Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9726">Veroljub Arsić</a>

Veroljub Arsić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od tačaka dnevnog reda o kojoj sada raspravljamo jeste i Republička izborna komisija, njene personalne promene koje će imati ukoliko usvojimo Predlog. Razlog jeste navodna želja bivšeg režima da dobiju fer izborne uslove.

Znate, kada nemate rezultate dok ste vršili vlast ili imate rezultate koji su poražavajući, kada je bivši režim vršio vlast preko 600.000 ljudi je ostalo bez posla.

Za vreme bivšeg režima nije napravljen ni jedan put, nije sagrađena ni jedna bolnica, nije otvorena ni jedna fabrika i nisu bili potrebni nikakvi izborni uslovi da bivši režim na izborima koji su održani 2012. godine … vlast.

Iskreno, kao narodni poslanik koji je učestvovao i kao opozicioni narodni poslanik na mnogim izborima, ja bih voleo da smo tada imali ovakve izborne uslove kao opozicija. Po prvi put od kada se sprovode izbori u Srbiji stranke koje ne učestvuju u radu parlamenta imaće svoje predstavnike u Republičkoj izbornoj komisiji.

Znate, ako aktuelni režim koga predvodi Aleksandar Vučić ima stabilan dinar, nisku stopu inflacije, za kratko vreme zaposli preko 600.000 ljudi, kada se gradi deset ili dvanaest auto-puteva, kada je Srbija jedno veliko gradilište, kada minimalna zarada bude mnogo veća nego za vreme bivšeg režima, onda neko mora da bude kriv bivšem režimu zašto ne može da pobedi Aleksandra Vučića na izborima.

Onda će uvek da se uhvate za nešto. Te ljudska prava, te diktatura, ne mogu da pristupe medijima, što naravno nije tačno, imaju čak i medije koji oni kontrolišu, gde su i oni vlasnici, pa sve do samih izbornih uslova koje se oni potpisali i postavili dok su bili vlast.

Čitavo vreme od izbora 2020. godine priča se o nekoj navodnoj krađi za predsedničke izbore 2022. godine i ovi parlamentarni vanredni koji treba u istom danu da se održe.

Naši građani to i ne znaju i zato možda neko i poveruje u tu njihovu priču. Ali, pored sada ovih šest članova Republičke izborne komisije koji dolaze iz reda predstavnika opozicije koja nije parlamentarna, moram da kažem građanima da svi organi za izbore se formiraju po sledećem principu. Imamo stalni sastav, to je sada ovo što biramo, i proširen sastav.

Kako se ulazi u prošireni sastav? Pazite, i Republička izborna komisija ima isti princip i lokalne izborne komisije i birački odbori. Onog časa kada vam Republička izborna komisija proglasi listu, imate pravo na još jednog člana te iste komisije, na još jednog člana biračkog odbora i njihove zamenike.

Sada možete da zamislite kada 20 predstavnika lista bivšeg režima, ako je to moguće da sakupe dovoljan broj potpisa, potvrde im se liste i imaju svojih 20 članova u Republičkoj izbornoj komisiji i 20 članova u organima za sprovođenje izbora kao što su birački odbori, neka mi neko pokaže kako možete da zloupotrebite to i da navodno pokradete izbore? To je gotovo nemoguće.

Bivši režim jako dobro zna da gube izbore prvenstveno zbog toga kako su se ponašali dok su bili na vlasti. Da bu bili dobri na vlasti, mi ih nikad ne bi pobedili. Da su oni otvarali fabrike, nikada ih ne bi pobedili. Da su gradili autoputeve, nikada ih ne bi pobedili. Da su gradili bolnice, nikada ih ne bi pobedili, škole.

Sada neka razmišljaju, imaju sve vreme ovoga sveta, zašto više nikada neće dobiti priliku da vladaju Srbijom i nikakvi organi za sprovođenje izbora, tela, kako god se zovu, neće u tome da im pomognu, jer o tome ne odlučuju ni organi, ni tela, nego građani Republike Srbije, a građani Republike Srbije najbolje znaju kakvi su bili dok su bili na vlasti.

Onda ide jedna sledeća priča - diktaturra. Šta su obeležja diktature? Zabrana slobode kretanja. Može da se kreće po Srbiji i van Srbije kako ko god želi. Zabrana slobode okupljanja. Evo, imali smo situacije da se okupljaju ispred Vlade Republike Srbije, evo sada u ovom trenutku ispred Narodne skupštine, blokirali su autoputeve na neprijavljenim skupovima protivzakonito i niko ih u tome nije sprečavao. Niko. O kakvoj diktaturi onda govorimo?

O tome što hoćemo mlade ljude, koji nemaju dovoljno životnog iskustva i znanja, da prevarimo da je u Srbiji diktatura, jer prirodno je, mlad je čovek uvek pun energije, pun je želje za promenama i da se taj njegov nedostatak životnog iskustva iskoristi da podrži najobičnije lopuže koje su vladale Srbijom do 2012. godine.

Evo, sada imamo jednu situaciju da napadaju predsednika Republike Srbije, čak planiraju da mu pišu i krivične prijave zato što je u jednoj TV emisiji obećao da će država pomoći i mladima zbog otklanjanja posledica izazvanih korona virusom. Kaže - nema pravo na to predsednik, to je kupovina glasova. Ne kupujemo mi nikakve glasove.

Država ne postoji radi sebe same. Država postoji radi svojih građana i deo prihoda koja država ima, takođe, može da se vrati svojim građanima u skladu sa zakonom o kome će Narodna skupština da se izjasni.

To što će po proceni Đilasa, ukoliko nekim čudom dođe na vlast, u državnoj kasi biti manje od 100 miliona evra za njega, koje je planirao da uzme za sebe, kao što je uzimao dok je vršio vlast, to je njegov problem, ali država postoji radi svojih građana, da bi svojim građanima popravila kvalitet života na određenoj teritoriji, da bi svojim građanima i svojoj privredi stvorila ekonomske pretpostavke da se razvijaju i napreduju.

Setimo se kako je bilo do 2012. godine. Katanac za katancem, zatvorena fabrika za zatvorenom fabrikom. Ljudi iz Srbije su bežali. Sada nas optužuju zašto su mladi do 2012. godine bežali iz Srbije. Kakve veze ima s tim Srpska napredna stranka?

Takođe, u toj želji da prikažu da je u Srbiji nekakva diktatura stalno su govorili da su nezavisnost i samostalnost nosilaca pravosudnih funkcija ugroženi.

Setite se samo onog sudije Majića koji je stalno pričao kako je pravosuđe u Srbiji dovedeno do ruba propasti, kako sudije gube svoju nezavisnost i samostalnost u odlučivanju, kako se presude donose iz samo jednog centra moći u Srbiji itd, itd, itd.

Sada ja moram da pitam da li je neki sudija smenjen od 2012. godine? Nije nijedan. Da li je i jedan sudija razrešen, osim ako nije stekao uslov za penziju ili po njegovom sopstvenom zahtevu? Nije nijedan. O kakvoj to diktaturi govorimo?

Da li neko hoće da kaže da su svi nosioci pravosudnih funkcija u Srbiji kukavice koje ne smeju da se odupru tom jednom centru moći? To nije moguće.

Oni koji pričaju o nezavisnosti i samostalnosti sudija, samo da podsetim kakva je reforma sprovedena 2010. i 2011. godine. Hiljadu sudija je razrešeno koje je izabrala Narodna skupština. Hiljadu tužilaca je razrešeno koje je izabrala Narodna skupština. Da li je to reforma pravosuđa?

Opštinski odbori političkih stranka donosili su odluke ko treba da bude izabran za sudiju, ko treba da bude reizabran. Ko je kakvog političkog stava, koju stranku simpatiše kandidat za razrešenje od sudije ili od tužioca, tako su odlučivali. Pa, moje kolege poslanici su čitali ovde odluke tih opštinskih odbora Demokratske stranke.

U kakvom je sastavu radio Vrhovni kasacioni sud? Visoki savet sudstva u kakvom je sastavu radio? O tome se izjasnio Ustavni sud. Zamislite da oni koji pričaju o samostalnosti i nezavisnosti sudija i tvrde da su danas ugroženi, izabrali su za predsednika Vrhovnog kasacionog suda osobu koja u tom trenutku nije ispunjavala pretpostavke za izbor, bez mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i takav predsednik Vrhovnog kasacionog suda prelazi u Vrhovni savet sudstva i on odlučuje ko će biti izabran ili reizabran za sudiju ili ko će biti razrešen.

Pa, to su prava obeležja diktature – suspendovan Ustav, suspendovana samostalnost i nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija. Apsolutno se tada, doduše ne iz jednog centra moći, odlučivalo kakve će presude da budu napisane, jer su znale sudije da ako ne poslušaju, mogu opet da budu pod udarom Nate Mesarević, Homena, Nenada Konstantinovića i Boška Ristića. E to su bili ti koji su naručivali presude i koji su učestvovali u toj lakrdiji o tome ko će biti reizabran, a ko će biti razrešen za sudiju ili tužioca. Lakrdija.

Boško Ristić je ovde podmetnuo papir za izbor Nate Mesarević. Podmetnut je papir. Nema ga u izvorniku Narodne skupštine. Pokušajte da ga pronađete predlog Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva za izbor Nate Mesarević. Pokušajte da ga pronađete ovde u Narodnoj skupštini. Nema ga. Sklonjen je.

Nata Mesarević je izabrana na direktan predlog direktnom primenom Ustava, nepoštujući zakonsku proceduru za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. I to tad Majiću nije smetalo, nije smetalo ni Đilasu, nije smetalo ni Bošku Ristiću, ni Nenadu Konstantinoviću, ni Homenu, ni tadašnjoj ministarki pravde. Nikome nije smetalo, jer su imali uticaj na pravosuđe i mogli ste da pišete koliko god hoćete krivičnih prijava, protiv njih ni jedna neće biti procesuirana. Mogli ste da pokrećete parnice protiv kompanija koje su bile bliske režimu na vlasti, ili će taj postupak da stoji u nekoj fioci ili nikada neće biti izvršena presuda po osnovu nekog potraživanja, nikada.

Hajde, recite mi jel neko dobio „Delta“ kompaniju na sudu u to vreme? Recite mi samo jedan primer, samo jednu presudu, a mislite da nije bilo ispunjenosti uslova za pokretanje tih postupaka i donošenje presuda koje bi nalagale Miškoviću da plati svoje obaveze prema dobavljačima? Jesu. Ali, svako ozbiljan je znao da je to unapred izgubljena bitka, jer ima svoje privatne sudije, ima svoje privatne tužioce, ima svoje privatne političare. Imaju Vrhovni kasacioni sud, kontrolišu VSS. Sad vidim i onaj profesor koji priča o, ne mogu da se setim, sa Pravnog fakulteta, koji je bio i član VSS od 2007, 2008. godine, priča o tome kako ustavne promene nisu dobre, kao nam je pravosuđe u haosu, a on je učestvovao u pravljenju haosa i treba da ga bude sramota i da se pokrije ušima. Kome on ima šta više pravo da predaje i da prigovara? Nikome ništa.

Evo, sad ima problema i oko toga da referendum i promena Ustava nije dobra. Kaže - nije dovoljno demokratska. Procedura za izbor sudija nije ono što bi bivši režim hteo. Šta bi hteo? Pa, istu onu vlast koju je imao 2008, 2009, 2010. godine, da se igra ping-pong sa sudijama i tužiocima. Zato ta reforma, koju sad sprovodi SNS, nije dobra, a njihove reforme, koje je Ustavni sud ocenio kao neustavne, oni su super. Ili ako im spomenete, doterate ih do zida, što bi naš narod rekao, e tada nekako gledaju da pobegnu od te teme glavom bez obzira.

Kad čovek nema rezultata, nema politiku, nema viziju, nema odricanja, može jednog građanina da prevari, samo jednom i čini mi se da je to najveći problem Dragana Đilasa. Ne može on više nikoga ga prevari, apsolutno nikoga. I zato mu najviše i smetaju reforme koje sprovodi SNS i Aleksandar Vučić.

Neka on vodi svoju politiku, mi ćemo svoju. Neka mu bude jasno, u Srbiju se na vlast dolazi samo izborima. Nema više paljenja Skupštine. Nema više upadanja u državne institucije. S tom pričom je Srbija završila. Kad bude neko imao više glasova nego SNS, mi ćemo rezultat priznati, ali neka budu uvereni da ćemo svaku izbornu volju građana sačuvati.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi kao diktatorska stranka prihvatamo amandmane opozicije i zahvaljujemo se svakom narodnom poslaniku koji ne podržava Vladu Republike Srbije, na konstruktivnom dijalogu i njihovoj želji da doprinesu izbornim uslovima koji se raspisuju u Srbiji.

O tome kako je ko član politički stranke, kako se treba dozvoljavati ili braniti, ja sam čovek koji smatra da u svrhu demokratizacije društva, političke stranke jesu nosioci demokratije u jednom društvu, ne treba ograničavati ljude kako će, po svojoj želji ili meri da menjaju političke stranke, ali o tom potom, to je neka druga tema.

Kao što je svima već poznato, zakoni o kojima sada raspravljamo u pojedinostima su rezultat nekog međustranačkog dijaloga. Jedan deo dijaloga je bio bez posrednika Evropskog parlamenta, a drugi je bio sa posrednicima. Neke od mojih kolega su iznele oštre zamerke i čak iz vladajuće strukture zašto smo to radili sa evroposlanicima, čak i bivšim. Pa, sve svoje kolege mogu da vas podsetim samo na period 2014. i 2015. godine, kada je Srbija započela svoje privredne reforme. Tada su nama posrednici između investitora koji treba da dođu u Srbiju i srpske privrede bio MMF. Nama MMF zbog ničeg drugog nije trebao. On je trebao nama da da ocenu mera fiskalne konsolidacije koje smo tada provodili da bismo stekli, naravno, ako položimo njihov ispit, dobijemo dobre ocene, poverenje investitora.

Posmatrajte malo analogno i evroparlamentarce. Oni su ovde došli na poziv bivšeg režima sa jednom željom. Ta njihova želja je bila da ih bez izbora dovedu na vlast u Srbiji, kao što su to uradili u nekim drugim zemljama, čak i nama nekim susednim zemljama. Ne želim da spominjem da to neko ne bi zloupotrebio. Kada su videli da od toga nema ništa, prihvatili su da učestvuju u međustranačkom dijalogu.

Želja, pak, Srpske napredne stranke je bila ta da se jedan deo javnosti koji sa nepoverenjem gleda na rezultate koje ostvaruje Srpska napredna stranka i njen predsednik Aleksandar Vučić na izborima uvere da su izborni uslovi u Srbiji potpuno demokratski i da je zaista rezultat koji ima i Srpska napredna stranka i predsednik Aleksandar Vučić želja građana Republike Srbije. To čisto da raščistimo.

E, sada, ja bih samo hteo da napomenem kako to neki iz bivšeg režima gledaju na rezultate, odnosno na demokratski iskazanu volju građana Srbije na izborima kada glasaju za Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića. Uvek ćete imati dosta tih skrivenih poruka bivšeg režima da ne treba podržavati Aleksandra Vučića. Ako ne mogu da utiču na celokupan narod, onda na jedan deo naše populacije, da kažemo koji je, eto, dosta obrazovan, ima određen nivo znanja i da oni ne treba da se mešaju ni u jednom slučaju sa biračima i građanima koji podržavaju Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku.

Eto, to je jedna polemika koja se vodi u našoj javnosti od kada je spomenik postavljen. Svi već znaju da govorim o spomeniku Stefanu Nemanji.

Tu se prvi oglasio Vladeta Janković, o kome je govorio moj uvaženi kolega, sa nekom pričom da taj spomenik treba promeniti, da mu treba promeniti lokaciju, da može da bude u Marinkovoj bari, ne znam gde sve. Ja nisam iz Beograda, pa ne mogu sva ta beogradska naselja ni da popamtim, nemojte mi zameriti. To je valjda zato što su tamo ljudi nedostojni da budu u prestonici, u krugu dvojke, da obiđu taj spomenik, da mu se dive, jer Bože moj, intelektualna elita nije zato, prvo, da se mešaju sa njima, to je već fašistička ideologija, dokazaću vam da su u pitanju fašisti u nastavku svoje diskusije i da, eto, kao niže obrazovani i niže vredni da se premesti u ta naselja, da ne moraju da gledaju, kako oni to kažu, ruglo od spomenika.

Naravno da će uvek pronaći nekog umetnika, istoričara koji će to da osporava, pa su našli jednu gospođu, o čijem ja umetničkom delu ne želim da diskutujem. Verujem da je zaista umetnik koji je svojim radom ostavio trag u srpskoj umetnosti, ali mislim ovo što je izjavila, da mu nije baš ni vreme, ni mesto.

Dva su izlaza iz ove užasne situacije, kaže Irina Subotić, u kojoj se našao Beograd, jedan je da uz taj spomenik stoji vrlo jasno napisana formulacija, čitava legenda koja bi objasnila zašto je taj spomenik ruglo, zašto je loš za Beograd i zašto tu njemu ne bi trebalo da bude mesto. Ajde da kažemo da ona spomenik gleda kao umetnik i da joj pređemo preko toga. To se danas radi sa kolonijalnim spomenicima, o kojima je bilo reči da se ruše, ali su ljudi rekli - nećemo ništa da rušimo jer su oni rušili, doduše ovi pre nas i Đilasovi i te kako su rušili, ali se onda se postave natpisi pored spomenika. Tu se dovode škole da se edukuju ljudi šta je bio kolonijalizam, koliko je on uništio naroda, ljudi pretvorio u robove i obogatio se na taj način. Sve to može da se uradi, samo ne da se taj spomenik glorifikuje.

Da li je to neko rekao da je Stefan Nemanja kolonizator? Da li je to neko rekao da je SNS kolonizator? Da li je to neko rekao da su građani Srbije robovi? Ja to tako tumačim. Zašto je to važno, malo kasnije.

Onda dodaje da je nedozvoljeno da se to smatra velikim remek delom i da se tu okupljaju ljudi, da se tu donose jabuke i cveće, jer je to samo sramota za naš needukovan narod. To znači - ako ne glasate za Đilasa, glasate za SNS i Aleksandra Vučića, vi ste needukovani, neobrazovani, nekulturni, nedostojni, bezvredni. Skriveno, ali tako jeste, samo lepo napisano.

Drugo rešenje je da bude izmešten kako je to rađeno u mnogim drugim sredinama. To se posebno radilo sa socijalističkim spomenicima u Budimpešti, kada su našli čitav jedan potpuno pust deo grada gde su smestili tzv. spomenike. Oni onda govore sami za sebe. Postoji tu čitava priča šta je realizam, šta je socrealizam, šta je staljinizam i ko je dizao te spomenike. Aleksandar Vučić ispade ravan Staljinu. Tako to kaže bivši režim, inače Evropa Nostra, predstavnik Evropa Nostra.

Beograd, navodno, ima više simbola. Ja nisam iz Beograda, Beograđani neka mi ne zamere neke stvari. Kažu da je jedan od simbola grada Beograda stari tramvajski most. Usudio se jedan predsednik opštine Šapić da kaže da taj most treba srušiti. Kakve su reakcije bile bivšeg režima na to? Sada vam kažem da napravite poređenje između naših spomenika, nacionalnih spomenika, koji treba da odražavaju duh kolektivnog jedinstva jednog naroda, koji je narodu neophodan da bi narod opstao i tuđih spomenika.

Stari tramvajski most je tuđ spomenik. Podignut je 1942. godine od strane nacističkih okupatora, da bi lakše preko Save prevozili teško naoružanje na istočni front. To nije naš most. Mi smo ga nasledili.

Čudi me da, recimo, Dragan Đilas, kao bivši gradonačelnik Beograda, to ne zna ili se pravi da ne zna i kaže – ideja da se sruši most koji je obeležje Beograda. Kakvo, bre, obeležje Beograda? Obeležje Beograda je tzv. Brankov most. Most kralja Aleksandra, nacisti su ga srušili u aprilskom bombardovanju 1941. godine. Taj most se zvao Most kralja Aleksandra. Otvoren je u decembru 1934. godine i dobio je ime po tada već ubijenom kralju Aleksandru.

Ja iz Požarevca to znam. Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda, to ne zna.

Idemo dalje. Ima još njih koji bi da brane nemačke spomenike. Kaže, „Ne davimo Beograd“, onaj Lazović – Šapić sa otvorenim nipodaštavanjem govori o tim činjenicama i značaju koji most ima, koji je preživeo nacistička razaranja. A nacisti ga napravili.

Ja nemam ništa protiv herojskog dela učitelja Zarića, koji je spasao taj most, taj most je bio neophodan Beograđanima, ali šta je bio taj most i zbog čega je napravljen? Ne samo za prevoz naoružanja, tim mostom su nacisti prevodili hiljade Jevreja u NDH i na Staro sajmište. Što o tome ne kaže nešto Evropa Nostra? Šta kažu Savo Manojlović i Evropa Nostra u peticiji koju su uputili Zoranu Radojičiću, gradonačelniku Beograda, Goranu Vesiću? Kaže ovako – za taj most, zašto bismo se lišili najsvetlijih momenata naše istorije? Prevođenje Jevreja u NDH najsvetliji trenutak naše istorije? Prvo, to nije naša istorija, to je nacistička istorija. Srbi su uvek tu ideologiju odbacivali, čak i pod okupacijom istih nacista. Imali smo dva oslobodilačka pokreta. A oni nas izjednačavaju sa nacistima. A Stefana Nemanju nazivaju kolonizatorom, Aleksandra Vučića Staljinom.

Šta kaže još Savo Manojlović? Zašto bismo se kao narod koji je toliko stradao lišili jednog od simbola antifašizma? Jel treba da ponovim o Jevrejima, Romima, Srbima rodoljubima?

To su njihove vrednosti. Spomenik Stefanu Nemanji je naša vrednost.

Zašto pokušavaju toliko da naruže taj spomeni, potpuno nezasluženo? Ja smatram da je to veličanstven spomenik. Zato što je svakom narodu potrebno nešto što će da ga povezuje, nešto što će da ga ujedinjuje, da bi taj narod opstao.

Neki kažu da se to zove kolektivni duh jednog naroda, koji odražava jedinstvo jednog naroda. Između ostalog, to bi trebalo da bude i spomenik Stefanu Nemanji.

Imate mnogo stvari koje utiču na taj kolektivni duh jednog naroda. Tu je crkva, setite se samo kako su se ponašali prema Hramu Svetog Save kada je završen. Tu je vojska. Ponoš je uništio našu vojsku. Tu su reprezentacije, u bilo kom sportu. Gde su nam bile te reprezentacije za vreme njihove vlasti? Ako bi i dospele na neki svetski kup, neslavno su odlazile. Nije im trebao kolektivni duh jednog naroda jer su smatrali da tako ne mogu dugo da vladaju i ne mogu da pokradu sve. Imate i cenjene sportiste, Novak Đoković je, između ostalih, jedan takav. Šta mislite, zašto je čitava država stala iza njega? On povezuje čitav narod.

Kako su se oni odnosili prema našim sportskim velikanima? Da vas podsetim, jednu fudbalsku zvezdu Dragana Džajića hapsili su kao najvećeg kriminalca, slikali su to, vodili ga sa lisicama, kao da je član "Zemunskog klana" ili Velje nevolje, samo da bi naružili jednog čoveka koji može da se pomogne da se narod očuva u teškim vremenima.

E, zato to isto rade i sa Stefanom Nemanjom. Radi jedan deo građanske intelektualne elite koji kažu da je Kosovo nezavisna država, da je Srbija genocidna država, da su Srbi genocidan narod, da je Republika Srpska genocidna država i da treba da nestane. Eto, to je bivši režim koji okuplja Dragan Đilas oko sebe i kroz te male sitnice pokazuje svoje pravo lice. Jer, zamislite, ne može on da kaže nešto direktno, ali indirektno treba građani Srbije, po njemu i po svim ovim izjavama koje su bile, da se stide što su Srbi, da prihvataju sve, što god im se nameće, da prihvate nezavisnost Kosova, da se odreknu svega, zato što sramota postoji koju im nabijaju potpuno nezasluženo Đilas, Marinika, Vladeta Janković, ovi umetnici, svaka čast za njihova umetnička dela, Savo Manojlović, Evropa nostra.

Građani će sigurno da imaju na umu to kada izađu na izbore. E, onda će im biti kriv narod i ponovo će biti krezubi, nepismeni, nestručni, zato što gube na izborima.

Setite se, ovde je i moj uvaženi kolega Martinović o tome govorio, kada je onaj Đorđe Vlah pričao, pisao članke o tome kako za Vučića i SNS glasa krezuba Srbija. Jasnu polarizaciju u društvu hoće da naprave. Krug dvojke, a uglavnom su oni koji su u tom krugu 1943. i 1944. godine došli iz šume, da isteraju sve ove odavde, ne kao oslobodioci, oni pošteni to nisu radili, pravi borci za slobodu srpskog naroda to nisu radili, ali ovi jesu i njihovi potomci nam danas to rade, ništa drugo. Pokušavaju da ponize ostatak naroda, pokušavaju da zaborave, da nas nateraju da se zaboravimo i da se stidimo što smo Srbi, da prihvatimo da kao narod i država ne trebamo da postojimo, da bi oni mogli da, kroz izgovor intelektualnog uzdizanja naroda, pljačkaju po Srbiji gde god stignu, i Dragan Đilas i Savo Manojlović, Vladeta Janković i svi sa njima.

Ja mislim da će ponovo neki narod da im bude kriv što neće napraviti rezultat kakav očekuju i nikad neće pogledati sebi u lice, da postave sebi pitanje - koji je njihov doprinos zašto ih građani neće.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao što reče moj uvaženi kolega, Srbislav Filipović, ova sednica je neposredno pred raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, redovnih predsedničkih izbora, beogradskih izbora. Juče smo imali jedan zakon kojim su vladajuće stranke sebe bukvalno razvlastile u izbornom procesu. Danas imamo u raspravi određene zakone koji su vezani za investicije i izvore finansiranja tih investicija.

Naravno, kao i pred svake izbore, mnoge teme se otvaraju. Mnoge teme su odjednom postale bitne i bivši režim na svaki mogući način pokušava da ili uveliča svoje rezultate dok je bio na vlasti ili da umanji rezultate sadašnje vlasti, rezultate koje ima SNS i predsednik Republike Srbije, predsednik SNS, Aleksandar Vučić.

To je sve legitimno, ali ja mogu da kažem da je zaista vrhunski bezobrazluk ono što se radi. Retko u svojoj političkoj karijeri sam video takve bezobzirne neistine koje su iznošene i kada su u pitanju rezultati koje Republika Srbija ima nekoliko godina unazad.

Naravno, danas raspravljamo opet o putnoj infrastrukturi, o finansiranju koridora po Srbiji. Deset i više auto-puteva se pravi u ovom trenutku i uvek će da se postavi pitanje, odnosno bivši režim postavlja pitanje – a šta će nama putevi? Tamo gde nema puteva, nema ni života. Nema ni razvoja nema ni prosperiteta, a na kraju nema ni ljudi.

Dokle je Srbija uznapredovala kao država koja može da finansira izgradnju svoje saobraćajne infrastrukture govori i činjenica da evo započet je jedan projekat izgradnje brzog puta od naplatne rampe u Požarevcu do opštine Golubac. Proći će brzi put i pored Požarevca i pored Velikog Gradišta. Golubac koji znaju samo po Golubačkoj tvrđavi, jedna velika većina naših građana, ali možete da zamislite da jedna od, po broju stanovnika, najmanjih opština na teritoriji Republike Srbije, jedva da ima 10.000 stanovnika, dobija brzi put. Put koji je za tu malu opštinu, za te ljude tamo, znači život. Cena takvog jednog puta je negde oko 300 miliona evra, nešto oko 70 kilometara je ta deonica.

Sad, možete da zamislite kako se bivši režim ophodio prema regionima i ravnomernom regionalnom razvoju.

Koliko je koštao "Most na Adi"? Više od dva brza puta naplatna rampa Požarevac-Golubac.

U našoj javnosti često se, valjda opet u toj želji da se rezultati umanje ili prikažu, na pogrešan način stalno govori o nekakvoj "beogradizaciji". Zato nas napadaju oni koji su Beograd isključivo koristili za svoje lično bogaćenje. Više mojih kolega je govorilo o tih 600 i nešto miliona evra koliko je Đilas pokrao dok je bio gradonačelnik grada Beograda.

Prirodno je da jedan veliki broj građana želi iz unutrašnjosti da pređe u Beograd, zato što Beograd kao metropola, kao glavni grad, pruža veće šanse na određeni uspeh. A šta opet radi SNS i Aleksandar Vučić? Kroz izgradnju saobraćajne infrastrukture pokušava da čitavoj Srbiji, svim regionima u Srbiji, svim građanima Srbije, pruži mogućnost izbora, da ne moraju da ostavljaju svoja imanja, dolaze u Beograd ili veće centre ili, čak, štaviše, da idu na zapad, u pečalbu ili privremeni rad sa koga se obično nikad više ne vrate.

Ako jedna takva opština kao što je Golubac dobija takav jedan put, mogu da zamislim samo šta je u ostatku Srbije, kako se gradi i kako se Srbija saobraćajno povezuje i omogućava tim stanovnicima da pronađu posao, ostvare svoje ambicije, ostvare svoje ciljeve i na kraju, ono što je najvažnije, ostanu tu gde su sada.

Druga tema koja se stalno otvara u javnosti, po meni, prilično nezasluženo, vezana je za zaštitu životne sredine. Imamo stalno neke primere kako se govori kako režim Aleksandra Vučića ništa nije uradio po pitanju zaštite životne sredine, kako bi oni to da su na vlasti uradili mnogo bolje, kako bi Beograd bio maltene ekološka oaza, zeleni grad, itd. Samo postavljam jedno prosto pitanje - a zašto to niste uradili dok ste bili na vlasti? Ko vam je to branio? Šta vas je u tome sprečavalo? Ili je bilo važnije, naravno, da se ukrade 600 miliona evra? Izgleda da je to bio primarni cilj bivšeg režima.

Nije tačno da se ništa ne radi po pitanju zaštite životne sredine. Samo u toku protekle godine imali smo nekoliko primera da je veliki broj nehigijenskih i divljih deponija zatvoren, da je očišćen, da je izgrađen veliki broj sanitarnih deponija, da sa današnjim zakonima omogućavamo finansiranje pogona za prečišćavanje otpadnih voda. Naše lokalne samouprave u najvećem broju slučajeva to ne mogu same, bez pomoći Republike.

Isto tako, rešava se i čvrsti komunalni otpad, opet ovim zakonima. I nisu to teme koje su bile iznuđene od bivšeg režima, nego je to planski rađeno, da ima svoj cilj, da opravdava sredstva i da nije u svrhu izborne kampanje.

Međutim, moram da kažem da sada trenutno jedna aktuelna tema jeste inflacija koja postoji na teritoriji Republike Srbije. Opet se pokušava da se ta inflacija prikaže da je mnogo veća i mnogo gora nego što jeste, a ja opet moram da pitam građane Republike Srbije - da li je poskupela električna energija? Nije. Da li je poskupelo grejanje? Nije. Da li je poskupeo gas? Nije. Da li je država stavila pod kontrolu i zaustavila rast cena životnih namirnica? Jeste. Pa, o kakvoj to katastrofalnoj inflaciji govore ovi iz bivšeg režima?

Našli su onog veselka od Šoškića, nesretnog guvernera, jednu marionetu koja je bila za vreme bivšeg režima, da on sad napada rezultate i monetarne i fiskalne politike i inflacije. Znate šta? To što on govori, po meni, ne priliči jednom bivšem guverneru Narodne banke Srbije. Meni više liči na jednu najobičniju babu narikaču, a u nekim etapama njegovih diskusija meni čak više liči na Mister Bina iz engleskih humorističkih serija. On napada sve što god stigne.

Hajde da vidimo kakvi su rezultati Mister Bina zvanog Šoškić, dok je bio guverner Narodne banke Srbije. Na dužnost je stupio 2010. godine. Mnogi građani ne znaju, ali najvažniji posao centralne banke jeste kontrola inflacije i predviđanje u kojim će inflatornim tokovima da se kreće privreda. Godine 2010. inflacija je, za vreme čuvenog Mister Bina Šoškića bila 8,6%. Godine 2011, pazite, pun kapacitet guvernera Narodne banke, cela godina iza njega stoji, inflacija je bila 11%. Godine 2012. inflacija je bila 8%. To su rezultati guvernera Mister Bina Šoškića.

Ako pogledamo neke druge njegove rezultate, odnosno rezultate vlasti od koje je on izabran, možemo da vidimo da je 2010. godine broj zaposlenih u Srbiji bio 2.396.000 a 2011. godine 2.253.000. Da li onih 11% inflacije ima veze sa 140 i nešto hiljada novonezaposlenih ili gubitka radnih mesta? Svakako da ima. Godine 2012. taj broj je bio 2.228.000, da bi posle samo jedne godine vlasti SNS broj zaposlenih u Srbiji skočio na 2.310.000. Neka nam objasni bivši guverner Mister Bin Šoškić kako to da je za vreme njegove vlasti i njegovog vođenja monetarne politike toliki broj ljudi u Srbiji ostao bez posla i tolika inflacija bila, koja je znači za dve godine blizu 20%?

Možemo i neke druge podatke da iznosimo za vreme rada guvernera Šoškića. Recimo, direktne investicije u 2010. godini su bile milijardu 278 miliona. U 2011. godini tri milijarde 544. Neko bi pomislio, pa vidite, to je super, tri i po milijarde direktnih stranih investicija, kada ne bi znao šta se iza tog iznosa krije, a to je dve milijarde evra za koje je Mišković prodao Delezu "Maksi". Znači, prave, direktne strane investicije za 2011. godinu bile su negde oko milijardu i po evra.

Uvek ćemo takvim tezama da se koristimo i da ih zamenjujemo, da bismo pokazali kako je bivši režim bio bolji od vlasti koju predvodi Aleksandar Vučić.

Možemo da se vratimo i broju zaposlenih. Po našem Zavodu za statistiku, u 2020. godini broj zaposlenih lica je bio 2.894.800, dok je 2012. godine, kada su oni prestali da vrše vlast, bio 2.228.000. Znači, razlika je 670 hiljada, odnosno čak i više nego 2008. godine za 70 hiljada zaposlenih, kada je bivši režim preuzeo vlast na teritoriji Republike Srbije.

U svojim jako smešnim tezama gospodin Šoškić tvrdi da je za rast naših deviznih rezervi kriva Evropska centralna banka.

Nije to zasluga. To što se naše devizne rezerve uvećavaju, nije zasluga politika koje se sprovode na teritorije Republike Srbije, nego, eto, Evropska centralna banka je štampala novac, pa je deo tog novca završio i u Srbiji. Samo, pri tome, izbegava da kaže da Republika Srbija nije imala nijedan način da dođe do te primarne emisije Evropske centralne banke i da su jedine zemlje koje su dobijale taj novac, bile prezadužene zemlje u evro zoni za otplatu postojećih kredita i da taj novac moraju da vrate Evropskoj centralnoj banci. Znači, nije to klasična, primarna emisija kakvu je sprovodio gospodin Šoškić.

On kaže da su rezultati ove inflacije, jeste da je inflacija uvezena, ali i on je imao te 2010. i 2011. godine uvezenu inflaciju, samo moram da pitam kakvu? Zemlje EU i Evro zone su se tada mučile da podstaknu inflaciju. Nije bilo inflacije, ali je u Srbiji i te kako bilo. Znate zašto je bilo inflacije u Srbiji? Zbog pada vrednosti dinara, jer svaki privrednik, svako u nizu je uračunavao u cenu svog proizvoda i usluge i kursne razlike koje mogu da nastupe u svakom trenutku.

Znači, za jedan ozbiljan pad BDP-a i jedan ozbiljan pad zaposlenih u Srbiji, naravno, snosi odgovornost Centralna banka iz tog vremena i njen guverner, Šoškić.

Moram da podsetim građane Srbije, 2010. godine inflacija je bila 8,6%, 2011. godine 11%. Red bi bio ako bi gospodin Šoškić bio iskren prema građanima Srbije da kaže da je štampao dinare, da je zato postojala inflacija, da je zato postojao nestabilan dinar i da je to radio iz razloga da se isplate plate u javnom sektoru i da se isplate penzije, a kroz inflaciju i gubitak vrednosti dinara u odnosu na evro, sve to što je povećavano gubilo je vrednost pre nego što je došlo do tih ljudi kojima je to bilo namenjeno. E time se služi bivši režim.

Ako pogledate te društvene mreže i portale koje finansira i dobrim delom politike sprovodi Dragan Đilas, naići ćete na jednu zaista frapantnu tvrdnju. Baš me interesuje, tu je kolega iz stranke penzionera.

Pošto su svesni da na predstojećim izborima ne mogu da naprave rezultat kakav oni priželjkuju i očekuju i da neće doći na vlast i ponovo se dočepati državne kase, predlažu da osim onog ustavnog minimuma da neko izađe na izbore, a to je da bude pravno sposoban, sa navršenih 18 godina, da se odredi i maksimalan broj godina da bi građanin mogao da izađe na izbore, jer su, navodno, građani koji imaju puno godina, kako to ide u onoj seriji, vanustavna kategorija, pa im treba zabraniti pravo glasa, valjda i pravo života, da bi, eto, onda oni, možda, nešto popravili svoj rezultat na izborima. Treba da ih je sramota.

Treba da ih je sramota, jer očigledno oni ne cene to što građani misle. Njima nije važna ocena koju će građani da daju i nama koji sada vršimo vlast i njima koji su vršili vlast. Njima nisu ni važni rezultati koje oni imaju. Nisu njima važni ni rezultati koje mi imamo. Njima nije važna ni Srbija, već isključivo jedna gola borba da se dočepaju fotelja, ali ne fotelja zbog njihove udobnosti, ne fotelja zbog odgovornosti prema građanima i prema državi, nego fotelja da bi nastavili tamo gde su stali 2012. godine, a to je da ponovo budu još bogatiji, da „Telekom“ prodaju Šolaku. Kad je već kupio fudbalski klub, šta je za njega tek jedan „Telekom“, da oni budu još bogatiji. Građani Srbije da budu još siromašniji. Što ih više ode iz Srbije u inostranstvo njima lakše, manje brige, dovešće neke druge sa strane, ako budu hteli da dođu, naravno, a ako ne, sve će ovo biti njihovo i oni će biti neprikosnoveni vladari.

Od te želje ne prezaju ni od čega, od toga da su vređali porodicu predsednika Srbije, sad kažu da nisu, kao da mi imamo amneziju i gubitak pamćenja, dok prizivaju nasilno preuzimanje vlasti, pa čak i ne samo paljenje Skupštine, kao što su to radili 2000. godine, već i ako treba snajperskom puškom.

Setite se samo onih naslovnih stranica određenih nedeljnih novina, „Nina“, itd. gde je snajper uperen predsedniku u grudi. Sve se to dešavalo, ne pričam ja nikakve hipoteze, nikakve teorije. Ovo je zaista bilo u Srbiji. Ovo se zaista dešavalo u Srbiji sada kažu nije to ništa. Nije ništa zato što priželjkuju rezultat da bude pozitivan. I baš me vrlo interesuje ko će im opet biti kriv tog 3. aprila kada budu počeli da stižu rezultati sa biračkih mesta. Da li će biti krivi oni, da li će im biti kriv Aleksandar Vučić i diktatura koju on sprovodi, kako to oni kažu ili će biti krivi oni sami.

Mislim da građani na izborima svakome od nas daju ocenu, svakoj političkoj stranci, svakom političkom učesniku i sa tom ocenom moramo da se pomirimo i da je prihvatimo. Tako razmišljamo mi koji želimo ozbiljno da se bavimo politikom. Ako nam se ne sviđa rezultat da vidimo gde smo pogrešili i da li je možda greška u nama. Oni koji nasilno žele da preuzimaju vlast, uvek grešku vide u nekom drugom da bi nasilje koje treba da nastupi, opravdali.

Potpuno sam siguran da će građani 3. aprila glasati za produžetak reformi koje sprovodi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić i da mogu građani Srbije da budu potpuno mirni, nećemo dozvoliti da se njihova izborna volja menja nasilnim putem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, tema je svakako lepa i vredna pažnje. Kao što reče jedan od mojih kolega, i jedan dobar razlog da se započne godina, rad Narodne skupštine bez obzira što očekujemo uskoro i republičke izbore.

Ali, gospodine ministre, nisu svi radosni zbog ovoga što mi danas radimo. I hajde što nisu radosni, to mogu da razumem, ali ne mogu da razumem nešto drugo zašto vređaju našu najmlađu populaciju. Znate šta oni kažu za ovo što mi danas radimo? Mi dajemo 100 evra našim građanima koji imaju od 16 do 29 godina zato što tu imamo najmanji broj simpatizera i glasača, pa želimo sa tih 100 evra da kupimo njihove glasove i njihovo poverenje za budućnost.

Kad bi meni neko rekao da ću da glasam za nekoga za 100 evra, verujte, pao bi mi mrak na oči, ne znam kako bi se to završilo. Nisam nešto različit od većine građana Srbije. Postoji nešto što se zove čast, što se zove obraz, dostojanstvo. Ne prodaju se neke stvari za 100 evra. Neka stvari nemaju cenu. Ali, tabloidi u vlasništvu Dragana Đilasa i Šolaka uporno pokušavaju da naprave nezadovoljstvo kod građana zato što, eto građani će nešto dobiti od države i biće manje za njih ukoliko i kada dođu na vlast. E, zato se oni najviše sekiraju.

Gospodine ministre, svaka dobra stvar prema građanima Srbije ovde je bila od strane bivšeg režima jako napadana. Setite se samo kakvim je pričama sve bio napadan i projekat „Beograd na vodi“. Vi ste započeli kao aktuelni gradonačelnik, ovde su napadali da je ceo taj projekat izmišljen, da mi nekom privatnom investitoru poklanjamo nešto što pripada gradu Beogradu, što pripada Beograđanima, kao da će to neko da odnese, stavi na svoja leđa i odnese. Razlog je bio da se bilo koji projekat, bilo šta što može biti uspeh, ne vlasti, nego uspeh Srbije i Beograda, jer Beograd je prestonica Srbije, ne desi, jer, šta god da se dobro dešava u Srbiji manje su šanse da ponovo na vlast dođu dva Dragana, jedan Šolak, a drugi Đilas.

Gospodine ministre, evo opet jedan od kolega reče kako se povećava pomoć porodicama sa decom. Setite se samo kako su nas napadali zbog bolnica koje smo nasledili 2012. godine, događaji o kojima pričam su bili 2012. i 2013. godine, kada su nam bolnice bile urušene, kada nisu obnavljane, renovirane decenijama, pa su nas napadali, čak i onaj sajt „Bebac“, čini mi se, vidite pod kakvim uslovima naše majke rađaju decu. Tako je bilo i koga je bilo briga što smo mi tek pet ili šest meseci na vlasti.

Sad kad imamo izgrađene bolnice, kad imamo izgrađena porodilišta, kad smo poboljšali kvalitet života na teritoriji Republike Srbije prva priča je bila – džabe vam sve to, građani Srbije napuštaju Srbiju. Radovali su se i likovali kako se to dešava. Po podacima „Eurostata“ za 2018. godinu prvi put je bilo da se više građana Republike Srbije odjavilo sa teritorije EU nego što se prijavilo. Od tada ćute po tom pitanju.

Izmislili su drugu priču. Sad kažu – džabe vama bolnice i porodilišta kad tu nema ko da radi, jer su svi doktori, svi tehničari Srbije napustili Srbiju i to je veliki neuspeh. Neće da kažu ono što je realno istina, da samo pogledamo koliko se zaposlilo u sektoru zdravstva poslednjih godina, posebno od kad je bila pandemija Kovida. Ja znam za moj grad Požarevac, da je blizu 100 tehničara zaposleno u poslednjih dve godine.

Znači, nije tačno. Ali, šta god da uradite morate da budete napadani. Šta god da je dobro za Srbiju, loše je za njih i njihove šanse i percepcije da dođu na vlast.

Setite se, gospodine ministre, tada ste bili još gradonačelnik Beograda, kako smo bili napadani 2014. godine za čuveni program mera fiskalne konsolidacije. Napadani smo od bivšeg režima, koji predvode Đilas i Šolak, da penzionerima otimamo njihove zaslužene i stečene penzije suprotno zakonu i Ustavu.

Evo, gospodine ministre, prosečna penzija 2008. godine, za vreme njihove vlasti, je bila 217 evra, 2009. godine 211 evra, 2010. godine 193 evra. Pa, ko je oteo penzije građanima Srbije, bez zakona, bez ičega, prevarama? Kako je to smanjena penzija za 25 evra prosečno? Nije to malo, to je preko 10%. Onda nisu brinuli o penzionerima i o interesima građana Srbije.

Godine 2012. je 204 evra bila penzija, ali to nije njihova zasluga, bila bi daleko manja, jer to je na kursu u evrima 112, 113, 114. Samo da podsetim građane Srbije da je 5. avgusta 2012. godine kurs evra bio 119,80, pa izračunajte nominalno 23.000 koliko je u evrima i koliko bi bila prosečna penzija na teritoriji Republike Srbije.

Na kraju, 2021. godine prosečna penzija je bila 250 evra, ali to je nešto što ne smete da kažete. To je rezultat kojim ne smete da se pohvalite, zato što ćete opet da dođete u situaciju da vas neko optuži kako to radite zbog izbora i pred izbore i da je to jedina politika koju ima SNS.

Ne smete da kažete da se pravi 10 autoputeva. Ne smete da kažete šta ste izgradili. Izmišljaju funkcionerske kampanje, zato što su njihovi predsednički kandidati išli samo po štalama. Nemam ništa ni protiv toga, ali nisu imali ni jednu kapitalnu investiciju da pokažu građanima Srbije, pa im je preostalo da miluju i maze telad. Kažem, nemam ništa protiv, ali to može da bude samo jedan deo kampanje za predsednika, a ne kampanja. To je bila njihova kampanja.

Valjda su mislili da smo svi mi u Srbiji goveda, a oni su vrhovni čobani i pastiri, pa će oni da nas vode. To pokušavaju i danas. I šta god da uradimo, uvek će da izmisle nešto novo i da postave nove zahteve.

Setite se samo ove priče oko „Rio Tinta“. Kada su svi oni opravdani razlozi koji su postojali otklonjeni, da li su prestale blokade autoputa? Nisu. Hoće li da se radikalizuju? Hoće. Zašto? Cilj nije ni životna sredina, cilj nije ni „Rio Tinto“, cilj je vlast, jer to kako oni brinu o životnoj sredini, govori nam kako su brinuli o građanima Srbije, ili su valjda smatrali da ako nema fabrika, nema radnih mesta, nema ni zagađenja. Možemo da razmatramo o tome, ali kako to građani sve siromašniji, a oni sve bogatiji?

Pazite, Dragan Đilas je bio ministar za Nacionalni investicioni plan. Mlađe kolege poslanici, a i ovi o kojima danas raspravljamo kad je u pitanju ova pomoć, ne znaju šta je to. To je bio jedan vid ministarstva koje je bilo zaduženo za domaće investicije, odnosno javne radove, za izgradnju puteva, auto-puteva, mostova, rekonstrukciju pruga, aerodroma. Da li je Đilas nešto od toga uradio? Jel otvoren neki auto-put? Jel otvorena neka bolnica? Jel napravljena neka nova škola? Nije ništa od toga. Pa je valjda zbog toga imao amneziju kako je on bio samo gradonačelnik grada Beograda.

Kada smo obezbeđivali pomoć svim građanima koji su bili punoletni u 2020. godini, moram da podsetim sve svoje kolege, pa i vas, gospodine ministre, kakve su sve bile debate ovde u Narodnoj skupštini i kakve je sve probleme pravio bivši režim da ne dođe do toga, jer su opet govorili, Bože moj, o nekakvoj kupovini glasova. Ako im kažete danas da je rast BDP-a u Srbiji u 2021. godini bio preko 7%, oni će da kažu to je zato što smo imali pad u 2020. godini od 0,95%.

Samo ne znam, evo, recimo, jedan podatak, ako je to bio pad od 0,9% u 2020. godini, pa smo zbog toga imali visok rast u 2021. godini, da vidimo kako to izgleda za vreme njihove vlasti.

Oni su 2009. godine imali pad od 2,7%. Znate koliki im je bio rast? Po toj njihovoj teoriji, koju samoprozvani ekonomski stručnjaci Dragana Đilasa i Šolaka prezentiraju građanima Srbije, očekuje se da bi rast bio oko minimum 10% u 2010. godini, posle pada od 2,7%. Rast je bio, verovali ili ne, samo 0,7%. Kud ćete nižu bazu nego što je bila 2009. godine?

Mogao bih ovako satima da iznosim podatke i da upoređujem vlast između SNS i Aleksandra Vučića i vlasti bivšeg DOS-a okupljenog oko DS i Dragana Đilasa. Međutim, možda će to u nekom trenutku morati i oni sami među svojim građanima i na nekim izborima da podnesu te rezultate.

Evo, imate danas i jednu kampanju, koja je, po meni, jako zanimljiva, a to je protiv referenduma kojim se menja način izbora nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija. naslušao sam se raznih gluposti oko Kosova itd.

E, sad, pošto ipak građani Srbije nisu ni glupi, ni ludi, morali su nešto da izmisle, pa su izmislili da nije vođena javna rasprava. To nije tačno. Više puta je bila, čak i ovde u Narodnoj skupštini. U javnoj raspravi su učestovali stručna javnost, to niko ne može da ospori. Došli smo do nekog teksta amandmana koji se upućuje građanima na izjašnjavanje i proveru.

Onda imate jednu situaciju da vas napadaju zbog toga zašto vi želite da povećate samostalnost i nezavisnost nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija. Znate zašto? Zato što neće moći da sprovedu više nikad onu reformu pravosuđa kakva je bila 2009. i 2010. godine.

Biće mnogo teže, moraće ponovo da pitaju građane, a sve se nadaju da će na neki način, nekim čudom, nekom revolucijom, nekim scenarijom kakav je bio ukrajinski ili u Severnoj Makedoniji ili sada, nedavno, u Kazahstanu da dođu na vlast. Zaboravljaju da se na vlast u Srbiji dolazi samo izborima.

Pa, prema tome, građani Srbije neka budu mirni. Donećemo zakon, izglasaćemo zakon za naš najmlađi deo populacije, da njima dajemo podsticaje za borbu protiv korona virusa. Svima je ta borba došla preko glave, ali moramo da izdržimo zbog javnog zdravlja. Moramo da budemo spremni da kada ova pošast prođe, nastavimo da obnavljamo i izgrađujemo Republiku Srbiju, kao što smo to radili i u teškim vremenima dok je bila korona.

Moram da podsetim građane Srbije da je u toku 2021. godine nivo stranih direktnih investicija bio skoro četiri milijarde ili tačnije 3,9 milijardi, pa bih voleo da mi neko kaže da li je u skorijoj ili u nekoj daljoj prošlosti bilo više investicija na teritoriji Republike Srbije nego što je to bilo 2021. godine, što samo nama pokazuje da se Srbija nalazi na pravom i ispravnom putu i da ne želi više da se vraća u vreme lopuža koje su predvodile Srbiju za vreme Dragana Đilasa i Šolaka?
Dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik predlagača za izbor člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije sam se javio. Predlagač je Odbor za privredu.

Na osnovu konkursa koji je raspisao predsednik Narodne skupštine, Odbor za privredu dobio je konkursnu dokumentaciju kandidata, sa svim kandidatima koji su bili raspoloženi da obave intervjuu i razgovor, što je naša obaveza i po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije. Obavljen je razgovor i doneta je odluka da se predloži Narodnoj skupštini za člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije gospodin Radojičić Čedomir.

Kada kažemo da Komisija za zaštitu konkurencije obavlja neku funkciju, većina naših građana, čak i narodnih poslanika, pomisli na sledeće - da je posao konkurencije i te Komisije taj da zaštiti krajnjeg potrošača ili učesnika u nekoj delatnosti, da ne dođe do tog monopolskog položaja koji je uvek na štetu krajnjeg konzumenta robe i usluga. To jeste tačno, ali ja se ne bih složio sa tim da je to osnovna i najvažnija funkcija Komisije.

Komisija za zaštitu konkurencije jeste jedan nezavistan organ koji je i te kako potreban svakoj privredi, pogotovo privredi koja, kao što je srpska, ipak ne spada u red velikih tržišta, velikog broja konzumenata i velikog broja proizvođača.

Ako dođe do nagomilavanja monopolskog položaja na tržištu, to nije samo problem krajnjeg konzumenta robe i usluga, već i svih koji učestvuju u tom lancu nabavljanja robe, počev od proizvođača, prevoznika, veletrgovaca, uvoznika i da ne nabrajam dalje.

Svaki monopolski položaj koji se desi u jednoj zemlji uvek pravi veliku štetu, a često i štetu koja je po svom obimu teško nadoknadiva. Imamo, nažalost, u našoj skorijoj prošlosti jednu takvu situaciju. Zahvaljujući nedostatku zakonske regulative i sa tim što naša Komisija za zaštitu konkurencije nije počela sa svojim radom, koja je inače osnovana Zakonom o zaštiti konkurencije, po „Službenom glasniku“ 79 iz 2005. godine, to je bio septembar mesec, kada je zakon donet, imate uvek one prelazne i završne odredbe kada neki državni organ počinje da radi itd, došlo je do jednog određenog monopolskog položaja na tržištu i to u jednom postupku privatizacije koji je jako sumnjiv, privatizacije koja je išla iz stečaja i privatizovana, odnosno kupljena imovina stečajnog dužnika. Govorim o „C marketu“. Kupio je tada kompanija „Delta“ 76% vlasništva „C marketa“ i to je gospodin Mišković platio 44 miliona evra.

Problem je kada nešto kupite iz stečaja, nema povratka u prvobitno stanje. Štetu koja je nastala zbog nezakonitog vođenja stečaja, nadoknađuje država.

To je bio prvi korak ka jednom, mogu da kažem, ekonomskom procesu koji ke i te kako skupo koštao Srbiju, i ne samo Srbiju kao državu, već i sve njene građane. Jer, u tom trenutku preuzimanjem „C marketa“ „Delta Maksi“ je kontrolisao preko 70% srpskog tržišta.

Sa 70% kontrole srpskog tržišta vi ne kontrolišete samo cene robe i usluga u toj delatnosti, već i cene po kojima nabavljate robu, cene po kojima vam se prevozi roba, rokove za plaćanje robe. Svako ko se bavi delatnošću u toj oblasti, ja ovde pričam o robi široke potrošnje, hteo, ne hteo morao je da sarađuje sa „Delta kompanijom“ pod uslovima pod kojima je ta kompanija to određivala.

To je značilo da je Mišković zahvaljujući svom monopolskom položaju akumulirao kapital velikog dela srpske privrede, i to kapital koji je morao da se nadoknađuje. Znači, oni koji su mu davali robu morali su to poslovanje i nedostatak sredstava koji je nastajao zato što „Delta kompanija“ nije plaćala svoje obaveze da nadoknađuju iz kredita. Opet se tu pojavljuje Mišković i „Delta“ koja na vrlo specifičan način, i to zbog ranijih, kasnijih u stvari postupaka, utiče na referentnu kamatnu stopu.

Što god je veća referentna kamatna stopa krediti sa kojima se zadužuje i privrede i stanovništvo, pa i država postaju veći, odnosno skuplji sa većom kamatnom stopom. To je bio taj prvi korak koji su naši građani osetili 2008, 2009. i 2010. godine kada je izbila svetska ekonomska kriza. To je bio taj prvi korak.

Razlog za visoku referentnu kamatnu stopu bili su depoziti po viđenju koje je Mišković plasirao u svoje poslovne banke, a sredstva su bila od njegovih dobavljača kojima on nije izmirivao svoje obaveze.

Znači, prodao je robu, zaradio je na toj transakciji, novac od prodate robe uložio je u banku na sredstva deponovana po viđenju i opet je banka ta ista sredstva vraćala kroz neku određenu kamatu. Zato je morala da bude visoka referentna kamatna stopa, jer ispod referentne kamatne stopo niko neće da plasira svoj novac u poslovne banke.

Kada ipak dobavljači ostvare određen pritisak na „Delta kompaniju“ da im se to što su isporučili robu plati, Mišković ponovo ulazi u jednu drugu transakciju. Tada njegove ćerke firme kojih ima u Sloveniji, u Bugarskoj i na Kipru isporučuju fiktivne profakture za uvoz roba i usluga. Kroz te fiktivne račune dostavlja se nalog poslovnim bankama da otkupe devizna sredstva, gde se izaziva poremećaj na tržištu i devize, odnosno evri poskupljuju za dva do tri dinara u roku manjem od 24 sata, s tim da „Delta kompanija“ kupuje po onom trenutku kada je uspostavila zahtev za nabavku deviznih sredstava.

Kada završi tu transakciju postepeno se vraća novac gde opet na kursnim razlikama koje je ostvarila „Delta kompanija“ i Mišković ponovo se zarađuje, a srpska privreda koja je već zadužena u kreditima sa deviznom klauzulom ima sada mnogo veću ratu nego što je to bilo pre početka te transakcije.

Zašto sam sve ovo naveo? To je samo jedan očit primer, jedan od razloga zašto se toliki pritisak vrši na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na čitavu Vladu Republike Srbije, na SNS, pa čak i na koaliciju koju je okupila SNS zato što je u igri veliki novac i veliki novac se zarađivao u nekom prethodnom periodu.

Imali smo i tu Komisiju za zaštitu konkurencije, evo meni je drago što je ovde i predstavnik Visokog saveta sudstva, koja je donela 2007. godine rešenje da se ne odobrava preuzimanje „C marketa“ od strane „Delta kompanije“. To rešenje je dostavljeno, a na to rešenje je „Delta“ uložila žalbu Upravnom sudu. Ne znam da li je u nekom periodu po toj žalbi rešavano, ali znam da po toj žalbi nije rešeno dok „Delta“ nije prodala „C market“ „Delezu“.

Da bih objasnio šta je to autokratija i šta je to banana država, ovo je jedan odličan primer. Jedan odličan primer. Rekao sam da je za 44 miliona evra „Delta“ kupila „C market“. Prodala ga je u gotovom novcu za 932 miliona evra i sa novim dugom od 300 miliona evra. Znači, da je prodato manje-više za oko milijardu i 232 miliona evra, da je sasvim sigurno dobitak koji je „Delta“ ostvarila 888 miliona i 500 hiljada evra, a mogući dobitak milijardu 188 miliona i 500 hiljada evra.

Znači, pogledajte – Mišković je samo na jednoj transakciji zaradio preko milijardu evra. Znate kako? Tako što je imao svog ministra u Vladi koji mu je napisao dva zakona. Zakon o trgovini, gde je sprečeno da na srpsko tržište uđu drugi trgovinski formati, na primer „Ikea“ ili „Lidl“. Jednostavno nisu mogli da uđu na tržište. Razlog? Da bi imovina koju prodaje „Delta“ dobila što veću cenu.

Hajde da kažemo, ali „Delta“ je naša kompanija, pa zašto mi ne bismo štitili interese naše domaće kompanije, neka plati stranac, taj novac ostaje ovde. Ma nije tako.

Napisan je još jedan zakon, Zakon o deviznom poslovanju koji je dozvolio da sav novac koji Mišković dobije za prodaju „Maksija“ bude iznet iz zemlje sve do poslednjeg evra.

Kažite vi meni, ako jedan čovek kontroliše Narodnu banku tako što utiče na njenu referentnu kamatnu stopu ili devizni kurs dinara, ako jedan čovek kontroliše Vladu Republike Srbije koja predlaže Narodnoj skupštini zakone, ako jedan čovek kontroliše Narodnu skupštinu koja donosi zakone kako on traži, ako jedan čovek kontroliše nosioce pravosudnih funkcija jer četiri godine Upravni sud ne postupa po žalbi Miškovića i ne potvrđuje ispravnost rešenja koje je donela Komisija za zaštitu konkurencije, to je banana država. To smo imali do 2012. godine.

Jedan čovek je određivao sve i zato je tolika hajka na današnjeg predsednika Aleksandra Vučića. Ponovo hoće da jedan ili dvojica određuju sve, da nemaju nikakav legitimitet, ali da imaju politički uticaj na određene političare i da ostvaruju svoje ekonomske ciljeve na štetu države i građana.

Zaista ne znam da li postoji neka druga država veličine Srbije sa približno istim brojem stanovnika, sa približno istim proizvodom, bruto proizvodom, u kojoj na samo jednoj transakciji može da se zaradi preko milijardu evra? Cena koju smo platili, cena koju smo platili je 600 hiljada izgubljenih radnih mesta jer poslodavci više nisu mogli da izdrže ni finansiranje „Delte“, ni finansiranje bankarskog sektora, ni visoke kamatne stope, pa su zatvarali svoja preduzeća ili su, kao što je to bio uradio „Ju es stil“, bežali iz Srbije glavom bez obzira. Takvu smo Srbiju imali.

Sada oni pričaju o nekakvoj autokratiji. Sada oni pričaju kako Srbija nije demokratska zemlja.

Sad ću da kažem, da li će to neko ozbiljno da shvatili ili ne, ali recimo šta je problem sa ovom pričom oko Rio Tinta? Šta je to njima problem, oni su Rio Tinto doveli u Srbiju? Hoćete da vam kažem? Problem je taj što neće da traže novac, nisu u situaciji da traže novac za dobijanje dozvola.

Njih baš briga i za dolinu Jadra. Njih baš briga za te građane tamo. Njih baš briga za zaštitu životne sredine, za ekologiju. Njima je žao što ne mogu da ucene "Rio Tinto" i da kažu - dozvola košta 100 miliona, 200 miliona evra. To je njima žao. Ništa drugo.

Zamislite situaciju da vama ministar za zaštitu životne sredine, odnosno brat od jednog ministra u Vladi Republike Srbije, tada je bila neka akcija da sekundarne sirovine, sekundarni otpad koji može da zagadi životnu sredinu bude predmet subvencionisanja države, odnosno država plaća onima koji ga otkupljuju i prerađuju. Sada, možete da zamislite da je brat jednog od ministara te akumulatore uvozio iz Mađarske, predstavljao Vladi Republike Srbije i Fondu za zaštitu životne sredine kao akumulatore koje je otkupio u Srbiji i ostvarivao pravo na subvenciju. To je, znaju ovi iz Vojvodine, to je brat od ovog Olivera Dulića bio.

Sada, neka mi neko od njih kaže kako oni brinu o životnoj sredini i ekologiji u Republici Srbiji? To gledam kako su brinuli dok su bili na vlasti. To kada ode onaj glumac, umetnik, dužnik Đilasov, koji je dobio dva miliona dinara, ode tamo, povede svoje kolege koji se iznenade kako izgleda srpska njiva, to rade da bi ponovo Đilas mogao da kaže – ej, ljudi, "Rio Tinto" ostaje u Srbiji, samo dozvola za rad košta 200 miliona evra koje ćete da mi uplatite na 60 egzotičnih situacija po celom svetu, a za građane Srbije nema veze, neka se raseljavaju po belom svetu, bitno je da meni bude dobro.

Sada, samo na nekoliko primera pokazao sam zašto se ovolika hajka vodi na predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, na njegovu porodicu i na stranku koju on vodi. Razlog je isključivo ekonomske prirode, isključivo za bogaćenje pojedinaca koji su to radili dok su bili na vlasti.

Uvek ću u svakoj prilici da pričam, da govorim, da podsećam građane Srbije kakve su bile lopuže dok su vršili vlast, koliko smo skupo mi kao građani platili njihovu vlast, da više takve bitange i takve lopuže nikada više ne vode Srbiju i ne budu u situaciji da pljačkaju građane Srbije. Svaki put kada ih neki državni organ pošalje u blizinu Požarevca, ja ću sa radošću da ih čekam, znam da će tu ostati barem 10, 12, možda i 15 godina, i brinućemo se o njihovom paviljonskom smeštaju da bude u skladu sa najvišim evropskim standardima.
Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za privredu je bio mišljenja da predloži Narodnoj skupštini da prihvati predlog zakona u načelu, Predlog zakona o izmeni i dopuna Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine.

Obično kada kažemo da ovakvu materiju reguliše neki zakon, naši građani nisu ni svesni koliko je uopšte ova delatnost o ova zaštita intelektualne svojine jako važna. Nažalost, nisu svesni čak ni oni koji učestvuju u industrijama tzv. kreativnim koje počivaju na intelektualnoj svojini. Na primer, na filmskoj industriji, muzičkoj, softveri, izdavanja knjiga i da ta kreativna industrija ukupno u bruto proizvodu Republike Srbije učestvuje sa oko 5%, što je nešto više od dve milijarde šesto, sedam stotina miliona evra.

Ja bih samo hteo da podsetim naše građane kako je to bilo i u ranijem periodu, jer posao Republike Srbije jeste da brine o zaštiti svake svojine, pa i intelektualne, samo da vas podsetim kako je to izgledalo, recimo, za vreme bivšeg režima.

Oni koji su tada hteli, da recimo, pogledaju film u bioskopu „Zona Zamfirova“ od Šotre, mogli su da primete da je prilikom produkcije filma uvek postojalo neko obezbeđenje koje je pazilo i na kopije filma i na to da neko od publike odnosno gledalaca ne snima taj film, da bi ga kasnije stavio na neki nosač slike. To je naravno iziskivalo i troškove koje su producenti filma imali, odnosno vlasnici filma na zaštiti svoje intelektualne svojine, a to je u to vreme kao i sada bio posao države da o tome brine.

Tako da mene u najmanju ruku čudi, zašto pojedini nosioci naše filmske industrije se ne vrate malo u taj period kada su oni morali da plaćaju privatno svoje obezbeđenje koje će da čuva kopije njihove intelektualne svojine, njihovog filma i napadaju vlast SNS koja je preuzela to, da to radi država. I to radi vrlo uspešno.

Ja tu moram da pohvalim i Ministarstvo finansija i Poresku upravu. U poslednje vreme učešće na crnom tržištu intelektualne svojine smanjeno je za oko 10%, a svaki procenat koji se vraća u legalne tokove obezbeđuje oko 1000 novih radnih mesta. Razumem zašto je Poreska uprava insistirala da se ovaj zakon dosledno sprovodi, međutim, kroz rešavanje svih ovih problema uvođenja u sistem potpune zaštite intelektualne svojine, dostigli smo jedan nivo kada nije više potrebno da tako jedan strog organ kao što je Republička poreska uprava, sprovodi ovaj deo zakona pa se to sada prebacilo na Tržišnu inspekciju, odnosno Ministarstvo trgovine i turizma. Nadam se da će naša Tržišna inspekcija ovaj zakon da nastavi da ga sprovodi isto onako uspešno kao što je to sprovodila Poreska uprava. Imamo poverenja u našu Tržišnu inspekciju, znam da se kadrovi u inspekciji ubrzano zanavljaju i da se zapošljavaju mlađi ljudi koji su puni energije, puni znanja, puni pre svega da daju svoj doprinos razvoju našeg društva i Srbije u celini.

O tome kako su se neki nezahvalno poneli prema Republici Srbiji po pitanju zaštite intelektualne svojine, govoriću u raspravi u načelu, pa ćemo da postavimo i neka pitanja koja njima mogu biti jako interesantna. Posebno me interesuje jedan drugi deo, a to je, ako sva prava imate da radite, da imate zaštitu države, ostvarite profit, kažite nama narodnim poslanicima i srpskoj javnosti, šta vam to nedostaje u srpskom društvu da prestanete da bez ikakvog argumente napadate i SNS i predsednika Srbije Aleksandra Vučića?
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ipak ću da imam diskusiju, nastup neću, i obratiću se ne gledaocima, nego narodnim poslanicima i pre svega građanima Republike Srbije. Ja vas molim da ubuduće obratite pažnju da ne dajemo svojim nekim postupcima priliku da neko unižava kasnije dostojanstvo Narodne skupštine, to je i vaša obaveza kao predsedavajućeg.

Danas imamo jednu raspravu koja je vezana za izbor članova Saveta REM-a, jedno uvek pitanje koje može da bude prilično osetljivo, uvek je nekako intrigantno, pogotovo u vremenu u kome danas živimo, ali mogu da kažem i potpuno nezasluženo. Jer valjda bivši režim kao opravdanje zašto ne može da pobedi Aleksandra Vučića na izborima okrivljuje REM, okrivljuje Javni medijski servis, okrivljuje razne nosioce informacija, ne postavljajući pitanje kolika je njegova odgovornost za rezultate koje ima od građana Republike Srbije.

Dokle su spremni da idu kao bivši režim, to postaje prilično morbidno. Meni kao poslaniku koji je bio opozicioni poslanik za vreme vlasti bivšeg režima posebno smeta kada bivši režim i oni koji ga danas podržavaju tvrde da u Srbiji ima diktature. Reći ću vam zašto. Zato što su nas opozicione poslanike, dok su oni bili na vlasti u Republici Srbiji tukli na konferencijama za štampu. Tukli su nas na trgovima. Tukli su nas u zgradi Narodne skupštine, u sali Narodne skupštine. Oni nemaju pravo da pričaju o bilo kakvoj diktaturi.

Da objasnim građanima Republike Srbije kako je to izgledalo. Ako neki poslanik, po mišljenju predsedavajućeg, izađe iz teme dnevnog reda, znači nema govora mržnje, nema uvreda, nema ničega, samo tema dnevnog reda, mora da napusti salu Narodne skupštine. Ako to ne uradi, odbije, vrati se na mesto, biće prekinuta sednica, dolazi policija, skupštinska ova, doduše, koja zamoli poslanika: „Molim vas, izađite“. On kaže: „Neću, oduzeli ste mi moje pravo, moje pravo zbog koga su me građani poslali ovde, da govorim, da iznosim politički stav, zbog koga se ovde nalazim“. Kaže – u redu, nema problema. Kreću i tada sve kamere, koliko god da ih ima u sali, kablovi su iščupani iz tih kamera, nema više nikakvog dodira sa spoljnim svetom u bilo kom obliku, prekinuta je struja, prekinut je signal, a onda dolazi neka policija za koju ja ne znam odakle, znam da nije ovde skupštinska, i brutalno se obračunava sa narodnim poslanicima. Nemojte da se zanosite da ćete imati priliku da upalite kameru na mobilnom telefonu. Neće biti prilike. Tako je bilo za vreme njihove vlasti i njihovog režima. Sve sam to doživeo. Imate snimak kako su me napali na konferenciji za štampu, pa sad vidite dokle ide ta morbidnost.

Bivši režim jeste ubio Ranka Panića, ali kažu – to je bilo na nasilnim protestima. Ja sam bio na tim protestima. Nikakvog nasilja nije bilo. Iz čistog mira policija nas je okružila, počela da nas zasipa suzavcima i da nas rasteruju i tuku. Nikakvog nasilja nije bilo. Nisu nam dozvoljavali da prošetamo do RTS-a jer su se bojali da može da se stvori tako negativno raspoloženje prema tadašnjem režimu da mogu da se izazovu prevremeni izbori, koji po njihovoj proceni nisu trebali da se dese i bojali su se bilo kakvih izbora do kraja mandata. Nije im bilo dovoljno ni 100.000 ljudi ovde ispred Narodne skupštine, koji su mirno tražili samo raspisivanje izbora, ništa više, na prijavljenom skupu. A onda bivši režim priča o diktaturi danas. Pa ljudi, morbidnost. Znate šta još kažu? Ranko Panić nije ni bio tako mlad, imao je tada 39 godina. Imao je više godina nego što bi po nekom kriterijumu trebalo da ima čovek za koga biste rekli da je mlad. To znači da je moje godište, 1969. Ali, da je živ i da ga nisu ubili, danas bi imao 52 godine. To možete slobodno da pročitate na portalima koji podležu REM-u, portalima koje osniva, finansira i podržava bivši režim.

I onda neko priča o diktaturi. Gledajte kako danas preko tih portala, ne informišu se više građani samo preko štampanih medija i preko televizijske kuće, nego i preko portala. Naći ćete da oni koji su blokirali auto-puteve, blokirali trgove, kaže – mi smo bili tamo i dobili smo prekršajne prijave. Pa nego šta nego ćeš da dobiješ prekršajnu prijavu? Jer mi donosimo zakone ne da bi ih narod poštovao samo, nego da bi uredili neku materiju, sloboda kretanja, sloboda ljudi. To pravo ste nekome oduzeli. I kažu – odakle policiji, pazite vi njihov način razmišljanja, naš broj lične karte i matični broj? Pa stvarno, ljudi, ja ne znam koji državni organ izdaje ličnu kartu. Ja mislim da je to naša policija. Ali vidite kako na pokvaren način hoće da prikažu diktaturu, jer ko se u to ne razume poverovaće. Je l' zloupotrebljen broj lične karte? Nije. Je l' ga neko video u medijima? Od policije ne, od državnih organa ne, jedino ako oni sami objave, ali to je već stvar njihovog izbora.

Znači, nema zloupotrebe podataka o zaštiti ličnosti. Ali, će i to pokušavati da prikažu kao diktaturu. Jer bože moj, ja sam izašao na sred autoputa, ništa nisam radio, zašto sam ja dobio prekršajnu prijavu. Pa, zato što ti nije mesto na autoputu. Nema problema, hoćete da održite proteste. Evo ga trg ispred Narodne skupštine, idite ispred Vlade, prijavite skup, održite, niko vam neće ništa. I da je neko, zaista hteo da traži neko rešenje bilo kakvog problema, pa prva stvar je valjda da zatraži prijem u Narodnu skupštinu. Niko ništa od nas nije ni tražio niti nas je pitao, jer je htelo da se stvori takvo nezadovoljstvo koje će da izazove neki određeni građanski bunt.

Ne zanose se oni da će oni na izborima da dođu na vlast. Evo, sada imate jednu polemiku koja ide u zaštitu jednog našeg umetnika, režisera, itd. Reč je o Goranu Markoviću. Sada, čitav hvalospev o njemu, njegovom umetničkom radu i kako je ministar u Vladi Republike Srbije Darija Kisić Tepavčević zla. To imate kao da je najveći, ne znam da opišem kako oni ženu žele da prikažu njenu količinu zla. Što, naravno, nema nikakve veze sa istinom.

Čovek je nezadovoljan nekom odlukom nekog državnog organa, nije dobio pare. Smatra da mu pripadaju. Zato što nije dobio, sada je on postao disident. Čekajte, ja kolegu Đukanovića, našeg Vladu, volim da zovem disidentom. On je disident zato što iznosi svoj politički stav koji se možda meni neki put i ne svidi, ali to je njegovo pravo. Kakav je ovo politički stav?

Kaže ovako – stvar se zaoštrava i vodi ka raspletu, jedino što nije rečeno kakvom, moguće je da dođe do mirnog pada režima, što je malo verovatno, a takođe se može desiti da ovo sadašnje stanje predstavlja med i mleko prema onome šta nas čeka. Jedno je sigurno, ako režim reši da po svaku cenu nastavi da vlada, što uključuje i zlostavljanje ljudi, posete kućama, otvaranje logora i slično. Ljudi, u Srbiji nikada nije bio ni jedan logor koju je vlast, prava demokratska vlast u Srbiji otvorila. Jesu bili fašistički, ali ne srpski. To ne može da bude neko disident, ako to tvrdi.

Postavljam pitanje, kako će režim da padne? Vlast se gubi i dobija na izborima. Ako dođe do pada, to je nasilan oblik preuzimanja vlasti. Poziva se na nasilje. Svi Đilasovi i Šolakovi mediji podržavaju takav vid.

Kako se i koja rečenica je sporna u svemu ovome? Ja se ipak nadam da Aleksandar Vučić ima pred očima Čaušeskuov kraj i da će se povući bez krvi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde ima puno mladih kolega, nije za svačiji stomak. Pogledajte kraj Nikolaja i Elene Čaušesku. Neću ja da ulazim u razloge kako je došlo do njihovog pada, šta ga je izazvalo i koliko su oni sami doprineli, ali su ljudi streljani. I oni režiseri i glumci koji to brane neće da shvate da kada snimak prestane ovo dvoje ne ustaju, oni su mrtvi, nema glume, nema fikcije.

Da li takav kraj priželjkuje Aleksandru Vučiću bivši režim? Da li takav kraj priželjkuje i Goran Marković? Svaka čast njemu za njegovo umetnički doprinos srpskoj kulturi društva, ali to vam ne daje za pravo da radite šta god hoćete. Ne daje pravo nikome.

Još nešto da poručim, pošto vidim da su se mnogi javili. Sit sam više Srba ili građana Srbije kojima Srbija nije jedina zemlja i koji od zemalja ne vole najviše, pa dolaze u Srbiju da mi dižu revoluciju i bune, pa kada upropaste Srbiju svojom revolucijom ili bunom, vrate se u zemlju odakle su došli ili koju više vole. Ja nemam drugu Srbiju, nemam ni drugi život, nemam ni drugu zemlju i hoću da se borim za ovu Srbiju, da bude normalno napredno društvo, da njeni građani žive bolje, a ne da jednoj eliti koja sebe smatra, kako kažu, intelektualnom elitom, budu oni jedini kojima je dobro, a mi smo nesposobna rulja koja zaslužuje da budu robovi toj intelektualnoj eliti.

Pa, kada ne mogu da pobede na izborima kažu – narod je dobio vlast kakvu zaslužuje. Uvek narod dobije vlast kakvu zaslužuje, kakvu, pre svega, narod želi. Oni su glasali za Aleksandra Vučića i SNS, zato što nisu dovoljno inteligentni da shvate da je bolje da budemo mi na vlasti, da se mi bogatimo, a oni da budu siromašniji. E, takva je danas medijska slika u Srbiji.

I, ja se slažem, nikada demokratije nije dovoljno, ali nemojte da me neko ubeđuje da je u Srbiji danas manje demokratije nego što je bilo za vreme vlasti Đilasa, Šolaka i ekipe oko njih. Svi njihovi motivi zašto se sve ovo dešava u Srbiji jeste, Srbija je danas bogatija zemlja nego što je bila dok su oni vršili vlast i ponovo im je zinulo za ono što pripada građanima da bi oni bili još bogatiji.

Branićemo te građane, nećemo da dozvolimo da oni dođu na vlast bez volje tih istih građana, pa svidelo se to njima ili ne i neće biti ni logora, neće biti ni upada u kuće i nemojte da plašite građane.

Nemojte da ih plašite, oni imaju pravo da izaberu koga žele na vlasti, a to što vas neće, postavite pitanje vaše odgovornosti, vašeg doprinosa što vam građani ne veruju. Nije zato kriv Aleksandar Vučić, nije kriva SNS, nego isključivo vaš lopovski način vladanja u prethodnim godinama. Pa, onda možemo da pričamo da li u Srbiji zaista je diktatura, kada to shvate da li je u Srbiji zaista diktatura ili prava otvorena demokratija. Bez blokada ulica, bez blokada saobraćaja, samo nešto najobičnije što se zovu izbori.

Srpska napredna stranka došla je na vlast 2012. godine. Izbore smo imali i 2014. godine, i 2016. godine, 2020. godine, imaćemo i 2022. godine, pa ja taj luksuz kao te gospode nisam imao. Pa, neka izađu na izbore. Neka probaju da pobede. Neka probaju da ubede građane da li su se promenili na bolje ili su ostali iste lopuže kakve su bile dok su vladali, a do tada, neka prestanu da pokušavaju da nas uplaše. Ne plašimo se mi njih, nismo se plašili ni kada su bili na vlasti, još manje sada.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam optimista da će kad-tad i Đilas i Zelenović da odgovaraju pred našim pravosudnim organima, bez obzira što su oni birali sudije koje danas sude. Jednom će ipak morati da se zadovolji pravda i da svako za ono što je radio i odgovara.

Izbor nosilaca pravosudnih funkcija, vidim da ovde ima i tužilaca, uvek je osetljiva tema u srpskom društvu. U poslednjih nekoliko godina stalno bivši režim pokušava SNS da prišije i dokaže pritisak na nosioce pravosudnih funkcija. Imaju tu često i neke od svojih eksponenata, kao što je bio onaj sudija Majić, imamo čak i neke koji su sudije Vrhovnog kasacionog suda. A šta je zapravo istina?

Ovaj Ustav je počeo da se primenjuje od 2007. godine, 2010. godine, čini mi se, izabran je prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda, Nata Mesarović. Da li neko zna kako je izabrana Nata Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Birao je bivši režim, Đilas, Šolak, Zelenović, Dušan Petrović. Da biste ušli u proceduru za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda koga predlaže Visoki savet sudstva po prethodno pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Ja sad pitam bivši režim - da li je Narodna skupština imala pribavljeno mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda kada je birala Natu Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Nije. Ja taj papir nisam dobio kao narodni poslanik.

Da li ima predlog Visokog saveta sudstva da se za predsednika suda bira Nata Mesarović? Evo, ja vam kažem - ni taj papir nema. Nema predloga na osnovu koga je Nata Mesarović birana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Znate ko je predložio nju? Predložio je Boško Ristić, ne mama i tata. Sakrio je Izvornik o predlogu Visokog saveta sudstva, sakrio je kao predsednik Odbora za pravosuđe i poturio Narodnoj skupštini odluku, u stvari mišljenje Odbora za pravosuđe kao predlog da Nata Mesarović bude birana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, gde je ušao u direktnu primenu Ustavu mimo zakona koji reguliše tu oblast.

Sada takva jedna ekipa pokušava da predstavi građanima Srbije kako sadašnji režim i Aleksandar Vučić vrše pritisak na nosioce pravosudnih i tužilačkih funkcija. To danas tako izgleda.

Kako izgleda to kako rade njihovi tužioci i sudije. Evo, ja kao laik, nisam pravne struke, ali smatram da svaki sudija i svaki tužilac pre svega treba da imaju određenu dozu integriteta, hrabrosti da rade svoj posao u najboljoj veri, znanju, da izvode dokaze u najboljoj veri, znanju i da na osnovu toga tužilac pokrene neki krivični postupak, sudija vodi krivični postupak, donese presudu koja je osuđujuća ili oslobađajuća, na osnovu dokaza koji se izvedu.

Moram da kažem, da su hrabrost, samostalnost, nezavisnost, integritet lična karakteristika pojedinca, a ne zakona i Ustava. Zakon i Ustav daju samo mogućnost da se taj integritet, samostalnost, nezavisnost ostvare. A kako izgleda sa tužiocima koje je birao taj isti sastav Narodne skupštine, predlagalo Državno veće tužilaca i predlagao Visoki savet sudstva. Recimo, ovo je događaj koji je još uvek aktuelan. Dešava se u jednom malom sudu na istoku Srbije.

Iluzija je da u nekim postupcima ravnopravno mogu da učestvuju odbrana i tužilaštvu kada je u pitanju kriminal. Kriminal se vrši radi sticanja protiv pravne koristi i sasvim je sigurno da onaj ko vrši krivična dela za koja se sumnjiči da će i obezbediti sredstva za svoju odbranu ukoliko dođe pod udar zakona.

Šta ćemo za krivična dela koja su ih nehata? Nisu ravnopravni, znate zašto? Zato što tužilac ima državu za sebe. Ima budžet koji je skoro neograničen i baš zato tužilac nema pravo da izvodi samo dokaze koji su osuđujući, već i koji idu u korist lica koje je osumnjičeno da ne bi započeo postupak ili se ogrešio o nevinost osumnjičenog ili nevinog čoveka osudili.

Znate šta kaže tužilac o jednom takvom predmetu? Šta to mene briga. Ne moram dopis odbrane da prosleđujem veštacima da se izjasne na primedbe za veštačenje jer možda ću dobiti odgovor zbog kog neću moći da podignem optužnicu. Razlog zašto to radi je jer se boji eventualne osude sredine u kojoj živi.

E sad, ja postavljam pitanje – kako on misli da sudi ozbiljnom kriminalcu ili da vodi krivični postupak protiv ozbiljnog kriminalca?

Znači, imam zamenika tužilaca ili tužioca koga su postavili Boško Ristić, Nenad Konstantinović, Nata Mesarević i ostali, Dragan Đilas, koji može da sudi samo secikesama i kokošarima, nikome više.

Pazite dalje. Ako se pogodi, a pogodilo se jer uvek nešto tako pre ili kasnije mora da se desi, da je i sudija takav, pa sada sudija istom logikom ne postupa nepristrasno u celom postupku, već po uputstvima koja daje tužilaštvo, što je jako teško dokazati, jel tako, osim ako se zakaže ročište na kome treba da se izvode dokazi o kojima nije obaveštena suprotna strana.

Ne verujete? Zaista je tako, jer advokat ne mora sve da zna o postupku. On zna Krivični zakon, Parnični zakon, procesne radnje, ali da bi zasnivao svoju odbranu on mora da angažuje lica koja su iz te struke, jel tako, i ako nije obavešten koji će dokazi da se izvodi može li da ih angažuje? Ne može. E, to se zaista dešava. Sad, u ovom trenutku. Dostavićemo dokaze, nije sporno.

Sad dolazimo do onog dela koji je jako bitan, a to je da ćemo kroz ove reforme staviti jedan ozbiljan teret na Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca da zaštite građane od sudija i tužilaca koji nemaju hrabrost, samostalnost, nezavisnost i integritet.

Ja mogu da prihvatim, u nekom delu, pa ne bi bio kukavica ako kaže – e, izuzmite mene, ne želim u ovome da učestvujem. Ne, podići ću optužnicu da bi rekao – sud neka ga oslobodi, a sudija koji postupa – ja ću da ga osudim, pa neka ga oslobađa apelacija. Imate tužioce koje zovu fioka. Znate i za to.

Dakle, jedan ozbiljan posao je pred vama kada je u pitanju Visoki savet sudstva da se taj postupak zaista vodi u skladu sa zakonima koje mi donosimo, da sudije zaista sude na osnovu dokaza, u najboljoj veri i znanju mere te dokaze. Jer, ako sudija kaže – ne dozvoljavam vam da izvedete dokaze ili – odbacuje se vaš predlog, pa to je već izlazak iz onog dela koji se zove nepristrasnost.

Ma, pusti stranu neka izvede dokaze. Kojim ćeš dokazima da prikloniš veru, to je tvoje diskreciono pravo i to ti pravo niko ne osporava, ali ćeš morati da ga obrazložiš, da ga napišeš u presudi, pa neki drugi sud ako bude cenio oceniće, a onda ako imaš puno takvih presuda, red bi bio da Vrhovni savet sudstva konačno ceni i to što radi takav jedan takav sudija, kao i Državno veće tužioca šta rade takvi tužioci.

Još samo jedan deo svega onoga što čeka jedan organ. Lično, ja smatram da je izbor nosilaca pravosudnih funkcija i tužilačkih funkcija koje je vršila Narodna skupština ipak na neki način bio u prisustvu javnosti i da je prisutnost javnosti obavezivala i Visoki savet sudstva i narodne poslanike da donose ispravne odluke prilikom izbora. Ne kažem da je to uvek bilo, jer i pored toga što smo pominjali da se Nara Mesarević bira na način koji nije predviđen Ustavom i zakonom ona je izabrana, pa je Ustavni sud morao da potvrdi da je tadašnja opozicija bila u pravu. Ali, ipak prisustvo javnosti ograničava određenu samovolju.

Voleo bih da Vrhovni savet sudstva u budućnosti, ako i kada budu zaživele reforme koje se sprovode u Ustavu, zaista vodi računa o tome šta rade sudije koje on imenuje i postavlja na određen način.

Imamo danas na sednici i Predlog odluke o izboru člana Saveta guvernera Narodne banke Srbije. Samo bih jedan mali detalj koji jeste vezan za našu monetarnu politiku, možda po nekima ne previše.

U nedelju je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić rekao da su primanja vojnika, podoficira i oficira u proteklih 10 godina porasla u proseku za nekih 70% i oglasio se neki Samostalni sindikat Vojske Srbije ili kako se već zove Sindikat Vojske Srbije, koji je rekao da predsednik Aleksandar Vučić nije u pravu i da je plata bila negde oko 40.000 dinara, što je iznosilo 500 i nešto evra. Sada vidite kakvim se sve trikovima služi bivši režim kada pokušava da napadne predsednika Aleksandra Vučića, SNS i rezultate koje ima SNS i Aleksandar Vučić.

Predsednik je lepo rekao pre 10 godina, a taj sindikat kao referentnu godinu pominje 2008. godinu. Nismo mi danas na kraju 2018. godine, nego na kraju 2021. godine. To je samo jedan podatak, jedan primer kakav vrhunski bezobrazluk koristi bivši režim da bi pokušao da prevari građane, da ih opet nekako privoli da glasaju za njih na nekim narednim izborima.

Sad moram da postavim jedno pitanje. Juče je bila sednica Vlade Republike Srbije kojoj su prisustvovali predsednik Srbija Aleksandar Vučić i direktori javnih preduzeća, guverner Narodne banke, gde nas je guverner, gospođa Jorgovanka Tabaković, obavestila da su u proteklih nekoliko meseci za 550 miliona evra, uveženi energenti na teritoriji Republike Srbije i da se u narednom periodu očekuje još 250 miliona evra da utroše „Elektroprivreda Srbije“ i „Srbijagas“, ali nije bilo ni reči o tome da će da dođe do promene kursa.

To za vreme bivšeg režima nije bilo moguće. Kada su se obezbeđivale devize za funkcionisanje državnih i javnih preduzeća „Topčider“ je radio punom parom. Naša nacionalna valuta je svakim danom gubila svoju vrednost. To samo potvrđuje koliko su bili ispravni potezi koje su SNS i Aleksndar Vučić povukli 2014. godine na našem ekonomskom planu. Čini mi se da ti ekonomski rezultati najviše bole bivši režim jer sa takvim dobrim ekonomskim rezultatima nemoguće je da Đilas, Šolak, Vuk Jeremić, onaj nesretni Ponoš, pobede Aleksandra Vučića na bilo kakvim izborima. To će uvek osporavati.

Cela priča njihova se vrti ne oko nezavisnosti pravosuđa, znaju oni da je naše pravosuđe nezavisno i samostalno, vrti se oko toga da se prikaže i izmisli diktatura, da se prikaže i izmisli da su građani za vreme njihove vlasti bolje živeli nego za vreme vlasti Aleksandra Vučića i SNS.

Valjda ubeđuju građane da je sada lošije nego što je bilo 2011. i 2012. godine, a imaće to priliku da provere 3. aprila 2022. godine, i ne verujem da će biti zadovoljni tim rezultatima, jer građane Srbije ne možete za tako velike stvari dva puta prevariti.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažavam i razloge gospođe ministra. Ništa se ne sekirajte gospodine Dačiću. Imamo dovoljno iskustva da znamo da Skupština nije baš uvek u onom radnom delu, kako mi to očekujemo i kako bismo voleli.

Danas treba da istaknemo nekoliko stvari o zakonskim predlozima o kojima raspravljamo. Mnoge moje kolege su danas govorile o ovom kreditu, odnosno zaduživanju Republike Srbije za finansiranje projekta Ruma – Šabac – Loznica. Svakako da je to jedan od projekata koji je jako važan, pogotovo za te ljude koji žive u tom kraju. Međutim, ono što je moj uvaženi kolega Životić Ilija rekao – prvi put da danas raspravljamo o nekom kreditu koji nije indeksiran u nekoj stranoj valuti, nije ni u evrima, nije ni u dolarima, nije ni u švajcarskim francima. Ovo je kredit koji je u dinarima. To svakako govori u prilog onoj činjenici da Republika Srbija hoće da izvrši deevroizaciju i da ona najvažnija valuta prilikom zaključivanja ugovora, bilo da su oni poslovni, komercijalni, bilo da su nekog drugog finansijskog, bude u dinarima.

Još jedna stvar govori koliko je Srbija uznapredovala, a to je kada pogledate kamatu. Kamata se sastoji od fiksnog dela i onog promenjivog. Fiksni deo je 2% i uvećava se za belibor šestomesečni koji u ovom trenutku iznosi nešto malo više od 1%. To znači da je godišnja kamata po ovom kreditu nešto malo više od 3%.

Da bih objasnio građanima Srbije šta to znači, za vreme bivšeg režima i vlasti Dragana Đilasa, Šolaka i ostalih, nije bilo moguće napraviti ovakav kredit ne za dinare, nije bilo moguće za evre. Kamatna stopa po kojoj se tada zaduživala Republika Srbija iznosila je preko 7% u nekim ugovorima, preko 7%. Od čega zavisi kamata? Visina kamatne stope, odnosno davalac kredita određuje visinu kamatne stope srazmerno riziku od toga da li će onaj koji je uzeo kredit taj kredit i moći da vraća tj. da što postoji veća opasnost da kredit neće biti vraćen kamata na taj kredit biva veća. Tako razmišljaju banke i sve druge finansijske institucije. To navodim samo kao primer kako je poverenje imala Republika Srbija kod finansijskih institucija kako međunarodnih, tako i domaćih za vreme vlasti Dragana Đilasa i Šolaka.

Znači, mi smo tada imali kamate koje su bile preko 7% ne dinarske nego indeksirane u evrima. Da ne pričamo o nekim drugim stvarima.

Sada imamo dinarski kredit za jedan infrastrukturni projekat, nije to malo novca, koji ipak nema određenih rizika. Nemate rizik od kursnih razlika, oni nisu ovde uračunati. Znači, apsolutno sve one vrednosti koje treba da ima država kada uzima jedan ovakav kredit su predvidive i kontrolisane od strane naše države, odnosno imamo uticaj, ne kontrolu, nego uticaj određenim zakonskim rešenjima, postupcima koje vodi Narodna banka, zaštitu od inflacije itd, što i jeste obaveza poslovnih banaka.

Šta je tu još bitno? Mi smo imali pre nekoliko dana otvaranje niza infrastrukturnih projekata, između ostalog otvoren je i projekat izgradnje brze saobraćajnice između Požarevca i Golupca, sada vidimo drugi infrastrukturni projekat za koji dajemo saglasnost, odnosno garanciju Ruma-Šabac-Loznica, ali treba istaći da je, od kad je na vlasti SNS, predsednik Srbije, a raniji predsednik Vlade, Aleksandar Vučić, završili smo neke projekte za koje smo sanjali da će ikad biti završeni, koji su trajali nekoliko decenija.

Pre svega, tu mislim na projekat Koridora 10, završen je istočni krak, južni krak, imamo sad Moravski koridor koji se radi, imamo autoput Miloš Veliki. To su sve jako bitni infrastrukturni projekti. Neke moje kolege su govorile oko modernizacije železnica. Znači, pokušavamo da kroz saobraćajnu infrastrukturu da li je ona putnička, da li je železnička, pokušavamo da što je god moguće više da stvorimo ekonomski ambijent za dalji razvoj Srbije. Naravno da ćemo uvek kada to radimo imati one koji na svaki način pokušavaju da sve one rezultate koje ima i Aleksandar Vučić, a pre svega Republika Srbija na određen način minimiziraju.

Pre nekoliko dana i predsednik Republike Srbije obilazio je Nišavski okrug, između ostalog obišao je i određene vojne jedinice, porazgovarao je sa vojnicima, njihovim starešinama i čini mi se da jedna od stvari koja najviše boli bivši režim jeste i ta modernizacija Vojske Srbije. Pa, čak idu dotle da se određeni podaci falsifikuju ili se ne iznose kako to zaista jeste i kako to zaista treba. Imamo onog nesretnog bivšeg načelnika Generalštaba Ponoša koji kaže, tvrdi da svaki strani ambasador gleda svoje interese, a da Srbija pod Aleksandrom Vučićem dobije ono što preostane od tih stranih ambasadora.

Ja bih to mogao da prihvatim da to kaže neko drugi. Ali, ako to kaže Ponoš, načelnik Generalštaba koga su strani ambasadori postavili da bude načelnik Generalštaba, onda imamo zaista jedan ozbiljan problem u njegovom mentalnom sklopu. Da to priča načelnik Generalštaba koji je produžavao resurse gumama na avionima da bi Šutanovac mogao iz vazduha da vidi Srbiju. Neki se smeju, kolega, ali to je istina. Vojno-tehnički institut je produžavao resurse gumama na avionima da bi mogao Ponoš, Jeremić, Šutanovac, Đilas Srbiji da se vide kako je upropašćavaju iz vazduha. Da se to dešavalo nekom drugom, bilo bi za podsmeh, ali dešavalo se nama, više je za plakanje.

Onda su pronašli čak i razne parainstitucije, parasindikate, koji će da iskrivljuju sliku kakva je zaista danas u Srbiji. Evo, imate sad neki Vojni sindikat Srbije, je li tako? Dali su neko saopštenje, napali su to što je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić radio u Nišu i kažu ovako doslovce – plata jednog vojnika 2008. godine bila 40 hiljada dinara, danas je 56 hiljada dinara, i nije tačno da su plate porasle 75%. Ako tako pričamo možemo iz vremena iz stare Jugoslavije, one velike, da poredimo plate pa da vidimo šta je to bilo.

Ali, taj sindikat koji se predstavlja da je vojni, ja ne znam prvo da li vojska može da ima sindikate, ali evo hipotetički da kažemo da može, što ne kaže kolika je plata bila 2012. godine? Godine 2008. je Ponoš došao da bude načelnik Generalštaba, 2012. godine je napustio to mesto, odnosno zahvalili su mu se građani Srbije, rekli su mu – nemoj bre više da upropašćavaš ovu vojsku. Srpski narod voli svoju vojsku, uvek je bio uz svoju vojsku, zato što je ta vojska bila uz taj isti narod, zato je ta vojska i kroz istoriju bila nepobediva.

Kolika je bila plata 2012. godine? Pa, isto 40 hiljada dinara. Koliko je bio evro 2008. godine? Sedamdeset osam dinara. Koliki je bio 2012. godine? Sto osamnaest dinara, 119,80 dinara tačnije. Pa, kad su izgubili životni standard pripadnici Vojske Srbije, za vreme vlasti Aleksandra Vučića i SNS ili za vreme vlasti bivšeg režima Dragana Đilasa, Šolaka i tog nesretnog Ponoša i onog izgubljenog Vuka Jeremića? Što to ne kaže Vojni sindikat Srbije? Što je izvrću činjenice? Pa zato što su oni bili sluge Ponošu, Đilasu, Jeremiću i ostalima. Navodno se bave nekom sindikalnom borbom, ne interesuje mene to. Mene interesuje put kojim ide Srbija, a put kojim ide Srbija nije više put u propast kao što je to bilo do 2012. godine. Čini mi se da bivšem režimu najviše smeta to što sada Srbija počinje da napreduje kao država.

Već sam govorio nekoliko puta, ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako je završen Koridor 10. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako radi „Železara“ u Smederevu. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako radi rudnik bakra u Boru. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako se otvara „Linglond“ u Zrenjaninu. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako se država više ne zadužuje po enormnim kamatama na finansijskom tržištu, nego u dinarima. Ne može da pobedi bivši režim Aleksandra Vučića koji je smanjio stopu nezaposlenosti sa 28% na manje od 10%. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića kada smo nasledili državu BDP je bio 33 milijarde, a danas je preko 52, 53.

Ne može tada da pobedi bivši režim. Onda su potrebne laži, potrebno je izvrtanje činjenica, potrebno je da se mladi ljudi koji ne znaju kakav je bio Đilas dok je bio na vlasti, koji ne znaju kakva je izdajica bio i Vuk Jeremić dok je bio na vlasti, koji ne znaju kakav je Ponoš bio nesposoban načelnik dok je bio načelnik. Pokušavaju na to neznanje tih mlađih ljudi, na nedostatak njihovog životnog iskustva da prikažu kako je u Srbiji za vreme njihove vlasti bilo bolje, kada je preko 600 hiljada ljudi ostalo bez posla. To nisu rezultati sa kojima se neko ponosi, to nisu rezultati da vam daju pravo da se nadate nekoj izbornoj pobedi. Onda vam trebaju takvi koji će da blokiraju autoputeve, navodno ekološki protest. blokiraju i izgradnju fabrike guma. Ali, tačno se zna, tamo gde je ruski kapital, gde je kineski kapital tamo ćemo da pravimo blokade, tamo gde je zapadni kapital.

Ja ne želim ni zapad da ima bilo kakve blokade, da se razumemo. Tamo nećemo, jer postoji opasnost da nam otkažu podršku, da na neki čudan način, makar i nasilnim putem dođemo na vlast.

Eto, to su politike koje vodi bivši režim. To su politike koje ćemo da imamo priliku sve više da gledamo u narednom periodu i sve više će biti izražavane. Pokušavaće na svaki mogući način da nađu bilo kakav povod da još malo zagorčaju život, ne vlastima u Srbiji, nego građanima Srbije, što samo pokazuje kakvi su bili i koliko su o građanima Srbije brinuli dok su bili na vlasti.

Mi ne želimo njihove rezultate. Nije rezultat Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića 600 hiljada ljudi bez posla, nego Đilasov, Jeremićev, Šolakov. Nije rezultat Aleksandra Vučića da nam nacionalna valuta izgubi vrednost preko 50%, nego baš bivšeg režima. Uvek ćemo to da ističemo.

Mi sada pričamo o nekom kreditu koji iznosi 14 milijardi dinara. To je nešto preko sto miliona evra. Napravićemo jedan autoput Ruma-Šabac-Loznica. Trebaće nam pet, a možda i šest ovakvih kredita, da isplatimo novac koji je Đilas oteo od građana Srbije, iz budžeta Republike Srbije.

To su razlike između nas i njih. Kada kažu da javni dug Republike Srbije raste, ne raste, javni dug pada. Država više novca zarađuje. Država ima bolju privredu. Država ima veći broj zaposlenih. Njeni zaposleni primaju veće plate, ne samo u držanim, nego u svakom delu. Imamo veću mogućnost da kroz kredite brže finansiramo svoj razvoj i povećavamo plate i dalje, ali na zdravim osnovama.

To su naši rezultati. Koji su njihovi? Kao što rekoh, 600 hiljada radnih mesta izgubljenih. Jedan metar puta nisu napravili. Nijednu fabriku nisu otvorili, nego su fabrike zatvarali. Nijednu bolnicu nisu napravili. Nijedan klinički centar nisu napravili. Nijedan dom zdravlja nisu napravili. Uvek ćemo da se borimo protiv takvih. Takvi više nikada ne smeju da dođu na vlast u Srbiji. Ne smeju.

Mogu da izmišljaju, mogu da lažu, mogu koliko god hoće. To koliko su oni u stanju da slažu, moraju da znaju da mi mnogo više volimo Srbiju nego što oni mogu da slažu i da ćemo uvek imati više energije da sačuvamo Srbiju od takvih lopova koji su nas upropastili i unazadili u prethodnih 12 godina.

Ako u to ne veruju, uveriće se 3. aprila 2022. godine. Srpska napredna stranka će imati razloga, potpuno sam siguran, da slavi, a oni će opet da traže neke povode da opet nešto blokiraju, opet nešto zatvore, opet nešto upale, da bi mogli opet nešto da ukradu.
Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o patentima svakako je razlog da se pozdravi. Dobro je imati zakonsku regulativu koja će da zaštiti domaće proizvođače u farmaceutskoj industriji. Na taj način štitimo i svoje tržište i svoje zaposlene i svoju industriju.

Međutim, nemojte mi sada zameriti što neću mnogo pažnje da obratim na taj Predlog zakona. Pričaću o jednom drugom patentnu koji je nastao na teritoriji Republike Srbije. Nije u nadležnosti našeg zavoda, ali i te kako osećamo posledice jednog takvog patenta. Reč je o jednom patentu koji je nastao 5. oktobra 2000. godine u Srbiji koji je suštinski nasilna promena vlasti, jednom patentu koji je poslužio da se razne vlasti menjaju u raznim delovima sveta. Znate, kao što je nešto nedemokratsko i što je nešto nasilno i što uvek izaziva određen otpor kod svakog poštenog građanina, dobronamernog građanina, bez obzira gde se on nalazi na zemaljskoj kugli morali su da smisle naziv koji će da opravda to nasilje i da ga prikrije i nazvali su to obojenim revolucijama.

Izgovori za obojene revolucije ili povod bili su često nedemokratski režim, nedostatak ljudskih prava. To su bili povodi, a uzroci su bili mnogo dublji. Recimo, koliko god da se danas svidi nekome ili ne ovo što ću da kažem činjenica jeste da jedna obojena revolucija u Srbiji u ovom trenutku traje. Povod je Zakon o eksproprijaciji. Povod je Zakon o referendumu. Povod je Rio Tinto. Razlozi su mnogo dublji. Oni razlozi zbog kojih se vrši obojena revolucija jeste na prvom mestu da se skloni vlast koja ima podršku građana, nedvosmislenu, dokazanu toliko puta jer kroz smenu vlasti koju podržava građanska većina u Srbiji neki drugi bi završili svoj posao koji su započeli ovde neki pre nekoliko godina, neki pre nekoliko decenija.

Povod je da na prvom mestu nestane Republika Srpska i BiH, to je razlog, da BiH bude unitarna država u kojoj će Srbi da budu obespravljeni.

Razlog za obojenu revoluciju koja traje u Srbiji jeste da se konačno reši pitanje naše južne pokrajine onako kako mi ne želimo, a to je da Kosovo postane samostalna država u punom kapacitetu i da ima stolicu u UN, jer imaju državu koja je nefunkcionalna i koja ničemu ne vredi bez toga. Zato je potrebno u Srbiji promeniti vlast. Treba promeniti Aleksandra Vučića i SNS kroz obojenu revoluciju, da bi se taj cilj ostvario. To je razlog.

Treći razlog je da one lopuže koje su nam upropastile državu posle 5. oktobra 2000. godine to nastave da rade. Jer, ako pogledamo gde su sve bile obojene revolucije i razlozi zbog kojih su nastajale, recimo, bila je u Libiji, ili one povode koje je imala ta obojena revolucija, da li je bar jedan rešen? Nije. Imate zemlju koja je duboko podeljena, gde jednu vlast priznaje međunarodna zajednica, drugi ljudi vrše faktičku vlast na teritoriji te zemlje. Njihovi građani pokušavaju preko Sredozemnog mora da se dočepaju Evrope. To je obojena revolucija.

Jedna zemlja koja je nama prijateljska i šta god oni sad misle o nama, mi Ukrajinu doživljavamo kao prijateljsku zemlju i narod njihov kao prijateljski narod, imali su obojenu revoluciju, ne jednu nego dve. Jesu li rešili neki od svojih problema? Nisu. Društvo je podeljeno, na ivici rata.

U Srbiji povod je bio Slobodan Milošević i njegova smena. U redu. Ali, jesu li građani Srbije počeli da žive bolje posle smene Slobodana Miloševića? Ne. Jesmo ušli u EU? Jesmo sačuvali KiM? Ne. Jel nam privreda uništena? Da. Jesmo izgubili deo suvereniteta? Da. E, pa to je taj patent o kome vam pričam.

Samo je potrebno da se lepo nazove. Nije više nasilna promena vlasti, nego obojena revolucija. Nemate vi spontanog okupljanja građana ako imate izvore finansiranja, jer onaj ko finansira to spontano okupljanje građana ima neke svoje političke i ekonomske ciljeve koje će sprovoditi ukoliko mu obojena revolucija uspe.

Građani Srbije neka se dobro zamisle da li će da dozvole da se na nasilan način ponovo u Srbiji menja vlast, da li ćemo ponovo da dozvolimo ljudima koji su nas ostavili bez 600 hiljada radnih mesta, koji su nas ostavili bez naših fabrika. Da li će to da dozvole? Da li će da dozvole?

Meni je jedan detalj bio juče jako smešan. Sakupio se dužnik umetnik glumac, kažem "dužnik" zato što mu je Đilas pozajmio pare, pokupio svoje kolege i odveo ih u dolinu Jadra. Znate šta je bilo smešno - jao, mi nismo znali kako izgleda njiva. I sad su oni otišli da brane njivu! Ceo život, pričamo o ljudima koji su u šestoj, sedmoj, deceniji života, otišli da brane njive! Nisu nikad cipelu isprljali blatom. Oni će da brane prirodu! Nikad.

Još nešto, ismevaju i predsednika Srbije i SNS i naše auto-puteve i naše bolnice i naše kliničke centre. Kažu - Aleksandar Vučić pravi puteve da bismo mi lakše odlazili iz Srbije. Oni to kažu, koji žive u krugu "dvojke", kojima ništa ne fali, ništa ne nedostaje! Oni kažu, čiji su roditelji pobegli iz svojih naselja zato što nisu imali puta. Oni ismevaju Srbiju zato što hoće da se izgradi, zato što hoće da bude normalna zemlja, zato što hoće da ima svoju industriju, zato što hoće da ima svoju vlast koju ne dovodi Soroš ili Rokfeler ili neka druga fondacija. E, pa o tom patentu bih voleo malo da popričamo danas!
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Fehratoviću, moram da kažem da ste za sve u pravu. Tačno je. Obojena revolucija koja se desila 5. oktobra 2000. godine donela je sledeće promene. Naši radnici su zakucavali ekserima svoju ruku. To je doneo bivši režim – Dragan Đilas, Šolak i ekipa. Imali smo ministra rada koji je imao srednju školu samo.

Tačno je, gospodine, da su radnici odsecali sebi prste i ekstremitete u znak protesta što će da izgube posao i što će njihova egzistencija i egzistencija njihove porodice da bude ugrožena.

Imali smo na desetine i na stotine protesta, i ovde ispred Narodne skupštine Republike Srbije i na našim trgovima, ali za razliku od ove sad, obojene, revolucije ja sam mogao da idem svojom zemljom, da putujem. To pravo mi nije bilo uskraćeno, jer svaki most, svaki put pripada meni, kao i svakom drugom.

Rim nedelima koje je bivši režim činio treba da podsetimo ove mlade ljude koji su zloupotrebljeni da se sukobljavaju sa policijom, da se sukobljavaju sa neistomišljenicima, da istrčavaju ispred kamiona i autobusa rizikujući svoj život u zabludi da čine ispravno jer su samo sredstvo da oni koji tvrde da Srbija nije na prodaju, tu pre svega mislim na Đilasa i Šolaka, ponovo dođu na vlast i ponovo otimaju od te iste dece. Oni svoju ne vode na proteste, oni predvode tuđu. To samo pokazuje kakav je njihov mentalni sklop i dokle su spremni da idu.

Manipulisati mladim čovekom je najlakše. Neka je on i punoletan, da ima 18, 19 godina, nema životnog iskustva. Pun je nekog bunta, željan je promena i vrlo lako je sa njim manipulisati. Na to računaju ovi, Savo Manojlović i ostala ekipa, da će manipulacijom tih mladih ljudi da ostvare svoje političke, a na kraju i svoje ekonomske ciljeve, a to je da se nastavi pljačka i upropašćavanje Srbije, Srbije koju mi zaista volimo, a oni vole samo svoj džep.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovi što napadaju SNS za događaj koji je bio u Areni ne napadaju je zbog kovida, daleko od toga. Znate koliko je njih briga za javno zdravlje, zdravstveni sistem, naše zdravstvene radnike, znate koliko njih briga za građane Srbije? Nimalo. Razlog zašto oni napadaju taj događaj koji je bio u Areni jeste to što ne mogu ni u svojim najluđim snovima da sakupe ni polovinu ljudi od onih koji su prisustvovali obeležavanju rođendana SNS. To je razlog zašto se oni navodno brinu za javno zdravlje i zdravlje naših građana, jer da se zaista brinu ne bi lupali u šerpe i tako davali podršku našem zdravstvenim radnicima i da ne nabrajam dalje šta su sve radili po pitanju kovida, vakcina itd.

Neću da ulazim u ovu polemiku, ne mogu sa mnogo toga da se složim što je gospodin Glišić rekao u vezi kovida. Očigledno je da oko nekih stvari nećemo nikada da se složimo, ali to je njegovo pravo.

Ovde imamo jedan sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Mongolije. Slažem se da je simbolična privredna aktivnost i trgovinska razmena između Republike Srbije i Mongolije. Cilj jednog ovakvog zakona je da se makar i ta simboličnost poveća. Moramo da znamo da je Mongolija nama jako prijateljska zemlja, da je zemlja koja nije priznala samoproglašenu nezavisnost naše južne pokrajine i da sa takvim zemljama trebamo da stvaramo što je god moguće bliže odnose, ne samo u oblasti privrede, već i u drugim oblastima, u kulturi i svim mogućim oblicima saradnje u umetnosti.

Što se tiče garancije za javno preduzeće „Srbijagas“, sada imamo jednu situaciju koja nas razlikuje od bivšeg režima. Danas dajemo saglasnost na zaduženje „Srbijagasa“ sa ciljem da „Srbijagas“ proširi svoje kapacitete, proširi svoju mrežu, poveća broj korisnika, na taj način doprinese kvalitetu života naših građana i pomogne lokalnim samoupravama da u njih dođu odgovarajući investitori koji bi povećali zaposlenost tih naših istih građana. U jednoj takvoj situaciji kada Srbija ima određenih privrednih aktivnosti, kada ima potencijal da izdrži jednu ovakvu krizu izazvanu pandemijom Kovid-19 uvek mora da se pojavi jedna priča i jedna jako ružna ideja o tome kako treba u Srbiji uspostavljati neke nove standarde koji se nigde u svetu ne primenjuju.

U svom izlaganju sam kao izvestilac Odbora za privredu govorio o Zakonu o patentima i ponovo ću da se vratim na taj čuveni patentni deo koji se odnosi na obojene revolucije koje su započete u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Da podsetim opet građane - šta je to obojena revolucija. Obojena revolucija je nasilan oblik promene vlasti. Nasilan oblik, nedemokratski i uvek je bio izgovor taj da država u kojoj se sprovodi revolucija nije dorasla demokratskim standardima pa se zato ta revolucija desila. Uvek se zaboravi da se nešto kaže do kraja da je uvek ta obojena revolucija bila finansirana sa strane, odnosno spolja od drugih država ili određenih multinacionalnih kompanija i da cilj te obojene revolucije nije bilo uvođenje demokratije u toj zemlji, poboljšanje kvaliteta života građana te zemlje, već isključivo neki politički, vojni ili ekonomski interes.

Podsetiću građane da od pre desetak dana da u Srbiji opet traje jedna obojena revolucija i opet ima isti cilj da na nasilan način određene strukture u Republici Srbiji preuzmu vlast. Šta god da uradite, kako god da se odnosite prema određenim problemima uvek ćete imati jednu strukturu u društvu koja će da kaže da nešto ne valja, odnosno da sve šta god da radite ne valja. To će uvek biti organizovano iz istih onih političkih centara iz kojih dolaze predstavnici bivšeg režima.

Da sam u pravu nećemo daleko da idemo u istoriju kao što je 5. oktobar 2000. godine, samo nekoliko godina unazad. Da li su po Beogradu bili masovni protesti zbog „Beograda na vodi“? Jesu. Vodili su ih oni patkari. Blokirali su naše ulice, trgove. Danima se to održavamo. Šta je bio cilj? Da se spreči izgradnja „Beograda na vodi“. Šta je razlog sprečavanja? Navodno po njima narušava arhitektonsku celinu, ne znaju ni oni da objasne šta, urbanistički izgled, itd. Kako je projekat „Beograd na vodi“ odmicao tako su svi njihovi protesti pokazivali uzaludnost i ne samo uzaludnost, nego i ludost, što su uopšte bili održavani. Ali to je samo jedan primer kako Srbija treba da bude zakočena u svom razvoju.

Savsko pristanište, savski deo, kako ga god zovete, nisam iz Beograda, pa, ako pogrešim neka mi Beograđani ne zamere, bilo je zaista ruglo, ruglo kojim niste smeli da prođete kada padne mrak. Danas je jedan od najlepših delova na svetu, jedan od najlepših delova Srbije u urbanističkom smislu, ali to nije smelo da se desi, jer vlast u kojoj nisu Šolak, Đilas i ostala ekipa ne sme da bude uspešna, ne sme dugo da traje, ne sme da radi za građane. To je bio razlog zašto je projekat „Beograd na vodi“ bio napadan. Baš je njih bilo briga i za urbanističke celine i za umetnički utisak i za stari izgled grada Beograda.

Videli smo to kako su radili ovaj ovde bulevar. Tada ih nije bilo briga za urbanističku celinu. Koliko su se ugradili kada su pravili most na Adi? Samo da postavim pitanje – taj most je koštao 600 miliona evra, nešto malo više, jel neko protestvovao što se taj most pravio? Nije niko. Trebao je most Beogradu. Da li je trebao tako skup? Nije. Da li je bolje bilo napraviti tri mosta sa tim novcem? Jeste, ali ih niko nije sprečavao da ga naprave.

Hoćemo li drugi primer? Setite se Moravskog koridora i čitave jedne epopeje, ljudi moji, oko jednog hrasta, da se zaustavi izgradnja autoputa zbog jednog hrasta? Da se zaustavi napredovanje države zbog jednog drveta. Koliko god da je taj hrast star nije on vredniji nego život jednog jedinog našeg građanina. Nije vredniji da jedan jedini naš građanin ne spakuje kofere i ode iz Srbije, ali to je bio povod da se organizuju protesti, barikade, da se zaustavi izgradnja, da se zaustavi napredovanje Srbije.

Ako pogledate, imate proteste i u Zrenjaninu zbog „Linglonga“. Gospođo ministre, vi ste iz privrede. Koliko znam, imamo dve industrije koje se bave proizvodnjom automobilskih guma. Jedna je u Pirotu, „Tigar“, odnosno sada „Mišelin“. Druga je u Kruševcu „Trajal“. Da li nedostaje nešto tim ljudima u Pirotu i Kruševcu. Ja nisam primetio da se oni nešto razlikuju od nas, da su nešto bolesniji, da su nešto krivlji, pravlji ili šta god već. Pazite, kada je u pitanju projekat „Tigar“ to nije urađeno za vreme privatizacije bivšeg režima, nego za vreme dok je ministar za privatizaciju bio današnji guverner gospođa Jorgovanka Tabaković i ta fabrika radi.

„Trajal“ jeste za vreme bivšeg režima, pa je ugovor o privatizaciji raskinut, a radnici bili isterani na ulicu, pa ih je opet ova vlast vratila u fabrike, pronašla strateškog partnera koji je otkupio tu fabriku.

Sada kada su videli da će u Zrenjaninu da bude i treća fabrika i da će opet da se zaposli nekoliko stotina ili hiljadu ljudi, ne znam zaista tačno, opet će biti protesti i to nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine, ni sa ekologijom. To ima veze sa rezultatima. Potreban je povod da bismo došli do cilja, odnosno razloga, a to je smena sa vlasti Aleksandra Vučića i SNS. I ništa drugo nije u pitanju.

Sada možete da zamislite šta je u glavama tih ljudi, kada oni rizikuju da naši mladi ljudi ostaju bez posla, napuštaju državu, da oni koji ne mogu, da li zbog godina, stariji naši građani, izvršavaju suicid, kao što su ovi radnici iz početka promena u Srbiji koje je doneo 5. oktobar, zakucavali sebi u ruku, odsecali prste i tako dalje, bilo ih je i ovde koji su štrajkovali ispred Skupštine i glađu i žeđu i da ne nabrajam šta je sve ovde bilo, za sudbine tih ljudi njih uopšte nije bilo briga. Njih to ne interesuje. Njih interesuje gola vlast u Srbiji.

Zašto imaju podršku od određenih krugova iz inostranstva? Pa dotakli smo se i toga. Prvi jeste da se završi priča koja je započeta u BiH sa Republikom Srpskom. Potreban je Dejton 2. Da bi se ostvario Dejton 2 potrebno je da Srbija na to da pristanak.

Ova vlast neće da pristane ni na šta, što bi ugrozilo srpski narod u Republici Srpskoj i BiH, poštujući teritorijalni integritet BiH. E, zato je potrebno smeniti Aleksandra Vučića.

Da se vratimo na pitanje naše južne pokrajine. Kosovskim vlastima potrebna je stolica u Ujedinjenim nacijama, imaju disfunkcionalnu državu, imaju samostalnost sa kojom ne mogu ništa da urade. Da bi taj projekat bio završen, Republika Srbija mora da pristane na tako nešto. A, dok je na vlasti Aleksandar Vučić i SNS ništa opet na štetu Republike Srbije i srpskog naroda neće biti doneto. I onda imamo ove barikade.

Sada ajmo malo da se pozabavimo i onima koji, a verujem ima i onih koji zaista iskreno misle da su ugrožena ekologija, životna sredina i tako dalje, da ih pitamo – znate li vi sa kime ste na tim protestima? Da li imate predstavu? Da li imate predstavu da ste na protestima sa ljudima koji jednoj starici od 74 godine prete kako će da je bace u Savu da je rashlade ili kako će da je pretuku zato što hoće da žuri kući da bi gledala „Pink“ televiziju. Da ne pričam kakve sve uvrede imala ta gospođa. Šta ćete vi sa takvim ljudima?

Pa ako, ste zaista za zaštitu životne sredine, eliminišite ih odatle. Sa kojim ciljem su oni došli tu? Da li se vi slažete sa njima šta oni to rade? Da li oni zaista i vama i svima ostalima u Srbiji misle dobro kada se tako ponašaju prema našim starijim i bespomoćnim sugrađanima? Da li bismo došli do istine šta to radi Savo Manojlović, koga on to predvodi, zbog čega, šta su razlozi zašto izvode naše građane na ulice?

Pričamo o Zakonu o eksproprijaciji, u redu. Pričamo o Zakonu o referendumu. Sada pazite, zato što se traži potvrda indentifikacije građana koji pokreću neko pitanje na kome na kraju treba da se izjasnimo referendumom, nije dobra. Samo u ovom mandatu nekoliko inicijativa je bilo za donošenje zakona gde je u pitanju bila građanska inicijativa. I oni su formalno obezbedili dovoljan broj potpisa. Kada smo predali te potpise da ih nadležni državni organi provere, više od 65% tih potpisa nije bilo ispravno. Pa šta je onda cilj?

Pa cilj je valjda da se kroz tzv. narodne inicijative zloupotrebi referendumsko pravo građana i ništa drugo, da bi neka politička tema za koju procene oni koji plaćaju Savu Manojlovića bila u životu. Ništa drugo nije u pitanju. Samo to. Znači jedini cilj koji imaju jeste da, pa čak i zbog tih da kažem povoda održavaju jednu latentnu tenziju u društvu. A, tenzije ima za sledeće.

Postavljaju pitanje – gde je policija? Policiju hoće da vide na svojim protestima iz dva razloga, prvi je onaj da će možda da prikažu policiju kao narodnu i ona jeste narodna, ali je tu pre svega da štiti svakog građanina, njegovu bezbednost, imovinu građana Republike Srbije, ustavni poredak i zakon. A vi kada zatvorite međunarodni autoput, policija ne može ništa drugo, nego da vam napiše prijavu, jer na to nemate pravo. Ali hoće da prilaze, da kite policajce cvećem itd. zato što eto, hoće da predstave građanima Srbije jednu sledeću epizodu, da se eto policija slaže sa njima, jer su oni ne daj bože u pravu, pa zato ne reaguje. To je jedan razlog.

Drugi razlog je da ako to ne upali, da tu istu policiju provociraju i napadaju do onog trenutka kada policija treba da primeni zakonom predviđena sredstva prinude i sile. Tog trenutka, mi ćemo biti nedemokratski režim. I policija od tog trenutka izlazi iz svojih ovlašćenja.

Ova Fon Kramon i ova iz Evropskog parlamenta iz Slovenije, Tanja Fajon, napraviće svoju konstrukciju kako je u Srbiji nedemokratski režim koji ne da građanima da protestuju, koji ne da građanima da iskazuje svoje političke stavove i mišljenja i neće da se bave time da je reakcija državnih organa bila iznuđena, isključivo u zaštiti života i zdravlja građana, zaštiti imovine i na kraju ustavnog poretka i zakona. time oni neće da se bave.

E sada, ako znam koliko je inteligentan Dragan Đilas sa njegovim mašinskim mozgom, Šolak, Savo Manojlović, Vuk Jeremić, onaj Ponoš, tvrdim ljudi moji da oni to ne znaju da smisle. Nisu oni ni blizu toliko inteligentni, oni ne umeju šah da igraju dalje od dva poteza. Znači, to mora da ih neko uči. Neko ko zna, ko se time bavi, ko je ovde organizovao 5. oktobar 2000. godine, neko ko je organizovao Obojenu revoluciju u Libiji, neko ko je organizovao Obojenu revoluciju u Ukrajini, da ne nabrajam druge zemlje, Jermeniji. Pa taj isti ih uči i ovde.

Zloupotrebljavaju tu energiju koju naši mladi građani imaju. Njihovu želju za normalnim životom, koji ja nisam imao baš zbog tog bivšeg režima, jer su mi ukrali 12 godina života, a sankcije 10, to je 22 godine života. I to najboljih. Potpuno razumem te mlade ljude.

Imali smo juče jednu situaciju sa ovim glumcem, umetnikom, dužnikom, mislim da duguje Đilasu dva miliona dinara, koji je poveo svoje kolege u dolinu Jadra. Iznenadile su se kolege glumci, valjda su prvi put videli njivu, bolje ikad nego nikad, kako je tamo divna priroda, kako je sve lepo. Jeste, zaista jeste.

Ja ih pozivam da dođu u kraj odakle sam ja. Moji su poreklom iz opštine Golubac, majka iz Klenja, to je jedno selo pored reke Pek, da vide tamo prirodu, da vide tamo njive, da vide sela Klenje, Mrčkovac, Dušmanić, Zelenik, Vuković, Miljević, Šuvajić, Braničevo. Sve je lepo, priroda je lepo. Samo jedna stvar nedostaje, ljudi.

Pobegli su za vreme bivšeg režima, iz Srbije je tada bežao svako ko je mogao, čak je „Ju-Es stil“ pobegao iz Smedereva dok su Đilas, Šolak i ostali vodili Srbiju. Pa, da ih pitam, te iste umetnike, hajde mi recite, šta da uradim da te ljude vratim ovde? Šta da im ponudim? Šta da im dam? Ja sam s njima odrastao. Znam i kada su otišli. Neki za vreme sankcija, ali daleko više za vreme bivšeg režima. Čujem sada i ponovo, da su moji sugrađani iz Požarevca uznemireni. Kažu - zatvoriće nam rudnike. To hoće Đilas i Šolak, to hoće i Sava Manojlović, zatvoriće nam rudnike, zatvoriće termoelektrane. Šta ćemo mi da radimo? Ja samo mogu da im poručim, ako je to cilj njihovih protesta i barikada, ja ću biti sa mojim školskim drugovima, sa mojim komšijama, sa njihovom decom, jer ne može biti izgovor za nasilje koje oni sprovode i teror nad svima nama, zaštita životne sredine.

Slažem se, niko nema pravo ni u jednom trenutku da ugrozi životnu sredinu, ali niko nema ni pravo da spreči i zaustavi privredni napredak Republike Srbije. Niko nema pravo da sprečava da ljudi koji žive ovde, imaju priliku da dobiju život dostojan čoveka, i niko nema pravo da se borimo za naše građane koji su otišli iz Srbije za vreme bivšeg režima, da se vrate nazad. Jer, nemate veću vrednost, možete da imate puteve, škole i bolnice, šta god hoćete ako nemate čoveka.

Čovek je naša najveća vrednost, a Đilasu i Šolaku najveća vrednost su računi, dolari, evri, sve čega god da se dohvate samo da njima bude bolje. Možete zamisliti mentalni sklop tog Save Manojlovića, kada je on spreman, za koliko, 25.000 dolara Rokfelera, da maltretira celu Srbiju, da bi se navodno iskazala njegova briga za narodnu inicijativu, referendum i „Rio Tinto“. O tome pričamo i o takvim patentima pričamo danas.

Žao mi je što zaista nismo imali priliku da pričamo zaista koliko će ovaj zakon da poboljša situaciju kada je naša farmaceutska industrija u pitanju. Ali, teme koje su nam nametnute od strane dešavanja društvu, ukazuju jednu zaista jednu ozbiljnu potrebu da kažemo građanima Srbije šta se zaista dešava, kako pokušavaju da ih prevare na jedan još brutalniji način nego što je to bilo 2000. godine. Ima motiva puno. U Srbiji danas ima mnogo više novca nego što je bilo 5. oktobra 2000. godine i taj motiv njih pokreće i daje im neverovatnu snagu, što samo pokazuje kakvi su njihovi mentalni sklopovi i koliko oni zaista brinu o našim građanima, o našoj deci, o našoj životnoj sredini.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da se zahvalim gospodinu Glišiću. Srbija posle decenija propadanja za vreme bivšeg režima ima „Torlak“ koji je u stanju da napravi vakcinu, pa neka je i po licenci, napravljena u Srbiji.

Da li možemo uvek da polemišemo oko toga – zapadne vakcine, istočna vakcina, kineska vakcina, itd. Budite uvereni da će građani uvek imati različite želje za različitim vakcinama i mi smo to spremni da uradimo u smislu da obezbedimo da primaju ono što oni žele od tih vakcina.

Najveći problem, koliko god da vi to hoćete da poreknete, jeste taj antivakserski lobi koji nema veliki broj ljudi iza sebe, ali je jako ozbiljan. Putem društvenih mreža oni plaše naše građane.

Znate šta, video sam jednu situaciju u jednoj od beogradskih kovid bolnica kada reporter prilazi pacijentu i pita ga – kako je? On kaže – dobro. Pita ga – da li je vakcinisan? Znate šta mu odgovara? Moje pravo je da ne primim vakcinu.

Slažem se, svi mi imamo prava, bitno je kako prava koristimo i čija prava ugrožavamo i čije živote ugrožavamo. To je razlika između nas odgovornih i onih koji tvrde da imaju samo pravo, jer pravo povlači obavezu, a ona podrazumeva odgovornost. To je razlika između nas i ovih iz bivšeg režima. Oni su imali pravo da menjaju zakone, da upropašćuju Srbiju, ali su pokazali da nemaju odgovornost prema svojim građanima, pa sad na ulici ponovo pokušavaju da se vrate, a ja sam siguran da će 3. aprila konačno da otputuju u političku istoriju, da se više tim lopužama ne bavimo ovde, nego neka se njima bave pravosudni, tužilački organi, a ja ću im u Požarevcu spremiti doček kakav dolikuje, jer znam da će biti moji sugrađani, barem jedno 15 godina, u jednom naselju blizu Požarevca, a zove se Zabela.
Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao diskusiju i gospodina Kesara. U skoro svemu se slažem sa njim, samo bih ga zamolio da u nekim svojim narednim diskusijama stvari naziva još ispravnijim imenom.

Nije reč o opoziciji. Biti opozicija u svakoj zemlji je privilegija. Ovde je reč o bivšem režimu, o lopovima, ljudima koji su vodili Srbiju 12 godina, ljudima koji su Srbiju upropašćavali 12 godina, ljudima koji su postajali sve bogatiji i bogatiji za tih 12 godina. Bez obzira što su sada oni u nekih pet ili šest kolona, znači, postoji tamo Lutovac, on je u Demokratskoj stranci, Vuk Jeremić ima svoju stranku, Boris Tadić ima svoju stranku, Dragan Đilas ima svoju stranku, svi su potekli iz te Demokratske stranke.

Pa, čekajte, kako su to pre mogli da budu u jednoj političkoj stranci, a sada pregovaraju i razgovaraju da li će zajednički da nastupe na izborima? Šta ih je to zajedničko vezivalo dok su bili u Demokratskoj stranci i šta je to zajedničko što ih vezuje da razgovaraju o zajedničkom nastupu na izborima, a jedan drugog očima ne mogu da gledaju, a nisu mogli ni onda? To zajedničko je ljubav za novcem, a ljubav za novcem mogu da ostvare samo ukoliko dođu na vlast, milom ili silom. Doduše, odustali su oni od dolaska na vlast izborima.

Jer, znate šta, građani kada izađu na izbore odlučuju se prvo da li će podržati aktuelni režim, a odluku donose na osnovu rezultata koje ima taj aktuelni režim dok vrši vlast. Ukoliko ne žele da podrže, izjašnjavaće se prema nekom političkom programu koji nudi neko ko u tom trenutku ne vrši vlast. Samo oni, da kažem, nemam pridev za to, koji su ostrašćeni odlučuju se za koga će da glasaju prema osećanju koje se zove mržnja.

Problem sa bivšim režimom je što nema taj politički program koji je prihvatljiv za građane zbog iskustva tih istih građana kakvi su oni bili dok su bili na vlasti. To je razlog zašto je bivši režim poodavno odustao da na izborima izbornom voljom građana dođe na vlast u Republici Srbiji. Valjda u toj želji da ih neko drugi dovede na vlast ili kroz neki bunt da dođu na vlast, kao 5. oktobra 2000. godine, prvo su započeli priču o određenim diktaturama na teritoriji Republike Srbije od strane aktuelnog režima. Pa, jedan od oblika te diktature je bilo to da su oni smatrali da nisu izgubili na izborima, da SNS i Aleksandar Vučić nisu pobedili na izborima, već da je to rezultat toga što je RIK imenovala SNS.

Ljudima koji se ne bave izbornim procesima vrlo je lako tu priču podvaliti, kao kukavičje jaje, jer oni nisu ništa drugo nego kukavice. Naši građani ne znaju da svaki podnosilac liste, čim mu lista bude proglašena, dobija svog člana u RIK-u. Po pravilu, više je lista koje su proglašene koje su opozicione, nego one koje pripadaju aktuelnom režimu, pa samim tim brojčanu nadmoć u RIK-u uvek ima opozicija. Druga je stvar što prava opozicija neće da sarađuje sa bivšim režimom koji je opozicija. E, to je već neka druga priča.

Onda kažu da su pokradeni na kutijama. Pa, setite se da su ovde pokušavali da se prebrojavaju ponovo glasački listići. Isti princip je i za biračke odbore. Naši građani ne znaju šta je to, većina ne zna šta je to birački odbor. To su oni čuvari kutija. To su oni kada dođete na biračko mesto, pa vam jedan zatraži ličnu kartu, drugi vas potraži u biračkom spisku, treći vam ponudi listić, četvrti proveri UV lampom, peti vam isprska prst sprejom itd.

To su čuvari kutija, birački odbor, koji opet nastaje tako što svaka izborna lista koja bude proglašena ima pravo na po jednog člana i zamenika u tom biračkom odboru, isto kao i Republička izborna komisija i opet po istom principu – više proglašenih lista pripada opoziciji i samim tim imaju veći broj čuvara kutija na biračkom mestu.

Eto, oni su rešili da, izborne krađe, kažu da su to organi za sprovođenje izbora ili tela, kako god, i da to treba da se promeni. Evo, pristali smo. Pristali smo da oni predlože članove biračkih odbora, članove Republičke izborne komisije, da vidimo šta će sledeće da bude i koji će sledeći njihov zahtev da bude.

Kao narodni poslanik više sam vremena proveo u opoziciji nego na vlasti. Svaki put kad god se pričalo o prevremenim izborima ili bilo kakvim izborima, ja sam se tim izborima radovao, jer sam to doživljavao kao priliku da pobedim tadašnji aktuelni režim. Ne, ja nego politička opcija koju sam zastupao. I, nije mi bio problem da izađem na izbore sa svojim stranačkim kolegama čak i kada bivši režim, eto, recimo, podeli izborni materijal, a ne donese rešenja biračkim odborima u proširenom sastavu to su ti čuvari kutija. I, kada lista koja je proglašena nema svoje predstavnike koji učestvuju u primopredaji izbornog materijala, pa predsednici biračkih odbora mogu sa tim izbornim materijalom da rade šta god im je volja.

Želeo sam izbore. Želeo sam da ih pobedim. Želeo sam da jednu štetočinsku vlast sklonim iz Srbije. Bojkot mi nije padao na pamet, jer sam smatrao da politička opcija koju zastupam je bolja od bivšeg režima i da može svojim programom da pobedi bivši režim. Nisam pozivao ni na bojkot kad su me kao narodnog poslanika na Trgu Republike u Požarevcu napali dok sam držao konferenciju za štampu. Znate šta su dobili? Prekršajnu prijavu, ništa drugo. I, onda oni kažu – ti, iz bivšeg režima da je u Srbiji diktatura.

Imali smo juče, prekjuče, u stvari da vidimo jednu situaciju koja zaista ničemu ne priliči. Evo, danas je predsednik Republike Srbije, predsednik SNS, odgovarao na pitanja novinara i novinar sa N1 pitaju, opisuju tu blokadu puteva kao građanski protest i građanska neposlušnost. Ljudi moji, pa to nema nikakve veze sa tim.

Da li neko zna šta je građanska neposlušnost? Recimo, da odbiju da plaćaju porez ili kao Živković u Nišu spaljivao račune „Elektroprivrede Srbije“, pozivao građane da ne plaćaju struju, spaljivao zajedno sa njima račune. Doduše čim je došao na vlast tražio je da te iste račune oni plate i to sa kamatama, pa im sekao i struju. Ali, nije građanska neposlušnost ako vi meni ne date da ostvarim neko svoje pravo koje mi po Ustavu pripada makar se nikada ja ne bavio politikom. Ko ima pravo da mi zabrani da idem ulicom, ko ima pravo da mi zabrani da koristim državne puteve, da mi oduzme prvo na rad po Ustavu garantovano.

Vidim sad onog nesrećnika iz Šapca, prikazuju kao heroja. Kakvog heroja? Šta je to on herojski uradio? Napao čoveka, svog sugrađanina. Šta je tu herojski, ljudi moji? Hajde, to mi objasnite. Nema tu nikakvog herojstva. Najobičnija bahatost i kukavičluk, jer je napao iz mase, iz mase gde se osećao sigurno.

Marinika Tepić i ekipa i onaj nesrećni Lutovac, koji ne zna ni gde je, kažu da je pokušano tim buldožerom da se probije blokada. Pa, dobro ljudi, da li neko normalan u Srbiji može da pomisli da ako imate bager, građevinsku mašinu, i ako rešite da probijete blokadu, mnogo bolje napravljenu, nego što su oni imali, postoji li zaista neka šansa da vas neko u tome zaustavi? Pa, evo onaj bagerista Džo je probijao policijske blokade kad je dovodio ove lopuže na vlast. Čovek je išao na posao, prolazio ulicom, napadnut je. Kakva je to građanska neposlušnost.

Ma, nisu to ni građanski nemiri, to je jedno siledžijsko ponašanje da vi blokirate auto-put, pa šta očekujete da ti ljudi koji su na auto-putu izađu iz automobila i počnu da vas vijaju po tom istom auto-putu. Onda da prikažete kako su ih pretukli pripadnici SNS, da li su to ovde i hteli da isprovociraju? To je bio cilj. Njima je bio cilj isti onaj kada su ovde napali kolegu Martinovića u prethodnom sazivu da jedna ružna slika ponovo ide kroz svet o Srbiji, o srpskim auto-putevima, o srpskim trgovima, gde se građani međusobno tuku. To je bio cilj. I, samo njihovo prisustvo posle tih događaja i podrška jednom siledžiji i huliganu samo dokazuju i pokazuju da zaista iza njega stoji prvo Marinika Tepić, Lutovac, zatim Đilas, Zelenović naravno, cela ta ekipa.

E, to je sad problem koji ne može da reši RIK, koji ne može da reši ni jedan politički program, jer su građani Srbije u tom društvu prepoznali ne samo huligane, ne samo siledžije, nego i lopuže i neće ih kao takve.

I, možemo mi da menjamo i izborne zakone i da smanjujemo cenzus i da im prepustimo apsolutnu uređivačku politiku na bilo kom mediju, oni više nikoga ne mogu da pobede. Jedini način da oni dođu na vlast i videćete pokušaće to odmah posle izbora, jeste na silu, ili da ih dovede neko sa strane, isti onaj koji im daje novac za neke njihove aktivnosti, ili nasilnim putem kao što je to bilo 5. oktobra 2000. godine. Oni drugačije ne mogu da dođu na vlast. Razlog zašto ne mogu? Pa, teško da više ikad mogu da prevare građane Srbije. Teško, teško da više da ikoga mogu da prevare kada je za vreme njihove vlasti 600.000 ljudi ostalo bez posla. Teško da mogu više ikoga da prevare kada su zatvoreni, maltene celokupna srpska industrija.

Teško oni više ikoga mogu da prevare zato što nisu napravili nijednu bolnicu, a o kliničkim centrima da ne pričam, nijednu ambulantu, nijednu školu, nijednu predškolsku ustanovu. Koga oni mogu više da pobede? Kako da pobede? Ako misle da vrate onih 600 miliona evra što je Đilas nakrao, neka vrati, ni to mu neće biti dovoljno. Za pobedu, pre svega treba nešto drugo, treba da volite zemlju, trebate da je volite, trebate da je gradite, trebate da je čuvate. Sve ono što oni nisu radili.

Zato se ne brinem ja za Srbiju na izborima 3. aprila, ni za SNS, nego se samo brinem da li će još neka usijana glava još nekog da povredi, pa da neko iz tog revolta uzvrati. Tu je ono što treba da sačuvamo, taj mir, to dostojanstvo, kao i tu subotu i da pobeđujemo njih i da se nikako pred njima ne povlačimo iz nekog straha ili bilo čega. Oni jesu nasilni, ali bogami, verujte, nasilni su samo iz mase, iz grupe, ne smeju oni direktno da se suprotstave nikome, a to pokazuje i njihova hrabrost kada treba izaći na izbore. Na tim izborima pobediće SNS, pobediće Republika Srbija. Srbija ona koju toliko volimo i koju toliko čuvamo od lopuža koji su vladali njome 12 godina.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto smo usvojili budžet Republike Srbije za 2022. godinu, na redu je jedan set poreskih zakona. Valjda zato što misle da će time steći neke određene političke poene, bivši režim, zbog svetske ekonomske krize i krize vezane za energente, napada određene poreske politike na teritoriji Republike Srbije. Naravno, to je njihovo pravo, ali bilo bi bar ljudski da kažu da setom ovih zakona, između ostalog, smanjujemo poreze i doprinose za penziono, invalidsko i socijalno osiguranje, da se povećava iznos neoporezivog dela i da svakako to ide u prilog povećavanju stope zaposlenosti, fiskalnog rasterećenja poslodavaca i ostavljanju prostora za njihovo dalje ulaganje u njihove industrijske pogone.

Ali dobro, to je njihova stvar, neću o tome nešto mnogo da diskutujem. Njihovo je pravo da napadaju, ali ja bih voleo da budu malo u tim svojim napadima makar malo iskreni i da nikada neće dati dobar rezultat to što neko pokušava građane pred neke izbore da prevari.

Evo, ako malo pogledate danas Đilasove portale, napašće predsednika SNS i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića najčešće iz dva razloga. Prvi razlog je to što je obećao građanima Srbije da će se zalagati da u 2022. godini svaka prvorođena beba, odnosno porodica prvorođene bebe dobije jednokratnu novčanu pomoć u iznosu od 300.000 dinara. Kažu – to je predizborno obećanje, od toga nema ništa, nema se para za toliko beba itd. Govore oni to.

Pojavljuje se tu ona profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović, koja se bavila nekim morbidnim stvarima, preminule kolege je plagirala, ali ono što najviše iznenađuje i kod nje i kod predstavnika bivšeg režima koji su okupljeni oko Dragana Đilasa jeste to da kažu – nismo mi Švajcarska, pa ne možemo da obezbedimo za naše prvorođene bebe 300.000 dinara.

U pravu su, nismo mi Švajcarska. Mi smo Srbija. Mi bismo voleli da budemo Švajcarska. Ali zašto smo, recimo, kao Švajcarska pravili Most na Adi? Taj most je koštao građane Srbije, Beograda, kako god hoćete, nešto preko 600 miliona evra. Kad bismo tih 600 miliona evra, a ja tvrdim da je veliki deo tu i nezakonito potrošen, pretvorili u ovu pomoć porodicama sa bebama, ako se uzme u obzir da se na teritoriji Republike Srbije godišnje rodi oko 60.000 dece, da je iznos koji je potreban i koji predsednik obećava da će da se bori negde oko 150 miliona evra, ispada – da Dragan Đilas nije pravio Most na Adi, ovakav kakav je, po ovim cenama po kojima je plaćen, da bismo imali sredstva u budžetu Republike Srbije da četiri godine isplaćujemo svakoj porodici koja dobije bebu iznos od 300.000 dinara.

Danica Popović prvo neka izračuna da li smo mi bili Švajcarska kada je Dragan Đilas pravio taj most na Adi. Mostovi trebaju svakako, to neću da sporim, treba ih imati, ali da li nam trebaju mostovi koji koštaju 600 miliona evra? Opet, neko će da kaže – pa znate, ali to je most. Znamo da je most, ali recimo pre nešto oko tri nedelje čini mi se predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je obeležavanju izgradnje brzog puta između Požarevca i Golupca, u stvari, to počinje na naplatnoj rampi Požarevac, završava se u Golupcu, to je negde oko 70 kilometara. Sedamdeset kilometara brzog puta košta negde oko 300 miliona evra. Most na Adi košta 600 miliona evra. I da li će neko sada da pokušava da me ubedi da građani opštine Golubac i Veliko Gradište nemaju pravo da imaju lakšu saobraćajnu komunikaciju između svojih mesta i Požarevca, recimo, ili Beograda, koji je naša prestonica, zato što je Đilas pravio most koji košta 600 miliona evra. Ja mislim da to nije ispravna politika. Čudi me da Danica Popović o tome nije vodila računa.

Ili ono što je svima poznato, u ovoj sali više puta rečeno, da je Dragan Đilas za vreme njegove vlasti uvećao svoje bogatstvo za nešto preko 600 miliona evra, za četiri godine dok je bio gradonačelnik. Četiri godine dok je vršio posao gradonačelnika grad Beograd je za njega bio Eldorado. Pa ni u Švajcarskoj, na koju se poziva Danica Popović, ne možete da zaradite 150 miliona evra godišnje. Čini mi se da je Švajcarska u Srbiji i u Beogradu bila samo za Dragana Đilasa.

Sada opet da se vratimo na broj beba. Tačno onoliko koliko je novca taj pokrao jeste po svakoj bebi 300.000 dinara.

Matematika je vrlo egzaktna. On kaže da je mašinac, međutim, on kao mašinac nije računao koliko će beba da osiromaši, nego koliko će on da bude bogatiji. Nije računao koliko će građana Srbije da pobegne iz Srbije, nego koliko će on novca da iznese iz Srbije. To je njegov mašinski mozak računao. To je njemu bilo važno.

Znači, Dragana Đilas je za vreme svoje vlasti zarađivao tačno onoliko koliko košta isplata jednokratne pomoći u iznosu od 300 hiljada dinara za svaku novorođenu bebu u Srbiji. Uzmite slobodno papir i olovku, računajte, u dinar je toliko, i onda će on da priča kako on ima plan za bolju budućnost Srbije.

Druga stvar, kojom se bivši režim, Dragan Đilas, Šolak i onaj nesretni Vuk Jeremić, zajedno sa onim Ponošem, bave, jeste jedna dobra vest za građane Srbije, zaista dobra vest, to je da će Srbija da nabavlja gas u sledećih pola godine u iznosu od 270 evra, kao što je bilo i do sada, da nećemo menjati cenu grejanja, da nećemo povećavati budžetski deficit da bi nadoknadili između neke nove cene i sadašnje „Srbijagasu“ tu razliku u ceni. To je za bivši režim nešto najgore.

To je nešto što je, kako kažu – Rusija poklonila predsedniku Vučiću za njegovu predizbornu kampanju. To su dobili građani Republike Srbije, građani Republike Srbije zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću uštedeće u energetskoj krizi 300 miliona evra. Ili opet da prevedem, tu igru brojeva, isplata od 300 hiljada dinara za svaku rođenu bebu za sledeće dve godine. To bivšem režimu ne odgovara, to nije dobra vest za Srbiju.

Za njih je dobra vest da se građani smrzavaju u svojim stanovima. Za njih je dobra vest da građani Srbije u redovima i kolonama čekaju za litru motornog goriva. Za njih je dobra vest da u bolnicama lekari odlučuju koga će da stave na respirator, koga da prepuste sudbini da umire u najgorim mukama. Za njih je dobra vest da se smrzavamo u svojim stanovima i da nam u tim istim bolnicama nema grejanja. Za njih je dobra vest da ni u školama nema grejanja da nam se deca smrzavaju, jer samo uz te njihove dobre vesti mogu da dođu na vlast, i zato sve što je dobro pre svega za Srbiju, napadaju, i svaki dinar koji Republika Srbija daje za svoje građane, dinar je manje za njihove džepove, zato napadaju svaku politiku. Zato napadaju sve što je dobro, pa čak i ove poreske zakone za koje se sada izjašnjavamo. Za njih su to neuspesi.

To samo pokazuje koliko oni zaista vole Republiku Srbiju, a koliko vole svoje bogatstvo. Moram da postavim jedno logično pitanje, pa, ljudi moji kakav to mozak možete da imate, pa, nije ni za mašinski, da ste ukrali 600 miliona evra, da jedete novac, ne možete da pojedete 600 miliona evra, i opet hoćete da se vratite na vlast i opet da kradete i da budete bogatiji, verovatno za još više od 600 miliona evra. Pa, to mogu samo bolesni ljudi. Sva je sreća što građani Republike Srbije prepoznaju bolesnike za novcem i neće više da glasaju ni za Đilasa, ni Šolaka, ni za Miškovića, ni za Jeremića.