Dame i gospodo narodni poslanici, ovi što napadaju SNS za događaj koji je bio u Areni ne napadaju je zbog kovida, daleko od toga. Znate koliko je njih briga za javno zdravlje, zdravstveni sistem, naše zdravstvene radnike, znate koliko njih briga za građane Srbije? Nimalo. Razlog zašto oni napadaju taj događaj koji je bio u Areni jeste to što ne mogu ni u svojim najluđim snovima da sakupe ni polovinu ljudi od onih koji su prisustvovali obeležavanju rođendana SNS. To je razlog zašto se oni navodno brinu za javno zdravlje i zdravlje naših građana, jer da se zaista brinu ne bi lupali u šerpe i tako davali podršku našem zdravstvenim radnicima i da ne nabrajam dalje šta su sve radili po pitanju kovida, vakcina itd.
Neću da ulazim u ovu polemiku, ne mogu sa mnogo toga da se složim što je gospodin Glišić rekao u vezi kovida. Očigledno je da oko nekih stvari nećemo nikada da se složimo, ali to je njegovo pravo.
Ovde imamo jedan sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Mongolije. Slažem se da je simbolična privredna aktivnost i trgovinska razmena između Republike Srbije i Mongolije. Cilj jednog ovakvog zakona je da se makar i ta simboličnost poveća. Moramo da znamo da je Mongolija nama jako prijateljska zemlja, da je zemlja koja nije priznala samoproglašenu nezavisnost naše južne pokrajine i da sa takvim zemljama trebamo da stvaramo što je god moguće bliže odnose, ne samo u oblasti privrede, već i u drugim oblastima, u kulturi i svim mogućim oblicima saradnje u umetnosti.
Što se tiče garancije za javno preduzeće „Srbijagas“, sada imamo jednu situaciju koja nas razlikuje od bivšeg režima. Danas dajemo saglasnost na zaduženje „Srbijagasa“ sa ciljem da „Srbijagas“ proširi svoje kapacitete, proširi svoju mrežu, poveća broj korisnika, na taj način doprinese kvalitetu života naših građana i pomogne lokalnim samoupravama da u njih dođu odgovarajući investitori koji bi povećali zaposlenost tih naših istih građana. U jednoj takvoj situaciji kada Srbija ima određenih privrednih aktivnosti, kada ima potencijal da izdrži jednu ovakvu krizu izazvanu pandemijom Kovid-19 uvek mora da se pojavi jedna priča i jedna jako ružna ideja o tome kako treba u Srbiji uspostavljati neke nove standarde koji se nigde u svetu ne primenjuju.
U svom izlaganju sam kao izvestilac Odbora za privredu govorio o Zakonu o patentima i ponovo ću da se vratim na taj čuveni patentni deo koji se odnosi na obojene revolucije koje su započete u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Da podsetim opet građane - šta je to obojena revolucija. Obojena revolucija je nasilan oblik promene vlasti. Nasilan oblik, nedemokratski i uvek je bio izgovor taj da država u kojoj se sprovodi revolucija nije dorasla demokratskim standardima pa se zato ta revolucija desila. Uvek se zaboravi da se nešto kaže do kraja da je uvek ta obojena revolucija bila finansirana sa strane, odnosno spolja od drugih država ili određenih multinacionalnih kompanija i da cilj te obojene revolucije nije bilo uvođenje demokratije u toj zemlji, poboljšanje kvaliteta života građana te zemlje, već isključivo neki politički, vojni ili ekonomski interes.
Podsetiću građane da od pre desetak dana da u Srbiji opet traje jedna obojena revolucija i opet ima isti cilj da na nasilan način određene strukture u Republici Srbiji preuzmu vlast. Šta god da uradite, kako god da se odnosite prema određenim problemima uvek ćete imati jednu strukturu u društvu koja će da kaže da nešto ne valja, odnosno da sve šta god da radite ne valja. To će uvek biti organizovano iz istih onih političkih centara iz kojih dolaze predstavnici bivšeg režima.
Da sam u pravu nećemo daleko da idemo u istoriju kao što je 5. oktobar 2000. godine, samo nekoliko godina unazad. Da li su po Beogradu bili masovni protesti zbog „Beograda na vodi“? Jesu. Vodili su ih oni patkari. Blokirali su naše ulice, trgove. Danima se to održavamo. Šta je bio cilj? Da se spreči izgradnja „Beograda na vodi“. Šta je razlog sprečavanja? Navodno po njima narušava arhitektonsku celinu, ne znaju ni oni da objasne šta, urbanistički izgled, itd. Kako je projekat „Beograd na vodi“ odmicao tako su svi njihovi protesti pokazivali uzaludnost i ne samo uzaludnost, nego i ludost, što su uopšte bili održavani. Ali to je samo jedan primer kako Srbija treba da bude zakočena u svom razvoju.
Savsko pristanište, savski deo, kako ga god zovete, nisam iz Beograda, pa, ako pogrešim neka mi Beograđani ne zamere, bilo je zaista ruglo, ruglo kojim niste smeli da prođete kada padne mrak. Danas je jedan od najlepših delova na svetu, jedan od najlepših delova Srbije u urbanističkom smislu, ali to nije smelo da se desi, jer vlast u kojoj nisu Šolak, Đilas i ostala ekipa ne sme da bude uspešna, ne sme dugo da traje, ne sme da radi za građane. To je bio razlog zašto je projekat „Beograd na vodi“ bio napadan. Baš je njih bilo briga i za urbanističke celine i za umetnički utisak i za stari izgled grada Beograda.
Videli smo to kako su radili ovaj ovde bulevar. Tada ih nije bilo briga za urbanističku celinu. Koliko su se ugradili kada su pravili most na Adi? Samo da postavim pitanje – taj most je koštao 600 miliona evra, nešto malo više, jel neko protestvovao što se taj most pravio? Nije niko. Trebao je most Beogradu. Da li je trebao tako skup? Nije. Da li je bolje bilo napraviti tri mosta sa tim novcem? Jeste, ali ih niko nije sprečavao da ga naprave.
Hoćemo li drugi primer? Setite se Moravskog koridora i čitave jedne epopeje, ljudi moji, oko jednog hrasta, da se zaustavi izgradnja autoputa zbog jednog hrasta? Da se zaustavi napredovanje države zbog jednog drveta. Koliko god da je taj hrast star nije on vredniji nego život jednog jedinog našeg građanina. Nije vredniji da jedan jedini naš građanin ne spakuje kofere i ode iz Srbije, ali to je bio povod da se organizuju protesti, barikade, da se zaustavi izgradnja, da se zaustavi napredovanje Srbije.
Ako pogledate, imate proteste i u Zrenjaninu zbog „Linglonga“. Gospođo ministre, vi ste iz privrede. Koliko znam, imamo dve industrije koje se bave proizvodnjom automobilskih guma. Jedna je u Pirotu, „Tigar“, odnosno sada „Mišelin“. Druga je u Kruševcu „Trajal“. Da li nedostaje nešto tim ljudima u Pirotu i Kruševcu. Ja nisam primetio da se oni nešto razlikuju od nas, da su nešto bolesniji, da su nešto krivlji, pravlji ili šta god već. Pazite, kada je u pitanju projekat „Tigar“ to nije urađeno za vreme privatizacije bivšeg režima, nego za vreme dok je ministar za privatizaciju bio današnji guverner gospođa Jorgovanka Tabaković i ta fabrika radi.
„Trajal“ jeste za vreme bivšeg režima, pa je ugovor o privatizaciji raskinut, a radnici bili isterani na ulicu, pa ih je opet ova vlast vratila u fabrike, pronašla strateškog partnera koji je otkupio tu fabriku.
Sada kada su videli da će u Zrenjaninu da bude i treća fabrika i da će opet da se zaposli nekoliko stotina ili hiljadu ljudi, ne znam zaista tačno, opet će biti protesti i to nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine, ni sa ekologijom. To ima veze sa rezultatima. Potreban je povod da bismo došli do cilja, odnosno razloga, a to je smena sa vlasti Aleksandra Vučića i SNS. I ništa drugo nije u pitanju.
Sada možete da zamislite šta je u glavama tih ljudi, kada oni rizikuju da naši mladi ljudi ostaju bez posla, napuštaju državu, da oni koji ne mogu, da li zbog godina, stariji naši građani, izvršavaju suicid, kao što su ovi radnici iz početka promena u Srbiji koje je doneo 5. oktobar, zakucavali sebi u ruku, odsecali prste i tako dalje, bilo ih je i ovde koji su štrajkovali ispred Skupštine i glađu i žeđu i da ne nabrajam šta je sve ovde bilo, za sudbine tih ljudi njih uopšte nije bilo briga. Njih to ne interesuje. Njih interesuje gola vlast u Srbiji.
Zašto imaju podršku od određenih krugova iz inostranstva? Pa dotakli smo se i toga. Prvi jeste da se završi priča koja je započeta u BiH sa Republikom Srpskom. Potreban je Dejton 2. Da bi se ostvario Dejton 2 potrebno je da Srbija na to da pristanak.
Ova vlast neće da pristane ni na šta, što bi ugrozilo srpski narod u Republici Srpskoj i BiH, poštujući teritorijalni integritet BiH. E, zato je potrebno smeniti Aleksandra Vučića.
Da se vratimo na pitanje naše južne pokrajine. Kosovskim vlastima potrebna je stolica u Ujedinjenim nacijama, imaju disfunkcionalnu državu, imaju samostalnost sa kojom ne mogu ništa da urade. Da bi taj projekat bio završen, Republika Srbija mora da pristane na tako nešto. A, dok je na vlasti Aleksandar Vučić i SNS ništa opet na štetu Republike Srbije i srpskog naroda neće biti doneto. I onda imamo ove barikade.
Sada ajmo malo da se pozabavimo i onima koji, a verujem ima i onih koji zaista iskreno misle da su ugrožena ekologija, životna sredina i tako dalje, da ih pitamo – znate li vi sa kime ste na tim protestima? Da li imate predstavu? Da li imate predstavu da ste na protestima sa ljudima koji jednoj starici od 74 godine prete kako će da je bace u Savu da je rashlade ili kako će da je pretuku zato što hoće da žuri kući da bi gledala „Pink“ televiziju. Da ne pričam kakve sve uvrede imala ta gospođa. Šta ćete vi sa takvim ljudima?
Pa ako, ste zaista za zaštitu životne sredine, eliminišite ih odatle. Sa kojim ciljem su oni došli tu? Da li se vi slažete sa njima šta oni to rade? Da li oni zaista i vama i svima ostalima u Srbiji misle dobro kada se tako ponašaju prema našim starijim i bespomoćnim sugrađanima? Da li bismo došli do istine šta to radi Savo Manojlović, koga on to predvodi, zbog čega, šta su razlozi zašto izvode naše građane na ulice?
Pričamo o Zakonu o eksproprijaciji, u redu. Pričamo o Zakonu o referendumu. Sada pazite, zato što se traži potvrda indentifikacije građana koji pokreću neko pitanje na kome na kraju treba da se izjasnimo referendumom, nije dobra. Samo u ovom mandatu nekoliko inicijativa je bilo za donošenje zakona gde je u pitanju bila građanska inicijativa. I oni su formalno obezbedili dovoljan broj potpisa. Kada smo predali te potpise da ih nadležni državni organi provere, više od 65% tih potpisa nije bilo ispravno. Pa šta je onda cilj?
Pa cilj je valjda da se kroz tzv. narodne inicijative zloupotrebi referendumsko pravo građana i ništa drugo, da bi neka politička tema za koju procene oni koji plaćaju Savu Manojlovića bila u životu. Ništa drugo nije u pitanju. Samo to. Znači jedini cilj koji imaju jeste da, pa čak i zbog tih da kažem povoda održavaju jednu latentnu tenziju u društvu. A, tenzije ima za sledeće.
Postavljaju pitanje – gde je policija? Policiju hoće da vide na svojim protestima iz dva razloga, prvi je onaj da će možda da prikažu policiju kao narodnu i ona jeste narodna, ali je tu pre svega da štiti svakog građanina, njegovu bezbednost, imovinu građana Republike Srbije, ustavni poredak i zakon. A vi kada zatvorite međunarodni autoput, policija ne može ništa drugo, nego da vam napiše prijavu, jer na to nemate pravo. Ali hoće da prilaze, da kite policajce cvećem itd. zato što eto, hoće da predstave građanima Srbije jednu sledeću epizodu, da se eto policija slaže sa njima, jer su oni ne daj bože u pravu, pa zato ne reaguje. To je jedan razlog.
Drugi razlog je da ako to ne upali, da tu istu policiju provociraju i napadaju do onog trenutka kada policija treba da primeni zakonom predviđena sredstva prinude i sile. Tog trenutka, mi ćemo biti nedemokratski režim. I policija od tog trenutka izlazi iz svojih ovlašćenja.
Ova Fon Kramon i ova iz Evropskog parlamenta iz Slovenije, Tanja Fajon, napraviće svoju konstrukciju kako je u Srbiji nedemokratski režim koji ne da građanima da protestuju, koji ne da građanima da iskazuje svoje političke stavove i mišljenja i neće da se bave time da je reakcija državnih organa bila iznuđena, isključivo u zaštiti života i zdravlja građana, zaštiti imovine i na kraju ustavnog poretka i zakona. time oni neće da se bave.
E sada, ako znam koliko je inteligentan Dragan Đilas sa njegovim mašinskim mozgom, Šolak, Savo Manojlović, Vuk Jeremić, onaj Ponoš, tvrdim ljudi moji da oni to ne znaju da smisle. Nisu oni ni blizu toliko inteligentni, oni ne umeju šah da igraju dalje od dva poteza. Znači, to mora da ih neko uči. Neko ko zna, ko se time bavi, ko je ovde organizovao 5. oktobar 2000. godine, neko ko je organizovao Obojenu revoluciju u Libiji, neko ko je organizovao Obojenu revoluciju u Ukrajini, da ne nabrajam druge zemlje, Jermeniji. Pa taj isti ih uči i ovde.
Zloupotrebljavaju tu energiju koju naši mladi građani imaju. Njihovu želju za normalnim životom, koji ja nisam imao baš zbog tog bivšeg režima, jer su mi ukrali 12 godina života, a sankcije 10, to je 22 godine života. I to najboljih. Potpuno razumem te mlade ljude.
Imali smo juče jednu situaciju sa ovim glumcem, umetnikom, dužnikom, mislim da duguje Đilasu dva miliona dinara, koji je poveo svoje kolege u dolinu Jadra. Iznenadile su se kolege glumci, valjda su prvi put videli njivu, bolje ikad nego nikad, kako je tamo divna priroda, kako je sve lepo. Jeste, zaista jeste.
Ja ih pozivam da dođu u kraj odakle sam ja. Moji su poreklom iz opštine Golubac, majka iz Klenja, to je jedno selo pored reke Pek, da vide tamo prirodu, da vide tamo njive, da vide sela Klenje, Mrčkovac, Dušmanić, Zelenik, Vuković, Miljević, Šuvajić, Braničevo. Sve je lepo, priroda je lepo. Samo jedna stvar nedostaje, ljudi.
Pobegli su za vreme bivšeg režima, iz Srbije je tada bežao svako ko je mogao, čak je „Ju-Es stil“ pobegao iz Smedereva dok su Đilas, Šolak i ostali vodili Srbiju. Pa, da ih pitam, te iste umetnike, hajde mi recite, šta da uradim da te ljude vratim ovde? Šta da im ponudim? Šta da im dam? Ja sam s njima odrastao. Znam i kada su otišli. Neki za vreme sankcija, ali daleko više za vreme bivšeg režima. Čujem sada i ponovo, da su moji sugrađani iz Požarevca uznemireni. Kažu - zatvoriće nam rudnike. To hoće Đilas i Šolak, to hoće i Sava Manojlović, zatvoriće nam rudnike, zatvoriće termoelektrane. Šta ćemo mi da radimo? Ja samo mogu da im poručim, ako je to cilj njihovih protesta i barikada, ja ću biti sa mojim školskim drugovima, sa mojim komšijama, sa njihovom decom, jer ne može biti izgovor za nasilje koje oni sprovode i teror nad svima nama, zaštita životne sredine.
Slažem se, niko nema pravo ni u jednom trenutku da ugrozi životnu sredinu, ali niko nema ni pravo da spreči i zaustavi privredni napredak Republike Srbije. Niko nema pravo da sprečava da ljudi koji žive ovde, imaju priliku da dobiju život dostojan čoveka, i niko nema pravo da se borimo za naše građane koji su otišli iz Srbije za vreme bivšeg režima, da se vrate nazad. Jer, nemate veću vrednost, možete da imate puteve, škole i bolnice, šta god hoćete ako nemate čoveka.
Čovek je naša najveća vrednost, a Đilasu i Šolaku najveća vrednost su računi, dolari, evri, sve čega god da se dohvate samo da njima bude bolje. Možete zamisliti mentalni sklop tog Save Manojlovića, kada je on spreman, za koliko, 25.000 dolara Rokfelera, da maltretira celu Srbiju, da bi se navodno iskazala njegova briga za narodnu inicijativu, referendum i „Rio Tinto“. O tome pričamo i o takvim patentima pričamo danas.
Žao mi je što zaista nismo imali priliku da pričamo zaista koliko će ovaj zakon da poboljša situaciju kada je naša farmaceutska industrija u pitanju. Ali, teme koje su nam nametnute od strane dešavanja društvu, ukazuju jednu zaista jednu ozbiljnu potrebu da kažemo građanima Srbije šta se zaista dešava, kako pokušavaju da ih prevare na jedan još brutalniji način nego što je to bilo 2000. godine. Ima motiva puno. U Srbiji danas ima mnogo više novca nego što je bilo 5. oktobra 2000. godine i taj motiv njih pokreće i daje im neverovatnu snagu, što samo pokazuje kakvi su njihovi mentalni sklopovi i koliko oni zaista brinu o našim građanima, o našoj deci, o našoj životnoj sredini.