Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da je današnji dan, radni deo Narodne skupštine započeo jednim svečanim činom, a to je bilo polaganje zakletve predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To svakako jeste nešto što je lepo, pogotovo ako se i nastavak rada odnosi na debatu i izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i mnogo što šta imamo da kažemo i o tome kakva sve iskušenja čekaju sudije kada budu izabrani, kada budu položili svoju zakletvu i kako moraju mnogo upornosti i hrabrosti da imaju da odole svim onim pritiscima koje jedan takav poziv i posao povlači.
Trenutno u Srbiji imamo najveći pritisak ne ovde u Narodnoj skupštini prema nosiocima pravosudnih funkcija, ne od Vlade Republike Srbije, ne od predsednika Republike Srbije, to je bilo u nekim vremenima, možda ranijim za vreme bivšeg režima. O tome govori i ona čuvena reforma pravosuđa koju su sprovodili 2008. i 2009. godine. Ovde imamo jedan pritisak i na narodne poslanike i na nosioce pravosudnih i tužilačkih funkcija od tzv. intelektualne elite Republike Srbije. To je ona elita koja nas kao narodne poslanike, Vladu Srbije koju mi biramo i predsednika Srbije koga građani biraju nazivaju krezubom Srbijom.
Valjda u tolikom svom samoljublju zaboravljaju da ipak mi znamo nešto pomalo, da nešto po neki put možda i pročitamo za razliku od njih koji su jel te mnogo načitani, mnogo pametniji, mnogo sposobniji, mnogo bolji od nas, pa sa tim malim skromnim znanjem koje uspemo da sakupimo sričući jednu stranicu možda dan ili dva moramo nešto i da priupitamo jedan deo te intelektualne elite.
Ponovo smo imali jedan po meni jako ružan komentar o radu Narodne skupštine i izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda u nekoj emisiji gde su ovde i moje kolege dotakli – nema veze, mi smo političari, imaju pravo o nama da pišu i da govore, ali me iznenađuje kada član, odnosno čovek koji je nosilac pravosudne funkcije kaže sledeće – u izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda ukazuje na kršenje procedure prilikom izbora predsednika Jasmine Vasović koja je, kako kaže, do sada nezabeležena, pa postavlja pitanje – da li je normalno da ima samo jedan kandidat, pitao je Majić, napominjući da nije samo tu pitanje persone, jer o njoj nemamo podatke, već da je ovo pitanje procedure ko god da je na tom mestu, reče sudija Majić.
Postao je sudija 2000. godine na predlog JUL-a, nemam ništa protiv, takvo je bilo to vreme. Odbor za pravosuđe je predlagao sudije, Majić je ušao na kvotu JUL-a, predložen, izabran, samo mi nije jasno zašto to krije. Da li zato što sad pripada nekoj drugoj intelektualnoj eliti pa nekako mu je to neugodno? Remeti njegovu biografiju.
Znači, on je jedan recidiv jednog dela našeg ustavnog poretka tada, nema potrebe da se stidi da to krije, ali onda ne može da se predstavlja da je nešto pametniji i bolji od nas, nego da je isti kao i mi.
Sad pazite, pričamo o proceduri. Jedan deo procedure mene jako interesuje. Drugi put sam ga video u Narodnoj skupštini, od primene ovog Ustava, a to je da je Komisija koja je predložila kandidata, tada kandidata, sada predsednika Vrhovnog kasacionog suda, sagledala svu dokumentaciju i pribavila mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda o kandidatu za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Što Majić nije rekao da Nata Mesarević nije imala pribavljeno mišljenje, a u Ustavu Republike Srbije i u Zakonu u sudijama piše da je to obavezno. Samo mi smo nepismeni, pa su se nadali da to ne znamo da pročitamo. Nije bilo mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, zato što je on svoj rad počeo 1. januara 2010. godine, a Nata Mesarević je izabrana u novembru 2009. godine. I nisam video ovde u Narodnoj skupštini, kad pričamo o proceduri predlog Visokog saveta sudstva, nego je Natu Mesarević predložio Odbor za pravosuđe po starom Ustavu, da vlada kao sudija po novom Ustavu i onda će naravno sudija Majić da kaže - ova procedura koju smo mi sproveli po Ustavu je kršena, a ova druga gde niko, ni čak ono lice koje, onaj organ koji je Ustavom jedini vlastan da predloži predsednika Vrhovnog kasacionog suda, nije to uradio pred narodnim poslanicima, nego je predložio Natu Mesarević, Boško Ristić. I što se taj papir krije? Sakrili su ga, ne možemo ni dan danas da ga pronađemo, pa će sudija Majić da priča o proceduri.
Dalje, isto me tako iznenađuje, ja sam narodni poslanik i u ovoj Skupštini i u ovoj sali, narodni poslanik sam i kad krenem kući. Narodni poslanik sam dok ne dođem u svoj stan. Pa valjda je i sudija nosilac pravosudne funkcije gde god da se nalazi, na bilo kom javnom mestu, i ovde u Narodnoj skupštini i na ulici, i u televizijskoj emisiji i ne može po dva izgovora, jer to je izigravanje, valjda u nadi opet da smo mi krezuba Srbija koja je polupismena. Ne može da kaže pod izgovorom sudijske samostalnosti, nezavisnosti i slobode govora, izražavanja mišljenja. Kaže - ovo pričam kao Miodrag Majić, a ne kao sudija Apelacionog suda.
Ako je tako, zašto je najavljen u toj emisiji „Utisak nedelje“ kao sudija Apelacionog suda? Ne ide i jedno i drugo, jer Miodrag Majić da nije sudija Apelacionog suda ne bi vredeo ništa. I ovako ne vredi baš mnogo, ali ipak je sudija i ja poštujem njegovu sudijsku funkciju, a kako on poštuje svoju sudijsku funkciju, o tome ćemo malo da popričamo.
Nisu samo zakoni ti koji određuju šta ko može ili ne može da radi. Mi kao narodni poslanici imamo Poslovnik, imamo Kodeks ponašanja, pa i sudije imaju neki svoj etički kodeks koji je utvrdio VSS, objavio u „Službenom Glasniku“ 96 iz 2010. godine, znači nije ga objavila vlast Aleksandra Vučića i režim Aleksandra Vučića, već prethodni režim. Majić ga je verovatno i pisao, računajući kakvo je imala poverenje Nata Mesarević u njega, jer on je jako brzo došao do sudije Apelacionog suda, pa se u tom dokumentu između ostalog u članu 2. kaže – sudija u obavljanju sudijske funkcije svojim ponašanjem u sudu i van suda odražava jače poverenje javnosti i stranaka u postupku i nepristrasnost sudija i sudova.
Pa da bi usaglasili svoj kodeks, sudije su ubacile i bliže razradile član 154. Ustava Republike Srbije u kome se kaže da je zabranjeno političko delovanje sudija – zakonom se uređuje koje su druge funkcije, posao ili privatni interesi spojeni sa sudijskom funkcijom, pa to piše i u stavu 6. člana 2. Etičkog kodeksa – sudija mora da izbegava učešće u političkim aktivnostima koje mogu da ugroze utisak nepristrasnosti. Pa u poslednjem stavu člana 2. kaže se – sudija je dužan da van suda u svojim ličnim odnosima sa pripadnicima pravne profesije izbegava situacije koje bi opravdano mogle da izazovu sumnju u njegovu nepristrasnost, a pričamo o emisiji gde je bila, reče kolega Mirković – Marinika Tepić.
Razumeo bih da je to bio jedan sudija Apelacionog suda, jedan sudija VKS ili možda više sudija iz apelacionih sudova pošto ih ima više, pa da neke svoje pravne argumente zbog nekog napretka u radu pravosuđa razmeni, ne, ovo je čista politička emisija gde se daju isključivo političke ocene određenih događaja i stvari u Republici Srbiji. Ništa drugo.
Da bi pokazao kakav sve besmisao sprovodi sudija Majić kao sudija Apelacionog suda, moram još jedan deo Etičkog kodeksa da pročitam. Znači, ovo je obavezujući dokument za sve sudije. Ustanovio ga je VSS i objavio u „Službenom Glasniku“. Znači, svaki sudija mora da ga zna.
Sudija mora da se uzdržava od nedoličnih postupaka, kao i od postupaka koji mogu narušiti poverenje javnosti u sud. Dobro. Šta ćemo sada sa Majićevom izjavom – pravosuđe u Srbiji funkcioniše u atmosferi preživljavanja i strahu da je u takvim uslovima nemoguće ostvariti funkciju koja je pravosuđu poverena u demokratskom društvu.
Nas napadaju da mi narodni poslanici narušavamo samostalnost i nezavisnost sudija, a ako pročitate šta rade nosioci pravosudnih funkcija, pokušavaju da stvore nepoverenje kod građana u nosioce pravosudnih funkcija u naše sudove i samim tim i uopšte izbor nas kao narodnih predstavnika.
Sudija je dužan da čuva ugled suda i sudijsku funkciju kroz pisanu izgovorenu reč. Čini mi se da se tu oglasilo neko udruženje sudija i tužilaca. Sudija je kao lice izloženo stalnom sudu javnosti, slobodno i svojevoljno prihvata lična ograničenja koja mu nameće sudijska funkcija.
Pa, izvinite, Miodrag Majić se polaganjem sudijske zakletve odrekao nekih građanskih prava i postavio sebi ograničenja koja sada ne poštuje, a to je da on daje političke stavove i političke ocene. Kao jedan primer, Srbija je postala zemlja apsurda, ovde komedijaši postavljaju pravila, a od genijalaca prave kriminalce i budale. To je izjavio jedan sudija Apelacionog suda. Samo ne znam ko je ovde komedijaš, na koga je mislio, bolje da je imenovao. Da li je mislio na kolegu Martinovića, na mene, na nekog ovde, na predsednika Vlade, na predsednika Republike, na ministre, možda i na kolegu Marijana Rističevića?
Ali, isto tako ne znam da li je za genijalca mislio da je Dragan Đilas? Evo, u toj istoj emisiji Marinika Tepić je branila Đilasa govoreći da mi provlačimo Đilasa kroz blato i pravimo od njega fašistu. To niko nije ovde rekao. To niko ovde nije njega optužio za fašizam, jesam ja Majića optužio za presudu koja je uvod u fašističku ideologiju, ali Đilasa niko nije optužio za fašizam. A, to da je lopina, to jeste i to najgore vrste. Znate, kada neko ima toliko para, ne može da opravda odakle mu taj novac, sigurno nije zarađen i stečen u skladu sa zakonom.
Znači, bavili su se svim i svačim, od izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, do toga šta to radi Narodna skupština. Pa isto tako za presude koje smo čitali, nije problem da neko pročita neku presudu iako ne znaju čije su, znači sada se vraćam na onaj početak krezube Srbije koja je sada na vlasti, da mi ne znamo čije su presude.
„Oni su tokom izbora prvog sudije u zemlji isključivo govorili samo o meni, i to u prisustvu predstavnika VSS koji bi trebao da štiti sve sudije, ne samo mene“. Možda bi on bio i u pravu, ali na prvom mestu, on mora da poštuje taj VSS, svakog kolegu sudiju, svaku presudu koja je napisana, svaki stav Vrhovnog kasacionog suda, pa da dobije tu punu zaštitu koju ima. Još nešto, jako je teško braniti sudiju Majića, zato što ovde govorimo, ne o nekim diskrecionim pravima sudija u sudijskom postupku, nego o materijalnim dokazima i činjenicama koje ne može niko da ospori.
Tu se umešala i profesorka Pravnog fakulteta, gde pokušavaju da do kraja unize Narodnu skupštinu, pa na pitanje - da li je normalno da se u Skupštini komentarišu i čitaju sudske presude, Bajović je rekla da je teško napraviti distinkciju gde prestaje sloboda govora, a počinje govor mržnje, naravno da to ne priliči jednom parlamentu, a možda je i bila namera da se ta institucija obesmisli, rekla je ona, napominjući da postoje drugi problemi.
Sada ja moram da postavim pitanje, da li su suđenja javna? Jesu. Mislim da samo suđenja kada su u pitanju poveravanje dece, imaju određen stepen javnosti, ne potpunu, a sva druga od parnica, do krivičnih postupaka su javna suđenja. Hoće neko da me ubedi da neka presuda koja je pravosnažna, okončana, ne može da bude predmet debate u Narodnoj skupštini zato što to nekome nije normalno. Ja kažem da taj koji to kaže, nije normalan.
Postoji više razloga zašto je to tako, ali jedan od najvažnijih jeste da Narodna skupština donosi zakone po kojima sude sudovi i sudije. Da smo mi ti koji određujemo pravni okviru za rad sudova, ne ulazeći u to kakve će oni presude da donose. Onaj, još jedan važniji razlog je da ukoliko primetimo da naši zakoni koje mi donosimo u nekom delu nisu baš potpuno razumljivi ili ispravni, da budu i promenjeni. Ali, na svaki mogući način pokušaće da od Narodne skupštine naprave nešto što ne predstavlja građane, ili ako predstavlja građane, da je to ona krezuba Srbija i da su oni kulturna elita i intelektualna elita koja je greškom naroda sada na vlasti.
Ono najvažnije, ne libe se ni od čega da unize Narodnu skupštinu i narodne poslanike. „Stvorili smo društvo međusobne mržnje, polarizovano do krajnjih granica, a kada dođemo do ovakve debate u Skupštini, došli smo do ivice iza koje ide nasilje“, ocenjuje u „Utisku nedelje“ sudija Apelacionog suda, Miodrag Majić.
Sad, znači mi koji nismo pretili nikome, nismo napali nikoga, samo zbog debata koje vodimo kao rezultat imaćemo nasilje. Kao da se kolega Martinović sam sebe udario na sednici odbora, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da je sam sebe udario ovde ispred stola predsedavajućeg, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da je Marijan Rističević sam sebe udarao ispred Skupštine, a nije to radila klika okupljena oko Boška Obradovića. Kao da je Maja sama sebe napala u svom kabinetu, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da smo mi za Ivanjdan pokušavali da upalimo Narodnu skupštinu, a nije klika koju podržava sudija Majić i koju predvodi Dragan Đilas.
O kakvom to nasilju oni govore? Jel o onom nasilju jednog tabloida na kome je nacrtana snajperska puška koja je uperena predsedniku u grudi? Jel o tom nasilju govore? Ili, jel govore o onom nasilju, ta intelektualna elita, kada Brkić poziva da se najmlađem sinu Aleksandra Vučića sudi iako danas ima nešto više od tri godine? Gde je bila ta intelektualna elita kada su narodni poslanici bivšeg režima nosili vešala po Beogradu? Kada su sačekivali svoje nove kolege pejntbol puškama? Jel o tom nasilju Majić mislio?
Ne znam o kom drugom bi mogao da misli. Verovatno o tom. Ili pokušava jedan tragičan slučaj bivšeg kolege koji se nije bavio politikom tri godine, neću ime da spominjem zbog poštovanja prema porodici, da jedan takav tragičan slučaj zloupotrebljava u političke svrhe. Ljudi moji, to je morbidno. To je bez ikakvog dostojanstva, to je dno ljudskog dostojanstva. Ne postoji ništa gore, ništa niže u politici. To nije čak ni za politiku. Ali, o tome će da piše Majić, da izaziva sumnju, da plaši ljude.
Samo na jedno pitanje koje sam mu postavio ovde nije odgovorio u toj emisiji, samo na jedno.
Rekao sam da je u jednom delu bio možda i u pravu, kada je rekao – opasne su veze političara i sudija, ali mi nije odgovorio koliko su opasne veze sudija sa ambasadorima koji su ovde. To kad mi bude odgovorio i da mi da odgovor zašto tako misli i da li je njegova nevladina organizacija finansirana od neke od tih ambasada, e onda možda budem počeo da menjam mišljenje o njemu, a ovako, izvinite, zadržaću jako loše mišljenje o njemu dokle god prvo prestane da krije da je izabran na predlog JUL-a za prvi sudijski mandat i da odgovori na ovo pitanje koliko su opasne veze sudija sa ambasadorima drugih zemalja.