Dame i gospodo narodni poslanici, kada god Narodna skupština raspravlja, recimo, o dopuni Odluke o prestanku funkcije i imenovanju u RIK-u, znači, ovde je reč o jednoj kadrovskoj promeni članstva u RIK-u.
Danas je uvek prisutna i aktuelna tema oko izbornih uslova i tu prvo što moram da istaknem jeste da se SNS zalaže za poboljšanje izbornih uslova, da mi želimo da bivša opozicija ima još bolje uslove na nekim predstojećim izborima nego što je to imala SNS kada je bila opoziciona stranka i kada se borila za glasove i vlast na teritoriji Republike Srbije. Tada su funkcioneri SNS mogli da se pojave katkad u nekoj emisiji, ako su bili predsednički izbori u najboljem slučaju između dva kruga predsedničkih izbora. To je ono što odlikuje bivši režim u odnosu na nas.
Međutim, bivši režim nikako ne može da shvati da nisu u pitanju izborni uslovi, nisu u pitanju ni članstva u telima za sprovođenje izbora, da li predsedničkih, republičkih ili lokalnih, ti koji nekoga dovode na vlast, na vlast dovode rezultati i na vlast dovodi politički program. Naravno, sastavni deo političkom programu jeste i ekonomski program, osim vladavine prava, ljudskih sloboda itd, da ne nabrajam.
E, sada, mogu samo da pitam građana Srbije, da li mogu da zamisle da bi za vreme bivšeg režima mogla da se desi jedna ovakva televizijska emisija sa jednim ovakvim sadržajem i kritikama koje su upućene vladajućem režimu? Recimo, pre par dana u nekoj emisiji pojavio se profesor ekonomskog fakulteta i nekadašnji guverner NBS Dejan Šoškić. On kaže da isplata građanima u iznosu od 60 evra, dva puta po 30 evra, nije ispravna zato što je linearna i dodaje da je potrebno taj novac potrošiti na bolji način. Na njega se nadovezuje njegov viceguverner, kasnije ću vam reći kakva je bila uloga njihova u bivšem režimu, Milojko Arsić, koji je ranije kritikovao tu meru. Arsić tvrdi da ove mere neće ugroziti fiskalnu poziciju i dodaje da bi bilo bolje da je pomoć selektivna i da više dobijaju oni koji imaju manje.
Znate po čemu mi je ovo poznato? Moram da postavim pitanje jer su ovo dva dopisna člana Fiskalnog saveta jer, koliko se sećam, ovo su i stavovi Fiskalnog saveta. Sada moram da postavim jedno drugo pitanje. Na poziciji Izveštaja o radu Fiskalnog saveta, usluge po ugovoru, čini mi se da je planirano deset, a utrošeno sedam miliona, da li su Šoškić i Arsić dobili nešto od tih para? Jer znate, kada ste dopisni član Srpske akademije nauka ne dobijate ništa, ali čini mi se da je profitabilno biti dopisni član Fiskalnog saveta.
Ali, malo dalje da vidimo šta je sve to moguće za vreme diktature SNS i Aleksandra Vučića. Pa još tvrde Šoškić, Nikezić i Arsić da je inflacija nanela štetu životnom standardu građana, posebno onim najsiromašnijim. Pa Šoškić, govoreći o inflaciji, smatra da ima prostora da se uradi nešto što su, kako kažu, radile neke centralne banke u svetu, koje su išle u pravcu signaliziranja da svojom monetarnom politikom neće da dozvole rast inflacije u narednom periodu.
Kada kaže neki profesor, vi mislite – školovan čovek, zna šta radi, verovatno i zna, ali taj profesor, školovan čovek, bio je guverner Narodne banke, a Milojko Arsić viceguverner. Godine 2010. postao je guverner, tada je inflacija bila 8,6%, 2011. godine 11%, 2012. godine 7,8%. Doduše, dok je Milojko Arsić još bio viceguverner 2008. godine, inflacija je bila 10,9%, a 2009. godine 10,1%.
Sada ja moram da postavim jedno normalno pitanje – ako je on profesor, školovan, zna šta govori, zašto to nije radio dok je bio guverner, nego je imao dvocifrenu inflaciju? Čini mi se da Olja Bećković ne može da nađe dobro društvo više, ali to je njen problem, nije moj.
Da bih pokazao građanima kako to izgleda, po principu životnog standarda, recimo, dok je taj čuveni profesor bio guverner Narodne banke Srbije, mesto guvernera je zatekao na kursu evra od 103 dinara. Kada je završio svoj mandat, kurs evra je bio 119,80 dinara, za 26 meseci. Nacionalna valuta je izgubila blizu 20% svoje vrednosti, ili – dinar je za 20% bio slabiji u odnosu na evro.
Ne lezi vraže, da bi imao tako ozbiljan i dobar rezultat, tadašnji guverner Dejan Šoškić prodao je preko dve milijarde evra deviznih rezervi da bi kurs evra sa 103 došao na 119,80 dinara. Ili, da kažem kako je to bilo po godinama, pošto je tada bio Milojko Arsić viceguverner, koji je takođe, zajedno su njih dvojica valjda pokušavali nešto da urade. Pa kaže ovako, 2008. godine kurs evra je bio 81,40, s tim da moram da kažem da kada je Vlada Mirka Cvetkovića izglasana kurs evra je bio 78 dinara. Znači, za manje od pola godine tri dinara je kurs evra, odnosno dinar izgubio vrednost u odnosu na evro, 2009. godine 94 dinara, 2010. godine 103 dinara, 2011. godine 102 dinara, 2012. godine 6. avgusta, kada je došlo do smene guvernera, odnosno Šoškić podneo ostavku, bilo je 119,80 dinara.
Za te četiri godine, Narodna banka Srbije prodala je blizu pet milijardi evra deviznih rezervi, a nacionalna valuta je izgubila tačno 50% svoje vrednosti. Onda takvi ljudi mogu da govore šta god hoće i šta god žele u nekim određenim televizijskim emisijama, ja nemam ništa protiv. Neka govore. Govori o sebi, ali nemojte da govore da je onda diktatura, ako to mogu.
Tu se sada pojavljuje neki mlađani Dušan Nikezić, malo ću kasnije o njemu, samo da pročitam jednu njegovu izjavu – da tri miliona građana živi na ivici siromaštva. Inače, taj mlađani gospodin 2008. godine angažovan je kao savetnik za privredu i finansije predsednika Vlade, u 2009. godini imenovan je za predsednika Nadzornog odbora EPS-a, a u 2010. godini za predsednika Upravnog odbora „Energoprojekta“. Nakon rekonstrukcije Vlade Mirka Cvetkovića, 2011. godine, postaje državni sekretar u Ministarstvu finansija i na toj funkciji ostaje do kraja jula 2012. godine.
Ovako to izgleda. Kada je mlađani Nikezić, postoji i stariji, vršio vlast u Srbiji 2008. godine, u trenutku preuzimanja vlasti i izglasavanja Vlade Mirka Cvetkovića u Srbiji je bilo 2.821.700 zaposlenih, 2009. godine 2.616.400, manje 205.000. Dvesta pet ljudi je za godinu dana izgubilo posao, dok su Cvetković, Nikezić, Đilas, Šolak i Jeremić vršili vlast u Srbiji. Godine 2010. završili smo sa 2.396.200 zaposlenih. Tu su bili još uspešniji i Đilas i Jeremić i Nikezić – 220.000 ljudi je izgubilo posao. Godine 2011, da ne čitam brojeve, 143.000 ljudi je izgubilo posao, 2012. godine – 25.000 ljudi.
Ukupno je izgubilo 593.000 radna mesta u Srbiji za vreme vlasti Dragana Đilasa, Tadića, Jeremića, Šolaka i Nikezića, 600.000. I on priča o tri miliona građana Srbije koji su na ivici siromaštva, verovatno misleći na ona tri miliona koja je osiromašio dok je bio na vlasti.
Međutim, vlade posle Cvetkovićeve, od dolaska SNS na vlast, počele su obrnut proces, a to se zove zapošljavanje. Pa smo imali situaciju da je u 2013. godini broj zaposlenih povećan za 82.400, u 2014. godini 248.000, i da ne čitam dalje, da bismo 2020. godine završili sa 666.500 zaposlenih više nego u trenutku kada smo preuzeli vlast.
Ovo govorim zato što nisu potrebni samo izborni uslovi da pobedite nekoga na izborima, nego morate da imate i rezultate, a to je, čini mi se, što bivši režim nikako neće da prihvati.
Idemo dalje. Taj isti mlađani Nikezić bio je član Skupštine društva preduzeća za proizvodnju borbenih vozila, nikad čuo za njih, član Fonda za razvoj Republike Srbije. Ne znam šta je on to razvijao. Upravo sam pročitao da je 600.000 ljudi ostalo bez posla dok je on bio član Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije. I gde su pare koje su iz tog fonda ulagane u privredu? I da li su namenski trošene i da li su data sredstva obezbeđenja i da li je Fond uspeo da naplati to što je trebalo da se naplati i da se vrati? Ili je završilo kod tatinih prijatelja?
Ali idemo dalje. Vlada ga je angažovala kako bi održala proces proizvodnje u „Železari Smederevo“. Ko je napustio „Sartid“? „Ju-Es stil“. Pa nemojte da se čudite što je „Ju-Es stil“ napustio Srbiju i „Sartid“.
Ako imate inflaciju 10% na godišnjem nivou, ako vam nacionalna valuta 10% gubi svake godine, pa u takvim državama ozbiljne kompanije neće da budu, ali ne znam šta je to Sartid proizvodio do odlaska „Ju-es-stil“ dok je Nikezić bio odgovoran za Sartid, osim što su vukli novac iz budžeta i takmičili se ko će da kupi bolji automobil, a sve na teret budžeta, odnosno građana Republike Srbije, bio je i član Radne grupe za prodaju dela akcija „Telekoma Srbija“. Pa, znate ko je trebao da kupi „Telekom“? Pa, Šolak. Šolak je trebao da kupi „Telekom“ i zato se toliko i Šolak i Đilas ljute na Aleksandra Vučića i Vladu Republike Srbije zašto „Telekom“ postaje sve uspešniji. Pa, zato što nema više besplatnih para za Šolaka nema besplatnih para, za Nikezića nema besplatnih para, za Đilasa.
Ali, ovo je i ovo ću uvek da ističem o toj čuvenoj porodici Nikezića, nakon hapšenja njegovog oca Zvonimira zbog malverzacije sa preduzećem „Azotara“ mediji u Srbiji su dosta pisali o poslovanju njihove porodične konsultantske kompanije „CES- Mekon“ i bliskim političkim vezama koje su održavali pre svega sa Vladom Mirka Cvetkovića, između ostalog mlađeni Nikezić je član Stranke slobode i pravde i predsednik resornog odbora za privredu i finansije u toj stranci.
E, sada dame i gospodo narodni poslanici, to je predizborni program Stranke slobode i pravde i gospodina Đilasa. Znači 600.000 manje zaposlenih, skoro pet milijardi evra prodatih deviznih rezervi, pad BDP-a.
Ima još jedan zanimljiv detalj, to vam moram da istaknem. Kaže ovako, između ostalog, napadaju tu čak i investicije koje se vode i rast BDP-a, pa dovode u sumnju i rast BDP-a. Kaže – problem je što se podaci u Srbiji falsifikuju. Imamo situaciju da nam je najveći nosilac rasta u građevinarstvu u poslednjih nekoliko godina i tu prednjače državni infrastrukturni projekti. Mi smo imali u prvom kvartalu 19,5% građevinarstva dok je u poslednjem kvartalu bio 48% i dodaje, kada znamo da se ti projekti ugovaraju mimo tendera, direktno povod sa stranim izvođačima, njihova vrednost naduvana nekoliko puta, onda to znači da obračun BDP-a na tim podacima nije realan, odnosno BDP u Srbiji nije na tom nivou na kojem se predstavlja, em mu je problem zaduženje koje BDP realno niži od onda …. itd.
Kao primer za naduvane cene Nikezić navodi izgradnju brze saobraćajnice od Valjeva do Lajkovca u dužini od 18 kilometara za koju je Srbija zadužila kod Kine i čija cena iznosi osam miliona i 800.000 evra po kilometru. Kako navodi Nikezić duplo je skuplji od auto-puta Zagreb – Split prenosi itd.
E, sada vidite, kada to čovek kaže ja očekujem da bude potpuno fer, ali od Nikezića ne možete da očekujete, jer to je porodica lopuža, da budu fer. Jer, nije u pitanju samo izgradnja puta, nego je u pitanju i uređenje korita reke Kolubare i da je dobar deo sredstava otišao na uređenje korita reke Kolubare, da podsetim građane, to je ista ona reka koja je potopila Obrenovac.
Sada ja moram jedno pitanje da postavim. Šta je Nikezić pravio dok je zauzimao značajna mesta, o tome šta je Đilas pravio to ćemo malo kasnije, šta je Nikezić pravio dok je zauzimao značajna mesto u Vladi Republike Srbije? Jer, znate za makar jedan jedini projekat koji je napravio? Jer, znate makar za jedan jedini metar puta? Jer, znate makar za jedan jedini most? Đilas je napravio most, a o njemu ćemo malo kasnije. E, znate makar za jedan dom zdravlja, za jednu bolnicu. Ja ne znam.
Odakle pravo jednom takvom neuspešnom čoveku da bilo koga kritikuje, pa čak i ovu vlast, bilo koga? Ako, pogledate iza njega, njegove porodice, „Azotara“, „Sartid“, svuda je pustoš, nema ničega. Pa, i „Knjaz Miloš“ su doveli, pretukli onog Štimca, što je bio predsednik Komisije za hartije od vrednosti da bi ga privatizovali. To su Nikezići. Hapsili čoveka, predsednika Državne komisije za hartije od vrednosti
i oni će nekom nešto da pričaju. I oni pričaju o demokratiji, hapsili su čoveka zato što je hteo čovek da radi svoj posao kako treba u skladu sa zakonom.
Hajde da se vratimo malo i na te infrastrukturne projekte. Samo još da istaknem pošto je ovde dovedeno u pitanje i rast BDP. Nije samo Republički zavod za statistiku taj koji ocenjuje naš rast BDP, ocenjuje ga i „Eurostat“ i ocenjuje ga MMF. Nemoguće je da se bilo šta falsifikuje, ali onome ko to ne zna i ko to sluša Nikezića može to da prihvati zdravo za gotovo.
Evo, da se vratim na jedan deo njegove diskusije, kaže da jedan kilometar košta 8 miliona i 800 hiljada evra po kilometru. Ako uzmemo da jedan kilometar ima 1000 metara, to je osam hiljada i 800 hiljada evra po dužnom metru auto-puta, sa sve uređenjem korita reke Kolubara. Znači, Aleksandar Vučić, njegov najskuplji auto-put koji je pravio košta osam hiljada i 800 evra po dužnom metru, najskuplji. Dragan Đilas je napravio most na Adi, on je koštao 600 miliona evra, dugačak je 996 metara. Znači, jedan dužni metar mosta, puta, nazovite kako god hoćete, Dragana Đilasa košta 600 hiljada evra. To znači, da prevedem opet u brojeve, da Aleksandar Vučić pravi 80 puta, ali tačno 80 puta jeftinije puteve i mostove nego što je to pravio Dragan Đilas.
To treba građani Srbije da znaju. Treba da znaju da u broju zaposlenih razlika je preko milion i 200, jer su za vreme njihove vlasti 600 hiljada ljudi je izgubilo posao, za vreme naše vlasti 660 hiljada je došlo do posla. Razlika je milion i dvesta, ali ne u evrima, nego u broju zaposlenih. Razlika je da mi pravimo jeftinije puteve 80 puta od Dragana Đilasa koji je napravio samo jedan most, a mi bismo sa tim parama napravili dva auto-puta. Ali ne mogu da budu jeftini putevi koje pravi Dragan Đilas, jer mora da bude bogatiji za koliko puta? Uzmite izračunajte, 600 miliona evra podelite sa 70 hiljada evra, to je čini mi se tačno opet oko 800 puta. Znači, pravi puteve koji su 80 puta skuplji, a za vreme vlasti bude 80 puta bogatiji.
Pa, nemojte onda da vas čudi to. Pa, nikakvi izborni uslovi neće njima da pomognu, njima ništa neće da pomogne, ni onom Šoškiću, ni onom Arsiću. Pa, znate po čemu su oni poznati? Osim što su prodavali devizne rezerve, osim što je bila ogromna inflacija, što su se pokazali da su nestručni, pa poznati su po tome da su falsifikovali izveštaje o poslovanju „Agrobanke“ i da su čak hteli na prilično sumnjiv i nezakonit način, Šoškić kao guverner, Milojko Arsić kao viceguverner koji je bio zadužen za kontrolu poslovanja banaka da nadoknade gubitak tako što su emitovali državne hartije od vrednosti da bi poboljšali likvidnost „Agrobanke“. Sad da stvar bude još gora, ne samo da je nisu poboljšali, nego je njihova ekipa u „Agrobanci“ i te pare pokrala.
To je samo jedan deo priče. Imamo onog nesrećnog Pajkića, koji je isto to radio i sa Šoškićem i sa Milojkom Arsiće kada je u pitanju „Razvojna banka Vojvodine“, samo nisu ukrali milijardu evra, nego nešto malo preko 400 miliona evra.
Kažem da ne valja društvo. Neka se malo ti novinari koji se bave istraživačkim novinarstvom informišu sa kim sede, koga pozivaju u emisije.
Nemamo mi ništa protiv i da lopuže belosvetske budu, ali nemojte da se predstavljaju kao sveci, jer lopov je lopov.
Zato, bez obzira kakvi god bili izborni uslovi, SNS želi da oni budu daleko bolji nego što su bili kada je sama SNS bila na vlasti. Razlog za to jeste - imamo rezultate. Naše pobede će biti još ubedljivije nego ranijih godina, ali želimo da te pobede budu ne samo legalne, već i potpuno legitimne za ono što planiramo da nastavimo oporavak, reindustrijalizaciju i povećavanje ugleda Srbije i u svetu i među našim građanima, da se naši građani konačno domognu onog standarda života kakav očekuju od jedne vlasti, a koliko vidim prema raspoloženju i prema rezultatima, to jedino na nekim narednim izborima mogu da ponude Aleksandar Vučić i SNS.