Zahvaljujem predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, izuzetno je važna tema na dnevnom redu ovog zasedanja Narodne skupštine.
Predlagač je u svom iscrpnom, da kažem, uvodnom izlaganju dao jednu širu istorijsku sliku kada je reč o autonomiji Vojvodine, pa su tu čitani razni istorijski podaci o nastanku i formiranju Vojvodine u Habzburškoj monarhiji. Sa nekim podacima se slažem, sa nekima ne. Kada je reč o Velikoj Narodnoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848. godine, kada je proglašena srpska Vojvodina ili srpsko vojvodstvo koje je obuhvatalo Banat, Bačku, Baranju i Srem, ceo Srem.
Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji 1918. godine, koja je donela odluku o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, a dan ranije je Skupština Srema 24. novembra, ako se ne varam, gospodine Martinoviću, već donela istu takvu odluku i čitav niz drugih istorijskih događaja koji su se desili u našoj istoriji, kada je reč o ovim prostorima.
Neću komentarisati njegove političke stavove koje je iznosio kada je reč o novijim događajima iz naše istorije, dakle krajem sedamdesetih godina, devedesetih godina itd, samo ću reći da su razlike među nama ogromne. Zaista su ogromne. Spominjao je čak neke nasilne etničke promene koje su navodno sprovođene na teritoriji Vojvodine. Mislim da je čak upotrebljen termin etničkog čišćenja ili etničkog inženjeringa ili slična neka ludorija, ali to je već njegov politički stav, dobro poznat politički stav i ne želim da koristim ovu priliku, odnosno ovu temu da svodim na dnevnu politiku.
Nekako se stiče utisak da je njemu najdraži deo iz naše istorije upravo ta 1945. godina i tadašnji koncept AP Vojvodine koji je regulisan 31. jula 1945. godine, a što je na Trećem zasedanju AVNOJ-a i ozakonjeno, i posebno 1974. godina kada je Ustavom AP Vojvodina praktično dobila status federalnog subjekta u tadašnjoj SFRJ sa elementima državnosti. To je njemu ključni momenat ovde. To je njegova ideja vodilja, odakle on crpi svoju političku ideju. Tu dolazimo do ključne razlike između njega i mene. Dakle, za mene je 1918. godina taj ključni momenat, taj najsvetliji momenat koji predstavlja asocijaciju, kada god neko spomene autonomiju Vojvodine, za mene je 1918. godina, a za Čanka je 1945. godina. Ali ne mogu da postavim pitanje onda – gde je Baranja u toj njegovoj Vojvodini iz 1945. godine? Gde nestade Baranja? Gde nestadoše delovi Srema iz te Vojvodine? Do 1945. su bili, a 1945. godine odjedanput ne postoje više. Neko ih je izbrisao.
Takođe, ja nisam neko ko bespogovorno hvali tzv. „Jogurt revoluciju“ i suštinsko ukidanje autonomije Vojvodine. Istorija će svakako dati svoj sud o tzv. „Jogurt revoluciji“. Ali ne mogu da ne postavim pitanje – da li je bilo održivo stanje pre toga? Da li je realno bilo da tadašnja Vojvodina, takva Vojvodina, ima svoj ustav, predsedništvo, ustavni sud, vrhovni sud, sve moguće elemente državnosti? Da li je to bilo održivo? Ja mislim da nije.
Kada je reč o Predlogu rezolucije, ona je apsolutno neprihvatljiva. U čitavom nizu članova ovog predloga postoje stvari koje apsolutno nisu na mestu i nisu prihvatljive.
U 1. članu se kaže da Vojvodina nikada ne sme biti svedena na položaj regiona, kome će centralna vlast prenositi prava i dužnosti po nahođenju aktuelne političke većine. Dakle, ovo je apsolutno bespredmetno. Vojvodina nije ono što piše ovde. Dakle, to nije po Ustavu. Naime, u članu 182. stav 1. Ustava propisano je da su autonomne pokrajine autonomne teritorijalne zajednice osnovane Ustavom, u kojima građani ostvaruju pravo na pokrajinsku autonomiju, dok je u članu 183. stav 1. propisano da autonomne pokrajine u skladu sa Ustavom i svojim statutom uređuju nadležnost, izbor, organizaciju i rad organa i službi koje osnivaju.
Dalje, član 2. kaže – predstojeća promena Ustava Republike Srbije mora imati za cilj dogradnju pravne države i državnog uređenja na temelju iskustva savremenih demokratskih država. Dakle, ovo je takođe jedna apsolutno nepotrebna formulacija, jer opet Ustavom, važećim Ustavom, u članu 1. propisano je da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Tako da je i ovo apsolutno nepotrebno. Nepotrebna je potreba za usklađivanjem Republike Srbije sa savremenim demokratskim državama, iz prostog razloga što je ona već ograničena Ustavom.
Nadležnosti, u članu 3. kaže – nadležnosti Vojvodine bez finansijskih resursa preko kojih će se u potpunosti ostvarivati znače veoma malo, te će Republika Srbija kontinuirano raditi na tome da obezbedi Vojvodini vraćanje najvećeg dela javnih prihoda koji se na njenoj teritoriji beru. Dakle, i ovo je već garantovano postojećim, važećim Ustavom, i to članom 184. Ustava, kojim je propisano da autonomna pokrajina ima izvorne prihode kojima finansira svoje nadležnosti.
Tu dolazimo i do člana 4, gde kaže – Republika Srbija prioritetno mora usmeriti sve svoje snage na smanjenje talasa iseljavanja mladih ih Vojvodine. Dakle, i ovo je suvišno i nepotrebno, jer već postoji koordinaciono telo za praćenje tokova ekonomskih migracija u Republici Srbiji, čija je nadležnost da usmerava rad organa državne uprave, u cilju sagledavanja stanja u oblasti ekonomskih migracija i pronalaženja rešenja za unapređenje ove oblasti. Osim što je nepotrebno, i diskriminatorski je. Dakle, hajde da sprečimo odlazak mladih Vojvodine, a šta nas briga da li će mladi odlaziti iz drugih delova Srbije, da li će mladi odlaziti sa juga, zapada, istoka, važno je samo da sprečimo odlazak mladih iz Vojvodine.
Tako da je to, iz svih ovih razloga, apsolutno neprihvatljivo za poslaničku grupu SNS i mi ćemo, naravno, kao što smo čuli i od našeg šefa poslaničke grupe, glasati protiv.
U duhu svega što sam do sada rekao, završio bih svoj govor citatom, odnosno izvodom iz govora velikog Jaše Tomića, na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, a u Novom Sadu, koji glasi: „Kosovski mučenici! Srećno vam oslobođenje! Nikada u životu nisam bio toliko uzdrhtan kao u ovom trenutku. A vidim vam na licu da ste i vi tako uzdrhtani. Mi nismo sami. Zar može biti a da i vi ne vidite kako se u ovoj dvorani nalazi i srpska petstogodišnja istorija, do sada tužna, a sada ozarena i nasmejana? Može li biti da i vi ne vidite u zraku ovde dvorane naše velike mrtve, duh njihov? Može li biti da i vi ne vidite kako na prozorima ove dvorane udaraju pahuljice belog snega, a u tim pahuljicama je duh onih koji se nisu još ni rodili i koji će tek doći, duh budućnosti naše? Mi nismo ovde danas sami“.
Govoreći o odluci da se Vojvodina priključi Srbiji, Jaša Tomić kaže: „Jesmo li dobro uradili? Ako pitamo srce, kazaće – učinili ste po meni, a ako pitamo pamet, i ona će vam isto to kazati“. Zahvaljujem.