkih rukava u svojim kombinacijama sa investitorima. Evo, još jedne rečenice, koja je opet vrhunski bezobrazluk, to saopštava Dragan Đilas, mangup koji je došao u Srbiju sa 15, 16 hiljada evra i kad je izgubio vlast ima 600 miliona evra. O kakvim to kombinacijama, Dragane Đilase govoriš? I odgovori jednom kako si zaradio tih 600 miliona evra? Zloupotrebom vlasti ili zato što si bio pametan? Ne, nego zato što si bio lopuža, najobičnija.

Rečenica koju je predsednik Republike izgovorio juče u Narodnoj skupštini ledi krv u žilama, plaćaćemo i rađanje dece ako treba, jer drugačije nećemo imati radnu snagu u fabrikama, navela je Stranka slobode i pravde. Nećemo imati dece u Srbiji, nije u pitanju radna snaga, nećemo imati ni Srbiju. Ali, hajde da pogledamo šta se dešavalo za vreme njihove vlasti.

Jedan od motiva za rađanje dece jesu prvo zdravstvene ustanove u kojima prvorotke treba da se porode, jel su napravili neku bolnicu? Nisu nijednu. Takođe, jedan od motiva jeste i uslovi pod kojima se decu školuju, jel su napravili neku školu? Nisu nijednu. Takođe, jedan od motiva jeste i taj koji fakultet mogu da završe, da li mogu sa tim fakultetom da se zaposle? Izvozio ih je Dragan Đilas. Jedan od motiva za rađanje dece jeste i taj da li to dete koje završi školu može da se zaposli, sve su fabrike zatvorili. I, sada on ima pravo da svoje zasluge prepisuje drugom.

Po izrekama našeg naroda, to je najobičnije kukavičije jaje, kao što je Dragan Đilas jedno najobičnija kukavica. To da je kukavica vidi se po tome da želi da na vlast dođe van izbora, da ga neko drugi uvede u Narodnu skupštinu, da ga neko drugi uvede u Vladu Republike Srbije i to što njemu ledi krv u žilama jeste to što će novac građana Srbije da im bude vraćen, a neće da završi u njegovim džepovima. E, zato Dragan Đilas ne sme da izađe na izbore i pobeđivaćemo ga i njega i bilo koju njegovu drugu parastranku koju on kandiduje zato što je u pitanju jedna najobičnija lopužetina, lopovčina i kriminalac.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada se priča o nekom zakonu kojim regulišemo položaj i primanja naših penzionera, uvek to privlači jednu veliku dozu pažnje javnosti, ali odmah da raščistimo na početku mog izlaganja, penzioneri u Republici Srbiji nisu građani drugog reda i ne preti im opasnost dok su na vlasti Aleksandar Vučić i SNS. Tako da odmah sa tom temom raščistimo.

Prošlo je vreme kada su u Srbiji postojali građani prvog i drugog reda. Pokušavaju i danas, pogotovo ovi iz bivšeg režima da odrede ko su građani prvog reda. Bivši režim naravno sebe tu stavlja, Dragana Đilasa, da su oni nekakva intelektualna elita i da trenutno Srbijom vladaju, kako oni kažu, krezuba Srbija nepismenih i polupismenih radnika, seljaka, penzionera i da jednostavno zbog tog odnosa oni ne mogu da dođu na vlast u Republici Srbiji.

Oni su i naše penzionere i naše zaposlene delili takođe dok su bili na vlasti na građane prvog i drugog reda.

Prva stvar koju primetite u zakonu - na jedan pristojan i fin način napisano je preduzeće u restrukturiranju. Ali neka mi neko kaže šta su preduzeća, koja su to preduzeća u restrukturiranju, kako su nastala ta preduzeća u restrukturiranju, zašto je država morala da preuzme brigu o tim preduzećima u restrukturiranju, u kakvom stanju ih je zatekla sadašnja vlast i kako ih je vodio bivši režim? To su pitanja koja su i te kako vezana za razloge donošenja ovog zakona.

Preduzeća u restrukturiranju bila su preduzeća pre svega društvenog kapitala koji je bio u postupku privatizacije i ta privatizacija nikada nije okončana ili još crnje i gore - bili su privatizovani, upropašćeni, stavljeni pod teret kod raznih banaka, a onda vraćeni Republici Srbiji sa svim tim teretima da brine o njima i da obezbedi zarade za zaposlene u tim preduzećima u restrukturiranju.

Imali smo ih puno u Srbiji. Po meni jedan od možda najdrastičnijih primera su svakako „Sartid“, „Azotara Pančevo“, jer šta se desilo te 2011. i 2012. godine? „Ju Es stil“ je iz straha da njihov kapital ne propadne ovde u Republici Srbiji zbog lošeg upravljanja javnim finansijama i lošeg ponašanja države na finansijskom tržištu pobegao iz Srbije, pri tom je ostavio „Sartid“ sa 450 miliona dolara dugova, Republika Srbija ga je dobila za jedan jedini dolar. Trebalo je brinuti o tim zaposlenima u „Sartidu“ dok se ne pronađe novi strateški partner, omogućiti nastavak procesa proizvodnje i obezbediti sredstva za isplate zarade zaposlenima.

U tom periodu, dok je Vlada tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića pokušavala da pronađe rešenje recimo za „Sartid“, napadana je od strane bivšeg režima zašto se ulažu pare u taj „Sartid“ i da je bolje da zaposleni u tom „Sartidu“ budu otpušteni, a fabrika zatvorena. Takav je bio njihov odnos prema „Sartidu“.

Na sličan način su se ponašali i prema „RTB Bor“. Tvrdili su kako 30, 40, 50 miliona evra svakog meseca je potrebno da bi se isplatite zarade, da je to išlo iz budžeta Republike Srbije i da sve zaposlene u „RTB Bor“ treba otpustiti, a rudnike zatvoriti. Nešto slično je bilo i u „Azotari“. To je kada su oni bili bivša vlast.

Kako su se oni ponašali prema tome dok su bili na vlasti? Pod izgovorom da ta preduzeća ne treba da budu ugašena i zatvorena velike količine novca su usmeravali iz budžeta Republike Srbije. Imenovali su kao Vlada Republike Srbije i Ministarstvo privrede direktore u tim preduzećima koja su bila u restrukturiranju. Znate šta je jedini posao bih tih direktora? Da se takmiče ko će da kupi bolji službeni automobil, čiji će automobil da bude skuplji. Tako su se odnosili prema preduzećima u restrukturiranju i prema zaposlenima.

Uvek kada pričamo o penzijama i ovim merama fiskalne konsolidacije koje su nastupile 2014. godine nikako da oni koji te mere napadaju ne kažu građanima Srbije istinu odakle se to finansiraju penzije, odakle se puni naš PIO fond. Valjda se puni iz realnog sektora, od zaposlenih u realnom sektoru, kasnije u državnom sektoru, državne administracije, itd.

Koliko je to bila stopa nezaposlenosti 2012, 2013. godine kada je došlo do promene režima u Republici Srbiji, kada su Dragan Đilas, Boris Tadić i ostali kada su izgubili vlast? Nezaposlenih je bilo 28%. Država je morala da se zadužuje da bi isplaćivala ne samo penzije, već i zarade u javnom sektoru. Država je morala da se zadužuje da isplati obaveze prema raznim dobavljačima i izvođačima javnih radova kada su obaveze stvorene za vreme bivšeg režima, a nisu plaćene u onim rokovima i na onaj način kako je to bilo planirano zakonima, pre svega Zakonom o budžetu.

Tada smo počeli da uvodimo mere fiskalne konsolidacije koje su, sasvim se slažem, potpuno nepopularne, teške su, ali je bilo pitanje da li može da se isplati zarada, penzija, da li država može da funkcioniše. Naravno da će uvek biti onih koji će zbog toga da se pobune. Velika većina penzionera prihvatila je te mere kao neophodne. Mi smo im na tome zahvalni.

Naravno, bilo je i onih nezadovoljnih. Samo, moram da postavim pitanje koliko su opravdano bili nezadovoljni? Znate, oni koji su prihvatili mere fiskalne konsolidacije i umanjenje svojih penzija najvećim delom su došli iz realnog sektora. Bili su to obični radnici, radili su po svojim fabrikama, obezbeđivali plate i penzije za tadašnje penzionere, a plate za tadašnje zaposlene u raznim organima državne uprave. Na taj način su doprinosili ekonomskom razvoju Srbije.

Ko se najviše bunio? Oni koji su celog života, čak i za vreme radnog veka, bili na državnim jaslama i smatrali su Republiku Srbiju kravom muzarom, da od nje samo treba da se uzima. Oni su bili najveći protivnici mera fiskalne konsolidacije, a da ne pričam o tome da su bili i sa najvećim penzijama, koje su često bile i veće nego ministarske plate. O tom problemu nekom drugom prilikom, kada za to dođe vreme.

Sada smo u situaciji da onim merama koje su bile sprovođene 2014. godine radi opstanka države i radi opstanka privrednog sistema one greške nelogičnosti otklonimo, a to je da oni naši zaposleni koji su prihvatali socijalni program i prevremeni odlazak u penziju ukoliko im je nedostajao određeni broj godina radnog staža do ostvarivanja prava na punu penziju da to svoje pravo i ostvare. Jer, pre svega, danas kada su reforme koje smo započeli da sprovodimo 2014. godine dale određene rezultate, a to se pre svega vidi u tome koliko je srpska privreda žilava u onim teškim trenucima kada su mnoge države koje su ekonomski bile razvijenije i naprednije od Srbije, jako teško podnele pandemiju izazvanu korona virusom, srpska privreda zahvaljujući reformama koje je započeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pokazala je veliku dozu žilavosti i otpornosti, što svakako pokazuje da one mere koje smo započeli 2014. godine su bile ispravne, pravovremene i delotvorne na srpsku privredu.

Možete da zamislite danas da te mere nismo sprovodili, u kakvoj bi bila situaciji Republika Srbija. Ne bismo imali zdravstveni sistem koji bi mogao da pruži zdravstvenu zaštitu našim građanima u ovoj epidemiji koja nas je zadesila, nas i ostatak sveta. Ne bismo imali ni sredstava za lekove, ne bismo imali sredstava za opremu, ne bismo imali sredstava da napravimo dve nove bolnice. Ne bismo imali sredstava da pokrenemo ponovo naš „Torlak“ da proizvodimo vakcine, ne bismo imali sredstava ni te vakcine da kupimo, nego bismo čekali milostinju kao pojedine siromašne zemlje koje danas dobijaju od zemalja širom sveta. U takvu Srbiju nas je tada vodio Dragan Đilas i Boris Tadić, da budemo zemlja trećeg sveta, da zavisimo od drugih, da nemamo svoju privredu, da nemamo svoj zdravstveni sistem i da živimo od dečije milostinje.

Danas je Srbija sasvim drugačija država od one u koju su nas oni uvodili. Isto tako, moram da kažem i onima koji su toliko zabrinuti za sudbinu penzionera koji su bili na udaru mera fiskalne konsolidacije i traže stalno da im neko nešto vrati, najbolje bi bilo da se obrate bivšem režimu, jer znate, kada su u pitanju penzije sve uštede koje je sprovela Vlada Republike Srbije i Skupština donoseći zakone, a kada su u pitanju penzioneri, jedva da je nešto oko 600 miliona evra. Tolike su bile uštede na isplati penzija za vreme mera fiskalne konsolidacije. Međutim, dok je jedan gospodin bio na vlasti, njegovo lično bogatstvo se za toliko novca povećalo.

Ako hoće gospoda koja su nezadovoljna merama fiskalne konsolidacije, neka se lepo sakupe, odu ispred stranke SSP, jel se tako zove, i neka traže da Dragan Đilas njima vrati taj novac koji im je oteo dok je vršio vlast. To su njihovih 600 milione evra, ne Đilasovi. Jeste da se sada nalaze svuda po egzotičnim destinacijama u svetu, na nekim ostrvima za koje ja nikada nisam čuo da postoje, samo pokazuje jednu jako ozbiljnu nameru da se prikrije i izvor odakle je taj novac došao i kome taj novac pripada. Neka tamo nezadovoljni penzioneri zatraže od njega da im se vrati ono što im je Dragan Đilas uzeo, što im je oteo, ne samo njima, nego svima građanima Republike Srbije. Neka zatraže da im oni vrate novac koji nisu dali vojnim penzionerima 2008. godine, nego su oni morali svoja prava da zatraže na sudu. Ponoš, Šutanovac i ostala ekipa, nisu dali, nego su vojni penzioneri svoja prava da potraže na sudu, a baš vlast Aleksandra Vučića je morala da isplati to što su ovi tada izbegavali, izigravali naše vojne penzinere. Gospodin Delić i ostali, izvolite, od Dragana Đilasa, njemu tražite da vam vaš novac vrati, nemojte da govorite u ime svih penzionera. Oni penzioneri koji su zaista u realnom sektoru teškom mukom sticali svoje plate i svoje zarade, prihvatili su mere fiskalne konsolidacije. Oni koji su celog života bili na državnim jaslama, koji su Srbiju smatrali kravom muzarom, oni su smatrali da to danas, i treba i danas tako da bude i tako da nastave. Toga više neće biti.

Što se tiče Dragana Đilasa i njegove tolike želje da se ponovo vrati u politički život, možete da zamislite koliko bi sada on uvećao svoje bogatstvo zato što je Srbija daleko bogatija, uređenija, modernija država nego kada je on vladao Republikom Srbijom. Jedini motiv da se on ponovo vrati na vlast jeste taj da se ponovo dočepa državne kase i za još nekoliko stotina milione evra uveća svoje bogatstvo. Ne vidim ni jedan razlog da će građani Srbije u tome više da ga podrže.

Ovaj zakon jednostavno treba da prihvatimo kao zakon kojim se sprovođenjem iznuđenih mera dovodi u ravnopravnost jedan broj naših penzionera i da će u skladu sa tim ostvarivati prava na punu penziju, kao i da nisu bili pod sprovođenjem tih posebnih iznuđenih mera koje su se dešavale 2014. godine. Očekujem da će moje kolege iz SNS u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada raspravljamo o jednom delu izveštaja raznih državnih organa kada je u pitanju trošenje javnih sredstava ili kontrola državne pomoći koja se upućuje ka privredi.

Pre svega, prva stvar koju moram da istaknem jeste sa kakvim se sve problemima sukobila Srpska napredna stranka kada smo došli na vlast 2012. godine, po onom zakonu o kome je pričala koleginica Jovanović, koji je važio pre 2012. godine. Komisija je bila prilično samostalna, prilično nezavisna. O njihovim izveštajima nismo vodili diskusije, a i u o nekom njihovom izboru nismo nešto ni učestvovali, Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Isto tako, Komisija za kontrolu državne pomoći nije ni postojala. Neki privid je bio Komisija za hartije od vrednosti. Tako je to funkcionisalo do 2012. godine.

Prvi ozbiljni korak ka uređenju naših javnih finansija jeste Zakon o javnim nabavkama koji je donet novembra meseca 2012. godine. Mogu da se pohvalim ili da pohvalim i Narodnu skupštinu da je to, koliko je meni poznato, jedini Zakon o javnim nabavkama koji je poslanički zakon.

Narodni poslanici su napravili Radnu grupu, narodni poslanici su organizovali javne rasprave, narodni poslanici su napisali Predlog zakona i narodni poslanici su usvojili taj zakon. Tačno je da je on 2019. godine promenjen ili zamenjen, zato što ispunio svrhu svog postojanja i da je oblast javnih nabavki nešto što je živo i što je potrebno da se reformiše i unapređuje kako mi kao društvo napredujemo. Da ne pričam o onim drugim delovima, kao što je usklađivanje sa direktivama EU, zato što su i oni učesnici u postupcima javnih nabavki koje sprovodi Republika Srbija.

Šta su bile novine po tom Zakonu o javnim nabavkama? Prvo je bio Portal javnih nabavki po tom zakonu koji je stupio na snagu 1. aprila 2013. godine. Drugo, Registar ponuđača javnih nabavki i to znači da samo neko ko je kvalifikovan i ko ispunjava određene uslove može da učestvuje u postupku javne nabavke. Treća novina je bio građanski nadzornik za javne nabavke koje su bile velike vrednosti. Četvrta novina je bila da je odbor nadležan za poslove finansija raspisivao, sprovodio konkurs i predlagao Narodnoj skupštini članove Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

To su novine koje je poslanička grupa Srpske napredne stranke – Aleksandar Vučić predložila Narodnoj skupštini 2012. godine i koje i dan danas u onom manjem ili većem obimu, građanski nadzornik ne, ali sve ostalo i dan danas funkcioniše u sistemu javnih nabavki Republike Srbije, što znači da su one strateške promene u zakonu bile dobre i da su postigle svoj cilj.

Danas živimo u vremenu koje je opterećeno virusom korone i pandemije i kako god otvorite neki portal, vidite saopštenje određenih nevladinih organizacija. Prva stvar koja će da bude spomenuta jeste kako je Srbija i pod kojim uslovima nabavljala respiratore, kako i pod kojim uslovima je Republika Srbija nabavljala drugu medicinsku opremu i kako i pod kojim uslovima je Republika Srbija nabavljala vakcine na teritoriji Republike Srbije.

Ja bih da se vratim na neko prethodno vreme, kada je zakon iz 2012. godine ušao u primenu. Za istu količinu medicinskih sredstava i opreme u 2013. godini Republika Srbija je platila oko 400 miliona evra manje. Tada nisam čuo nijednu dežurnu pitalicu kako se trošilo tih 400 milina evra svake godine za vreme vlasti bivšeg režima ili, da prevedem u bruto dohodak, 1,5% svega što se proizvede u Srbiji preko samo jednog organa bivši režim je otimao od građana Srbije.

Ja bih voleo da kada raspravljamo o nekom narednom vašem izveštaju da vidimo koliko je to, da li će to da spomene Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ili će možda Kancelarija za javne nabavke, koliko je bilo pregovaračkog i hitnog postupka po zakonima koji su važili 2012. godine u procentima? Koliko je danas? Ja tvrdim da je danas višestruko manje i pored pandemije korona virusa. Koliko je trajao postupak po starom zakonu? Bio je i po šest meseci. Znali su to članovi Komisije koji su bili imenovani 2013. godine kakav su posao imali i koliko su vremena morali da provedu da bi rešili predmete koji su stari po nekoliko godina i koji su bili započeti po starom zakonu koji je doneo bivši režim.

Sada je koleginica Hana Hukić, predsednik Komisije rekla da je rok kada se formira predmet ispod 30 dana. Opšti rok je 30 po Zakonu o upravnom postupku i po Zakonu o javnim nabavkama i to je nešto zbog čega moramo da odamo priznanje Komisiji, jer oni koji nisu učestvovali nikad u tom nadzoru kako izgleda rad Komisije, ne znaju o čemu se govori i najčešće nemaju predstavu koliko je to ozbiljan posao da se jedan i najbezazleniji predmet reši i koliko je potrebno konsultovati druge državne organe zbog raznih mišljenja i tumačenja da bi uopšte Komisija stekla pravu sliku kako da odluči po nekom predmetu.

Voleo bih da nam Komisija za zaštitu prava izvuče statistički podatak koliko je po istoj pravnoj stvari Komisija koja je funkcionisala do 2012. godine donosila različite odluke i koliko je onda bilo ponuđača za javne radove, a koliko ih ima danas? E, to bih voleo da postave pitanja ti koji stalno sumnjiče nešto sadašnji režim da zloupotrebljava sredstva kojima raspolažu građani.

Samo da podsetim još jednom, 400 miliona evra je bivši režim godišnje, znači svake godine, 12 godina su bili na vlasti, samo preko jednog državnog organa otimao od građana Republike Srbije.

Sad će Vuk Jeremić, Marinika Tepić, Dragan Đilas da me pitaju koliko su koštali ovi respiratori, koliko su koštale vakcine? To zaista nema smisla. Svako drugi možda ima pravo da pita, ali oni koji su to radili i koji su tada ćutali, nisu radili, ali su ćutali, gledali, jer su konkurisali za razne projekte kod Vlade Republike Srbije i projekti su im bili odobravani da bi ćutali o pravim zloupotrebama, neka se takođe pokriju ušima. To je onaj civilni sektor, jer ovde nije reč o političkim stvarima.

Setite se samo kako su nabavili vakcine protiv, čini mi se, svinjskog gripa, pa svi koji su učestvovali kasnije, odgovarali pred zakonom. Valjda im je to autoprojekcija da ako se nešto nabavlja za građane Srbije po njihovom principu pola ćemo građanima, pola ćemo za sebe, ili da raspravljamo o tome da li je Narodna skupština za vreme bivšeg režima raspravljala o vašim izveštajima. Ja se ne sećam.

Sećam se jednog smešnog izveštaja DRI, gde je tada bio ministar Žarko Obradović, a DRI mu je pronašla da nije napisao, opisao način kako je potrošio novac na knjige. Evo, time su se bavili. Nisu bili ni nezavisni, samostalni zna se ko je, to su samo sudovi. Sad možete da zamislite da tadašnju Uprava za javne nabavke postavlja Vlada, kojoj on treba da daje saglasnost i da daje mišljenja, da odobrava postupak javne nabavke, pa smo imali neku komisiju za žalbe, koja je po samoj suštini zakona bila jača od Uprave, ali je Uprava ta koja je kontrolisala komisiju. Potpuni nedostatak pravnog sistema i nadzora nad trošenjem javnih sredstava.

Šta je još odrađeno po zakonu iz 2012. godine, a nije više bilo, a bilo je u ranijem zakonu? To su bili aneksi ugovora. Po zakonu koji je doneo bivši režim, moglo je da se aneksira do 25%, ali znate kako su oni to tumačili? Na osnovni ugovor 25%, pa kad zaključe aneks ugovora, e onda još 25% na aneks i ugovor, pa tako tri puta, četiri puta. Pa, nije više bilo bitno ni da li je najkvalitetnija ponuda, ni da li je najjeftinija, biće najlopovskija.

Pričamo o sistemu javnih nabavki. Kroz sistem javnih nabavki prolazi, ugrubo rečeno, negde oko sedam milijardi evra, kroz lokalne samouprave, kroz fondove, kroz javne radove itd. Možda par milijardi više nego što je to bilo za vreme bivšeg režima. Ali, šta su oni uradili sa tih pet milijardi evra? Jel se sećate neke bolnice, jesu li napravili? Jesu li napravili neku školu? Jesu li napravili neki put, osim onog Mosta na Adi, koji je koštao kao polovina autoputeva u Srbiji? Nisu ništa. Pa, koju su korist građani imali od toga? Nikakvu. A, ovi što su tad bili na vlasti, veliku.

Kontrola državne pomoći, pa evo, kad je urađena revizija našeg Fonda za razvoj, 140 milijardi dinara su bile nenaplaćene potraživanja Fonda za razvoj, neobezbeđene, 140 milijardi dinara, preko milijardu evra su davali Farmakomima i sličnima, pa delili pare.

Sad kad imamo potpuno uređen sistem, gde postoje tela koja učestvuju u postupku nadzora nad trošenjem javnih sredstava, koja vrše kontrolu, zakonsku ispunjenost, koja podnose izveštaj Narodnoj skupštini o svom radu i ne volim da koristim tu reč transparentno, nije srpska, ja ću da kažem javno raspravljamo o trošenju naših javnih sredstava, ne transparentnih, nego javnih, da građani Srbije kroz ovu diskusiju vide jesmo li ih trošili u skladu sa zakonom, koliko nam je efikasan državni aparat i kakvi su rezultati upotrebe tih sredstava, a to sve nisam mogao za vreme bivšeg režima. To je razlika između nas i njih.

Nije problem da pitaju koliko smo platili vakcine, odgovorićemo, samo neka odgovore kako su zaradili po 600, 700 miliona evra, kao Dragan Đilas, ništa više. Evo, mi ćemo odmah unapred sve da mu odgovorimo, ali on nama neka to objasni.

Voleo bih, jer znate šta, nije on sigurno najpametniji u Srbiji. Ako je to stekao na zakonit način, valjda u Srbiji ima još hiljadu takvih, pa bi i oni na zakonit način zaradili 600, 700, 800 miliona evra, pa to bi bilo bogatstvo za Srbiju, ali nije bilo na zakonit način. Ponašao se kao najobičnija lopuža i pravio nas sve ludim, izigravao sistem. I donosili smo zakone da ne bi krivično odgovarali, njihovi poslanici su izglasavali zakone da oni ne bi krivično odgovarali za njihove lopovluke.

Kao što vidimo iz ove diskusije, i novi Zakon o javnim nabavkama, gde je sad formiran još jedan organ koji učestvuje i nadam se da neće da se bavi toliko seminarima kao što se to ranije bavila Uprava za javne nabavke, daje određene rezultate. I svakako da sve te rezultate treba pozdraviti. Da li možemo da budemo sa njima zadovoljni? Relativno, zato što je još mnogo toga ostalo da se uradi u smislu da naši zakoni budu još efikasniji, još primenljiviji. Ali, to ne može preko noći, jer su nam potrebna iskustva.

Sasvim je sigurno da ćemo i ovom zakonu u nekom periodu imati neke izmene i dopune, ne zato što su sadašnje odredbe loše, nego zato što kroz sprovođenje zakona možemo da vidimo i uvidimo način da zakoni koje donosi Narodna skupština budu još efikasniji.

Znači, sada imamo i pravu Komisiju za hartije od vrednosti, a ne da se bavimo službenim putovanjima, kao što je to bilo ranije i koje će da se bave samo vlasničkim transformacijama, pa kada neće predsednik Komisije da potpiše kako „Knjaz Miloš“ treba da se proda, oni ga spakuju u zatvor. Jel tako bilo? Štimac je tada bio predsednik Komisije, završio u zatvoru.

Imamo pravu Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki koja više ne odlučuje godinama o nekom predmetu, pa na taj način onaj ko je uložio žalbu fino kaže – ili nećeš nikada dobiti posao, već ćeš morati malo da me častiš da povučem žalbu. Sada rešavaju to u roku od 30 dana.

Nemamo više Upravu za javne nabavke, nego Kancelariju koja ne organizuje više seminare po Srbiji da bi imali ekstra prihoda, nego je sve usmereno na to da naš sistem javnih nabavki, državne pomoći, hartije od vrednosti bude efikasan, racionalan, da isključivo funkcioniše u korist građana i države, a ne Dragana Đilasa i društva oko njega, jer čini mi se da je jedini razlog njegovog bavljenja politikom taj što je Srbija sada ponovo puno bogatija nego u vreme kada je on izgubio vlast, pa bi ponovo deo kolača koji pripada građanima Srbije da prisvoji za sebe samo, pošto smo mnogo bogatiji kao država nego 2012. godine. Siguran sam da ne bi bilo 600 ili 700 miliona evra, bilo bi tu možda oko par milijardi, ali on to može samo da sanja, jer prvo mora da pobedi na izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Brnabić, ja sam narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Kao narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije predstavljam sve građane Republike Srbije, bez obzira na kojem delu teritorije Republike Srbije žive, bez obzira na pripadnost njihovom narodu, bez obzira na njihovu veru ili neku drugu pripadnost. Tako valjda svaki narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije treba da razmišlja.

Gospođo Brnabić, vrhunski je bezobrazluk ako neki narodni poslanik bude izabran po ovom Ustavu i predstavlja građane po ovom Ustavu, ovaj Ustav primenjuje samo u onom delu koji samo njemu odgovara. Ne postoji selektivna primena Ustava, kao što ne postoji ni selektivna primena zakona. Ustav važi za sve i zakon važi za sve i jednako se primenjuje, i to odmah da raščistimo. To se odnosi na neke od mojih kolega.

Možemo da raspravljamo jesmo li građanska ili nacionalna država, ali zaboravljamo ako izbrišemo ovo, da smo pre svega država koja ima svoju teritoriju i narod koji je konstituiše i postanemo samo građanska država, onda više nemamo nacionalne manjine, jer nema ni naroda koji je većinski. Pa, kada reše da vagaju, neka izvagaju do kraja.

Imali smo jednu građansku državu, kada je bilo zabranjeno da budem Srbin i njima da se izjašnjavalo po bilo kom principu, bili smo samo građani. Ali, mislim da smo istorijski, vremenski dovoljno sazreli, da je to vreme koje nama više ne treba i da treba da gradimo novo, moderno društvo u kome svi imamo ista prava.

Prihvatam da pripadnici naroda koji su manjinski narodi imaju čak i neka veća prava, što se i vidi po našim zakonima koje donosimo, pre svega po izbornom zakonu, jer pripadnici većinskog naroda moraju da ostvare cenzus da bi sedeli u Narodnoj skupštini i glasovi građana pripadnika srpskog naroda čija lista ne dobije 3% manje vrede nego li građani za koje su se izjašnjavale nacionalne manjine i imale su samo prirodan prag.

Šta je autonomija? Za autonomiju mora da postoji teritorija i mora nekim svojim aktom da ostvaruje tu autonomiju. Jesu li lokalne samouprave oblik autonomije? Jesu. Pa što ne koriste te instrumente koji su im itekako dati da ostvaruju svoja prava i težnje koje imaju na svojoj teritoriji, koja im je garantovana, pre svega, Ustavnom, a kasnije i zakonom. Čini mi se da smo i zakon doneli po teritorijalnoj podeli između gradova i opština.

Zato kažem ne možemo da primenjujemo neki akt do pola. Sada pokrećemo postupak za promenu Ustava i odnosi se na jedan deo koji se tiče jednog ozbiljnog dela uređenja vlasti.

Da se razumemo, državna vlast je nedeljiva, suverena i jedinstvena na čitavoj teritoriji Republike Srbije.

Dalje, u članu 2. i u članu 4. imamo naznake početka uređenja vlasti, kako se to u ovom Ustavu koji je sadašnji i važeći i toliko napadani uređuje. Ali, moram da podsetim neke da oni koji najviše napadaju Ustav Republike Srbije, danas kakav je, i one koji najviše napadaju postupak promene Ustava u jednom svom delu, da postavim pitanje – a kako je promenjen ustav SRJ? Da li se seća neko? Nasilno, ustavno. Došlo je 176 mangupa u Narodnu skupštinu Republike Srbije i reklo – Ustav koji su doneli neki građani više ne važi. I sad oni nama pričaju kako mi treba da promenimo Ustav. Znate li koje im je bilo obrazloženje? Ustav SRJ se ne primenjuje na jednoj članici, tj. u Crnoj Gori.

Po toj istoj njihovoj logici, oni koji nas napadaju da ćemo da se odreknemo Kosova i Metohije, po toj njihovoj logici Ustav Republike Srbije trenutno ne može da se primeni na teritoriji naše južne pokrajine. Da li to znači da mi to trebamo ad hok, onako da kažemo, to nema više nikakve veze sa Srbijom zato što tamo ne možemo naše zakone da sprovodimo? Tako su se menjali ustavi za vreme bivšeg režima.

Kako su primenjivali sadašnji Ustav? Mi vodimo jednu debatu oko toga kakav nivo samostalnosti, nezavisnosti treba da imaju nosioci javnotužilačkih i pravosudnih funkcija i o tome ne vodi debatu samo Narodna skupština Republike Srbije, nego i stručna javnost da bi na kraju došli do predloga teksta amandmana koji bi bio najkvalitetniji i najmoguće bolji da uvažavamo sve ovo, što se tiče i člana 2. Ustava i člana 4. Ustava, a odnosi se na jedan deo uređenja vlasti i da pri tom ne prekršimo osnovna prava Ustava kao nauke i građanske države. Nama se to zamera.

A kako su oni to menjali? Kako su primenjivali? Utvrdili smo da su narodni poslanici nosioci suvereniteta građana na poslednjim izborima i da su taj svoj suverenitet preneli prilikom izbora sudija tužilaca, deo suvereniteta su preneli na njih, koliko se ja razumem malo u tu oblast, moje znanje je tu zaista skromno, i na osnovu toga su donošene te presude, cenjeno je šta je cenjeno, pokretani postupci itd. Neću da ulazim, a onda se opet taj suverenitet građana poništava 2009. godine, ne od narodnih poslanika, nego od jednog organa koji nikako nije imao pravo da to radi u ime Narodne skupštine, niti je mogao, ali su zato gospoda Đilas i ekipa Šolak počistili sve sudije i tužioce kako je njima odgovaralo.

Nas napadaju za jedan deo Ustava Republike Srbije. Da vidimo kako su ga oni primenjivali, a kako ga mi primenjujemo. Član 2. kaže – nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana. Član 2. stav. 2. Ustava Republike Srbije.

Sad postavljam pitanje – da li je DS donosila na svojim sednicama svojih stranačkih organa odluke ko treba da bude tužilac ili sudija? Jeste. Moje kolege poslanici su čak to ovde i čitali i pokazivali, sve lepo, uredno, zavedeno, overeno pečatom, potpisano, da jedna stranka mimo Ustava Republike Srbije, mimo volje građana upućuje dopis na osnovu dela zakona koji nikako nije u saglasnosti sa Ustavom, na osnovu koga jedan drugi državni organ odlučuje kojem će sudiji da prestane mandat, iako ga je Narodna skupština izabrala, i taj isti državni organ određuje ko će da bude ponovo sudija, odnosno da mu se izvrši reizbor. Jel to nije uzurpacija vlasti mimo volje građana i mimo nosilaca suvereniteta građana? Jeste, a ti nas danas najviše napadaju za ove promene Ustava, da nisu demokratske, da se ne sprovode uz ozbiljnu javnu raspravu zato što je po njima najvažnija adut izbrisan, iako su znali ni da neće da bude predmet rasprave ovih amandmana.

Mnogo im je žao, gospođo Brnabić, što Narodna skupština ne raspravlja o preambuli. Njima je to mnogo žao. Oni bi voleli da Srbija izgubi Kosovo. Oni bi to voleli i čitavo vreme kao da rade da se to desi. Čitavo vreme su radili to i dok su bili na vlasti. Njima nije stalo uopšte ni do nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija. Njima uopšte nije ni stalo do toga da se prava i slobode građana povećaju, da napravimo normalno razvijeno demokratsko društvo. Oni imaju samo jedan cilj da zamute, da otmu, da prevare i da budu bogatiji. Zato i očekujem i od sudije i od tužilaca koji su već izabrani i one koje ćemo birati, nadam se, biće birani po novim odredbama Ustava i zakona, da konačno sa takvim u Srbiji završe.

Znate šta, počeo sam diskusiju da je državna vlast nedeljiva, suverena, jedinstvena zato što vi, kao predsednik Vlade ili ministar unutrašnjih poslova, direktor policije ne možete ništa da uradite bez tužilaštva koje jeste deo izvršne vlasti, ali tužilaštvo ne može ništa da uradi bez sudije, a sudija opet ne može ništa da uradi bez Narodne skupštine. Tu se vidi ta suverenost i tu se vidi jedinstvo vlasti.

Ranije jedinstvo vlasti je bilo u političkoj stranci koja se zvala DS, predvodio ju je, između ostalih, i Dragan Đilas, čak su se hvalili da je DS institucija. Jedna politička stranka je institucija samo za svoje članove, država je institucija za sve njene građane, a oni su to uvek zaboravljali i uvek su radili sasvim suprotno od onoga što bi trebalo da rade u interesu građana Republike Srbije.

Mislim da je korak koji se pravi oko inicijative za promenu Ustava jako hrabra stvar zato što ćete uvek naići na žestok otpor onih koji bi Srbiju da vrate u decenije koje su prethodile našem dolasku na vlast i koje su bile za vreme njihovih vlasti. Njihova želja je da se to vreme ponovo vrati.

Ako imate sudije i tužioce na koje niko ne može da utiče i samo jedan mali deo nadzora ima, da kažem, Narodna skupština prilikom njihovog imenovanja, postavili ste institucije koje rade same od sebe, a kada postavite institucije koje rade same od sebe, veliki broj kriminalaca i tajkuna odgovaraće pred zakonom. Valjda to i jeste cilj ustavnih reformi. Valjda to jeste cilj svakog zakona koji donosimo u Narodnoj skupštini, a to je da su svi jednaki pred zakonom, a ko prekrši taj zakon za to mora da odgovara i snosi posledice.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što reče gospođa ministar u vezi ovog zakona, donošenjem ovog zakona usklađujemo naše zakonodavstvo sa određenim direktivama EU. To je svakako važno, pogotovo što je strateški cilj i politika koju vodi Republika Srbija punopravno članstvo u EU. Međutim, jeste važno, ali u ovom trenutku možda nije i najvažnije.

Hteo bih da podsetim građane da su prethodnih godina, od sprovođenja fiskalne konsolidacije i privrednih reformi u Srbiji, predstavnici bivšeg režima ovde upinjali da nam dokažu kako su radnici u Srbiji jeftina radna snaga i kako su investitori koji dolaze u Srbiju jedino motivisani jeftinim radnicima da investiraju ovde.

Donošenje ovog zakona ukazuje na neke sasvim drugačije ekonomske tendencije, privredne aktivnosti i ovaj zakon je, pre svega, bilo neophodno doneti zbog naše privrede, naše regulative zato što Srbija je sve, ali ne sigurno izvor jeftine radne snage, s jedne strane.

S druge strane, privredne aktivnosti koje se dešavaju u ovom trenutku u Republici Srbiji pokazuju da je Republika Srbija interesantna i kao zemlja za investicije, a svakako sa povećanjem standarda života naših građana Srbija postaje interesantno tržište i za sve one koji žele da učestvuju na ovom tržištu i tu se ogleda neophodnost donošenja ovog zakona. Time se i rukovodi Odbor kada je predložio Narodnoj skupštini da prihvati ovaj zakon u načelu.

Ima tu još drugih sekundarnih posledica za donošenje ovog zakona koje su jako pozitivne i o kojima ćemo kasnije u raspravi da istaknemo to, ali u svakom slučaju ovo je jedan korak napred ka još boljem poboljšanju investicionog okruženja koje je u ovom trenutku u Srbiji i svakako da ćemo usvajanjem ovog zakona stvoriti sigurnost kod svih investitora u Republici Srbiji, bez obzira da li su oni domaći ili strani. Znači, onaj pravni okvir da ona delatnost sa kojom se oni bave, ono čime oni istražuju određena tržišta, određene proizvode, određene tehnologije budu zaštićeni u skladu sa našim zakonodavstvom, koje je usklađeno i sa zakonodavstvom EU i sa međunarodnim pravom.

Dame i gospodo narodni poslanici, u velikom delu diskusije koje su iznele moje kolege ja bih mogao da se složim sa njima, ne baš sa svima, sa jednim delom o kome je govorio jedan poslanik koji ne podržava ovu Vladu ima mnogo razloga zašto se ne bih složio. Čini mi se da uvek u nekoj političkoj borbi koju neko ima treba da, čini mi se po njihovoj nekoj proceni, se napadne EU i na taj način sticati neke određene poene. Ne slažem se da je EU apsolutno uređena u smislu da tamo ima svega onoga što se nama sviđa, ali u jednom delu moram da se složim da je to društvo koje u ovom trenutku ima određene standarde koji i te kako odgovaraju Republici Srbiji.

Druga stvar koja je bitna u vezi ovog donošenja zakona jeste ta da sam zakon reguliše jednu materiju koja, čini mi se, da u Srbiji u poslednjih 20, a možda i više godina, potpuno je bila u drugom planu. Nas bivši režim napada kako veliki broj mladih visokoobrazovanih ljudi napušta Srbiju. Sa tim se ja ne bih složio. Toga ima sve manje i manje, ali bih i hteo da se vratim u ono vreme koje je uzrokovalo jedan veliki broj problema koje danas imamo i sa kojima se i pored svih ovih rezultata, koje ima i Vlada Republike Srbije i njen predsednik Aleksandar Vučić, i dalje imamo probleme sa kojima se suočavamo.

Znači, za vreme vlasti bivšeg režima naši građani nisu odlazili iz Srbije da bi sticali nova znanja, nego su bežali iz Srbije da bi ostvarili bilo kakvu egzistenciju. To je nažalost bilo i sa našim mladim stručnjacima i ljudima koji su tek završili svoje fakultete i koji su očekivali priliku da u privredi ili nekom drugom naučno-istraživačkom institutu daju svoj doprinos razvoju srpskog društva. Za vreme bivšeg režima i vlasti Dragana Đilasa to u Srbiji nije bilo moguće.

Da bih napravio paralelu između naše vlasti i njihove vlasti i po pitanju tih migracija i stanovništva i radne snage i investitora, pa dovoljno je samo reći da je za vreme vlasti bivšeg režima, recimo, „Ju-es stil“ napustio Srbiju, pobegao iz Srbiju. Da je čak i njihov i te kako veliki saveznik, čovek koji je najviše novca stekao za vreme vlasti bivšeg režima Miodrag Kostić pobegao iz Srbije u Ukrajinu.

Sada pazite na kakvom je stanju bilo srpsko društvo, srpska privreda, kada jedan srpski privrednik tajkun, doduše, mora da pobegne u Ukrajinu. Da se razumemo, ja Ukrajinu doživljavam kao prijateljsku zemlju, ali zbog njenih unutrašnjih problema uređenost tržišta je daleko slabija nego danas u Srbiji.

Onda možete da zamislite kada njihov saveznik, čovek koji utiče na kreiranje politike u Srbiji, na kraju pobegne u drugu zemlju. Kako je to izgledalo? Kako je izgledalo sa običnim građanima?

Desetine hiljada ih je godišnje napuštalo Srbiju, 70, 80, 90 hiljada je čak bilo za godinu. Ne treba se čuditi, za vreme te četiri godine blizu pola miliona naših građana je ostalo bez posla. Kakve to sada veze ima sa ovim zakonom koji reguliše zaštitu poslovne tajne? Pa, znate šta, poslovna tajna i jeste istraživanje vezano za tržište, ali to je najčešće neka promenljiva kategorija i ona je za određeno vreme u određenom trenutku svakako da ima svoju cenu, ali ono što ima jednu mnogo trajniju vrednost jeste naučno-istraživački rad.

Naučno-istraživački rad je do sada bio poveren uglavnom našim državnim naučno-istraživačkim institutima, prosvetnim ustanovama i jedan veliki broj mladih, ne više kao vreme bivšeg režima, kada su mladi odlazili iz Srbije, jer su imali isključivo finansijski momenat, motiv da odu iz Srbije, danas imamo jednu sasvim drugačiju situaciju. Finansijski momenat nije više odlučujući, čak šta više, mnogim mladima i odgovara, a razlozi zašto odlaze iz Srbije jeste taj da su željni novog znanja, nastavka svog osposobljavanja i svoje stručnosti, a jednostavno u Srbiji nismo dosad imali institute koji bi omogućili njima to jedno usavršavanje i znanje.

Samim ovim zakonom mi u stvari dajemo podsticaje da oni investitori koji se nalaze u Srbiji, bez obzira da li su iz Srbije, da li su strani investitori, da napravimo pravni okvir da bi oni započeli svoju naučno-istraživačku delatnost. Naravno, to je njihov interes.

Vi gospođo ministre, dolazite iz jedne kompanije koja je imala ranije svoj sektor naučno-istraživačke delatnosti i dokazali smo da naši ljudi koji su radili u to vreme, u toj kompaniji, da su mogli da se nose sa kompanijama koje su imale daleko više novca i resursa i da svoje znanje pretočeno u neki proizvod prodajemo na međunarodnom tržištu.

Čini mi se da je baš i zbog vaše kompanije i saradnje sa „Boingom“, tadašnji JAT dobio prvi serijski proizveden „boing 737“. To samo govori koliko je važna naučno-istraživačka delatnost i koliko je važno da mlade ljude, mlade stručnjake zadržimo u Srbiji.

Naši domaći instituti nisu dovoljni za tako nešto. Hvala Bogu, imamo mnogo jako pametnih i jako školovanih ljudi i cilj nam je da kroz ovaj zakon napravimo pravni osnov za zaštitu naučno-istraživačkog rada. Ne samo državnih instituta, već i privatnih kompanija koje se nalaze ovde u Srbiji. Već imamo prve korake u vezi toga, već se otvaraju naučno-tehnološki parkovi itd. i to je jedan od najvažnijih posledica. To sam govorio u prepodnevnom delu. Možda je čak važnije nego sama finansijska zaštita intelektualne svojine, sekundarna posledica da će mladi ljudi da ostaju u Srbiji, da rade u naučno-istraživačkim institutima i na taj način da daju doprinos razvoju srpskog društva. Bez obzira da li su kompanije strane ili domaće, to ostaje u Srbiji, njihovo znanje ostaje u Srbiji.

Čini mi se da niko iz bivšeg režima nije razumeo da bez ozbiljnog naučno-istraživačkog rada, bez ozbiljnog ulaganja u nauku, bez obzira ko ulaže, nema razvoja jednog društva. Zato smo imali ranijih godina za vreme bivšeg režima situaciju da su desetine hiljada mladih, školovanih, obrazovanih ljudi napuštali Srbiju.

Da žalost bude veća, to su ljudi koji su najveći doprinos tek trebali da daju društvu iz koga su potekli, ali nisu imali priliku, jer im sistem koji je uspostavio Dragan Đilas, Mišković i ostali nisu davali tu priliku da ostanu u Srbiji i daju svoj doprinos razvoju srpskog društva.

Koliko god da moj kolega koji ima nešto protiv EU, to je njegova stvar, napada jedan ovakav zakonski predlog, baš naprotiv, koliko god da je zakon evropski, on jača srpsku privredu, srpsku ekonomiju, jača naše društvo i daje ono što je najvažnije, motiv i priliku da naši mladi, željni znanja, željni usavršavanja, željni nauke ostanu u Srbiji i da svoje želje ispune u Srbiji. Ko to ne shvata, to je njegov problem, a na nama je, kojima su građani ukazali poverenje, pre svega predsedniku republike Aleksandru Vučiću, nama kao narodnim poslanicima, da radimo isključivo u interesu tih građana, a ne da kao što je to bilo za vreme bivšeg režima, naši građani napuštaju Srbiju, a i novac koji je pripadao tim istim građanima završava na privatnim računima onih koji su tada vršili vlast u Srbiji. Pre svega tu mislim na Dragana Đilasa, ali nije on jedini. Nažalost, ta vremena su prošla, na nama je da gradimo modernu Srbiju, modernu državu, da ta država zauzme mesto u Evropi i u svetu koje joj pripada.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, već mogu da zamislim šta će, čim završimo sa ovim radnim delom, i kakvi će biti naslovi na portalima koje finansira, osniva i vodi Dragan Đilas. Opet će biti priče oko toga kako nenarodna, zla, diktatorska vlast, predvođena Aleksandrom Vučićem, dere kožu sa leđa građanima povećavajući akcize.

Verujte mi da će sigurno to biti tako, zato što su više puta to, ili na direktan ili na posredan način, hteli da predstave građanima Srbije. To najčešće rade tamo gde procenjuju da kod građana mogu da naprave najveće nezadovoljstvo. Uvek kada dođe zbog određenih poremećaja u ceni sirove nafte, pokreće se priča oko toga, a derivati nafte jesu akcizna roba, kolika je cena motornih goriva u Republici Srbiji, koliko to Republika Srbija zahvata u ceni goriva i, što je najzanimljivije, uvek će se naći neko među njima koji će to, osim što će da kritikuje jednu takvu politiku i da predlaže gde bi taj novac trebalo da se potroši i da se nikako ne troši onako kako, oni tvrde, na način kao što to troši nenarodna, diktatorska, zla vlast koju predvodi Aleksandar Vučić.

To je njihova mantra koju već unazad godinama pokušavaju da podvale građanima Republike Srbije. Ali, ako ćemo da pričamo istinito i tačno, akcize do ovog zakona na teritoriji Republike Srbije nisu menjane. Možda je rađena indeksacija na osnovu Zakona o akcizama, one se uvećavaju za određen procenat koji je vezan za potrošačke cene, kurs dinara itd, ali nikako zakonom nije menjana osnovica od kad je SNS i Aleksandar Vučić su došli na vlast 2012. godine. Akcize na naftu i derivate, znači na motorna goriva, su iste. Prihodi koje država ostvaruje po jednom litru su isti.

U jednom delu tvrde da prihodi od akciza treba da se usmere na izgradnju putne infrastrukture. Evo, da kažem da se možda i slažem sa njima. Ali, gospodine ministre, nisu oni napravili preko 300 kilometara auto-puta, nego taj zli, nenarodni, otuđeni režim koji predvodi Aleksandar Vučić.

Ako su imali ista zahvatanja za akcize, za poreze, koliko ima i sadašnji režim, kako to da bivši režim nije imao nikakve rezultate? Jel znate možda neki auto-put da su napravili? Ja ne znam. Jel znate možda neku bolnicu da su rekonstruisali, popravili, opravili? Ja ne znam. Da li znate da su neku školu rekonstruisali? Ja ne znam.

Znam da su, recimo, opljačkali građane Beograda prilikom određivanja cene koju su roditelji plaćali za decu koja idu u predškolske ustanove, a navodno su se zalagali za povećanje nataliteta. Sudovi su presudili da bivši režim i Dragan Đilas nisu bili u pravu. I sada mi treba da obezbedimo sredstva da ono što je on otimao od građana Republike Srbije, vratimo tim istim građanima Republike Srbije.

To je cela priča oko akciza, oko poreza, gde se predstavlja da vlast ne raspolaže tim novcem dovoljno dobro.

Navešću vam nekoliko primera. Rade to oni i preko ovog Fiskalnog saveta, koji predvodi čika Pavle, deda Pavle, kako li se zove.

Gospodine ministre, prva stvar koja je napadana od Fiskalnog saveta, i to jako ozbiljno, i dan-danas tu mantru vrte i Šoškić i Danica Popović i Ćulibrk, a to je onih 100 evra koje smo prošle godine davali građanima Republike Srbije. I uvek će Fiskalni savet da kaže da se od 100 evra koje date i poklonite građanima, selektivno, neselektivno, ne ulazim uopšte u to, samo 10% vrati u budžet Republike Srbije. Samo je za toliko uvećanje poreza na dodatu vrednost.

Ne znam je li to tačno. Ali, hajmo malo da pogledamo realno. Da li je taj novac sačuvao neko radno mesto? Ja sam siguran - mnogo više nego što je to država izdvojila dajući tih 100 evra svakom punoletnom građaninu Republike Srbije. Sačuvali smo mnogo radnih mesta.

Hajde da budemo surovi kao Fiskalni savet pa da ne gledamo te građane kojima smo sačuvali radna mesta kao ljude sa porodicama koji imaju decu koju mora da školuju, nego da gledamo onako kako oni gledaju, čisto statistički. Da je došlo do pada zaposlenosti u Republici Srbiji, da li bi došlo i do pada BDP? Siguran sam da bi. Apsolutno. Čim neko izgubi posao, nema potrošnje i onda pokrećemo tu lančanu reakciju koju su oni imali 2008. ili 2009. godine.

Da li je tih 600, 700 miliona evra koje je država izdvojila za svoje građane bila veća šteta ili je veća korist što nismo imali pad bruto proizvoda i što ljudi nisu ostajali bez posla? Ja mislim da je veća korist, nego šteta.

Gospodine ministre, sada napadaju za ovih 30 plus 30 evra, sada im smeta ovih 30 evra koji se daju za vakcinaciju. Kažu da mi ne znamo da vakcinišemo, da ne znamo da motivišemo ljude. Mesecima su pre toga te iste građane plašili tom istom vakcinom. Kažu da je to nepotreban trošak kojem se država izlaže i da se to koristi isključivo radi predizborne kampanje, jer, jel te, izbori samo što nisu raspisani. Prvo da pobedimo Dragana Đilasa i Aleksandar Vučić da pobedi Dragana Đilasa ne treba mu ni 30 evra koje bi davao građanima, ni 300 evra. To je samo jedan vid stimulacije da se građani što pre vakcinišu.

Opet moram da postavim jedno pitanje, gospodine ministre. Da li je skuplje dati tih 30 evra, naravno, ko želi da ih uzme, ako se vakciniše ili makar samo 10 dana vanrednog stanja, 10 dana kada ništa ne radi, 10 dana kada zaustavimo državu? Mislim da je tih 10 dana skuplje, nego ovih 30 evra, ko želi da ih primi, a da je pre toga primio vakcinu.

To je ta večita igra koju bivši režim i Dragan Đilas sprovode. Samo se čudim čemu tolika agresija, energija da se napadne sve ono što se radi u korist građana Srbije.

Da li se plaše da će možda Aleksandar Vučić i SNS da potroše taj novac, pa oni kad dođu na vlast neće imati više odakle da kradu? Da li im je to jedan od razloga? Zaista ne znam, ali ono što znam sigurno jeste da dok su vršili vlast porezi i akcize nisu išli u korist građana Republike Srbije. Išli su u njihove privatne džepove, u njihove privatne firme, u tajkunske korporacije koje je predvodila Delta. Čitava Srbija je u stvari bila žrtva i privatna imovina pet ili šest ljudi koji se nemilice eksploatisali i građane i industriju i privredu. Kada budu počeli da napadaju ove izmene akciza barem možemo da ih pitamo - šta ste vi radili sa tim istim akcizama dok ste bili na vlasti?

Zaista ministre, ponovo moram da pitam, ne sećam se nijednog puta da su napravili, znam da im je jedan autoput nestao, onaj od Preševa do Vranja, plaćen je pa je nestao, to znam. Znam da još uvek iskoči po neki račun za most na Beški i to znam, ali da su napravili neki novi autoput to zaista ne znam.

Sada, stalno prigovaraju - nemojte da dajete novac građanima, otvarajte škole, oni koji nisu rekonstruisali, opravili iste, spremili bilo kakvu školu. Čak su se predsedniku podsmevali u kampanji 2016. godine kad su ga nazivali premijerom za toalete i WC, zato što je obilazio naše škole, zato što je hteo da vidi u kakvim uslovima naša deca idu u te iste škole, dok su se ovi baškarili i pre i našeg dolaska na vlast, a Boga mi, i izvesno vreme posle po raznim egzotičnim destinacijama.

Moram da postavim pitanje - da li je deo od akciza koji su naplaćivani do 2012. godine završio u nekim egzotičnim destinacijama? Spominje se Mauricijus, spominju se još neke zemlje. Čisto da znamo. Čisto da građani znaju. Pravosuđe nek radi svoj deo posla. Tužilaštvo nek radi svoj deo posla. Ali ako je neko vršio javnu funkciju bio gradonačelnik Beograda, moramo da znamo kako je za te četiri godine dok je bio gradonačelnik uvećao svoje bogatstvo, čini mi se, sedam hiljada puta. Malo li je? Vreme je da odgovori na ta pitanja, a ne da nam priča kako mi ne znamo da računamo, on je jel, te, inženjer, pa zna. Ne, on odlično zna da krade. Znamo svi da računamo, ali Dragan Đilas zna odlično da krade, zna odlično da to krije, ne dovoljno dobro da se to ne otkrije, ali to je jedino što zna.

Bez obzira, naš posao jeste na prvom mestu da obezbedimo uslove da država funkcioniše, da se penzije i plate isplaćuju, da se omogući zdravstvena zaštita, da se Srbija ponovo izgrađuje i zauzme mesto na zemaljskoj kugli koje joj pripada, a ja se nadam da će u nekoj bliskoj budućnosti i Dragan Đilas da zauzme mesto koje mu pripada. Biće mi komšija u jednom mestu blizu Požarevca, koje se zove Zabela. Sačekaćemo ga. Nadamo se da će tu dugo vremena da ostane.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek postoji određena zebnja, ali ne kod nas u Narodnoj skupštini, već u jednom delu bivšeg režima kada god se bira neko od članova Saveta REM-a i kakvu god odluku da donese Narodna skupština i kakve god odluke da bude donosio tzv. REM, dva Dragana, jedan Đilas, drugi Šolak, pokušaće da predstave da je u Srbiji diktatura i da mediji u Srbiji rade isključivo po nalogu nekog diktatora.

Ako se malo obrati pažnja na diskusiju jednog od mojih prethodnika, Marijana Rističevića, koji je jako lepo objasnio da u Srbiji preko jednog kablovskog operatera koji je u vlasništvu Dragana Šolaka, emituje se nekoliko prekograničnih televizijskih kanala koji se isključivo bavi političkom scenom u Srbiji, a svi akteri koji učestvuju u radu tih prekograničnih kanala nalaze se na teritoriji Republike Srbije i program nastaje na teritoriji Republike Srbije, onda se postavlja pitanje – da li je to u nekom diktatorskom režimu moguće?

Kako smo došli do toga da sadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića mediji koje kontrolišu Dragan Đilas i Dragan Šolak nazivaju diktatorom? Od, ne od 2012. godine pomirili su se oni da je SNS došla na vlast, da je DS izgubila vlast, ali su se nadali i činili su sve da one instrumente koje su imali tada, koristeći državne resurse pre svega za zarađivanje, odnosno sticanje bogatstva da će moći da ih nastave i kada dođe do promene režima.

Kako nova vlast to nije dozvoljavala, kako je Dragan Đilas shvatio da bi bio još bogatiji morati puno da radi i da učestvuje na tržištu, mnogo toga da se odrekne i da neće više moći zajedno sa Šolakom da koristi te državne resurse i da enormno uvećavaju svoje bogatstvo, tako je Aleksandar Vučić postao diktator. Od tog trenutka. Legitimno je pravo da neko hoće da radi da zaradi novac, nije legitimno pravo da neko hoće da se bavi politikom da bi zarađivao ogroman novac. U tome se vidi smisao njihovog bavljenja politikom i radom tih prekograničnih kanala.

Izneću samo jedan detalj koji sve to dokazuje. Uporno se pozivamo na međustranački dijalog koji smo i prihvatili, neki su sa posredništvom Evropskog parlamenta, neki su bez, ali ono što je najzanimljivije u onom delu koji je obavljan sa posrednicima Evropskog parlamenta, to je jedan zahtev koji su izneli Dragan Đilas i Dragan Šolak, imenjaci, a to je da jedna od tih prekograničnih TV kanala ili televizija dobije nacionalnu frekvenciju. Nema to nikakve veze sa izbornom kampanjom, nema to nikakve veze sa predstavljanjem kandidata na nekim predstojećim izborima, znaju oni da na tim izborima nemaju šta da traže, znaju da ne mogu da pobede, žele samo jedno. Dobijanjem nacionalne frekvencije Dragan Đilas i Dragan Šolak bi postali bogatiji za jedno 300, 400 miliona evra.

Toliko košta televizija koja raspolaže nacionalnom frekvencijom pod uslovom da ima samo jednu kameru i jednu stolicu i jednu sobicu koja se zove studio, eto to je njihova svrha bavljenja politikom i ništa ih neće sprečiti da ukoliko u tom naumu ne uspeju, narodnu volju predstavljaju kao diktaturu.

Podršku koju dobija predsednik Republike Srbije od građana Srbije predstavljaju kao diktaturu zato što je ta podrška nepodeljena, nedvosmislena, prestavljaće građane Srbije kao krezubu Srbiju koja ne zna da izabere svoje predstavnike, jel, jel te ta intelektualna elita treba da vlada, da bude još bogatija, a ta krezuba Srbija treba da služi isključivo njima. I, ni od čega neće prezati čak i od toga da i članove porodica predsednika Republike Srbije pokušavaju medijski da uvuku u kriminal i uvuku kriminalne obračune i organizovani kriminal koji je nastao i koji je eksploatisan najviše za vreme njihove vlasti.

Dragan Đilas i Dragan Šolak nemaju svoju državu. Njima Srbija služi samo da budu još bogatiji i još moćniji, njima građani Srbije služe samo da budu opljačkani. Zato i na sledećim izborima, kad god oni budu bili, neće ni Dragan Đilas, ni Dragan Šolak krojiti Republiku Srbiju, izbornu volju njenih građana i vlast koju građani biraju, to jednom mora da im bude jasno, i niko im u tome ne može pomoći čak ni uticaj bilo kakav da se postavljaju članovi Saveta REM-a, da se dobijaju nacionalne frekvencije, da se maltene vlast osvaja na ulici, a ne na izborima, tu priču neka zaborave, 5. oktobar je bio pre 21 godinu, svi smo svesni kakvu nam je štetu napravio i garantujem nikad više se neće ponoviti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u jednom delu svog izlaganja dotakli ste se i toga da je 2012. godine, posle smene koju je predvodio Dragan Đilas i Boris Tadić, u našem vazduhoplovstvu bio samo jedan avion koji je mogao da poleti. Mislim na ratno vazduhoplovstvo, vojno. Da vam kažem još jedan podatak, gospodine ministre, za aeromiting koji je Dragan Šutanovac zajedno sa Đilasom organizovao 2010. godine. Na avionima su gume bile izraubovane, odnosno istekli su im resursi, pa ja Vojnotehnički institut morao da produžava resurse na avionskim gumama. To samo govori o stanju u kakvom je bila naša vojska i pokazuje u kakvom je stanju bila naša država.

Sad onaj drugi deo vezano za istu godinu, ali samo za jednu drugu oblast vazduhoplovstva. Da razjasnimo, vojno vazduhoplovstvo troši novac. Osim bezbednosti, tu država nema nikakvu drugu korist, ali civilno trebalo bi da zarađuje. Mi smo tada imali, kao i sada, nacionalnog avio-prevoznika, zvao se JAT. Imali smo u eskadrili JAT-a sedam Boinga 737 koje smo dobili pod povlašćenim uslovima od proizvođača Boinga, a najviše zahvaljujući jednoj našoj kompaniji, Prva petoletka iz Trstenika koja je bila komponentaš Boingu i mislim da je čak i prvi komercijalni avion pripao tom istom JAT-u. Znate li koliko je tih aviona bilo u letnom stanju 2012. godine? Samo tri, gospodine ministre. U tom periodu JAT je imao samo tri aviona na kojima je bilo moguće kako tako leteti, preostala četiri su kanibalizovana. Da prevedem, skidani su delovi sa njih da bi ova tri mogla da lete. To je samo jedan deo priče kakvu smo državu zatekli 2012. godine.

Moja koleginica Katarina Rakić je izračunala da je u proteklih četiri, pet godina napravljeno negde oko 315 kilometara autoputeva na teritoriji Republike Srbije u različitim kategorizacijama, ali to su autoputevi u punom profilu. Godinu 2012. sačekali smo u istom onom stanju u kakvom je i Srbija sačekala nezavisnost, odnosno raspad Jugoslavije, a to je bilo sa nekih 300 kilometara autoputeva, od Šida do Niša, i tu se priča završavala.

Bilo je pokušaja, gospodine ministre, da se naprave neki autoputevi. Ja bih jedan autoput i jedan pravac nazvao Skadar na Bojani, a to je autoput od Subotice do Beograda, Subotica-Novi Sad-Beograd, pravljen je jedno desetak godina. Započela je to Marija Rašeta Vukosavljević, čak i onaj deo, ono nije čak ni autoput, ona deonica koja je postojala između Subotice i Beograda i gde se naplaćivala nekakva putarina, dat nekoj privatnoj kompaniji za održavanje puteva koja je trebala da dobije posao izgradnje i koncesiju za taj autoput. Mogu da kažem da su oni samo naplaćivali putarinu, da ništa nisu uradili od onoga što je bilo predviđeno, tako da su u jednom trenutku, čini mi se odmah posle ili za vreme vanrednog stanja, bukvalno, specijalne jedinice isterivale te zakupce tog autoputa i da se vrati u državno vlasništvo.

Nešto se malo pomaklo u narednim godinama. Čuveni most na Beški. Završena druga traka, autoput nikad nije završen za vreme bivšeg režima. Završen je u prvim godinama otkad je SNS na vlasti. Ono što nas je iznenadilo, kada je u pitanju taj autoput, je da smo dugo, dugo godina dobijali račune za izvršene radove na tom autoputu, pogotovo kada je u pitanju most kod Beške. Ja ne verujem ni dan danas da mi tačno znamo koliko je taj most plaćen i nemojte, ministre, da se iznenadite ako i vi dobijete neki račun posle desetak godina. Tako je bivši režim sprovodio u investicije.

Čuvena obilaznica oko Beograda koja je bila, ne mogu da kažem, poluizgrađena, izgrađen je bio jedan manji deo, nekih 30%, napravljen je jedan od mostova, napravljeni su neki tuneli, jedna kolovozna traka. Za 12 godina njihove vlasti, znate li šta se uradilo po pitanju obilaznice oko Beograda? Samo rekonstrukcija puta od tunela do auto-pijace i ništa više. Ako je nešto i postavljeno, postavljeno se radi u kampanji i tu se priča zaustavljala.

Stelt autoput. Bilo ih je mnogo, ali jedan je, po meni, opomena kako više nikako ne sme da se radi, a to je da je autoput plaćen stranoj kompaniji koja je na neki čudan način bila povezana sa Delta kompanijom u Srbiji, dobila posao, dobila novac od država, a onda otišla u stečaj i otišao u stečaj novac dobijen od Srbije. To mislim na autoput od Preševa do Vranja.

Ako napravim paralelu, za 50 godina ona velika Jugoslavija u Srbiji je napravila 300 kilometara autoputeva. Za manje od 10, odnosno pet ili šest godina Srbija koju predvodi Aleksandar Vučić napravila je 315 kilometara autoputeva i još se prave. Čisto da imamo neko poređenje kako je to bilo nekad, a kako je sada.

Priča oko metroa. Prvo, ako pogledate kako bivši režim ocenjuje tu našu priču oko metroa, a koga su i oni najavljivali i u mislima, snovima ili sopstvenim lažima pokušavali da započnu, već se provlači teza - a šta će to nama, da li to nama treba i, ono što je najvažnije, koliko će to da košta i da li cena koštanja opravdava u ekonomskom smislu, u smislu poboljšanja kvaliteta života izgradnju jednog takvog metroa ili od te ideje treba da odustanemo.

Prvo, da raščistimo, Beogradski metro danas na određen način započinje svoj život, donošenjem svog zakona. Beogradski metro nije mogao za vreme stare Jugoslavije, one velike, da se napravi iz političkih razloga, a bio je već tada potreban. Beograd kao prestonica Jugoslavije, a bogami i Srbije, kao srpski glavni grad, nije mogao da ima toliku ekonomsku ili bilo kakvu drugu prednost nad ostalim glavnim gradovima ostalih članica SFRJ i zbog toga nije dobio metro. Pravo je čudo kako je tadašnji gradonačelnik Pešić uspeo da napravi Gazelu. To je pravo čudo i, u svakom slučaju, na tome smo mu zahvalni.

Po osamostaljivanju, da preskočimo godine ratova i sankcija, ali bilo je pomaka na tome i započeo je tu jednu priču režim Slobodana Miloševića otvaranjem one podzemne stanice kod Vukovog spomenika i tu se sve zaustavilo i od tada smo imali samo određena obećanja da će to u nekoj budućnosti da se desi.

Kad počnu da napadaju da li je to Beogradu potrebno i da li to radimo isključivo u slavu, da bismo lakše pobedili na nekim narednim izborima, moram da vas podsetim da se neka slična kampanja vodila i protiv Beograda na vodi. Vi tada niste bili ministar i ne znam koliko ste učestvovali u političkom životu Srbije, ali znam da su moje kolege, kolege koje su podržavale bivši režim, po nalogu Dragana Đilasa, na svaki mogući način taj projekat pokušavale da zaustave.

I sada ono kakvi su to licemeri i kakvi su to dupli standardi, oni su ti koji se utrkuju da onim novcem koji su na jako sumnjiv način, doduše, zarađivali za vreme svoje vlasti kupuju stanove u tom istom „Beogradu na vodi“.

Neki se čak bave i transakcijama, odnosno učestvuju u preprodaji i prodaji tih stanova što samo pokazuje koliko su oni zaista bili iskreni u tome i kada su napadali jedan takav projekat, ali još više nam pokazuje koliko su bili neiskreni u tom delu koliko su zaista voleli Srbiju i svoj glavni grad.

Naići ćete odmah na sledeću osudu iz Fiskalnog saveta koji će odmah da vam izračuna da li je to Srbiji potrebno ili ne. Napraviće jednu čitavu naučnu analizu, onu analizu koja je, recimo, bila a to je da se porast rasta zaposlenih nije desio zato što nije bilo porasta rasta BDP-a. Evo, to je predsednik Fiskalnog saveta, čika Pavle, deda Pavle, kako ga zovu, čak i prezentirao na Biznis forumu na Kopaoniku.

Isto će pokušati da nas ubede da i ovi automobili koji danas prolaze beogradskim ulicama, čiji je broj značajno veći u poslednjih nekoliko godina, da su to neki stelt automobili, da oni ne postoje kao ni ti novozaposleni od pre nekoliko godina i da nama beogradski metro nije ni potreban i da bi bilo bolje da taj novac usmerimo u nekom drugom pravcu, verovatno po preporuci ili Danice Popović ili Šoškića ili onog Milojka Arsića. Oni koji su upropastili zemlju sada žele nas da uče kako se Srbija vodi.

Napravio sam jednu analizu svega onoga što se dešavalo ili onoga što će da se dešava u jako bliskoj budućnosti i videćete da tu niko od njih neće gledati suštinu, gledaće samo formu i ako mogu da pronađu neku manjkavost u formi da to istaknu kao jednu prevaru, zato što će u početku pokušati da predstave da to nikad neće da se desi, Dragan Đilas je takav, a kad to počne da se materijalizuje onda će svojom autoprojekcijom da kaže da su pokradena sredstva građana Republike Srbije prilikom izgradnje tog metroa. Uvek će spominjati taj čuveni maligni uticaj zaduženja i kredita, ako je taj kredit dobijen od određene ili bilo koje finansijske organizacije iz Kine.

To će uvek biti problem i za to će uvek oni da se hvataju i to će uvek predstavljati kao grešku Srbije i otežavajuću, kao nešto što nas onemogućava ili sprečava da pristupimo EU.

Novac je roba kao i svaka druga i ima svoju cenu. Naša politika je da biramo najpovoljniju cenu, a o tome neka razmisle ovi koji će tom pričom da nas napadaju.

Zašto ja kao, recimo, narodni poslanik iz Požarevca, dakle iz unutrašnjosti, vodim diskusiju oko beogradskog metroa? Za ove godine koliko sam narodni poslanik u poslednjih nekoliko godina meni više vremena treba, gospodine ministre, da dođem od Lastine garaže do Narodne skupštine, nego da iz Požarevca stignem do Lastine garaže. To samo govori u prilog tome da je Beogradu potreban i metro, ali isto tako govori činjenica da naši građani žive mnogo pristojnije i mnogo bolje nego što je to bilo pre šest, sedam, osam ili deset godina, jer takve situacije i takve gužve na ulicama Beograda bile su samo petkom ili pred neki državni praznik. Danas su svakodnevne i svakodnevno da je potrebno da Beograd konačno dobije taj metro.

Koristi će biti mnogo za grad Beograd, a na kraju i za čitavu Republiku Srbiju, od zaštite životne sredine, manje izloženosti i manje gužve u saobraćaju, do svih onih drugih ekonomskih pokazatelja da je Beograd i dalje jedno, i Srbija, naravno, privlačno mesto za investicije. Već vas opominjem kakve će biti reakcije bivšeg režima i na svaki mogući način pokušaće u tome da vas spreče.

Naravno da je Beograd i značajan turistički centar, gospodine ministre, zato i jeste naš Odbor za privredu, koji je zadužen i za oblast turizma, obavio jednu, da kažem, analizu, moj kolega Marković je to spominjao. Ja sam sa vama u nekom neformalnom razgovoru kada su u pitanju naše lučke kapetanije, ako je tačno da strani kruzeri koji uđu u plovne vode Republike Srbije mogu da ostvare pristan samo na dva mesta. Tako nešto mora da se prekine i to koliko sutra. Zakonski osnov nema, znači to može da bude samo neka odluka Kapetanije koja gazduje određenim delom Dunava. To mora da prestane smesta.

Razumem ja da će njihov izgovor da bude bezbednost, ali znate šta, oni idu sledećom logikom – ako ništa ne plovi, tad smo najbezbedniji. Gospoda neka vode računa o bezbednosti, jer zato primaju ogromne plate, ne baš male, a neka ne koče druge delatnosti u Srbiji iz kojih u suštini oni i dobijaju svoje plate i svoje zarade.

Pošto je koleginica Rakić čak i spominjala ne samo koliko je autoputeva izgrađeno, nego koliko se autoputeva i u ovom trenutku gradi, hteo bih samo da postavim jedno pitanje, pošto je prošlo godinu dana već od toga kako je Republiku Srbiju, kao i ostatak sveta zadesila epidemija virusa Kovida i da je pre epidemije učešće naše građevinske industrije u BDP bilo 5%, hteo bih da pitam da li u ovom trenutku ima nekih pomeranja, odnosno poboljšanja ili pogoršanja u odnosu na vreme pre izbijanja pandemije, imajući u vidu da smo čak i kada je pandemija obezbedili ozbiljna sredstva za finansiranje jako važnih projekata u Republici Srbiji?

Drugo pitanje, vezano isto tako za izgradnju, ali i zaštitu životne sredine, u kojim gradovima će otpočeti izgradnja prvih prečištača otpadnih voda, ugovorenih komercijalnim ugovorom sa Kinom, kao i kada se očekuje potpisivanje prvog aneksa i koja je to opština u pitanju? Zahvaljujem, gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što započnem svoje izlaganje samo bih hteo da dopunim kolegu Marijana Rističevića kada je pričao o bivšem režimu, kada oni nešto vole i ne vole. Kolega Rističeviću, zaboravili ste da kažete da bivši režim i Dragan Đilas vole novac, ali ne vole da rade i vole da troše novac, naravno i da je to moguće oni su svojim primerom to i dokazali. E, sada, to što smo mi bili jedno desetak puta siromašniji kada su oni postojali tačno 10.000 puta bogatiji, to je već drugi problem i o tome ne vredi raspravljati.

Nije ovo za 10.000 puta bogatiji, metafora, nego istina, jer samo ona sredstva koja su pronađena na tajnim Đilasovim računima pokazuju da se on za vreme svoje vlasti obogatio tačno hiljadu puta. Otprilike, još toliko novca je sakriveno, 10 puta je toliko novca sakriveno na još neotkrivenim računima imovini koja se vodi na njega ili na njegove bliske rođake ili već u nekim raznim sumnjivim investicionim fondovima.

Kada god se spomene izbor funkcije pravosuđa ili neki zakon iz oblasti pravosuđa uvek se otvara jedna jako osetljiva tema, a to je da nosioci pravosudnih funkcija treba da budu samostalni i nezavisni u svom radu i da donose presude u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje, u najboljoj meri i znanju.

Tako da sada neću da govorim o jednom jako lošem političaru koji iz oblasti pravosuđa Majiću, još lošijem pesniku ili piscu, najlošiji je kao sudija u sve te tri discipline, za ovu prvu i drugu nama nikakve štete.

Znate, napišete nešto što niko neće da pročita kada je u pitanju pisanje knjiga i pesmica, izađete na izbore koje izgubite, ni tu nema štete, ali je jako velika šteta kad je loš sudija zato što kao posledicu imamo da su oni kriminalci na slobodi, a da žrtve njihovih krivičnih dela ponovo budu kažnjene i nad njima ponovljena jedna vrsta nasilja.

Međutim, danas u Srbiji u javnom mnjenju koje pokušava bivši režim da kreira presude ne donose samo sudovi i ne presuđuju samo sudovi, već bivši režim preko svojih portala, svojih sredstava informisanja, jako vešto krijući vlasničke odnose i izvore odakle finansiraju sve te portale.

Između ostalog, presuđuju već bez suđenja da je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić diktator, evo to je već danas izašlo u nekom nedeljniku i da promena vlasti u Srbiji ne može biti na mirnim demokratskim izborima, već isključivo nasiljem, prevratom zato što su građani Srbije koji izlaza na izbore, jel' te, glupi, neznalice i ne znaju da glasaju za koga bi trebalo da glasaju, za njih, za tu intelektualnu elitu, a ne za Aleksandra Vučića, pa eto, treba nasiljem da bude promenjena vlast i to pročitate kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jednom nedeljniku i onda postavljam pitanje – kakva je to diktatura?

Presude se donose i za članove porodice da se bave kriminalom, pre svega brat predsednika, da se bavi kriminalom njegov rođeni otac, da se bave kriminalom njegov najstariji sin, pa presude donose čak da se i najmlađi sin bavi kriminalom, koji još nije pošao u školu i to sve u doba diktature. To sve možete da pročitate sa njihovih portala.

Presuđuju nam da ne znamo da vakcinišemo građane, iako je Srbija jedna od najuspešnijih zemalja na svetu po tom pitanju i jedina zemlja gde građani mogu da biraju čak četiri vakcine sa više strana sveta.

Optužuju nas i presuđuju nam da kažnjavamo građane koji ne mogu da dobiju 3.000 dinara zato što zbog svog zdravstvenog stanja ne mogu da prime vakcinu. Taj deo je tačan, ali ako se mi koji možemo vakcinišemo oni neće dobiti koronu, a po pravilu je da ljudi koji ne mogu da prime vakcinu imaju teže oblike korone sa jako rizičnim ishodom po tom pitanju.

Presuđuju nam da ne znamo da upravljamo javnim finansijama i računaju, i Danica Popović, Pavle Petrović i Šoškić bivši guverner koliko će to novca građani Srbije dobiti od onih 30 plus 30 evra, a koliko će oni kroz poreze morati to da vrate. Samo mi nijednom ni Danica Popović, ni Pavle Petrović, ni Šoškić nisu izračunali koliko su to građani Srbije platili da Đilas bude tačno 10.000 puta bogatiji. Koliko su platili za samo jedan kredit iz 2011. godine, koji je sa kamatom od 7,5% u vrednosti 700 miliona evra, koji ćemo ove godine da vratimo zato što je preskup? Koliko je tu, deda Pavle, para potrošeno da bi tih istih 700 miliona evra jurcali po svetskim destinacijama ofšor zona rajskim ostrvima, Devičanskim i svim ostalim?

Kako to može jedan bivši guverner da tvrdi, kome su ukrali milijardu evra, a on falsifikovao nalaz Narodne banke o izvršenoj reviziji poslovanja tih banaka? Kolika je kamata na to, Šoškuću? Kolika je kamata, gospođo Popović, zato što su po vašem programu, Topčider radio punom parom od 2008. do 2012. godine, da bi se nadoknadio manjak para u budžetu, a pri tom napravili inflaciju, napravili denominaciju dinara? Koliko košta što su od vas pobegli vaši prijateljski investitori, kao što je bio „US stil“, koji je glavom bez obzira pobegao iz Srbije 2011. godine?

To ne pričaju i ne računaju ni Pavle Petrović, ni Šoškić, ni Danica Popović. Oni računaju koliko će građani morati da vrate zbog nečega što su oni dobili. Još kažu - podignite taj novac, pa dajte narodnim kuhinjama. Pa neka Đilas uzme novac koji je pokrao da vrati državi i narodnim kuhinjama. Neka se odreknu basnoslovnih plata koje primaju i Šoškić i Popović i Pavle, neka daju narodnim kuhinjama, i onaj nesrećni Ćulibrk, koji ne zna da računa. O tome ćute, ali presude donese, a nisu ni sudije.

Presuđuju nam da smo izdali Kosovo i priznali kosovsku nezavisnost, oni mangupi koji su postavili 2010. i 2011. godine granice na Jarinju i Brnjaku u istoj zemlji između istog naroda. Oni nama presuđuju da smo mi izdali Kosovo. Izdavali su ga gde god su mogli, gde god su stigli, samo da bi opstali na vlasti i samo da bi još više opljačkali Srbiju.

Presuđuju nam da unižavamo sudije i tužioce, oni koji su na nezakonit, neustavan način birali prvog sudiju Srbije, Natu Mesarević i nisu je izabrali ni u skladu sa Ustavom, ni u skladu sa zakonom. Bila ima je jedini kandidat. Nije bilo opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, a to je bila ustavna obaveza. A, sudije su u toj reformi postavljali za kafanskim stolom, na kariranom stolnjaku. Sede advokati, između sebe, bliski DS i pišu imena ko će proći i ko neće. I onda smo mi ti koji unižavamo dostojanstvo sudova i nezavisnost sudova i tužilaca. Ovo što pričam je sve istina.

Da bude još tragičnije, pošto se nazire kraj ekonomskoj krizi, zdravstvenoj krizi i pošto među građanima Srbije postoji opravdan razlog za optimizam, pokušavaju nas i naš optimizam da izjednače sa optimizmom koji je imao bivši režim u periodu od 2009. do 2012. godine i da kažu da je naš optimizam lažni zato što su i Šoškić i svi ostali obećavali, Mirko Cvetković, da je Srbija izašla statistički iz krize, ali građani to još ne mogu da osete. To su njegove reči.

Naš optimizam nije lažni, zato što dinar nije izgubio polovinu svoje vrednosti kao za vreme njihove vlasti, zato što imamo rast bruto proizvoda, zato što nijedan ozbiljniji investitor nije napustio Srbiju, kao što je „US stil“ bežao od njih, zato što nema desetina i stotina hiljada izgubljenih radnih mesta. Naš optimizam nije lažni.

Njihov optimizam da mogu da sruše Vučića i na izborima i nasilnim putem je samo njihova utopija. I nisam im ja kriv što na izborima ostvaruju taman onoliki rezultat koliki im je bio i rast bruto proizvoda za vreme njihove vlasti, 1%, 2%.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o nekoliko međunarodnih sporazuma, i to svakako znači da Srbija uživa veliko poverenje u svetu i da mnoge države žele Republiku Srbiju kao partnera, bez obzira da li je u pitanju oblast poljoprivrede, jer imamo sporazum sa Dominikanom baš u vezi poljoprivrede, da li u oblasti pravosudnih, policijskih i tužilačkih zakona.

Ja bih svoje izlaganje posvetio baš ovim zakonima, zato što smatram da smo mnogo, mnogo ranije trebali da imamo ovakve zakone, da je trebao još bivši režim da učini sve da ove zakone Narodna skupština donese i da na određeni način olakšamo poziciju Republike Srbije u borbi protiv organizovanog kriminala, koji ne poznaje granice.

Ako vidimo šta se sve dešavalo za vreme vlasti bivšeg režima, jasno je zašto ovakve sporazume nismo ni imali u skupštinskoj proceduri i jasno je kome je to bilo u interesu da se to nikada ne desi.

Moje mlađe kolege ne znaju, ali 2008. i 2009. godine Srbiju je potresala jedna jako velika i ozbiljna afera, afera u kojoj je Srbija bila od međunarodnih organizacija, ne mogu da kažem neopravdano, optužena čak i da učestvuje u pranju novca. Bili smo do te mere odgovorni za određena dešavanja da je čak pretila i opasnost da Republika Srbija izgubi međunarodni kod za platni promet, tzv. svift kod, da bi nekako bivši režim to zataškao. Da ne doživimo da nam se taj međunarodni kod za platni promet ukine, tadašnji guverner Narodne banke Srbije morao je da podnese ostavku. On je bio žrtveno jagnje, on nije bio odgovoran za to što se dešavalo, ali je svakako podneo ostavku i kasnije Šoškić izabran za guvernera. Ta banka preko koje je vršeno pranje novca sada samo vegetira i uopšte nije prisutna na tržištu.

Ako malo ozbiljnije analiziramo šta se sve sada dešavalo, taj novac je pran i potiče od trgovine narkoticima. Ako uzmemo i taj vremenski trenutak da je tada otprilike i pokrenut postupak, koje su američke vlasti pokrenule protiv Šarića, i na određeni način prisilile Republiku Srbiju da reaguje, onda je sve jasno zašto Republika Srbija još tada nije imala sporazume sa određenim zemljama a vezano za borbu protiv organizovanog kriminala, šverca narkotika i oružja.

Ako pogledate zemlje u kojima se Darko Šarić krio, imaćete jedno saopštenje da se krio u zemljama Latinske Amerike. Ne bi me iznenadilo da se krio i na teritoriji Argentine, koja je naša prijateljska zemlja, nama naklonjena, i u želji da i nama olakša poziciju, imamo sa njom jedan ovakav sporazum.

Kao što se egzotične droge tako zovu, tako i ti egzotični narkotici potiču iz tih egzotičnih zemalja. Znači, baza gde su oni prave jesu zemlje Srednje Amerike i zemlje Latinske Amerike. I Argentina koliko god da pokušava da bude uspešna u toj borbi, ne može sama i potrebno je da sve zemlje koje se ozbiljno bave borbom protiv organizovanog kriminala u tome učestvuju.

Zašto Srbija nije učestvovala? Setite se samo kako je Darko Šarić pravio svoju imperiju ovde u Srbiji. Novac stečen kriminalom stavljao je ovde u legalne tokove, potkupljivao privredne subjekte, bavio se građevinarstvom, poljoprivredom, i da ne nabrajam dalje. Naravno, neko je morao to debelo da pokriva iz tadašnje vlasti i bivšeg režima. Baš zato se nisu ni trudili ni da ga pronađu, ni da ga uhapse, ni privedu pravdi, jer su se plašili njegove reakcije šta će reći u nekom sudskom postupku. Ali, to je njihov problem, ne naš i neka žive u tome da snose deo odgovornosti za nešto što se, nažalost, dešavalo i u Srbiji.

Da ima osnova to što pričam, dovoljno je da se vratimo samo nekoliko godina unazad, ne deceniju i više, da je, recimo, i Milan Dabović, tada šurak sadašnjeg predstavnika bivšeg režima Dragana Đilasa, uhapšen sa drogom i da je čak bilo i prećeno policajcima koji su učestvovali u tom hapšenju, baš imenom i prezimenom – da li vi znate ko je Dragan Đilas, što je svakako jedna sramota. I ne može da kaže da to nije tačno i ne može da kaže da mu nije čak išao i u posete Dragan Đilas. Verujem da je to jedan od razloga zašto ovaj sporazum sa Argentinom nismo imali pre deset i više godina. Ili Novak Filipović, blizak saradnik Marinike Tepić, tri godine je finansiran iz pokrajinskog budžeta za navodne teretane ili fitnes centre koji nikada nisu postojali. Marinika Tepić, bliska saradnica Dragana Đilasa, tri godine je uplaćivala novac iz budžeta AP. Kad je nestalo tog novca, izgleda da se vratio starom zanatu Novak Filipović, pa je uhapšen sa drogom. Imamo tu i saradnike, bivšeg ministra Vuka Jeremića, Aleksandar Radojčić, itd, itd, da ne nabrajam.

To su sve razlozi zašto imam pravo da sumnjam zašto bivši režim nije imao sporazum sa Argentinom.

Sada kada imamo još jednu jako interesantnu temu koja je vezana za opet egzotične destinacije i opet neke sumnjive transakcije, sumnjive bankovne račune, sumnjiv novac na tim računima, sumnjivo poreklo tog novca, imam pravo i da mislim i da postavim pitanje – da li na tim egzotičnim destinacijama gde se nalaze ti računi jeste novac samo od pljačke građana Republike Srbije koje je Dragan Đilas sistematski sprovodio skoro deceniju ili se nalazi novac kojim opet raspolaže Dragan Đilas, a koji je od organizovanog kriminala? I mislim da šta god budemo imali više ovakvih sporazuma, da ćemo sve više i više biti bliži istini šta se zaista Srbiji dešavalo dok su o njenoj sudbini odlučivali Dragan Đilas, Vuk Jeremić i ekipa oko njih.

Čini mi se da sva ta hajka koja se sprovodi protiv predsednika Aleksandra Vučića i protiv SNS jednim delom je usmerena naravno da bi na bilo koji način pokušali da se vrate na vlast, ali čini mi se da je sve veći razlog taj da se nikad ne otkrije šta su zaista radili, kakvu su štetu činili i građanima Srbije i ugledu Republike Srbije u međunarodnim odnosima.

Ne vidim nijedan razlog zašto moje kolege narodni poslanici ne bi prihvatili i glasali za ove zakone i ove međunarodne sporazume, jer će svakako stupanjem na snagu ovih sporazuma Srbija dati svoj doprinos u borbi protiv pre svega, organizovanog kriminala, šverca droge i povećati bezbednost svojih građana i bezbednost u čitavom regionu.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Zakon o tehničkim zahtevima za proizvod i ocenjivanje usaglašenosti, trenutno važeći zakon je u mnogo čemu prevaziđen i to je, pre svega, jedan od osnovnih razloga zašto ovo danas imamo na dnevnom redu.

Uočene su i manjkavosti samog zakona u njegovoj primeni, pa te manjkavosti su svakako iziskivale da budu otklonjene u predlogu novog zakona.

Tačno je što su rekle moje kolege narodni poslanici da je strateško opredeljenje Republike Srbije punopravno članstvo u EU, ali da budemo jasni, Republika Srbija donosi zakone pre svega radi sebe i naših građana.

Donošenjem ovog zakona i usaglašavanjem tih standarda, pre svega, rešavamo pitanja koja unapređuju zaštitu javnih interesa kao što su: zaštita zdravlja, bezbednost potrošača, zaštita imovine, zaštita od nelojalne konkurencije i to je ono zbog čega ovaj zakon treba doneti. To je primarni razlog.

Drugi razlog takođe jeste jako važan, a to je da povećavamo konkurentnost naše domaće privrede na tržištu EU i, naravno, treći razlog jeste punopravno članstvo u EU.

Zakon je, u svakom slučaju, usaglašen sa propisima i direktivama EU, ali ponavljam, pre svega da bismo zaštitili naše građane, zaštitili naše tržište, zaštitili naš javni interes i omogućili da naša privreda bude konkurentnija kako na tržištu EU, tako i u drugim delovima sveta.

Iz tih razloga se rukovodio odbor kada je predložio Narodnoj skupštini da Predlog zakona prihvati u načelu.