Poštovana predsednice, dame i gospodo kolege poslanici, ja ću iskoristiti svoje vreme da bih postavio pitanje Ministarstvu pravde i Ministarstvu za rad i socijalna pitanja.

Sadašnji premijer, a budući predsednik države Aleksandar Vučić je otkrivanjem spomenika Podunavskim Švabama prošle nedelje u Bačkom Jarku, gde su komunističke vlasti krajem rata zlostavljale i ubile oko 6.500 ljudi, uglavnom žena i dece, pokazao da za razliku od mnogih državnika, tj. političara u okruženju, da je stasao u pravog državnika i da ume da poštuje i tuđe žrtve.

Ovo je samo dokaz da dok svuda u okruženju, zarad prikupljanja jeftinih političkih poena, nezreli, nesposobni političari zveckaju oružjem, Srbi pokazuju da ispravljaju nepravde iz prošlosti, da su spremni da se izmire i da savladaju prošlost nacionalne, a rekao bih i mnogo više ideološke zaslepljenosti.

Da bismo definitivno zakopali sve rupe iz prošlosti, jame ili nepravde kojih je mnogo potrebna je osuda svih komunističkih zločina nad sopstvenim narodom, pogotovo onih koji su se dešavali krajem i posle rata, učinjenih uglavnom nad ljudima koji su drugačije mislili, tačnije koji su podržavali kraljevinu.

Jedan od takvih zločina, koji me je podstaknuo da postavim ovakvo pitanje, je zločin u Pančevu kada su komunisti 25. oktobra 1944. godine streljali 72 srpska pilota kod sela Jabuka samo zato što su u jednom periodu služili kralju i otadžbini. Na najmizerniji način, verujući da su pozvani da svojim učešćem pomognu borbi protiv okupatora, namamljeni su da dođu u Pančevo gde su streljani bez ikakvog razloga i suda. Znam da postoje ljudi koji će reći opet se vraćam u prošlost, ali sve te koji tako govore samo bih zamolio da se zapitaju da su ovi ljudi bili članovi njihovih porodica kako bi razmišljali. Nažalost, nemam vremena da govorim o tužnim sudbinama mnogih drugih ljudi, kao i o njihovom patriotizmu.

Do sada smo po ovom pitanju imali samo izjavu Slobodna Homena, nekadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu pravde, da će istina konačno izaći na videlo, ali nažalost sve je ostalo na obećanjima. Ako ne ispravimo nepravde iz prošlosti i ne kažemo istinu, bez obzira koliko ona bolna bila, naš narod nikada neće imati budućnost koju želi. Istina je naravno lekovita i samo na ovaj način i nikako drugačije možemo doći do nacionalnog pomirenja. Pomirenje, jedinstvo, dok drugi zveckaju oružjem, su nešto što nam je potrebno više nego ikada do sada, to mora biti temelj svake politike, tačnije, to mora biti iznad svake politike.

Tako i moje poslaničko pitanje proizilazi iz onoga što sam vam do sada rekao, a to je šta će resorna ministarstva koja sam spomenuo, tj. država učiniti da se kaže puna istina o ovim mučenicima iz Pančeva, ali i o svim ostalim komunističkim zločinima koji su počinjeni nad sopstvenim narodom.

Podsetiću samo da je postojala komisija za popis svih komunističkih žrtava i zločina koju je predvodio naš eminentni stručnjak Srđan Cvetković i koja je popisala imenom i prezimenom skoro 60.000 ljudi koji su pobijeni zato što su drugačije mislili. To zahteva svako poštovanje. Ta cifra je naravno mnogo veća, jer su mnoge porodice poubijane i da su se zatrli njihovi tragovi, jako je teško znati tu konačnu cifru, ali u svakom slučaju ti podaci mogu da budu od velike koristi da bismo konačno mogli da kažemo istinu, rešimo jedan od akutnih problema iz naše prošlosti i konačno žrtve, a pogotovo zločince nazovemo pravim imenom.

Iskoristio bih još ovo malo vremena, što mi je ostalo, da uputim jednu molbu ili apel Ministarstvu pravde da još jednom razmisli o potrebi izmene Krivičnog zakonika u onom delu koji se odnosi na silovatelje, ubice dece, maloletnih i žena. Smatram da je doživotna kazna jedina kazna za ove monstrume bez ikakve savesti koji se nikada naravno neće uklopiti u društvo, već će zločin ili zlodelo ponoviti kad tad kad budu pušteni iz vlasti. Hvala na vremenu koje ste mi dali.

Poštovana predsednice, dame i gospodo, kolege poslanici, moje prvo pitanje je namenjeno Ministarstvu zdravlja. Naime, tiče se sve učestalijih napada na zdravstvene radnike koji, da kažem, na neki način doživljavaju kulminaciju u poslednjih nekoliko meseci. Posebno se to dešava, posebno je to vidljivo u gradu iz kojeg dolazim, iz Sombora.
Hitna pomoć radi po evropskim standardima. Na prvom mestu treba reći da ljudi rade human posao, imaju odlične rezultate i ne zaslužuju ni verbalne, a kamo li fizičke napade.
Specifičnost hitne pomoći je što ulazi u kuće građana i tu dolazi, da kažem, pojedinci se ohrabre, pogotovo kada je u pitanju vikend i uglavnom su ti pojedinci, često se dešava da ti koji su agresivni ili u alkoholisanom stanju i tada dolazi do raznih situacija u kojima se dešava da su čak i ugroženi životi radnika, kao što je to bio slučaj u Somboru.
Mi smo svesni da mnogi ljudi žive u teškim uslovima, da mnogi preživljavaju jedva kraj sa krajem, ali naravno da tu nikoga ne opravdava da bukvalno se iživljava na ljudima koji su spasli mnoge živote i koji vrlo često nemaju ni svog slobodnog vremena rešavajući tuđe probleme i pokušavajući da pomognu svima.
Imali smo situaciju, kao što sam rekao, u Somboru, da je hitna pomoć izašla, jedan samo primer, da je izašla da pomogne ljudima po pozivu. Desila se tuča za vreme vikenda i za vreme dok su jednog momka spasavali, drugi čovek je potegao pištolj na radnike hitne pomoći.
Posle par dana vrlo slična situacija, gde su dobili poziv da se jedna žena nalazi u vrlo teškom stanju, kada su radnici hitne pomoći došli zatekli su da je ta žena zajedno sa sinom bila drogirana i da je i sin nasrnuo na radnike hitne pomoći sa noževima.
To je stvarno strašno, imajući u vidu, ako hoćemo da kažemo i plate tih ljudi i mislim da moj predlog je, a ujedno i pitanje Ministarstvu zdravlja da još jednom razmisli o dodeljivanju statusa službenih lica radnicima u zdravstvu, a pogotovo onima koji rade u urgentnim centrima i u hitnoj pomoći.
Vrlo slična situacija je i sa vatrogascima, ljudima koji takođe rade vrlo važan posao i vrlo težak posao i dešavaju se vrlo slične situacije. Reči ću samo da je u Somboru dnevnica, tj. satnica ljudi koji izlaze, pogotovo u vreme kada ne rade 26 dinara. Za 26 dinara oni spasavaju živote i vrlo često se nalaze u takvim situacijama da im se na najgori način obraćaju oni kojima upravo spašavaju živote.
Ja ću pohvaliti ono što su učinili Ministarstvo policije i Ministarstvo zdravlja, imajući u vidu da šta se sve dešava i da su odlučili da policija mnogo češće obilazi zdravstvene ustanove, ali smatramo da ovo nije dovoljno.
Moje drugo pitanje je vrlo kratko, postavljam ga Ministarstvu poljoprivrede. Dugogodišnje nezadovoljstvo ljudi radom u „Vojvodinašumama“, pogotovo svih udruženja ribolovaca, kojih ima oko 10 hiljada, je kulminiralo jednom peticijom, gde se pokušava napraviti jedna vrsta razgovora sa ljudima iz „Vojvodinašuma“, ali oni to uporno odbijaju. Ne kontroliše se izlov ribe, čak postoji osnovana sumnja da se to radi u dosluhu sa pojedinim službama, što je strašno.
Moje pitanje je – da li postoji mogućnost u Ministarstvu poljoprivrede da se sazove sastanak gde će biti prisutni predstavnici iz gazdinstava „Vojvodinašume“, gde će biti prisutni udruženja ribolovaca i ljudi iz ministarstva i da pokušamo da taj dugogodišnji problem da rešimo. Hvala.

Povreda Poslovnika, čl. 27. i 107.
Gospodine predsedavajući, ja se inače jako retko javljam da bih reklamirao povredu Poslovnika, ali, zarad istine i dostojanstva ove Skupštine, smatram da ste trebali da prekinete izlaganje gospodina Živkovića kada je iznosio neistine, čak bih rekao laži, u jednom ovakvom domu, rečima da je za njega isti kvisling fašista Nedić i Draža Mihajlović. Podsetiću samo da je Draža Mihajlović rehabilitovan od strane naše države, a da ono što je možda još važnije, da u papirima UN, gde su popisani svi pripadnici nacističkog i kvislinškog pokreta, ne postoji jugoslovenska vojska u otadžbini i ne postoji Draža Mihajlović. To je, nažalost, izmišljotina nekih ljudi koji i dan-danas se bore, ne za partizane, nego za „partizanštinu“ i način na koji se tada otimala imovina, a što smo mogli da vidimo i kod gospodina Živkovića kako se ponašao prema državnoj imovini kada je bio na visokoj funkciji u Republici Srbiji.
Još jednom bih iskoristio priliku da pozovem sve poslanike da se vratimo na temu, da govorimo stvarno o onome o čemu danas ovaj parlament treba da zaseda i da ostavimo razlike među nama. Jer, kako je nekad rekao kralj Petar – Pomozi Bože da se Srbi slože, da ne ostavimo to kao nešto što je, nažalost, bila iluzija, već nešto čemu bi svi trebali da budemo skloni. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege poslanici, u svom izlaganju ću se najviše bazirati na o Predlogu zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, koji nemaju nikakvih zakonskih naslednika.
Imali smo prilike da nedavno iz sredstava medija čujemo da je preko 80% od doktora Rubena Foksa, predsednika saveza jevrejskih opština Srbije, da je više od 80% predratne populacije Jevreja u Srbiji stradalo tokom Drugog svetskog rata. Ovaj poražavajući podatak, naravno, strašan podatak, je više nego dobar razlog da Srbija donese jedan ovakav zakon.
Država Srbija planira da ublaži nepravdu prema žrtvama Holokausta koji nemaju naslednike, tako što će jevrejskim zajednicama u našoj zemlji, ne samo vratiti oduzetu imovinu tih žrtava, već će im svake godine, narednih četvrt veka uplaćivati po 950 hiljada evra radi proučavanja tog zločina nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.
Sva oduzeta imovina se sada nalazi u većini slučajeva u svojini Republike Srbije, ili pojedinih lokalnih samouprava, državnih i javnih preduzeća. iako država nije učestvovala naravno, u proganjanju jevrejskog naroda, ona ne treba da ima neku korist od posledica Holokausta. Ako bi država zadržala imovinu oduzetu žrtvama Holokausta u svom vlasništvu, to bi značilo da ona crpi korist iz takvog nemilog događaja.
Suštinski razlog za donošenje ovog zakona duboko saosećanje srpskog naroda i predstavnika srpske vlasti prema velikim žrtvama jevrejskog naroda tokom Drugog svetskog rata.
Druga dva razloga donošenja zakona su formalne prirode. Prvi je taj što je zakonom vraćena imovina i obeštećenje iz 2009. godine, propisuje da će otklanjanje posledica od oduzimanja imovine žrtvama Holokausta bez živih naslednika urediti posebnim zakonom, a drugi jer je Republika Srbija potpisnica Terizinske deklaracije koja se zalaže za principe propisane nacrtom zakona.
Ovaj zakon treba da otkloni posledice oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju žive naslednike dok se otklanjanje posledica od oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje imaju naslednike vrši primenom opšteg Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju.
Vraćanje oduzete imovine predviđeno je da se vrši u naturalnom obliku koji je identičan načinu propisanom u Zakonu o vraćanju imovine i obeštećenju na čije odredbe posebni zakon i upućuje i u skladu sa njegovim istovetnim načelima i sa istovetnim izuzecima.
Podnosilac zahteva za vraćanje imovine po posebnom zakonu biće jevrejska opština na čijoj teritoriji se nalazi oduzeta imovina. Takođe će imovina u naturalnom obliku vraćati onoj jevrejskoj opštini na čijoj teritoriji se imovina i nalazi. Drugi način otklanjanja posledica je finansijska podrška koja se obezbeđuje u budžetu Republike Srbije, predloženo je da taj vid podrške iznosi 950 hiljada evra godišnje u narednih 25 godina od donošenja zakona. Ta sredstva će se uplaćivati takođe na račun Saveza jevrejskih opština.
Zakon tačno propisuje u koje se aktivnosti sredstva mogu usmeravati, tako da bi sredstva trebala da idu za proučavanje Holokausta, za obrazovanje u Holokaustu, za naučno istraživanje vezano za Holokaust, zatim na finansiranje školovanja mladih talenata Republike Srbije, pružanje finansijske pomoći preživelim žrtvama Holokausta, zatim Jevrejskoj zajednici u Srbiji i na troškove koji nastanu upravljanjem tim prihodima.
Nacrt ovog zakona predviđa obrazovanje nadzornog odbora što smo imali prilike da čujemo od ministra sa zadatkom da prati kako se upravlja tim finansijskim sredstvima. Predsednik nadzornog odbora će biti predstavnik Vlade, a ostali članovi će biti predstavnici jevrejskih organizacija, Svetske jevrejske organizacije za restituciju, Saveza jevrejskih opština.
Kada zakon bude donet, sledeće prikupljanje zahteva za vraćanje imovine, nakon čega će se znati i tačan broj stvari, vrednosti oduzete imovine od žrtava Holokausta bez naslednika.
Kao što je rekao i direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić, rok za podnošenje zahteve je tri godine, a tek nakon isteka tog roka biće poznat obim i vrednost imovine i sada je o tome vrlo teško davati bilo kakvu procenu. Tehnička rešenja iz Zakona o opštoj restituciji primenjivaće se u ovim slučajevima i to je naravno neminovnost. Kada neka imovina ostane bez naslednika po pravilima opšteg imovinskog prava trebalo bi da pripadne državi, ali ovde je specifična situacija zbog sudbine Jevrejske zajednice u Srbiji koja je na surov način gotovo potpuno nestala tokom Drugog svetskog rada.
Ovde se ne radi o odgovornosti Srbije za Holokaust, Kraljevina Jugoslavija je bila žrtva agresije. Srbija je bila okupirana u Drugom svetskom ratu, a neviđen okupacioni režim je bio kvinsliški a Srbija je bila deo antifašističke koalicije, što god revizionisti danas mislili.
Reč je dakle o aktu solidarnosti sa našim sugrađanima Jevrejima koji u Beogradu žive duže od 500 godina i koji su u tom periodu pretrpeli užasna stradanja. Mnogobrojna jevrejska groblja, naročito u mestima gde posle Drugog svetskog rada više nije ostalo ni jednog sugrađanina Mojsijeve vere, su zapuštena i zaboravljena, do te mere da ni stanovnici pojedinih mesta u Srbiji ne znaju za postojanje jevrejskog groblja na svojoj teritoriji.
Savez jevrejskih opština nažalost nije imao kapaciteta ni snage da ih sam uređuje i brine o njima. Mnoga od njih su u veoma lošem stanju, ograde su izvaljene, nadgrobni spomenici popadali, polomljeni, neka grobna mesta su čak i pomerena i izmeštena. Drago mi je da je plan da se u prvom koraku srede upravo groblja u Crvenki, Ratkovu, Sonti, Kovilju i u još nekim drugim mestima u Vojvodini.
Ovim nacrtom predviđena je finansijska podrška države Savezu jevrejskih opština, a ako što sam već rekao, propisano je u koje svrhe može biti potrošeno tih 950 hiljada evra. Mogu biti korišćena i kao finansijska podrška jevrejskoj zajednici u našoj zemlji, a ovaj novac npr. neće biti dat za korišćenje za izgradnju memorijalnog centra na Starom sajmištu, gde je bio ozloglašeni logor za Jevreje, kasnije za Srbe i Rome, jer bi značilo da se imovinom jevrejskih žrtava obeležava mesto gde su oni stradali.
Dužnost je države, a to je i njena namera, tako smo čuli i od ministra, da dostojno obeleži staro sajmište, ali i Topovske šupe, Banjicu, Jajince koji su bili deo tog sistema ubijanja.
Kako smo mogli da čujemo u narednih nekoliko meseci, jevrejskoj zajednici će biti vraćana sinagoga u Zemunu. Ima još nekoliko sinagoga u Srbiji koje treba da budu vraćene, ali najznačajnija je ona u Apatinu koja je po svom fresko-slikarstvu jedinstvena u svetu. Ona bi svakako trebalo da bude očuvana. Neko vreme je bila bogomolja neke druge verske zajednice, nisam siguran koje, ali je trebalo da se koristi, naravno, u kulturne svrhe. I zemunska sinagoga je, nažalost, trebalo da posluži u kulturne svrhe, ali je jedno vreme bila disko-klub. Koliko sam upućen, danas je restoran.
Ovaj zakon, poštovani kolege poslanici, poštovani ljudi iz Ministarstva, pokazuje u stvari šta je Srbija, da je Srbija ozbiljna zemlja koja misli o svim svojim građanima, bez obzira koje su verske, političke ili druge pripadnosti, kao i da se prema njima odnosi jednako. To je za poštovanje, ne samo kada govorimo danas o ovoj temi, nego i poštovanje kada govorimo o našem putu ka EU i stvaranju jake i pravne države.
Ali, morao bih nešto da dodam, a tiče se restitucije. Mislim da država duguje i svojim građanima da ispravi jednu veliku nepravdu iz prošlosti, a to je da vrlo brzo izmeni Zakon o restituciji. Svima je poznato da su od 1945. godine u jednopartijskoj Skupštini donošeni zakoni kojima se krše ljudska prava i oduzima privatna imovina. Mi danas imamo zakon i ministar je govorio da smo prvo doneli Zakon o povraćaju imovine crkvama, pa onda i građanima. Ja lično mislim da su svi ti zakoni koji su do sada donešeni bili gotovo isključivo političke privrede i želja za političkim poentiranjem, a ne želja da se ispravi jedna od najvećih nepravdi iz naše prošlosti i da se konačno napravi raskid sa komunističkim nasleđem.
Zbog toga je restitucija i njena izmena zakona, za koju se nadam da će uskoro da usledi, a suština je samo u jednoj stvari, suština je u supstituciji. Ne samo ispravljanje jedne, kao što sam već rekao, nepravdi iz prošlosti ili neki, da tako kažem, simboličan raskid sa komunističkim nasleđem, već predstavlja i konačno uništenje jednog sistema koji je baziran na ratnom zločinu, a nažalost često i na zločinu prema sopstvenom narodu.
Takođe, poslanička grupa SPO-DHSS veruje da je ovo dobar test za naše društvo, ne samo kada je u pitanju naš put ka EU, već i koliko smo kao narod iskreno spremni za nacionalno pomirenje. Ja bih pohvalio rad Agencije za restituciju, jer bez ovih izmena o kojima sam govorio, ali to su izmena koje se vrlo lako mogu doneti, u pitanju je samo želja i ja ne sumnjam da će ova ili buduća Vlada, koja će biti formirana manje-više u sličnom obimu, promeniti ove izmene zakona u restituciji samo u jednoj stvari, u supstituciji i time pomoći Agenciji za restituciju i Strahinji Sekuliću, gospodinu koji se vrlo često bori sa vetrenjačama ne bi li omogućio bar malo svojim prisustvom da se ispravi jedna od nepravdi koje su učinjene našem narodu.
Ja ću još samo iskoristiti svoje vreme da kažem da će SPO podržati sve predloge kada je u pitanju imenovanje sudija i tužioca, ali ipak moram da istaknem jedno ime, a to je sudija Ivan Jovičić. Ne bih govorio o njegovoj kandidaturi, samo želim da kažem da ga podržavamo kao člana VSS. Dovoljno je reći da je imao duplo više glasova od prvog sledećeg sa najvećim brojem glasova. Mislim da je u našem društvu, kada se borimo za jednu pravnu državu, kažem opet, ne samo zbog EU, već zbog nas samih, izuzetno važno da imamo poštene sudije, poštene tužioce i da ne dođemo nikada više u situaciju da zločinci, na primeru pokušaja ubistva Vuka Draškovića, ne samo da postaju oslobođeni, nego vrlo često postaju i žrtve. Nažalost, toga smo se nagledali u prošlosti, a nadam se da će toga biti sve manje u budućnosti, jer je neophodno da imamo što više poštenih, čestitih sudija i sudija koji rade dobro svoj posao.
Znam da nadležni ministar i ljudi iz Ministarstva rade jedan ozbiljan i težak posao i da će taj posao dugo da traje. Zbog toga, znači, ne samo zbog ovog zakona koji danas usvajamo i zbog svih ovih tačaka koje su na dnevnom redu, nego i zbog jednog ozbiljnog rada na menjanju jednog sistema vrednosti u Srbiji, Srpski pokret obnove je davao i daće punu podršku Ministarstvu pravde i, naravno, u Danu za glasanje pozitivno ćemo glasati za ove predloge zakona. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, gospodine Udovičiću, gospodine Peruničiću sa saradnicima, dame i gospodo poslanici i poštovani građani koji su zainteresovani za današnju temu o kojoj raspravljamo, mogu samo da kažem da kada je u pitanju amandman koji sam podneo, u potpunosti prihvatam objašnjenje kojim je amandman odbijen, ali isključivo zarad pojedinih situacija u praksi, želim ipak da kažem nekoliko reči zbog čega sam ovaj amandman napisao i šta sam želeo time da promenim.
Još pre nekoliko meseci sam postavio poslaničko pitanje koje se odnosilo, objasnio sam ga na jednom primeru i sada ću to da ponovim, ali ukratko, na primeru sportistkinje Dunje Žeravić Lalić iz Sombora, koja je kao karatistkinja ostvarila vrhunske rezultate kada su u pitanju međunarodna takmičenja, koja je samim tim dobila sportsku stipendiju i koja je na osnovu te stipendije ne samo što je nastavila da daje dobre rezultate, nego je nastavila na fakultetu izuzetno dobro da radi i završila je Ekonomski fakultet u Subotici.
Šta se dešava? Kod osoba ženskog pola koje se bave sportom, gotovo svaka od njih ima želju da jednoga dana zatrudni. U onom momentu kada ona zatrudni, ona gubi priliku da u toj godini ima stipendiju. Ja razumem da je cilj stipendije da sportisti imaju priliku na sportsko usavršavanje, ali, realno gledajući, u praksi je veliki problem kada osoba u toj godini izgubi možda jedini način finansiranja koji je imala do sada. Mi imamo za cilj da je to jedan vid sportskog usavršavanja. U toj godini možda nije, ali je izuzetna prilika da se vrati i postiže sportske rezultate koje je i do tada imala. To je jedan primer koji imamo u raznim sredinama, a ja sam naveo samo jedno ime i prezime.
Razumem čak da ovo možda i nije prilika, kada govorimo o ovom zakonu, i da možda ne možete da u potpunosti definišete ovaj problem bez nekih drugih promena zakona i možda čak i nekih podzakonskih akata koji bi kasnije mogli dal budu doneseni i ja ne sumnjam da ćete pokušati da u budućnosti ovaj problem rešite. Jer, i sami znate, lokalne samouprave koje su opterećene ogromnim problemima, jednostavno, ovakve stvari ne mogu da preuzmu na sebe. Hvala.

Hvala poštovani gospodine predsedavajući.
Ovo je još jedan amandmana koji sam podneo kada je u pitanju zakon o sportu. Radi se o članu 96. koji reguliše postojanje sportskih društava kao posebnog sportskog nadudruživanja, koji suštinski ne služi za bilo kakvu sportsku delatnost osim za razne marifetluke unutar sportskog života, što smo imali prilike da vidimo u prošlosti.
Predlog je da se brišu sva tri predložena stava u zakonu i da se umesto njih uvedu nova četiri koja bi samo služila za bliže uređenje prestanka rada sportskih društava kao posebnih, kao što sam i rekao nadudruženja i parasportskih organa.
Pretpostavio sam, da će ova izmena da izazove veliku pažnju i da se time u stvari pokušava ugasiti nešto što dugo godina traje, ali moja želja je da se ugasi nešto što u stvari udara u srž gluposti koje postoje u sportskom životu. Znam da ima puno onih koji se ne slažu samnom, ali vrlo često iz potpuno prizemnih razloga da je to jednostavno nešto što je postojalo ranije i da treba da postoji i u buduće.
U prilog tome pomenuo bih jednu malu činjenice koju mali broj ljudi zna, a to je da su klubovi suštinski privatno vlasništvo udruženih članova tog kluba i da nemaju nikakvo državno vlasništvo.
Šta sam ovim amandmanom hteo da kažem? Imamo primere sportskih društava Crvene zvezde i Partizan. Uzgred, sportista sam bivši, i čovek koji izuzetno poštuje klubove Partizan i Crvenu Zvezdu, volim da gledam i košarku i fudbal, ali ono što ne volim da gledam to su prevare u tim klubovima.
Znači, kada bi došlo do toga da sud pokrene postupak protiv tih klubova zbog dugova od više desetina miliona evra, pored čelnika klubova koji bi bili tuženi za nanetu štetu, bili bi tuženi i svi članovi kluba kao solidarni dužnici. Mogli bi da se spasu plaćanja dela duga samo ukoliko mogu da dokažu zapisnički da su prilikom odlučivanja o zaduživanjima izdvojili svoje mišljenje ili bili zapisani u zapisniku kao oni koji su glasali protiv štetne odluke, što bi naravno vrlo teško moglo da se dokaže.
Suština je da imamo sportska društva koja su prošlosti pokrivala ogromna dugovanja raznih klubova koji su načinile razne uprave i da niko nikada nije odgovarao za ta dugovanja koja su pravljenja. Smatram da bi na ovakav način bukvalno targetirali, pokazali koji su to ljudi koji su načinili štetu našim velikim kolektivima na prvom mestu mislim na Partizan i Crvenu zvezdu, i da bi ti ljudi i krivično i na svaki drugi način, materijalno naravno, odgovarali za ono što su učinili najvećim klubovima.
Takođe, mislim i da u ovakvom položaju, ovakvoj situaciji kao što je bila do sada, da su manje sredine, uglavnom klubovi bili u lošijem položaju u odnosu na veća i velika sportska društva, jer tim klubovima kada bi se zadužili, kada ne bi imali finansijskih mogućnosti da otplate svoje dugove, pogotovo kada je u pitanju porez, oni bi se gasili i odlazili bi najniže rangove takmičenja. Smatram da na takav način su i lokalne samouprave pogođene, i na takav način veliki problem su imale male sredine.
Zato je neophodno dobiti stabilne vlasničke strukture unutar klubova, umesto članskog udela građana. Naravno, to će biti i onaj drugi deo, deo kada budemo govorili o privatizaciji, ali bez obzira, što se ovo nekome čini kao jedan, da kažem, radikalniji član, i bez obzira na objašnjenje koje sam razumeo i prihvatio koje sam dobio od Ministarstva sporta zašto ovaj amandman se ne prihvata, smatram da je ovo ipak možda jedan korak o kome u budućnosti treba razmisliti, da bi se otklonile razne prevare koje smo do sada imali u sportu, a pogotovo u fudbalu. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, svi zainteresovani građani koji nas danas gledaju, želim da se zahvalim na početku gospodinu Udovičiću, tačnije da čestitam na sjajnoj organizaciji Evropskog prvenstva u vaterpolu, gde je država pokazala da i te kako zna da prati rezultate koje sjajni naši sportisti godinama postižu. Ova organizacija je samo pokazatelj da se i u teškim situacijama i u teškoj krizi, u kojoj se država godinama nalazi, uvek može organizovati jedan sjajan sportski događaj koji je za pohvalu celoj državi i koji stvara marketing, ne samo za Srbiju i grad Beograd, nego za ceo naš narod.
Slušajući malopre uvaženu koleginicu iz LSV, stekao sam utisak da mi danas raspravljamo o zakonu koji je Sekretarijat za sport i omladinu AP Vojvodine napravio. Uvek sam govorio, kada sam imao priliku da govorim, o potrebi da na čelu Ministarstva za sport i omladinu bude čovek, mlad čovek koji je bio sportista, koji je ostvarivao sjajne rezultate, a ne neko ko će se baviti politikanstvom i koristiti sport. Nažalost, kao što je u svim lokalnim samouprava i mnogim drugim regiona, gde se sport i finansiranje sporta isključivo koriste da bi se prikupljali jeftini politički glasovi i da bi se koristili za političke kampanje.
Na čelu Ministarstva za sport imamo čoveka koji je uspeo da se izbori za veća finansijska sredstva i smatram da je ovo ministarstvo vrlo često nepravedno potcenjivano i kada je u pitanju budžet i kada su u pitanju mnoge druge teme i sfere u društvu koje ovo ministarstvo može da unapredi.
Verovatno ćemo se svi složiti oko toga da je ovo jedan dobar zakon, čak bi se usudio reći da ovde danas i u ovoj raspravi da će biti malo i začuđujuće da nema onih teških tonova i da je ovo nešto što je bilo potrebno našoj državi.
Dotakao sam se, kažem, Sekretarijata za sport i omladinu ne kao nečega što je pozitivno, već nešto što je negativno, ali o tome ću govoriti malo kasnije kada se dotaknem finansiranja sporta i pokazati ko je u stvari razlika kako ne treba, a kako treba raditi kada je u pitanju odnos prema sportu.
Zbog onih ljudi sportskih radnika koji nas gledaju, ja ću samo pokušati da se skoncentrišem na nekoliko važnih stvari iz ovog zakona iako je sam zakon dovoljno jasan i dobar, ali imajući u vidu situaciju da mnogi ljudi ipak ne znaju sve o tome, pokušaću da definišem samo nekoliko dobrih, dobrih stvarno, tema iz ovog zakona.
Pored zabrane diskriminacije koja je i do sada bila propisana na najoštriji način, vrši se usklađivanje sa novo donetim propisima i na nacionalnom i na međunarodnom nivou u ovoj oblasti, a povećava se posebna odgovornost svih koji rade sa decom i svi oblici zlostavljanja, zloupotrebe i nasilja, eliminišu se i najoštrije sankcionišu, što je naravno sjajno.
Kako je osnovni cilj da sport ne bude privilegija dece bogatih, već dostupan svojoj deci, predviđa se da ubuduće zdravstveni pregledi za decu od šest do 14 godina budu besplatni kada se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi ili u Zavodu za sport i medicinu sporta. Obuhvaćen je obaveznim zdravstvenim osiguranjem čime će se s jedne strane rasteretiti budžet roditelja, a sa druge strane podići kvalitet tih pregleda.
Kako bi se sprečio loš trend da se posebno sa decom, ali generalno i sa svim sportistima zaključuju doživotni menadžerski ugovori čime sportisti, a posebno deca postaju neka vrsta vlasništva drugih, uvodi se da ugovori o posedovanju sa menadžerima mogu da se zaključe na najviše dve godine, da ti ugovori moraju da budu overeni u skladu sa zakonom koji su obavezni elementi tih ugovora, a kada se zaključuju sa decom moraju za taj ugovor da daju saglasnost oba roditelja.
Kako su danas transferi u sportu vrlo popularni i tranzit dece iz manjih ka većim sredinama, u klubovima vrlo je aktivan, kao iz naše zemlje u inostranstvo, da bi se deca sačuvala od svega negativnog što nosi njihov odlazak od roditelja uvodi se da ti transferi iz kluba u klub u zemlji su dozvoljeni samo pod vrlo strogim kriterijumima što je takođe jako dobro, koji između ostalog podrazumevaju da je detetu obezbeđen adekvatan nastavak školovanja, iskrena zdravstvena zaštita, smeštaj i sve ostalo. Posebno potenciranje na školovanju, jer mnogi, nažalost sportisti, treneri, pa čak i treneri koji treba da su pedagozi da bi od dece postigli što veće rezultate u drugi plan stavljaju njihovo školovanje.
Međunarodni transferi maloletnih sportista su zabranjeni osim u posebnim slučajevima i po kriterijumima i uslovima utvrđenim međunarodnim sportskim pravilima, a pored toga upravo zbog značaja ovog pitanja i sprečavanja svega negativnog što može da donese po dete.
S druge strane, kako bi se zaštitili klubovi uvodi se da su svi ugovori kojima neko stiče isključivo ekonomska prava kluba pri budućim transferima sportiste, ništavni. Daje se mogućnost da se zdravstveni pregledi obavljaju u zdravstvenim službama što uključuje po prvi put i privatnu praksu, umesto da sada samo u zdravstvenim ustanovama.
Kada je reč o ugovorima između sportiste i kluba ili sportskog stručnjaka i kluba, novina koja se uvodi je da ubuduće ugovor i sve izmene i dopune ugovora moraju da bude overene u skladu sa zakonom, a da li će biti i registrovani u Savezu to se ostavlja savezima da utvrde svojim pravilima, do sada je bio uslov da se ugovor smatra važećim, bilo da je registrovano u Savezu, pa je u slučaju spora to, vrlo često bilo zloupotrebljavano, što je malo poznato.
Znači, postala je značajna siva zona u sportu gde ili nije bilo ugovora ili su oni bili fiktivni ili aneksi uopšte nisu registrovali ili se nisu plaćali porezi i doprinosi na te ugovore, što je naravno u jednom momentu dovelo do toga da čitav niz ljudi iz kriminalnog miljea se upravo pojavljuje kao društveno sportski radnici, upravo koristeći ovakve rupe u zakonu.
Pored toga registrovali su se samo osnovni ugovori na minimalne iznose, a aneksima koji se nisu registrovali, najčešće su se zapravo ugovarali realni iznosi, pravo obaveza između sportiste i kluba.
Želja je, koliko sam uspeo da primetim, da se to ubuduće spreči, da se zaštite sportisti, da imaju radni staž kada prestanu da se bave sportom, a ne da budu prepušteni sami sebi posle karijera, bez ikakvog traga da su išta u životu radili. Znači da imaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu i da ostvare pravo na penziju što do sada je bilo samo u retkom broju slučajeva.
Opšti režim zakona kojim se regulišu radni odnosi, ovim zakonom je kao „leks specijalis“ za sport prilagođen realnim potrebama i specifičnostima sporta. Kako su sportisti danas savremeni gladijatori, to često možemo da čujemo, ostalo se pri opredeljenju da se osiguravaju samo vrhunski sportisti obavezno, jer nakon sagledavanja uvažen je stav većina klubova da bi u ovom momentu osiguranja svih sportista bio preveliki finansijski namet za njih, ali novina koja se uvodi je da svaki sportista koji nije osiguran od strane kluba za vreme nastupa za reprezentaciju mora da bude osiguran od strane nadležnog Saveza, i o ovome ću malo kasnije govoriti kada budem govorio o lokalnim samoupravama i njihovim mogućnostima da poboljšaju stanje u sportu.
Dobro je to što se uvodi jedinstveni vizuelni identitet naše reprezentacije. Da reprezentacije ne bude više kao šareni karavan, kao što je to bio slučaj vrlo često u kojem dominiraju sponzorske reklame sa kojima su naši reprezentativci kao bukvalno hodajući bilbordi pa grb i zastava gotovo da se i ne vide od raznih reklama. Ono što svi znaju, a malo se eksponira to je da naš sport godinama unazad na ključnim funkcijama ima 30 do 40 ljudi, što je jedan od ključnih problema našeg sporta.
Ono što ne da da se sistem unapredi i otvori da bi ga iskorenili za ubuduće je da se uvodi da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju u sportu. Ako to može u politici, ne vidim razlog zašto ne i u sportu. Pored pooštravanja normi kojima se reguliše ko ne može biti član uprave i zastupnik sportske organizacije povećava odgovornost članova organa organizacije u oblasti sporta uvođenjem dužnosti sa njih, jer se želi da se više funkcija u sportu i članstvo u organima ne tretiraju samo kao beneficije, već prilika da se doprinese nešto zajednici.
Da bi se sprečilo da se ubuduće forma udruženja građana i kluba zloupotrebljava, uvode se jasna pravila pod kojim uslovima se koristi naziv klub i forma udruženja građana. Samo oni koji su u sistemu takmičenja i nadležnosti saveza mogu u svom nazivu koristiti naziv klub, teretane, razne škole sporta i svi oni koji se bave sportskim aktivnostima, odnosno pružanjem usluga u sportu, ali ne da bi se takmičili u sistemu prepoznatom od strane saveza kojima je prvenstveni cilj sticanje dobiti, ne mogu koristiti reč klub u svom nazivu i moraju da rade u formi privrednog društva.
Kako bi se izjednačio položaj udruženja u oblasti sporta sa ostalim udruženjima, što do sada nije bio slučaj, uvodi se mogućnost da klub koji je osnovan kao udruženje može neposredno da obavlja jednu privrednu delatnost po jasnim pravilima, samo jednu da nije pretežna i da je upisana naravno u registar.
Bitna novina je i davanje mogućnosti da ukoliko klub ne može da nastavi sa radom iz bilo kog razloga, da može da ponudi jedinici lokalne samouprave da ga preuzme sa svim pravima i obavezama koje ima. Na taj način se transformiše u sportsko privredno društvo.
Režim sportske arbitraže takođe je važno pitanje. Prilagođen važećem opštem režimu i potrebama koja je primena važećeg Zakona o sportu pokazala, a bitna novina koju uvodimo jeste mogućnost osnivanja jednog stalnog arbitražnog suda od strane Olimpijskog komiteta Srbije, Sportskog saveza Srbije, nadležnih saveza, što bi zapravo predstavljalo jedan veliki korak ka unapređenju sportske arbitraže u Srbiji, zbog značaja koji ona ima za sport.
Dolazimo i do najvažnije stvari, ima jako puno onoga čega bi se mogli dotaći u raspravi i prikazati kao pozitivnim, ali ono što je možda i najvažnije jeste pitanje finansiranja u sportu.
Kada je u pitanju finansiranje u sportu ostaje pri konceptu programskog, odnosno projektnog finansiranja, s tim da se osnovni problem da se sredstva sa nivoa lokala dele bez kriterijuma. Poražavajuća je statistika koliko lokala nema pravilnik o finansiranju ili ima, ali je apsolutno neusklađen sa zakonom, kao i činjenica da u ogromnoj većini, gotovo 90% lokalnog budžeta za sport dobije vrlo često jedan klub. U buduće se sprečava tako što se uvodi da nijedna organizacija u oblasti sporta i to kako od republike tako i do pokrajine i lokala ne može da dobije više od 20% od ukupnog budžeta opredeljenog za sport.
Gospodine ministre, znam da vrlo često imate raznorazne zahteve kada su u pitanju razne sredine, da su vrlo često ti zahtevi nerealni i da se vrlo često mnogi oslanjaju da će ministarstvo nešto napraviti, ili da će to učiniti Sekretarijat za sport i omladinu, ja mislim daje vrlo važno ko nam sedi u lokalnim savezima, pogotovo u sportskim savezima, u gradovima i na koji način se oni odnose, kako se ti ljudi odnose prema sportu i sportistima.
Kao primer bih naveo grad iz kojeg ja dolazim i Sportski savez grada Sombora, čiji sam predsednik, koji je i pre ovog nacrta novog Zakona o sportu radio na prioritetima navedenim u Strategiji o sportu i realizuje programe od 2010. koji se upravo bave svim onim stvarima koje su prioritetne u nacrtu ovog Zakona o sportu.
Navešću samo neke od programa. To su besplatna školica sporta za decu od tri do šest godina, za decu od dve do četiri godine koja vežbaju sa roditeljima, besplatne škole sportova u saradnji sa sportskim udruženjima i članicama saveza, besplatna rekreacija za žene u gradu Somboru u naseljenim mestima, besplatna rekreacija uvodi se za sve građane, besplatna rekreacija uvodi se za osobe sa motoričkim oštećenjima i terapijsko plivanje, program - stop nasilju u školama i sve programe, što je najvažnije, realizuju stručna lica.
Moram napomenuti da su u Somboru tačno regulisana finansiranja u oblasti sporta kroz javne konkurse, kriterijume, pravilnike i kategorizacija sportova gde je sve javno, transparentno i usaglašeno sa nacionalnom strategijom i pravilnicima i gde su se našla sredstva za stipendiranje najperspektivnijih sportista za trenerske nadoknade.
Za ono što smo uradili u prošloj godini, i ponosan sam na ljude sa kojima radim, Sportski savez grada Sombora je dobio najprestižniju Majsku nagradu kao najbolji sportski savez u Srbiji, ali ovo ne želim da govorim da bih isticao niti sebe niti sportski savez koji predstavljam, već želim reći kakav je način da se ozbiljno bavimo sportom. Jedini način je izbacivanje bilo kojeg vida politikanstva iz sport. Sport treba vratiti sportistima i kao predsednik udruženja prvo i osnovno što sam uradio, a to je da sam izbacio sve ljude iz politike, žargonski rečeno, računajući sebe, iz svih komisija, gde je u pitanju ili dodela finansijskih sredstava, ili kada je u pitanju dodela termina raznim klubovima.
O tome odlučuju isključivo najbolji treneri, najbolji sportisti u gradu i danas jednostavno nemamo problema kao što smo imali nekad.
Vratiću se na primer, na ono o čemu smo govorili, o čemu je govorila moja uvažena koleginica i poštovana koleginica Papuga, kada je u pitanju Sekretarijat za sport i omladinu. Smatram da je taj sekretarijat upravo pokazatelj kako politikanstvo deluje u sportu. Dovoljno je samo da svi odete na sajt Sekretarijata za sport i omladinu i pogledate kako se dele finansijska sredstva iz tog sekretarijata. Tačno ćete videti baze gradova i opština gde određena stranka ima određena uporišta gde se dele ogromna finansijska sredstva i gde nema apsolutno nikakvih kriterijuma kada su u pitanju sportski rezultati.
Naravno, uvek možete izdvojiti iz tih oblasti nekog dobrog sportistu, nekog dobrog trenera i reći – evo mi pomažemo sport tamo. Tvrdim da je ovo klasičan primer politikanstva u sportu. Sombor grad od kada je dobio Majsku nagradu nije dobio ni jedan jedini dinar od Sekretarijata za sport i omladinu. Tačno sam znao da po političkoj liniji nećemo dobiti ta finansijska sredstva iako smo konkurisali isključivo za programe samo za decu i programe za osobe sa invaliditetom. Sve ukupno, ta finansijska sredstva su iznosila milion i po dinara, nismo dobili ni jedan jedini dinar.
Dobijali su svi oni drugi koji su podobni. Recimo, milioni su izdvajani za neke banatske šore, milioni su izdvajani za razne sredine odakle se crpe glasovi kada je u pitanju određena politička pozicija, milioni su davani za, nećete verovati, to sam prvi put čuo, iako sam bivši sportista, da postoji tenis glavomet i da se i za to izdvajaju finansijska sredstva, a da recimo ne možemo da izdvojimo za osobe sa invaliditetom i decu ometenu u razvoju. To je strašno.
Naravno, grad Sombor je prepoznao sport kao vrlo važan segment našeg društva i uspeo je da neutrališe ovakav jedan nedomaćinski, na prvom mestu, nedomaćinski odnos prema sportistima i Pokrajini i to je još jedan ključni primer da je jako važno koga birate kada postavljate na funkcije.
Za razliku od vas, tamo je osoba koja se uopšte nikada nije potvrdila u sportu, verovatno, kako to vole ljudi da kažu, loptu je videla samo na televiziji i nažalost, takve osobe jesu sklone politikanstvu i vrlo često donose loše sportu i svima onima koji žive od tog malog sportskog dinara.
Kako je objektivno moguće da jedan sport ima značaja za Pokrajinu ili lokal, a da na nivou Republike nema takav značaj. Uvodi se mogućnost da Pokrajina i lokal naprave svoje kategorizacije sportova prateći samo kriterijume, a ne kategorizaciju Republike, što je naravno dobro, jer se time otvara mogućnost da Pokrajina i lokal finansiraju i one sportove koji za njih imaju značaj iako možda nemaju na nivou Republike ili je na nivou Republike značaj tog sporta manji.
Otvara se mogućnost osnivanja nacionalnog fonda za razvoj sporta od strane Republike kao budžetskog fonda, koji bi se finansirao iz budžeta i svih drugih izvora, prvenstveno s ciljem stvaranja mogućnosti za nove izvore finansiranja sporta, gde bi se sredstva transparentno ulagala i trošila prvenstveno za razvoj rekreacije i podsticanja bavljenja sportom svih građana, a posebno dece, omladine, žena i osoba sa invaliditetom, s tim da i Pokrajina i lokal mogu da osnuju ovakve fondove u okviru svojih nadležnosti i za potrebe na svojoj teritoriji.
Puno je toga dobro, kao što sam već rekao, u ovom zakonu. Ovo je jedan od zakona koji ne treba puno hvaliti. Mislim da treba samo upoznati i građane i one koji malo manje su zainteresovani za ovo koliko je ovo dobro za našu decu na prvom mestu, a i za zdravlje nacije.
Treba dodati i to da se uvodi obaveza donošenja četvorogodišnjeg plana za razvoj od strane nadležnih saveza, što je takođe dobro jer se dosta toga radilo stihijski u našem sportu i bili su uglavnom rezultati prepušteni interesovanju jednog malog broja ljudi oko sportiste i njegove porodice.
Uvodi se novčana nagrada za sportske ekipe iz sportova prve kategorije, koja osvaja najviša evropska i svetska odličja, kako bi se motivisali klubovi da postižu rezultate i nagradili i prepoznali značaj trofeja, koje osvajaju naši klubovi.
Predlaže se da se privatizacija u sportu uredi posebnim zakonom. To je jedna od ključnih tema u sportu o kojoj ćemo ubuduće raspravljati.
Ovaj zakon, naravno, ne može da u potpunosti definiše kada je u pitanju privatizacija sporta i dotiče se samo u nekim temama i segmentima. To je nešto što nas čeka i što je neminovno posle ovog zakona.
Novina koja se takođe uvodi jeste i u delu…

U svakom slučaju, hvala što ste mi dali priliku da govorim.
Još jednom velika podrška našeg poslaničkog kluba Ministarstvu za sport i omladinu.

Hvala.
Dame i gospodo ministri, kolege poslanici, evo, ušli smo sada već debelo u trinaesti sat rasprave o budžetu. Danas smo se stvarno svega naslušali. Puno je toga što ima veze sa budžetom, ali i previše politikanstva za jedan ovako važan zakon koji se donosi, rekao bih najvažniji zakon koji donosimo u toku godine.
U medijima je bilo mnogo nagađanja na osnovu nezvaničnih saznanja. Ono što je sada potpuno sigurno jeste da će Vlada morati da uskladi svoju zaradu i potrošnju tako da manjak na kraju naredne godine ne pređe 4% BDP, čime bi bila nastavljena pozitivna tendencija smanjenja deficita.
Ono što javnost najviše zanima jeste što se u budžetu vidi o najavljenim otkazima u javnom sektoru. Fond za plate u 2016. godini mora da se smanji za 3%, pa je u skladu sa tim i u budžetu izdvojen novac za otpremnine javnih radnika koji će ostati bez radnog mesta.
Kao što sam već rekao, novac u budžetu odvojen je i za otpremnine radnika javnog sektora koji će u narednoj godini ostati bez posla. Iako finansijske strategije predviđaju da bi otkaze trebalo da dobije oko 30.000 ljudi, sprovođenje te obaveze i u delo i u 2016. godini zavisiće od političke volje. Stvarno ne vidim nikakav razlog za nekakvo čuđenje kada govorimo o političkoj volji, jer sasvim je normalno da takve stvari rešava politika.
Treba reći i to da planirana otpuštanja, iako su neophodna, mogla bi se pokazati kao možda preterana, jer bi moglo da se ugrozi funkcionisanje obrazovanja, zdravstva, pa možda čak i bezbednosti.
Podsetiću samo to da je dogovor sa MMF da se broj zaposlenih u tri godine smanji na 75.000.
Rečeno je i to da pod zaštitom države bar do 31. maja ostaje još 17 nekadašnjih giganata. Gospodin Sertić je rekao da neće biti produženja ovih rokova za njihov opstanak. Za jednog od njih, „Galeniku“, država će pokušati da do tog roka nađe strateškog partnera, što naravno neće biti lako, imajući u vidu koliko je ovo preduzeće u prošlosti devastirano.
Kada govorimo o preduzećima koja će ići u stečaj ili preduzećima koja treba da se prodaju, moram da navedem jedan primer. To je primer „Severtransa“ u Somboru, gde država mora na takvom jednom primeru da mnogo brže reaguje nego što je to bio slučaj do sada. Jedno zdravo preduzeće koje je, nažalost, imalo velikih problema posle pljačkaške privatizacije, je napravilo izuzetno dobar plan, po kojem svima onima kojima duguju, među kojima su i mnoge velike firme, poput NIS, dogovoreno je da se 60% od celokupnog duga otplaćuje u ratama, a da 40% duga plus zatezna kamata se otpišu.
Šta se dešava? Sa takvim planom ide se u privredni sud i sudija privrednog suda daje sebi za pravo, koji uzgred i nije iz Sombora, tako da ne poznaje probleme koje tište Somborce, tačnije 160 ljudi koji su zaposleni u „Severtransu“, donosi odluku da se ovaj plan, koji je inače dobio pozitivno mišljenje u Ministarstvu finansija, da se taj plan poništi i samim tim gotovo da se gura u stečaj jedna firma kojoj je prosek 40 godina, koja ima realne šanse da se i bez stečaja izvuče iz ovih problema u kojima se nalazi.
Ovi ljudi su bili juče u Ministarstvu finansija i razgovarali su na tu temu. Ja vas molim ministre da pokušamo da rešimo ovaj problem, jer oni ništa ne traže drugo, osim prilike da rade, a ne da neko od njih pravi socijalne slučajeve, a pogotovo da to ne radi Privredni sud i jedan čovek.
Kada govorimo o budžetu, dosta toga je rečeno, ja ću pokušati samo da se sublimiran neke stvari koje mislim da su važne. Planirani fiskalni deficit na nivou Republike za narednu godinu je 121,8 milijardi dinara. Planirani fiskalni deficit za 2015. godinu iznosio je 191,3 milijardi dinara, a do kraja ove godine prema poslednjim projekcijama iznosiće približno 100 milijardi dinara, uključujući stare dugove za gas, vojne penzije i subvenciju u poljoprivredi, što je naravno pozitivan pokazatelj.
Ovaj budžet, kao i prethodni za 2015. godinu, dobio je podršku MMF i predstavlja ključni deo programa, koji istovremeno rešava problem deficita, ali strukturne probleme koje taj deficit uzrokuju.
Budžet za narednu godinu je napravljen na osnovu prognoze da će u 2016. godini rast BDP iznositi 1,75% a inflacija 2,8%, što je realna, a ne populistička procena. Uštede u budžetu za narednu godinu planirane su na svim elementima rashoda, što je takođe dobro.
Osnovni ciljevi u narednom srednjoročnom periodu fokusirani su na nastavak sprovođenja mera fiskalne konsolidacije, održavanje makroekonomske stabilnosti u zaustavljanju daljeg rasta duga i uspostavljanje trenda njegovog smanjenja, što je u skladu sa dogovorenim aranžmanom sa MMF. Treba takođe reći da je priznanje Vladi stiglo od svih relevantnih institucija u EU.
Fokus je naravno i na jačanju stabilnosti otpornosti finansijskog sektora, otklanjanju prepreka privrednom rastu i podizanju konkurentnosti sprovođenjem sveobuhvatnih strukturnih reformi, nastavku reformi javnih preduzeća, što je najvažnije, kao i podizanje efikasnosti javnog sektora i nastavak rasta izvoza u odnosu na uvoz.
Naravno, uvek ima zamerki, danas smo ih čuli dosta. Naša poslanička grupa će se osvrnuti na dve. Očekivali smo ipak da će biti veća finansijska sredstva za poljoprivredu i veće subvencije za mala gazdinstva. To je nešto što građani očekuju i očekivali su i od ovog budžeta, bez obzira na sve probleme u kojima se ova država nalazi.
Možda je i zapostavljena tema, mislim da jedino premijer danas o tome govorio, a to je Ministarstvo sporta. Takođe smo očekivali veća sredstva, jer svaki dinar koji se da sportu, on se stostruko vraća. To nije samo ulaganje u sport za neke, možda će reći luksuz, to je ulaganje u decu, to je ulaganje u zdravlje, i to je najbolja preventiva da bismo imali jedno zdravo društvo.
Smatramo da gospodin Udovičić, kao jedan od vrhunskih sportista, svojim primerom pokazuje i motiviše mlade ljude da se što više uključe u sport i da mu je trebalo omogućiti još veća finansijska sredstva.

Završiću brzo.
Pred Srbijom je dug put do cilja i zato je ključno pitanje da se fiskalna konsolidacija i strukturne reforme nastave u naredne dve godine. Gospodinu Vujoviću potpuna podrška od poslaničke grupe i naravno u danu za glasanje glasaćemo za ovaj budžet.

Hvala.
Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo drage kolege poslanici, iskoristiću vreme poslaničke grupe da postavim dva pitanja, ali u isto vreme da ponudim rešenja za probleme o kojima ću govoriti.
Prvo pitanje se odnosi na preduzeće „Severtrans“ Sombor, Privredni sud u Somboru odbio je da prihvati unapred pripremljen plan reorganizacije, prema kojem je dogovoren otpis dela kamate na dugovanja prema najvećim poveriocima.
Ovaj predlog je podržan, što je jako važno, od 80% poverilaca, gde su NIS, „Naftagas“, NLB lizing, Porše lizing i drugi, koji su se složili da prihvate 60% potraživanja, a zateznu kamatu i 40% potraživanja otpišu.
Sa dugovanjima „Severtransa“ od 740 miliona dinara, 250 miliona bi država po Zakonu o konverziji duga pretvorila u akcije, tj. vlasništvo kapitala i povećala udeo sa 53% dosadašnjih na 80%.
To se trebalo desiti na prvom sastanku Vlade, a i danas, koliko ja znam, predstavnici „Severtransa“su u Ministarstvu finansija u pregovorima sa gospođom Gordanom Stanojević.
Sudija privremenog suda u Somboru, gospodin Čokorilo, inače sa teritorije Opštine Subotica, koji očigledno ne razume probleme u kojima se nalaze Somborci i preduzeće „Severtrans“, odbija predlog sa nerazumljivim zamerkama i ne uzimajući u razmatranje zahtev za produženje roka od 30 dana, kako bi se obezbedio zaključak Vlade o konverziji duga u kapital.
Pored toga, njemu nije jasno zašto poverioci potražuju 60%, a ne sve sa kamatama, što je prosto neverovatno.
Sam predlog o konverziji duga i ceo predlog koji su izneli radnici je bio predmet revizije za koji je dato pozitivno mišljenje u Vladi Srbije.
Takođe, indikativna činjenica da se u drugim opštinama prethodni stečajni postupak otvara u roku od tri dana da bi se omogućilo preduzeću nesmetan rad i eventualne ispravke, a sve u hodu što nažalost u Somboru nije slučaj.
Neprihvatanje ovog predloga znači da će svi zaposleni u „Severtransu“ biti proglašeni tehnološkim viškom, što će opteretiti budžet Srbije, jer su u budžetu predviđena sredstva za otpremnine.
Novac za otpremnine bi trebao da bude uplaćen do 25. decembra, posle čega bi bio proglašen stečaj. Ljudi u „Severtransu“ su ovo već sve prošli posle pljačkaške privatizacije od pre nekoliko godina, pogotovo osetili je u Vojvodini i zato je njihov strah opravdan.
Oni samo traže priliku da rade. Podsetiću da je prosek u tom preduzeću oko 40 godina, a ono čega se boje je da neko od njih napravi socijalne slučajeve, bez obzira bio to privredni sud ili neko drugi.
Znači, moje pitanje je šta će Ministarstvo privrede i finansija učiniti da zaštiti više od 160 radnika zaposlenih u „Severtransu“ Sombor?
Moje drugo pitanje, tiče se takođe, postavljam Ministarstvu finansija, verovatno je i ubedljivo najveći problem i trn u oku svakog ko vozi motor, nerealno visoka cena godišnje registracije motorcikla, koja se do 500 kubika nekako može i platiti, ali zato one preko te kubikaže možemo slobodno smatrati preterivanjem.
Za one koji ne znaju, pomenućemo da je za motore između 500 i 750 kubika ta cena od 170 evra, a za motore od preko 1100 kubika ista registracija oko 250 evra. Znači, do 1100 kubika.
Za one preko 1100 kubika, zapremina i registracija, verovali ili ne, košta kao za nekakav luksuzni džip. Naravno, tu postoji ona ni malo vesela činjenica da se motor u Srbiji zbog klimatskih uslova nikada ne vozi godinu dana, već mnogo manje, što cenu registracije čini još većom i bizarnijom.
Smatra se da sezona ne traje više od šest meseci u kontinuitetu, i ako godišnji klimatski uslovi dozvole, tu se može dodati još jedan mesec. Recimo, kad temperatura padne ispod 10 stepeni Celzijusa, motor se parkira u garažu i čeka se novo proleće i otopljavanje. Isuviše je malo motocikala na putevima Srbije da bi se državna kasa dopunjavala ovim parama.
Sa druge strane, motocikl je pre više od 30 godina prestao da bude luksuz, pa i sa ovog aspekta neophodno je drastično smanjenje taksi.
Svima je jasno da je rešenje ovog problema vrlo prosto, zato ću i ponuditi dva rešenja. Prvo rešenje je da država smanji dažbine prilikom godišnje registracije motocikla za 50% i olakša njihovu registraciju u vremenu krize. Takođe bi država trebala da shvati i razume da ovim gestom neće smanjiti sredstva koja se po ovom osnovu slivaju u kasu, već će to biti jedan novi podsticaj da se uveze i registruje veća količina motora nego do sada, pogotovo ako se u Beogradu i ostalim gradovima Srbije odluče da uvedu na svojim teritorijama tzv. povlašćenu kubikažu od 125 kubika.
Drugo rešenje ovog problema je da se cene ostave ovakvim kakve su do sada, ali da se dozvoli registracija…
(Predsednik. Hvala. Prošlo vam je vreme.)
Molim vas samo još jednu rečenicu. Da se registracija motocikala za oniliki broj meseci koliko vlasnik motora bude želeo da ga vozi u jednoj kalendarskoj godini. Ovo jeste malo teže i zahteva malo veće probleme, ali mislim da je jedno od ova dva rešenja više nego prihvatljivo.

Hvala.
Pošto je danas prioritet Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o železnici i o tome smo dosta čuli, ja ću iskoristiti priliku da kažem samo nekoliko stvari kada je u pitanju 4. tačka dnevnog reda, tačnije Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Mađarske o drumskom prevozu putnika i stvari.
Naravno, zbog nedostatka vremena koje poslanička grupa ima, iskoristiću vreme samo da se dotaknem jedne, ali izuzetno važne stvari za Zapadnobački region, i ne samo za Zapadnobački region, već i za jedan poprilično veliki broj ljudi koji je zainteresovan za ovu temu. Naime, radi se o rekonstrukciji i izgradnji putnog pravca Vrbas-Kula-Sombor, koji sam zajedno sa gospodinom Vladanom Batićem amandmanom uspeo da unesem u prostorni plan Republike Srbije 2010. godine.
Ovaj putni pravac ima ogroman značaj za razvoj Zapadnobačkog upravnog okruga, ali i šire. Posebno govorim za Zapadnobački okrug koji se naslanja na mađarsku granicu i na hrvatsku granicu. Dugogodišnje neulaganje u putnu infrastrukturu u našoj opštini i okrugu od strane države dovelo je do toga da postanemo slepo crevo, iako sam grad Sombor i okolina poseduje ogromne potencijale. Suvišno je trošiti reči da bi objasnili koliko je to važno za potencijalne investitore. Rekonstrukcijom ovog putnog pravca opština Sombor ima priliku da napravi ozbiljnu strategiju razvoja, gde bi uz pomoć ovog velikog iskoraka napravio plan koji bi omogućio mnogo veću iskorišćenost prednosti koje Sombor poseduje.
Naša zemlja se nalazi pred vratima EU, a Sombor je kao jedno istureno odeljenje i to mora da iskoristi. Mađarska je u EU, Hrvatska je u EU i regionalna saradnja kroz korišćenje raznih evropskih fondova prosto nam se nameće kao imperativ, a dobri putevi su osnov svega. Prosto, ja koristim svaku priliku kada govorim o drumskom saobraćaju, a mislim da je Sporazum između države Mađarske i Republike Srbije sjajna prilika da se dotaknemo i ove teme, koja nažalost mnogo godina unazad nije imala razumevanja ni kod jednog ministra, tačnije kod vaših prethodnika.
Dugo godina unazad po političkom ključu ogromna finansijska sredstva su odlazila za Suboticu, iako je preko Sombora najbliži pravac ka zemljama Evrope, pogotovo ka onim gradovima gde je dijaspora najrazvijenija. Upravo ovaj podatak govori da je izgradnja ovog putnog pravca nužna potreba koja prevazilazi regionalnu korist, jer ima veliki značaj za ljude iz cele Srbije koji su direktno ili indirektno povezani sa našom dijasporom. Konačno, izgradnjom i rekonstrukcijom puta Vrbas-Kula-Sombor državna granica će u velikoj meri unaprediti bezbednost u saobraćaju.
Ovo možda nije direktna tema o kojoj bi danas mogli da govorimo, ali smatram da je izuzetno važna za bar jedno 500 hiljada građana koji dugo godina, čak bih rekao i decenijama iščekuju da se neko ozbiljnije pozabavi sa ovom temom. Zato koristim priliku, gospođo ministarka, što ste danas prisutni da ovu temu još jednom iznesem i zamolim vas da ozbiljno prihvatite kada vaši prethodnici nisu imali razumevanja za to.
Sada je prilika da se ponovo priča i oko Aerodroma Sombor, ali i graničnih prelaza, povećanja kapaciteta graničnih prelaza u Bezdanu i Bačkom Bregu i eventualno otvaranje novog Riđica i Gara bi preko noći oživela naša sela. Ovo je prilika i za naš agrar, prilika za bolju iskorišćenost Dunava, prilika za banjski turizam, kao i prilika za mala i srednja preduzeća koja pune budžet, a koja su nažalost veliki gubitnici u ekonomskoj krizi.
Činjenica je da se otvaraju određene mogućnosti, a da bi se one ostvarile potrebno je malo više odlučnosti i komunikacije, što nažalost nije bio slučaj u prošlosti. Ja ipak verujem da ovakvu šansu nećemo propustiti, verujući u vašu energičnost i želju da pokažete i potvrdite rezultate, kao i da realizaciju istoga nećemo dugo čekati, kao što je to bio slučaj do sada.
Nekoliko puta sam u Skupštini govorio koliko je ovaj put važan, kao i na temu prekategorizacije graničnih prelaza. Na nivou lokalne samouprave godinama unazad smo aktuelizovali ovu priču pokušavajući da animiramo i druge. Mogu reći da je do sada jedino tadašnji gradonačelnik Vrbasa i član DS, dr Vidović, a današnji pokrajinski poslanik i član SPO, imao razumevanja i pokušavao da ovu inicijativu podigne na viši nivo, ali gotovo da nijedan ministar nije ovu temu shvatao za ozbiljno.
Zajedno sa gospodinom Vladanom Batićem sam pre tačno pet godina podneo amandman i ovim amandmanom je izgradnja, tj. rekonstrukcija ovog puta ušla u prostorni plan. Ponovo ponavljam, i ponavljaću dokle god me neko ne bude ozbiljno shvatio, da je to jedini prosperitet i jedini način da Zapadnobački okrug zajedno sa Vrbasom oživi.
Kada govorim o saobraćaju, ne mogu da se ne dotaknem da Sombor ima aerodrom, ne mogu da se ne dotaknem toga da i u Osijeku postoji jedan aerodrom gde su lou kost kompanije uspele da za 50 do 60 evra dva puta nedeljno imaju letove u pet najvećih gradova u EU. Sasvim sam siguran da bi izgradnja ovog puta, imajući u vidu da je Sombor ipak jedan ruralni deo naše Srbije, gde postoji velika količina poljoprivrednog zemljišta, verovatno dovela do toga da se neko ozbiljno pozabavi i aerodromom preko kojeg bi mogao da se vrši kargo saobraćaj tamo gde je to moguće.
Ja znam da sam na ovaj način možda malo iskočio iz teme o kojoj govorim, svi moji prethodnici su govorili o železničkom saobraćaju, ali smatram da je ovo izuzetno važno pitanje, ne samo za Sombor grad, nego i za ceo ovaj put, kako sam rekao, put dijaspore kojim se ljudi kreću. Naravno da nemam ništa protiv građana Subotice, ali isto tako želim dobro mome Somboru i da na bilo koji način više ne budemo diskriminisani, već da imamo priliku kao i svi drugi gradovi.
To je onaj krak puta, za one koji ne znaju, tačnije silazak sa autoputa od Vrbasa do Sombora. Smatram da je konačno došlo vreme da ova tema bude prioritet za ljude u Ministarstvu i ja verujem da ovu šansu nećete propustiti. Hvala vam.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, moje prvo pitanje upućujem Ministarstvu sporta i omladine.
Da bih bio što jasniji, pročitaću jednu vrlo kratku biografiju sportistkinje. Pretpostavljam da će se u ovoj biografiji naći mnogi sportisti.
„Moje ime je Dunja Žeravić Lalić. Rođena sam 1988. godine. Članica sam Karate kluba „Somborac“ iz Sombora i seniorska reprezentativka Srbije u karateu. Karate treniram od 1992. godine. Prošla sam kroz sve uzraste selekcije i osvojila mnogo odličja na državnim, balkanskim, mediteranskim i evropskim prvenstvima. Dobitnica sam mnogih nagrada i priznanja. Najvredniji rezultati su bronzane medalje osvojene na seniorskim prvenstvima Evrope 2008. i 2013. godine.
Uporedo sa svojim sportskim reprezentativnim obavezama, završila sam u roku osnovne i master sudije na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Na osnovu postignutih rezultata u 2013. godini dobila sam sportsku stipendiju i rangirana sam kao vrhunski sportista, zaslužni sportista Republike Srbije.
U prvom delu sezone 2015. godine odsustvovaću sa sportskih borilišta i trenirati kao rekreativac jer u junu mesecu treba da se ostvarim u novoj ulozi, postaću majka. U planu mi je brz oporavak i ponovno vraćanje na sportsko borilište.
Dobila sam informaciju da sam skinuta sa spiska stipendista predloženog od strane Karate federacije Srbije, uz objašnjenje Karate federacije da je moje ime izbrisano sa spiska na insistiranje Ministarstva omladine i sporta jer ne ispunjavam određene kriterijume.“
Određeni kriterijumi su ti što će ova mlada gospođa ostala u drugom stanju i što će uskoro, ako Bog da, da dobije dete.
Kao poslanik, kao predsednik Sportskog saveza grada Sombora, kao bivši sportista i kao čovek, gospodine Udovičiću, molim vas da učinite mali napor jer javna rasprava po ovom zakonu još nije završena i da ispravimo ovu nepravdu prema ženama u sportu jer je ovo klasičan vid diskriminacije.
Moje pitanje je jasno – da li će ovakav nakaradan član u Zakonu ispraviti u budućem zakonu o sportu, pogotovo u vreme kada govorimo o beloj kugi?
Moje drugo pitanje postavljam Ministarstvu prosvete. Na osnovu kog zakona se utvrđuju dnevnice učiteljima i nastavnicima koji vode decu na ekskurzije ili rekreativnu nastavu? Po kojoj skali se utvrđuje visina dnevnica? Da li učitelj ima obavezu da vodi svoje odeljenje na ekskurzije ili rekreativne nastave bez dnevnice? U mnogim školama, a pogotovo u Beogradu, to je postala prava pijaca. Naša poslanička grupa smatra da takvom javašluku treba stati na put. Roditelji se tu ništa ne pitaju, a iz neformalnih razgovora čak i sa ljudima iz Ministarstva rečeno mi je da se radi o najklasičnijem vidu korupcije, ali očigledno nekim prosvetnim radnicima to odgovara i mnogi se ne bude da se ne bi zamerili svojim kolegama. Mora se naći, jednostavno, preciznije zakonsko rešenje za ovaj problem.
Ovo još malo vremena što je ostalo posvetio bih Javnom preduzeću „Proteinka“, poznatijem kao kafilerija, u Somboru. Više ne znam šta treba da uradimo i moje kolege iz Sombora i ja da bi se ovaj problem rešio. Da li treba da dođe do ekološke katastrofe ili treba da dođe do toga da se ljudi sami organizuju i da ovaj problem reše na jedan drugačiji način?
Još jednom apelujem, molim, pozivam ljude iz Ministarstva poljoprivrede da prespavaju samo jedno veče u Somboru i da vide sa kakvim se mi problemom srećemo. U svakoj drugoj normalnoj zemlji, u zemljama Evropske unije, odavno bi neki ljudi koji su zaslužni za ovo dobili krivične prijave, a o fabrici da ne govorim kako bi završila. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodo iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, danas govorimo o Predlogu zakona o odbrani od grada čijom primenom će se, kako se očekuje, značajno unaprediti protivgradna odbrana i precizirati nadležnosti na republičkom, pokrajinskom i na lokalnom nivou uprave. Ovo je klasičan oblik preventive. Šta god ko želeo da kaže i kojoj god političkoj opciji pripadao, do sada smo se uglavnom bavili posledicama, a malo pre smo čuli koliko taj period dugo traje – 23 godine.
Zakon je mnogo bolji od onog koji smo imali do sada. Prilagođen je propisima EU, što je možda propušteno da se kaže. Ova materija je zakonski poslednji put uređena 1992. godine, pa možemo sasvim sigurno da kažemo da se prvi put pravno uređuje ova oblast, možda čak i od početka višestranačja.
Ovim Predlogom zakona uređuje se i stabilan način finansiranja poslova odbrane od grada sa preciznim definicijama uloge i obaveza jedinica lokalne samouprave. Takođe, uređena je i oblast međunarodne saradnje u sistemu odbrane od grada, s obzirom da na području naše zemlje štete od grada često dostižu razmere elementarne nepogode. Ovo je jako važna stvar i moj kolega iz LSV je pre mene o tome govorio koliko je važno sagledati, tj. kada govorimo o ovome, kada definišemo ovu oblast koliko je važna međunarodna saradnja.
U protekloj deceniji na teritoriji Srbije u proseku je godišnje bilo između 100 i 110 dana sa potencijalno opasnom oblačnošću. Dakle, skoro jedna trećina u godini. Država je do danas, naravno i građani, pretrpela ogromnu štetu zbog toga.
Poslovi koji su do sada bili u nadležnosti MUP, odnosno Sektora za vanredne situacije, a predloženim izmenama Zakona o ministarstvima, predviđeno je da se oni vrate u nadležnost RHMZ, što je bio slučaj do 2011. godine. Naravno, ovo je prilika da se konačno napravi jedan jedinstven sistem protivgradne zaštite, a ne da imamo jedan sistem, tj. nemamo sistem gde su razne nadležnosti raštrkane, što po lokalnim samoupravama, što po nekim drugim ministarstvima i naravno da u takvoj situaciji svako pokušava, kada dođe do neke nevolje, da spere odgovornost sa sebe.
Mislim da se na ovaj način ni najmanje ne prebacuje odgovornost na neko drugo ministarstvo. Naprotiv, čini mi se da se sve namešta tamo gde i treba da mu je mesto.
Vlada Srbije je navela da se od samog početka funkcionisanja protivgradne zaštite u okviru MUP-a postojali određeni problemi, a da je najveći nastao zbog nemogućnosti finansiranja angažovanja i rada strelaca i nabavke protivgradnih raketa. Taj sistem protivgradne zaštite je nedovoljno efikasno funkcionisao u MUP zbog niza problema koji su se javili, jer nije bilo jasnog normativnog okvira za njegovo funkcionisanje u jednom specifičnom sistemu, kakvo je MUP. Sistem protivgradne zaštite ni u jednoj državi nije u nadležnosti MUP-a. Mislim da je to rečeno, ali treba ponoviti da ne bi raznim poluinformacijama dovodili u zabludu građane.
Treba reći i to, pokušavam da kažem stvari koje nisu rečene, da su propisane novčane kazne. Za kršenje zakona kreću se od 10 hiljada dinara do milion dinara, i to mora biti. Ne možete da ne kažnjavate one koji doprinose tome da dođe do katastrofa za velikim razmerama. Novčana kazna od 100 hiljada dinara do milion dinara je predviđena za pravno lice ako ograniči prolaz lica koja se bave odbranom od grada i transport raketa do radarskog centra ili lansirne stanice, odnosno ako se izvode radovi u zaštitnoj zoni radarskog centra ili lansirne stanice koji sprečavaju radarska merenja ili dejstva raketama. To je takođe vrlo važno.
Važno je i to da će biti povećana naknada koja je do sada bila mizerna. Koliko sam uspeo da shvatim, ona će biti oko osam hiljada dinara, što je otprilike tri puta više nego što je to bio neki prosek koliko su ti ljudi dobijali do sada, onda možete misliti u kojim su uslovima ti ljudi radili.
Sezona odbrane od grada počinje danas, a trenutno se raspolaže sa svega četvrtinom neophodnih raketa i prosto mi je neverovatno da neko kaže zašto mi danas govorimo o njemu i zašto zakon treba da se donese po hitnom postupku.
Iz Sektora za vanredne situacije u MUP smo čuli da je za sezonu dovoljno najmanje 12 hiljada raketa, a da se sa zalihama od prošle godine, uz nabavku koja je u toku, trenutno može podmiriti polovina potreba. To je još jedan razlog zašto zakon moramo da usvojimo po hitnom postupku. Ove godine od grada braniće se oko pet miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, a od čega je dva miliona hektara u Vojvodini.
Nadležni su prošle godine utvrdili da je za efikasnu odbranu od grada potrebno čak 25 hiljada raketa, ali treba reći i to da naša zemlja nikad nije imala, koliko je meni poznato više od 12 hiljada koji je predstavljao neki minimum da bi Srbija mogla da se obezbedi.
Osim sektora iz MUP, rakete za svoje stanice mogu da nabavljaju i lokalne samouprave i to je dobro i dobro je što su postojale lokalne samouprave koje su imale svest o tome i finansijskih mogućnosti da dotiraju za ovakve stvari. Naravno, da su to neki do sada radili i naravno da je to pozitivno za te lokalne samouprave.
Treba reći to da nacrt ovog zakona o odbrani od grada je usaglašen, da su sprovedene javne rasprave u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Mislim da to nismo mogli čuti danas. Problem manjka i raketa i strelaca treba reći vrlo jasno da je postao hroničan od 2009. godine i upravo od tada SPO upozorava na štetu koja je bila moguća, a šteta je u jednoj godini bila takva da je bila tri puta veća od toga da je država recimo izdvojila da kupi 25 hiljada raketa koliko je, kažem, potencijalno bilo potrebno Srbiji. Znači, samo u jednoj godini šteta je bila tri puta veća.
Srpski pokret obnove je o tome govorio mnogo puta i mnogim vladama, ali nažalost nije bilo sluha. Iako je naš sistem od odbrane od grada napravljen tako da radarima u 12 aktivnih protivgradnih centara ne može da se promakne nijedan sumnjiv oblik, nedostatak raketa ipak vezuje ruke.

Dozvolite mi samo još jednu rečenicu, bukvalno.
Nacrt zakona predviđa da se sredstva za finansiranje sistema odbrane od grada obezbeđuju iz budžeta Srbije, budžeta jedinica lokalne samouprave, dela premije osiguranja od useva, to smo čuli 10% premije, naknade za odbranu grada i drugih izgora, u skladu sa zakonom i mislim da je dobar predlog, da bi ga trebalo razmotriti da 5% zakupa od poljoprivrednog zemljišta da bi i ta finansijska sredstva mogla da budu vrlo važna, kada je u pitanju odvajanje sredstava za ovako nešto.
Dodao bih možda samo još to da smo mi narod koji voli da slavi, da smo malo manje vatrometa imali, pogotovo u Beogradu prilikom raznih proslava, a malo više novca koristili za kupovinu raketa, verujem da bi danas imali, možda malo više malina, jabuka …
(Isključen mikrofon.)