Hvala.
Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege poslanici, izmenama Zakona o privatizaciji koje se danas nalaze na dnevnom redu predlaže se da ukupno 17 preduzeća od strateškog značaja za državu, kao i privredni subjekti na KiM budu izuzeti u o odnosu na postojeći rok za privatizaciju, najduže za godinu dana.
Izmene Zakona o privatizaciji omogućiće da se odloži stečaj i prinudna naplata u 17 preduzeća za najviše godinu dana, da bi ona mogla da se uspešno privatizuju, a zatim da se ponovo uradi procena imovine preduzeća u roku od 30 dana posle raspisivanja javnog poziva za privatizaciju. Ovo sam namerno naveo zato što je, kada govorim o ovim izmenama zakona, jako puno paušalnih procena i poluistina koje se iznose u javnost, verovatno da bi se politički dodvorili biračima i da bi uostalom i svi ljudi koji posmatraju ovo, koji su direktno zainteresovani, a nije mali broj ljudi, da bi stvorili jednu lažnu sliku kako se u stvari ništa ne menja i kako je status kvo, onako kako je to bilo u poslednjih 15-20 godina.
Cilj predloženih izmena zakona je da se uspešno reši sudbina preduzeća u kojima postoje uslovi za privatizaciju, da se olakša postupak privatizacije. Predložene izmene imaju za cilj i da se utvrdi realno stanje imovine, obaveza i kapitala preduzeća, utvrdi njihova stvarna tržišna vrednost. Podsetiću da mi do dana današnjeg nismo imali popis imovine, stvaran i realan popis imovine, šta sve poseduju javna preduzeća.
Na spisku 17 strateških preduzeća koja će biti zaštićena od poverilaca u narednih godinu dana, čuli smo, tu su „FAP“ iz Priboja, „Poljoprivredni kombinat Beograd – PKB“, proizvođač lekova „Galenika“, „Politika“ AD, „Fabrika maziva“ iz Kruševca, pančevačka „Petrohemija“, rudnik „Resavica“ i još nekoliko preduzeća. U tim preduzećima je zaposleno, čuli smo malopre, oko 21 hiljadu, ja imam neki podatak od 25 hiljada radnika, to je računajte 25 hiljada minimum direktno porodica koje su zainteresovane da se ovi problemi konačno reše.
Odlazak u stečaj tih preduzeća je gubitak posla za veliki broj tih građana, doveo bih do velikih potresa u Srbiji i na socijalnom, ali i na privrednom planu. Vlada Srbije je predložila da zakon stupi na snagu dana objavljivanja u „Službenom Glasniku“ Srbije, kako bi se, naravno, u što kraćem roku stvorile neophodne zakonske pretpostavke za efikasno sprovođenje postupka privatizacije.
Zakonom o privatizaciji predviđena je i obavezna privatizacija za subjekte sa društvenim kapitalom i to najkasnije do 31. decembra ove godine, dok se izmenama predlaže izuzetak u odnosu na propisani rok samo za one koji su aktom Vlade Srbije određeni kao subjekti privatizacije od strateškog značaja.
Takođe, što je vrlo važno, to se odnosi na subjekte privatizacije čije se sedište nalazi, ili pretežna delatnost obavlja, na teritoriji KiM, ili im se imovina nalazi na toj teritoriji.
Treba jasno reći da ova Vlada sa pravom optužuje sve dosadašnje Vlade za bolećivost i politički kukavičluk koji su Srbiju doveli do ekonomske katastrofe. Mislim da je ova Vlada tačno pobrojala sve simptome bolećivosti, kukavičluka neprivatizovanih preduzeća koja su, i to je malopre gospodin Babić rekao, ali mislim da je nekoliko puta ovde ponavljano, vrlo jasan princip kako su se preko ovih preduzeća dobijali, tj. kupovali glasovi. Znači, ova preduzeća su služila, bukvalno, političarima kao glasačka mašina sa kojom se trgovalo po sistemu - mi vama pare za plate, a vi nama glasove na izborima. Imovina tih preduzeća se koristila kao Alajbegova slama, svako je krao i čerupao šta je koliko hteo, a najveću korist imali su direktori i tzv. sindikalni prvaci.
Kada je državi ponestalo para, tzv. radnici ili su dolazili pred Vladu i blokirali je ili su logorovali na autoputu. Bezbroj je primera kako se uništavala imovina. Malopre smo čuli kako se kupovala u džakovima imovina koja je verovatno trebalo da bude oprana trgovina narkotika, ili već ko zna čime i kako se kupovala u džakovima društveno-državna imovina u poslednjih nekoliko godina po Vojvodini.
Mislim da su primeri najbolji kada govorimo o ovakvim temama. Recimo, pošto dolazim iz Sombora, vrlo često podsećam na primere Sombora, i gospodin Babić je rekao Aleksa Šantić, ja ću, recimo, reći, Somborsku fabriku akumulatora, koja je bila jedna od najboljih fabrika u Srbiji i koja je imala izvoz 80% svog proizvoda, koji je išao na izvoz. Kada ju je kupio jedan od najvećih tajkuna, da mu ni ne spominjem ime, spominjao sam nekoliko puta, nije mi problem, njegovo ime se stalno pojavljuje i u medijima, zna se i kome je bio vrlo blizak, kada je kupio tu fabriku, između ostalog, i naravno, zadužio se, izvlačio pare, ispumpavao, danas ta fabrika ne radi, a bila je jedna od najboljih ne samo u regionu, nego i u celoj Srbiji.
Vrlo slično je sa „Industrijom mesa Čoka“. Ja bih vas, ministre, zamolio, ne morate mi ništa odgovoriti na ovo što budem danas govorio, ali samo ako možete bilo kakav odgovor da mi date kada je u pitanju Fabrika akumulatora Sombor.
Vrlo slična situacija je bila sa „Industrijom mesa Čoka“. Firma je otišla u stečaj bez dinara duga tako što je napravljen pritisak na radnike koji su u to vreme bili izuzetno podložni za manipulaciju i veća potraživanja su bila nego što su bila dugovanja. Radnici su ubeđeni da se glasa za stečaj, što je bilo tragično po njih. Vode se mnogi krivični postupci, a firma je tada iz stečaja prodata, koliko je meni poznata, nekom Branku Miloševiću iz Vrbasa.
Šta se sada dešava? Firma se u potpunosti uruši, koja je do tada vrlo dobro funkcionisala, proda se za relativno male pare verovatno čoveku koji je odavno bio pripremljen ili zainteresovan za tako nešto, AP Vojvodina pomaže sa 100 miliona dinara ovo preduzeće, a proizvodnja staje posle samo mesec dana, iako se svuda hvalilo kako će ova firma funkcionisati više nego dobro. Naravno da je firma danas potpuno devastirana, pokradene su mašine. Mnogi ljudi su tu proveli celu svoju mladost i, nažalost, više nikada neće moći ta firma da se oporavi.
Mislim da je tu jako važno, ne samo tu, nego i u mnogim drugim firmama, ispitati reviziju i stečajne upravnike, jer je prosto neverovatno da su u to vreme pojedini stečajni upravnici vodili po sedam, osam, deset, 15 ovakvih firmi, da su te firme propadale, a oni dobijali na desetine hiljada evra nagrade.
Sadašnja Vlada je precizno snimila sve simptome bolesti srpskog privrednog sistema i javno ih je saopštila, što je značajan napredak, ali treba biti malo i kritičan, ne govoriti uvek u hvalospevima. Mislim da se ovde propušta možda i prilika da tu bolećivost i populizam u potpunosti iskoristimo. Stvara se jedna slika u javnosti zašto baš ovih 17 preduzeća, zašto su baš tih 17 preduzeća zaštićena, zašto možda ne neka druga?
Dolazimo u situaciju da samo što je donet Zakon o privatizaciji, iako je ocenjen kao najbolji, on mora da se menja. Samo što je donet Zakon o stečaju, iako je ocenjen kao najbolji u regionu, on mora da se menja. Samo što je donet Zakon o radu, iako su više nego dobre njegove ocene u ovom delu Evrope, on mora da se menja, i tako u nedogled iz godine u godinu. Donesemo jedan zakon, onda ga ubrzo menjamo, čime samo produžavamo jedan nezavršeni posao.
Podsećanja radi, ja sam od relativno mlađih ljudi u ovom parlamentu, ali sećam se da Zakon o privatizaciji koji je donela Vlada Ante Markovića imao je 11 članova, sa sve prelaznim i završnim odredbama, a privatizacija koja je tada urađena i danas se ocenjuje kao najuspešnija.
Tih 17 zaštićenih preduzeća odabrano je, kako se kaže u Vladi, ne sistemom slučajnog uzorka i lutrije, što je, naravno, dobro, nego na osnovu temeljnih analiza koje su pokazale da ta preduzeća imaju tržišnu perspektivu i da mogu dobro da se prodaju samo ako država uz malu pomoć još godinu dana ih drži na neki način pod staklenim zvonom i ako im se oprosti dve milijarde evra dugova. To izaziva u javnosti, koja je ogorčena privatizacijom koja se desila od početka višestranačja, pa do danas, neku vrstu sumnje. Mislim da bi dodatna objašnjenja u svakom momentu vrlo dobro došla, pogotovo za one ljude koji strahuju da će i ovaj put biti prevareni, kao što je to bio slučaj do sada.
Imamo dilemu zašto su pojedine firme ovde, kao recimo „Kablovi“ iz Jagodine, firma „Trajal“ iz Kruševca, za koje da je bilo zainteresovanih, neko je mogao već da ih kupi i bilo bi dobro da se opet svi zajedno podsetimo da te firme koje su sada zaštićene nisu hteli da prodaju nijedan premijer do sada, jer je navodna cena bila mala. Podsetiću vas da je samo za „Galeniku“ bilo ponuđeno 100.000.000 evra, a za RTB Bor se nudilo 400 miliona evra. Naravno, uvek smo šanse propuštali i gde bi nam danas bio kraj da je to prodato.
Ima dosta interesantnih stvari o kojima možemo da pričamo kada je u pitanju privatizacija i svi promašaji koje je ova država pravila u godinama iza nas, izneverila obećanja, pogotovo ona obećanja posle 2000. godine i smatram da su prava radnika u tom periodu potpuno obesmišljena, a da su svi oni koji su imali sumnjivi kapital preko te privatizacije uspeli taj kapital da legalizuju, operu i dan-danas, verovatno, mnogima od njih niko ne može ništa.
Zbog nesumnjive želje i svega onoga što se radi u Ministarstvu privrede, SPO i Demohrišćanska stranka daju potpunu podršku, ne samo kada je u pitanju zakon o privatizaciji, već i želja da se konačno sa ovom privatizacijom završi, ali i da znamo koji su to krivci kada je u pitanju sve ono loše što se dešavalo do sada. Hvala vam.

Vrlo ću kratko i brzo. Hvala vam na prilici što ste mi dali da još jednom govorim.
Svima je jasno na koji način i kako su pojedini finansijeri pre četiri, pet i šest godina uništavali preduzeća, sve ono što je valjalo i sve ono što je bilo dobro u Srbiji. Ja sam verovao da je prosto nemoguće uništiti tu fabriku akumulatora, ali, videli smo da je i to moguće učiniti, kada nemamo sudstvo i kada nemamo pravnu državu i kada nemamo ljude koji brinu o imovini države.
Potpuno se slažem sa vama o zakonima za koje ste govorili da su dobri, ali, nažalost, oni kasno stižu, jer je u stečaj oterano puno firmi koje nisu morale da budu tu. Naravno da to ne ide na vaš račun, ali vas molim da još jednom razmislite, kada je u pitanju fabrika akumulatora, da još jednom napravite dodatnu reviziju, šta je tu urađeno, da bi ta fabrika mogla što pre da se oporavi i da ljudi koji su funkcionisali čak i za vreme onih nesrećnih ratova i dobijali plate, da bi mogli ponovo da dođu u priliku da zarađuju i da rade svoj posao. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo kolege poslanici, moram iskoristiti prvih tridesetak sekundi vremena koje imam da se u potpunosti složim sa koleginicom koja je malopre govorila, koja inače sjajno vodi i Odbor za bezbednost.
Želim da vam se obratim i lično, gospodine predsedavajući, jer vas izuzetno poštujem i uvažavam kao možda i najvrednijeg i najvažnije potpredsednika u našem parlamentu, da ne dozvolite da se koristi vaša dobra narav i vaša dobra volja da bi se maksimalno koristilo za demagogiju i populizam koji nas ubiše do sada, kao što nas ubiše i pozivi na odgovornost, a od odgovornosti, bar kada smo sami u pitanju, ni traga ni glasa.
Naravno, ja ću iskoristiti ovo vreme da se što brže vratim na temu, jer mislim da danas nije vreme ni za demagogiju, ni za populizam, već je vreme da ovaj posao koji imao odradimo što pre. Uostalom, i građani koji su nas birali zato su nas i birali ovde, a ne da gledaju cirkus koji pojedinci pokušavaju da naprave.
Danas govorimo o složenoj materiji koja se prvi put stavlja u ozbiljne zakonske okvire. Ovim zakonom će se smanjiti poslovanje u takozvanoj sivoj zoni poslovanja uvođenjem finansijske discipline i prijavljivanjem na obavezno socijalno osiguranje angažovane radne snage, čime se smanjuje mogućnost rada na crno ili zaključivanje ugovora o stručnom osposobljavanju, jer zakon predviđa da poslove privatnog obezbeđenja mogu da vrše samo lica koja su licencirana od strane Ministarstva za ove poslove, kao i obavezu pravnih lica i preduzetnika da imaju određeni broj zaposlenih na ovim poslovima.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju ne stvara nove obaveze za građane i privredu, pošto je o tome bilo reči. Treba jasno reći da je o ovome bilo reči i na odboru i da su posle obrazloženja jednoglasno svi glasali za predlog ovog zakona. Znači, neke nedoumice su razrešene na odboru, a onda se ponovo dolazi na sednicu da bi se govorilo o tome. Smatram to poprilično neozbiljno. Propisana taksa bi se svakako naplaćivala kroz sistem republičkih administrativnih taksi, tako da se njenim predviđanjem ne stvara nova do sada nepostojeća obaveza za privatni sektor bezbednosti i to treba jasno reći.
Zakonom o privatnom obezbeđenju se uređuje vršenje poslova privatnog obezbeđenja na teritoriji Republike Srbije, stimuliše se pojava novih privrednih subjekata i tržišna konkurencija suzbija nelojalnu konkurenciju.
Gospodine ministre, ja bih ipak ovde, kada govorimo o nelojalnoj konkurenciji, morao napomenuti da poslovi transporta novca ne idu na javne tendere, već su do sada to radile samo određene firme. One su na tome zarađivale veliki novac, pa su onda mogle da na drugoj strani nude nerealno niske cene koje su često bile ispod minimalne i na taj način izbacivale laku konkurenciju. Nadam se ipak da će ova materija u podzakonskim aktima ili putem uredbi biti regulisana.
Čuli smo ovde i neke, naravno, dobre predloge kada se govorilo o temi, koji su dolazili od strane opozicije. Koliko sam uspeo da vidim, ti predlozi su bukvalno prepisani od reči do reči kada je u pitanju stručna javnost koja se izjašnjavala u javnim raspravama i smatram da to jeste dobro i ne sumnjam da će stručni timovi koji postoje u Ministarstvu ozbiljno razmotriti.
Dobro je to da je Ministarstvo unutrašnjih poslova pripremilo Predlog uredbe kojom će se regulisati obezbeđivanje objekata od značaja za Republiku Srbiju, da će se propisati izgled i sadržina obrasca legitimacije službenog privatnog obezbeđenja, kao i saglasno tome visina takse za njeno izdavanje primenom metodologije za izračunavanje taksi, saglasno Zakonu o budžetskom sistemu i uz pribavljanje pozitivnog mišljenja Ministarstva finansija. Ja bih ovde još dodao - uz ispitivanje zahteva tržišta, jer mislim da je to neophodno da bismo imali realnu sliku i predstavu šta to sve od nas iziskuje.
Efikasnost ispitnih komisija treba da bude neupitna i to je ocenila i stručna javnost, jer one predstavljaju kontrolni organ koji izdaje sertifikate o kvalitetnim službenicima obezbeđenja. Ozbiljno ispitivanje jeste garant kvaliteta, ali to iziskuje vreme, te MUP treba da obrazuje dovoljno veliki broj komisija kako bi ispitao sve službenike obezbeđenja na dosledan način. Smatram da je to izuzetno važno, jer jedno od rešenja koje se nameće jeste redukovano vreme za ispitivanje kako bi se poboljšala učinkovitost rada ovih komisija.
Plus, dodao bih nešto što takođe smatram izuzetno važnim, a to je konstantna kontrola. To je izuzetno važno, jer imali smo prilike u prošlosti da vidimo šta se sve dešavalo po raznim splavovima i noćnim klubovima, gde su često to bila stecišta mračnih događaja. Zato je neophodna kvalitetna bezbednosna procena lica iz ovog sektora, ali i lica iz MUP-a koja su do sada radila i koja će raditi kao obezbeđenje.
Posebno značajan problem je to da do sada nije bilo bezbednosne provere vlasnika i odgovornih lica firmi za privatno obezbeđenje, što je po mom mišljenju jedan od glavnih uzročnika tragedija i ubistava koja su se dešavala u prošlosti. Naročito opet napominjem kada su u pitanju noćni klubovi i splavovi, koji su nekako učestali kada su ovakvi događaji u pitanju. To nas je konstantno dovodilo u situaciju da se bavimo posledicama, a ne preventivnom, što je nažalost bio čest slučaj kada se propuste neke šanse iz prošlosti.
Koliko sam uspeo da vidim iz same rasprave, ne postoje neke velike zamerke kada su u pitanju izmene ovog zakona, osim kada želimo da iskoristimo ovu priliku da pređemo na neke druge teme koje nisu tema današnje rasprave. Vidim da je dobro i to da postoji saglasnost u Ministarstvu za produženje rokova, koje će pretpostavljam ići kroz amandmane. Smatram, naravno, to više nego korisnim.
Takođe je dobro, kada govorimo o ispitivanju tržišta, da su mogući problemi koji se iznose na takse, jer mislim da iznos tih taksi ne treba da se donosi podzakonskim aktima. Tu je mogućnost neke loše procene, ali je zato izuzetno važno da imamo dobro ispitivanje tržišta. Ove izmene zakona pretpostavljam da će doneti nešto dobro. Ono što možemo da apelujemo, to je samo konstantna kontrola kako se on i sprovodi.
Moram na kraju da kažem da je Ministarstvo pokazalo ozbiljnost, i to ne samo kada je u pitanju regulisanje ove materije, i naša poslanička grupa će u Danu za glasanje dati punu podršku usvajanju izmene ovog zakona, ali i dati punu podršku Ministarstvu na nesumnjivom reformskom putu koji je ovo Ministarstvo i sam ministar pokazao u proteklih godinu dana. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo kolege poslanici, ja bih iskoristio priliku da postavim dva pitanja.
Moje prvo pitanje se tiče restitucije i postavljam ga Ministarstvu pravde, šta se desilo sa izmenama Zakona o restituciji koje je predložila Radna grupa koju su sačinjavali ljudi iz Ministarstva finansija, iz Ministarstva pravde i iz Agencije za restituciju?
Naime, radi se o predlozima izmena zakona koji se tiču pitanja supstitucije i ta tema je tema supstitucije izuzetno važna pogotovo kada je upitanju poljoprivredno zemljište koje se potražuje jer je ono, da kažem, 95% gotovo celokupne imovine koje građani naše zemlje potražuju kada je upitanju povraćaj imovine. U tih 95% naravno spadaju i šume i pašnjaci.
Podsetiću samo da su Srpski pokret obnove i dr Vladan Batić sa njegovom Demohrišćanskom strankom u nekoliko navrata predlagali izmene predloga zakona pogotovo kada je upitanju supstitucija jer je tu najveći problem da bi se ovaj zakon implementirao i da bismo ispravili jednu veliku nepravdu koja je nažalost još uvek nezavršena priča.
Izmenama zakona koje predlaže ova radna grupa, a bar po onim informacijama koje mi imamo ova Vlada bi imala priliku da ispravi jednu od najvećih nepravdi koja je u istoriji, da kažem, naše zemlje. Znači, imamo činjenice da imamo predlog radne grupe, imamo bar 220 hiljada hektara zemlje u državnoj svojini, a potražuje se manje od 100 hiljada hektara i tu se računa i crkvena imovina.
Imamo i tu činjenicu da bi vraćena imovina uz pomoć supstitucije značila i veći prihod za državu, a izmene zakona omogućile bi državi da efikasnije upravlja poljoprivrednim zemljištem koje se ne vraća u samoj restituciji.
Na kraju i ono možda što je i najvažnije, vratilo bi se poverenje građana u državu ali i poverenje potencijalnih stranih investitora, jer bi država na taj način konačno definisala koja je to njena imovina i konačno prekinula sa, da kažem, raskinula sa jednim statusom imovine koji je do sada još uvek nepoznat i naravno kada strani investitori dolaze u našu zemlju da imaju nedoumice da li će jednoga dana u restituciji ta imovina biti vraćena kao što je i učinjeno u svim normalnim zemljama, tj. hajde da kažem u postkomunističkim zemljama, u Evropi.
Kada govorim o tome treba izneti i podatak koji je javnosti manje poznat, a to je da postoji i poslednja preporuka Evropskog parlamenta iz marta 2015. godine da je više nego korisno da se naprave izmene zakona ne bi li se ovaj zakon implementirao onako kako su to učinile, da kažem, zemlje u okruženju ali i zemlje koje su odavno bacile komunističko nasleđe što nažalost kod Srbije još nije slučaj.
Pored svih ovih informacija i toliko očiglednih, da kažem, tema kada je upitanju supstitucija, više je nego jasno da negde postoji kočnica. Svi oni koji očekuju jedan pravičan povraćaj imovine veruju da kočnica je najviše u Ministarstvu poljoprivrede. Zato bih postavio jedno podpitanje, stvarno u želji da se to, ne da bi upirali prst u nekoga, već u želi da bismo ovu temu otvorili na pravi način i naravno konačno je završili na pravi način. Zato je moje potpitanje Ministarstvu poljoprivrede, zašto se onda Ministarstvo poljoprivrede toliko opire vraćanju zemljišta i u čijem je to interesu, imajući u vidu da ogroman broj i ogromne parcele zemljišta zakupljuju upravo oni tajkuni koji su ili pred, ili se nalaze pred licem pravde ili će u skorije vreme morati da prikažu građanima Srbije kakav je to i na koji način su stekli kapital koji danas imaju?
Nažalost, imamo, verujemo da su taj kapital stekli i da ga uvećavaju upravo preko poljoprivrednog zemljišta koje treba da bude tema restitucije, a nažalost to još uvek nije.
Moje drugo pitanje bih postavio Ministarstvu privrede i tiče se Fabrike akumulatora u Somboru. To je jedna od firmi koja je bila ne samo ponos Sombora i zapadno-bačkog okruga, već i ponos cele Srbije jer je u najtežim vremenima izvozila skoro 80% svog proizvoda u inostranstvo.
Šta se dešava? Pojavi se naravno jedan od najvećih tajkuna, Bogićević, otkupljuje, kupuje jednu zdravu firmu. Zbog svojih ogromnih zaduženja ta firma prestaje da radi, blokira joj se račun…

Moje pitanje je kakav će biti epilog kada je u pitanju Fabrika akumulatora u Somboru jer je ovo stanje nezadrživo i nažalost na svu sreću radi se o vrlo kvalitetnoj firmi koja danas ne radi?

Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo kolege poslanici, moje prvo pitanje postavljam Ministarstvu finansija, a da kažem da je to zajedničko pitanje i zajednički predlog nevladine organizacije Trag fondacija i 114 udruženja.
Predlog je sledeći: da se Zakonom o porezu na dobit pravnih lica izmeni član 15. stav 1. Zakona, kako bi se izjednačili pružaoci socijalnih usluga, tu mislim i na institucije i na udruženja, i kako bi se ovaj zakon uskladio sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, sa kojim je u koliziji.
Naime, prema Zakonu o socijalnoj zaštiti, izjednačeni su pružaoci socijalnih usluga, dok ovim drugim zakonom oni ne uživaju jednaka prava i postoji prava kolizija kada su u pitanju i udruženja i institucije koji pružaju socijalnu zaštitu.
Ova inicijativa podrazumevala bi u isto vreme i izmenu člana 44. istog zakona, koja bi povećala prihod na rashodima, koji je ostvaren na tržištu sa 400.000 na 600.000 dinara.
Imajući u vidu da Zakon o porezima na imovinu još nije bio na dnevnom redu zasedanja Skupštine, ovo je dobra prilika da se o ovom predlogu ozbiljno razmisli. Moje pitanje je - da li ovakva inicijativa može da prođe i da li Ministarstvo finansija razmišlja ozbiljno o ovom predlogu i kada bi mogli da imamo odgovor na ovaj propust koji smo imali do sada?
Moje drugo pitanje bih mogao da postavim u isto vreme i Ministarstvu finansija i Ministarstvu privrede, ali ipak je najbliže resornom ministarstvu, Ministarstvu kulture i informisanja, i zato ga postavljam gospodinu Tasovcu i nadležnom ministarstvu - šta se dešava sa imovinsko-pravnim statusom „Vojvođanskog dnevnika“ i da li će se ovaj problem rešavati u paketu sa politikom kojom se bavi, da kažem, posebna komisija?
Pitanje „Dnevnika“ kao glasila i brenda je od iste pokrajinske važnosti kao što je i „Politika“ na nivou Republike. Kao neko ko dolazi iz Vojvodine ne mogu a da se ne setim koliku je važnost „Dnevnik“ nekada imao, bar kada su u pitanju Vojvođani, imajući u vidu da je ovo posle „Politike“ najstariji štampani mediji u zemlji.
Iskoristio bih još vreme koje mi je preostalo, nadam se da će ovo poslanici, moje kolege, a i svi ostali drugi funkcioneri, ozbiljno shvatiti, živimo u izuzetno teškim vremenima, u vremenima gde gotovo svaki dan na naslovnoj strani u medijima imamo decu koja čekaju pomoć da bi mogla da prežive i da ostanu živa. Nažalost, svedoci smo raznih teških priča i raznih teških događaja u prošlosti koji su uznemirili sve nas koji živimo u ovoj zemlji. Zbog toga bih želeo da pozovem sve svoje kolege, svoje prijatelje i sve one koji su javne ličnosti, koji u politici imaju mogućnosti da pomognu, da učine jedan mali korak, koji je mali za sve nas, ali velik za one kojima bi ta pomoć mogla da bude značajna nekada.
Mali korak se sastoji u tome da svi zajedno svojim ličnim primerom pokažemo koliko su nam važna naša deca i da zaveštamo organe i na taj način pokažemo koliko stvarno mislimo i o svojim porodicama i o deci i, na kraju krajeva, o svojoj državi.
Mislim da je to nešto najmanje što možemo učiniti, a siguran sam da će svaki građanin to ceniti, bez obzira iz koje političke stranke dolazi. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, iskoristiću svoje vreme da postavim dva pitanja.
Prvo pitanje postavljam Ministarstvu poljoprivrede, a tiče se lokalne samouprave. Lokalna samouprava prvi put u poslednjih nekoliko decenija pokazuje spremnost da reši problem kafilerije, koji opterećuje veliki broj građana Sombora. Neprijatan miris koji se širi gradom i strah građana grada u kojem i sam živim od mogućih štetnih posledica do sada je bio tabu tema svake lokalne vlasti. Ove godine učestalost ove pojave je pojačana potrebom da se organski otpad uzrokovan poplavama početkom prošle godine uništi, ali svima nama koji živimo u Somboru stvara ozbiljnu zabrinutost po naše zdravlje i zdravlje naše dece.
Reakcijom građana, a uz podršku nove lokalne administracije, veterinarska inspekcija je utvrdila brojne nepravilnosti i predložila čak i suspenziju ove ustanove, što je na neki način presedan, jer je ovakvo stanje neodrživo već 30, a možda i više godina unazad. Pošto je ova ustanova pod ingerencijom Republike, a nalazi se na teritoriji grada, čiji sam predstavnik građana, obavezan sam da postavim pitanje – kada će ovaj višedecenijski problem biti rešen?
Zakonska regulativa, kao i u mnogim drugim slučajevima, je ovde jasna, ali je očigledno da se ne primenjuje. Koji su razlozi za tako nešto? Hoće li država, ako bude počela da plaća odštetu onim ljudima koji budu tužili državu zbog Veterinarske ustanove „Proteinka“, isplatiti možda i veću vrednost od onoga koliko bi bilo potrebno da se odvoji sredstava za sanaciju ili izmeštanje ove ustanove?
Ponavljam, ovo je jako važna tema za građane Sombora i mislim da je konačno došlo vreme da se njom pozabavimo, jer postoji šansa da dođe do ekološke katastrofe, jer kako imamo poslednje informacije, konfiskat ili prerađeni otpad je čak zatrpavan u zemlju, pa čak i izvan granica ove firme, tačnije u njivama i mislimo da je to izuzetno veliki problem, ne samo za građane Sombora, nego za sve one koji su taj otpad donosili ovde.
Moje drugo pitanje se odnosi na Ministarstvo finansija, a tiče se restitucije. U januaru treba da počne isplata akontacije obveznica, ali država nema novca. Realno, posle svega što je ova država prošla, bilo bi sjajno kada bi imala para za ovako nešto. Već je doneta odluka o prolongiranju iste. Zemlje ima dovoljno i svima više odgovara supstitucija zemlje, nego obveznice koje su se do sada delile, a koje nećemo moći da naplatimo.
Srpski pokret obnove i DHSS na čelu sa Vladanom Batićem je godinama unazad davala predlog zakona kako da se ovaj problem, jedna od najvećih nepravdi iz prošlosti, reši. Ovo, ne samo što je nepravda iz prošlosti koja opterećuje mnoge i što predstavlja komunističko nasleđe iz kojeg, ni dan danas, nismo izašli, već je nešto što i EU zahteva od nas. Stvarno postaje smešno da se iz godine u godinu, iz generacije u generaciju, iz Vlade u Vladu ovaj problem ne rešava.
Verujem da će premijer i Vlada smoći snage da ovaj problem reši, a za koji razumevanje nisu imale sve ostale vlade do sada.
Suštinski problem je supstitucija, tačnije izmena zakona u ovom malom delu, gde bi svi oni, koji traže nadoknadu, tražili ne finansijsko obeštećenje, već isključivo zamenu, da li u zemljištu, pogotovo u zemljištu, jer je 94% onoga što se potražuje poljoprivredno zemljište, šume i pašnjaci. Rešenje ovog zakona, po pitanju supstitucije, je nešto što bi svima koristilo, a pogotovo državi koja nema finansijskih sredstava da na ovakav način obešteti sve one kojima je imovina oduzeta, po nekoliko osnova, posle 1945. godine isključivo zato što su to imali i zato što su drugačije mislili.
Verujem da će ova Vlada, ako ništa drugo, bar imati razumevanja da uradi jednu analizu koja će pokazati istinitost svega onoga što govorimo, i SPO, i DHSS, ali i sva udruženja koja se bore za povraćaj imovine i nadam se konačnom razrešenju ove agonije koja traje već 70, 80 godina. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, predložene izmene Zakona o agenciji za privatizaciju predstavljaju jačanje nadležnosti Agencije u samom postupku, kao što je i ministar rekao, prodaje preduzeća, koja još nisu završila proces privatizacije.
Takođe, predviđeno je jačanje kontrolne uloge Agencije u smislu ispunjavanje obaveza, koje u procesu prodaje preuzima kupac na sebe.
Brojna prethodna iskustva pokazala su da su u procesu kupovine preduzeća učestvovali kupci, vrlo nečasnih, u krajnju ruku sumnjivih namera koji nisu ispunjavali svoje obaveze iz ugovora o kupovini tih istih preduzeća.
Tu je po mom mišljenju Agencija imala ozbiljnih promašaja, jer niko nije na adekvatan način, nije sprovela kontrolu obaveza koje je na sebe preuzeo kupac.
Znači, svi su znali u jednom podužem vremenskom periodu da ti kupci ne ispunjavaju obaveze, ćutali su i dozvolili da se stihijski uništavaju preduzeća koja su do tada, neka od njih, vrlo dobro i vrlo lepo funkcionisala i radila.
Na teritoriji grada Sombora, iz kojeg ja dolazim, brojna preduzeća su od strane bivših vlasnika enormno zadužena, a obaveze u smislu investicija nisu ispoštovane.
Ovaj zakon važan je zbog činjenice zato što daje Agenciji široke nadležnosti oko prodaje preduzeća koja su u vlasništvu republičkih fondova, pre svega, tu mislim na Fond PIO.
Ono što takođe mislim da je moglo ovim zakonom da se uredi dodatno, jeste da se više uključe lokalne samouprave u proces i prodaje, ali i kontrole sprovođenja ugovora o prodaji firmi koje su već prodate.
Mislim da je ministarstvo, odnosno Vlada mogla da pronađe način da kroz Komisiju za kontrolu uključi predstavnike naših opština i gradova. Ne treba posebno objašnjavati koliko je svakom našem gradu važno svako radno mesto, a nažalost brojna su se ugasila zbog činjenice da je proces privatizacije u proteklom periodu tekao više stihijski nego kontrolisano.
Zamolio bih predsedavajućeg, ako možete da umirite jedan deo ljudi, kojima očigledno je bitno što šta se dešava u ovim preduzećima i koliko je radnih mesta izgubljeno. Mislim da bi bilo dobro bar da saslušaju u periodu kada su mogli nešto konkretno da učine, nisu učinili, pa bar da čuju kakva je situacija u tim javnim preduzećima.
Želim da skrenem pažnju predlagaču ovom prilikom da je trebao i morao da se pozabavi kadrovima koji upravljaju subjektima privatizacije, naročito preduzeća u restrukturiranju, jer u nekima od njih upravljaju ljudi sa vrlo sumnjivim biografijama, koji imaju brojne krivične prijave. Želim da navedem primer AD „Alekse Šantića“ i zamolio bih vas da ovo posebno proverite, u kojem i dan danas sedi čovek po imenu Aleksandar Marotić, čovek koji je odbio da u posed preduzeća uvede odbor direktora postavljenog od strane Agencije, tj. od strane države. Taj isti nesvesni Marotić, koji po sopstvenom priznanju ima brojne krivične prijave, a u isto vreme nažalost, bio je čest gosta u Agenciji za privatizaciju, kod pojedinaca i vrlo omiljen.
Mislim da podhitno država mora naći način da takve ljude sklonimo iz preduzeća u kojima su pokazali svoje neumeće, bahatost i bezobrazluk, ali što je još važnije da trajno uklonimo one koji takve ljude postavljaju.
Što se tiče tačke dnevnog reda, ministri su dosta toga rekli, pogotovo gospodin Sertić i naravno, postoji jedna dobra namera da se poboljša rad Agencije za privatizaciju. Mislim da ne možemo samo onim što je napisano poboljšati rad, već taj rad će se poboljšati isključivo dobrim, kvalitetnim kadrovima, ljudima koji pošteno rade svoj posao, a ne onima koji su deo kombinacije koja se odvija na način kako prođu izbori tako - hajmo svi kod pobednika i nastavljamo da radimo ono što smo radili. To je bio vrlo čest slučaj i nažalost i dan danas, usudio bih se reći u Agenciji za privatizaciju, ali ne samo tamo.
U svakom slučaju ove izmene zakona treba podržati i ujedno zatražiti od Ministarstva poljoprivrede povećanje aktivnosti u cilju dovršetka procesa privatizacije, pre svega u firmama u restrukturiranju.
Naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati ovaj zahtev, kao i sve dobre predloge koji budu dolazili iz vašeg ministarstva. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo poslanici, imam priliku da postavim dva pitanja. Moje prvo pitanje postavljam Ministarstvu energetike i direktoru „Srbijagasa“. Naime, pre nekoliko dana je nekako kroz tišinu, sakriveno prošla informacija da postoji velika verovatnoća, tačnije da je već ugovoreno da se trasa gosovoda „Južni tok“, koja je trebala da prođe kroz Somborski atar, tačnije kroz opštinu Sombor, Kulu i opštinu Vrbas, da se preko noći ta trasa promenila i da će ona ići preko Subotice.

Niko ne želi javno i jasno da kaže da li je to istina. Koristim svoju i poslaničku priliku da postavim ovo pitanje i nadam se da ćemo dobiti jasne odgovore. Pitanje je da li je to istina? Ko je i kada to dogovorio i koji su razlozi ovako dogovorenih stvari i zbog čega se one prikrivaju od građana?

Moram da upozorim da smo u prošlosti imali veliki broj sličnih situacija gde je Sombor bukvalno preko noći ostajao u zapećku, da li kada je u pitanju izgradnja autoputa, poluautoputa koji je i po prostornom planu za 2010. godine do 2020. godine uvršćen da se radi, a da bukvalno nijedan kamen nije promenjen, niti je učinjeno bilo šta po tom pitanju, ne mislim samo na ovu vladu, nego na sve one vlade koje su od 2010. godine imale priliku da se bave ovim problemima, da je Sombor grad preko kojeg je najbliži put ka EU, da je Sombor grad koji ima jako velike potencijale, ali, nažalost, isključivo igrom političara, od početka višestranačja do danas postao je slepo crevo, a prioriteti su uvek bili u nekim drugim gradovima, nažalost, vrlo često je prioritet bila Subotica.

Naravno, ne želim naše građane da delim, ne želim da delim ni naše gradove u Srbiji. Dosta smo se u prošlosti delili, vreme je da se sabiramo, ali ne na način da uvek jedni dobijaju, a da drugi trpe zbog toga.

Moje drugo pitanje je upućeno Ministarstvu zdravlja, ministru Lončaru. U Beogradu je nedavno urađeno istraživanje „Život bez sećanja“, koje je pokazalo da čak 60% dementnih osoba u Srbiji ne koristi ni jedno zakonsko pravo na negu. Njihove porodice se zbog toga suočavaju sa problemima koji ne mogu da se reše, nažalost, bez pomoći zajednice. Oboleli ne može samostalno da jede, da se obuče, da se okupa. Onaj koji pruža negu vrlo često je u prilici da se i sam razboli. Pritom, naravno, ove osobe nisu dovoljno pokrivene kroz socijalni sistem i ako poredimo sa invalidima videćemo da tu postoji jedna ogromna disproporcija, a svi oni koji neguju i ljude koji su invalidi i ljude koji su oboleli od raznih vrsta bolesti, kao naprimer što je Alchajmerova bolest, znači teških bolesti, faktički poklanjaju možda čak i mnogo više pažnje i finansijskih mogućnosti kada je u pitanju briga o invalidima.

Nažalost, moja porodica je imala iskustva i sa jednom i sa drugom vrstom bolesti. Ovo govorim iz ličnog iskustva. Smatram da je ovo izuzetno važno pitanje i da svaka pomoć i promene u ovom smislu koje je bi iniciralo ministarstvo bi omogućilo lakšu brigu i negu o ljudima koji su oboleli od Alchajmerove bolesti.

Moje konkretno pitanje je postoji li mogućnost da se ovakvo stanje promeni i da se promeni svest ljudi koji brinu o tim osobama da bi znali koje su sve njihove mogućnosti i postoji li mogućnost da se pronađu veća prava, na prvom mestu finansijska za osobe koje se staraju o obolelima od Alchajmera? Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, danas govorimo o jednoj izuzetno važnoj temi i sama tema potvrđuje neophodnost onoga o čemu smo do sada nekoliko puta moje kolege i ja govorili iz raznih poslaničkih grupa, a to je neophodnost da se oformi skupštinski odbor za sport i omladinu, koji je nekada jako dobro funkcionisao. Smatram da je ova tema još jedan pokazatelj koliko nam taj odbor nedostaje, jer smatram da bi na tom odboru još kvalitetnije mogli da ukrstimo, da kažem, argumente koje imamo i da samim tim u Skupštini poslanici sami imaju mnogo bolje predloge zakona i mnogo bolju raspravu i mnogo bolja rešenja koja ćemo usvojiti.
Posebna mi je čast da kažem, i što kao novoizabrani predsednik Sportskog saveza grada Sombora imam priliku da govorim o sportu u ovom našem velikom zdanju, jer se sport nešto što je ubedljivo najlepše, najbolje i najsrećnije kada je u pitanju Republika Srbija i posebno mi poslanici i političari moramo da imamo razumevanja kada su u pitanju teme iz sporta, jer mnogi sportisti nažalost po nas su učinili mnogo više za ovu zemlju nego što je to učinila politika u poslednjim decenijama.
Mi danas govorimo o temi antidopinga, tema koja je izuzetno važna i kao što je sam ministar rekao, antidoping predstavlja set koordinisanih aktivnosti usmerenih ka zaštiti i očuvanju sportskog duha kao i očuvanju unapređenja zdravlja sportista bez obzira da li su u pitanju profesionalci ili amateri.
Antidoping se može posmatrati i kao program koji se sastoji iz nekoliko koraka. To su promocije usmerene ka prevenciji, usvajanje pravila ponašanja, usvajanje liste zabranjenih metoda i supstanci, način sprovođenja kontrole, preduzimanje mera i sprovođenje sankcija protiv prekršilaca, obezbeđenje fer uslova za sportiste koji se podvrgavaju kontroli, koordinacija i saradnja i drugih neophodnih mera i koraka.
Najpravilnije, ovako ljudski reći, međutim, posmatrati antidoping kao jednu kompleksnu tvorevinu dakle, kao i filozofiju tj. stil života i kao program, odnosno set pravila koji omogućava da se taj stil života sprovede u delo, odnosno da postane stvarnost. Antidoping kao fenomen počiva na ideji olimpijizma, odnosno na ideji da nije bitno da li si pobedio, već je bitno kako si se borio.
Antidoping pokret osnovan je od strane pobornika ideja da je pobeda duha nad telom najveća pobeda koja se može ostvariti i ujedno i cilj bavljenja sportom, a ne obratno kako to često biva. Cilj bavljenja sportom jeste očuvanje zdravlja, a korišćenje doping sredstava onemogućava vođenje zdravog života.
Smisao antidopinga je povratak vrednosti koje su odbačene. I kada govorimo o svim vrednostima koje smo kao narod odbacili, postavlja se pitanje da li je to moguće? Možda problem leži u jednoj od ljudskih osobina, a to je stalna težnja ka osvajanju novih visina, u nemogućnosti da se zadovoljimo već ostvarenim. Nešto što je toliko poznate, ne samo sportistima već možda i mnogo više nama političarima. Pojedini teoretičari smatraju da su mediji stimulisali primenu dopinga dok je biznis omogućio da se stavi tačka na „i“.
Kada govorimo o ključnim činiocima antidoping programa i kampanje, prvo moramo reći da je tu koordinacija i doslednost. Antidoping kao program nema apsolutno nikakav smisao ukoliko se ne sprovodi dosledno. Promocija kao faza omogućava da se antidoping iz sfere sporta prenese u sferu svakodnevnog života, budući da posledice dopinga imaju uticaj ne celokupno društvo, na sve sfere života, a ne samo na jednu, ne samo na sport kao jedno od ljudskih aktivnosti.
Koordinacija naravno između ostalog omogućava da dođe do razmene iskustava dok dosledna primena pravila omogućava da se formira jedna jaka struktura koja ima minimum slabih tačaka i koja se stabilno kreće ka ostvarenju željenog cilja.
Drugo, možda i najvažnije, a to je da je depolitizacija sporta. Sport je još uvek u pojedinim zemljama pod rukovodstvom koje je nestručno ili nezainteresovano za promenu stanja čime se onemogućava realizacija kvalitetnog sistemskog pristupa. Nažalost, i ni mi nismo otišli daleko. Jedan od problema koji proističe iz svega ovoga izostanak adekvatne zakonske regulative koja bi podpomogla sprovođenje kvalitetnih i delotvornih antidoping mera. Konstantno stručno usavršavanje, naravno, stručno usavršavanje kao i svim sferama života tako i u sportu je od vitalnog značaja.
Stalna ulaganja u istraživanje i razvoj, to naravno predstavlja neophodnost kako u cilju prevencije stimulansa i metoda, tako u cilju iznalaženja novih načina uvećanja radnih sposobnosti, sportista koji su bezbedni po zdravlje i koji ne vređaju sportski duh.
Postoje i drugi brojni činioci, ali ovi predstavljaju, usudio bih se reći bazu. Ono što je od vitalnog značaja za uspeh jeste fokus, tj. objedinjenost svih ovih funkcija, odnosno elemenata, a ta objedinjenost može se ostvariti samo putem kvalitetnog menadžmenta.
Kada govorimo o antidopingu u Srbiji svi znamo da situacija nije sjajna. Upotreba nedozvoljenih stimulansa ne predstavlja nepoznanicu na našim prostorima i slobodno se može reći da ni u kom pogledu, barem kada je upotreba doping metode i sredstava u pitanju ne zaostajem za razvijenim zemljama u ovom slučaju nažalost.
Ono što odlikuje primenu doping metoda, sredstava na našim prostorima jeste visoka doza amaterizma što predstavlja bitan faktor rizika. Ovo istovremeno ima negativna uticaj i na perspektivu srpskog sporta kao i na ugled našeg sporta. Problem za startovanje ozbiljnih doping programa i kampanja ne predstavljaju samo interesi, niti činjenica da je sport u nas još uvek visoko politizovana delatnost, već i činjenica da u Srbiji još uvek nije precizno zakonom definisana zabrana upotrebe stimulativnih sredstva.
Tek u novom predlogu Zakona o sportu pominje se između ostalog da su sportisti obavezni da dozvole i omoguće obavljanje doping kontrole, a onima koji to dobiju ili izbegnu bila bi izrečena mera povrede antidoping pravila ista kao i da su na antidoping testu bili pozitivni, što smo imali slučaj da vidimo kada su u pitanju neki naši sportisti u proteklom periodu, među njima i naš teniser Viktor Trojicki. Nijedan antidoping program ma koliko dobar bio ne vrede apsolutno ništa bez angažmana ljudskih resursa i to je činjenica.
Poseban problem predstavalja i činjenica da ne postoji dovoljan broj stručnih kadrova kao i činjenica da nije unapred pripremljen teren za sprovođenje antidoping kampanja. Posebnu priču predstavlja i činjenica da je u sprovođenja antidoping kampanja i programa veoma skupa, odnosno iziskuje visoke finansijske izdatke, a u našoj zemlji je još uvek na snazi pravilo da se sredstava iz budžeta koja su namenjena finansiranju sportskih društava raspodeljuju ne namenski ili bez osećaja za potrebe i perspektivu konkretnog sporta.
Naravno, vredi spomenuti da se i u našim klubovima često ne sprovode ne obavezni zdravstveni predlozi. Imali smo stravičnih slučajeva gde su mladi momci i devojke umirali, a da gotovo nisu ni bili punoletni, što je naravno dodatni faktor rizika i što istovremeno ukazuje na duboku krizu u kojoj se nalazi naš sport.
Sve napred navedeno sigurno ima veoma loš uticaj na zdravlje sporta kao i aktivnosti na našim terenima, kao i na ugled našeg sporta u svetu. Novina na našim prostorima predstavlja i to treba pozdraviti, pripreme za uvođenje obavezne antidoping kontrole u Meridijan super ligi, što je do sada bilo nezamislivo. Ono što je važno imati na umu jeste činjenica da je procedura za kontrolu koju propisuje UEFA i FIFA veoma stroga. Primera radi UEFA i FIFA insistiraju na testiranju čak i posle prijateljskih utakmica. Pitanje je da li će ovo svi naši klubovi, ne samo fudbalski, koji znamo kako funkcionišu, uspeti da podnesu tako visoke troškove. Ovo otvara pitanje diskriminacije pojedinih klubova, tačnije onih iz slabo razvijenih sredina kao i da li će u našoj zemlji biti sport privilegija viših slojeva.
Koja su moguća rešenja i tu ću biti maksimalno konkretan. Iluzorna je govoriti o nekim basnoslovnim sumama koje bi naša zemlja trebalo da izdvoji kako bi se stanje u sportu u našoj zemlji, bilo u vezi dopinga, ili uopšte, podiglo na jedan viši nivo, ili bolje rečeno na civilizovaniji nivo. Rešenje leži u sferi privatnog kapitala i zainteresovanih i motivisanih investitora. Ovako stanje proističe iz činjenice da retko kada dolazi do isplate originalne sume koja je planirana budžetom, a kamoli do isplate dodatnih suma na koje sportski radnici računaju. Možemo slobodno reći da redosled akcija se nameće sam po sebi i to je da kažem moj konkretan predlog.
Pod jedan, čvrsta zakonska regulativa, tj. precizan zakon o sportu. Podzakonska akta vezana za upotrebu stimulansa i metoda. Davanje statusa opojnih i po zdravlje opasnih sredstava svim onim sredstvima koji se koriste radi uvećanja radne i sportske sposobnosti, a koje vređaju sportski duh. Zabrana primene nehumanih i po zdravlje opasnih metoda usmerenih ka uvećanju sposobnosti. Čvrsta interan regulativa u sportskim savezima, društvima i asocijacija. Visoke i stroge kazne, što je jako važno. Koordinacija na svim nivoima kako sva doneta akta ne bi bila mrtvo slovo na papiru.
Ponovo depolitizacija sporta. Toga su nam puna usta, ali nikako da napravim konkretne poteze. Prenošenje planiranja sportskih aktivnosti i strategija vezanih za promociju sporta na ona lica koja su kvalifikovana da donese takve planove, a ne favorizovanje političke podobnih stručnjaka. Najteža faza koja se zahvaljujući mentalitetu ovih prostora može okvalifikovati ponekad i terminom utopija. Od vitalnog je značaja, često se postavlja pitanje da li bi ovo možda trebalo da bude prvi korak, pa tek onda donošenje zakonske regulative, međutim najbolje rešenje je doneti pravila, a kasnije će ista ta pravila se prilagođavati promenama.
Imenovanje gospodina Udovičića na mesto ministra za sport je nešto što razbija dosadašnju praksu i mislim da svi koji se bave sportom i koji ga vole, ovako nešto moraju podržati.
Privatizacija sportskih društava, onda kada se postave okviri treba ići na privatizaciju velikih sportskih društava, kako bi se omogućila zdrava evolucija sporta na ovim prostorima.
Naravno, postavlja se pitanje šta sa onim sportskim društvima koja nisu rentabilna, odnosno koja neće moći lako da se unovče kao što svi mislimo.
Jedno od rešenja je svakako kreiranje strateškog plana koji bi omogućio da se sredstva prerutiraju da tako kažem ka slabo razvijenim zonama kao i konstantna stimulacija za napredovanje klubova bez perspektive, ne bi parazitirali.
Stručno usavršavanje na svim nivoima, kao što smo već rekli, važno je za sve sfere društva, pa tako i za sport, a veoma bitnu ulogu u promociji sporta, kako aktivnosti, tako i sportskog duha, kao kodeksa vrednosti, svakako igra i edukacija.
Stručnost svih kadrova je presudna, a stručna edukacija ne trebalo samo da se odnosi na trenere i kadrove koji su usko povezani sa aktivnostima koje se odvijaju na nivou klubova, već i na nastavno osoblje u prosveti, što je izuzetno važno.
Takođe, i na lica koja učestvuju u donošenju planova, kreiranju strategije, donošenju odluka vezanih za distribuciju sredstava, jer znanje je ključ donošenja optimalnih rešenja.
Istraživanje i razvoj bih stavio na kraju, iako, to jeste izuzetno važna stvar, neodvojivi deo strategije, a promene su dinamične, kako u sferi proizvodnje, otkrića, metode i supstanci, tako i u sferi iznalaženja načina da se prikrije upotreba istih.
Ono što je takođe važno i treba dodati po mom ličnom mišljenju, treba imati na umu da je najbolja strategija fleksibilna strategija, kao i da, ma koliko neko rešenje bilo dobro, ne treba po svaku cenu slediti metodu kopi pejst i mehanički preuzimati rešenja iz zemalja koje su uznapredovale po ovom pitanju.
Mislim da smo se po tom pitanju nekoliko puta opekli, kada je u pitanju donošenje zakona, koje smo samo prepisivali iz EU.
Profesionalni sport, bez dopinga, rekao sam da je neka vrsta utopije. Na osnovu svega navedenog, racionalnom čoveku, ne bi trebalo da predstavlja problem, da konstatuje da bi doping zakonom trebalo strogo zabraniti u svim njegovim pojavnim oblicima, budući da je štetan i besmislen.
Ipak, doping je uprkos svim kampanjama, kaznama i pretnjama, oduzimanjem medalja, titula, teškim oboljenjima koja su zadesila najveće legende sporta i dalje aktuelan, i dalje se u razvoj supstanci metoda ulažu ogromne cifre i naravno, na pitanje zašto, niko nema precizan odgovor.
Očigledno je da kada čovek teži, ka tome da postigne nemoguće i istovremeno ne želi da se divi osobi koja je nalik njemu samome, osobi koja je sve postigla napornim radom i koja izgleda sasvim normalno, izuzev što ima najbolju kondiciju i najbolje rezultate. To je neodvojiva potreba ljudskog bića i traženje i negovanje super idola kao bića koje je nad, naravno.
Od profesionalnog sportiste se očekuje da daje više nego obično ljudsko biće, što obično ljudsko biće može, da postiže nadljudske rezultate, a sve zarad zadovoljstva širokog auditorijuma u cilju generalisanja abnormalni profita.
Potrošačko društvo zahteva potrošnu robu koja donosi zabavu, a sport se zahvaljujući, svojim karakteristikama, savršeno uklapa u taj opis i zato, gospodine ministre, bez obzira na vašu dobru volju, da uredite stanje u sportu, nemam baš previše optimizma u smislu da će promena ovog zakona doneti neki značajniji dobitak.
Ipak treba nastojati da se stanje promeni, jer ne postoji samo profesionalni sport i nije jedini cilj sporta, generisanje profita, već i zadovoljstvo bavljenje istim.
SPO i DHSS cene napore nadležnog ministarstva i ministra koji je na čelu, Ministarstva za sport i omladinu i u danu za glasanje ćemo podržati ovaj predlog zakona, kao i sve dobre ideje koje budu dolazile iz ovog ministarstva.

Hvala.
Želeo bih da reklamiram i ovaj klasičan primer da ipak kada želite da reklamirate povredu Poslovnika, ne možete da dobijete baš reč odmah iza onoga poslanika koji je govorio, na čiju u stvari grešku želite da ukažete.
Želim da reklamiram povredu Poslovnika član 107. iz jednog prostog razloga jer je ovo već postalo učestalo, kao što smo svi rekli ovde, ko je uzimao reč, ali na kraju ipak nastavljao sa povredama Poslovnika.
Podsetiću samo da jedan skupštinski dan zasedanja košta građane Srbije oko 50 hiljada evra i da smo izgubili i sate i dane na razne razgovore koji apsolutno nikakve veze nemaju sa temom niti postoji želja da se uvede neki red kada govorimo o zadatim temama.
Nisam član ni SNS, niti sam član one stranke koja je okupljala sve akademike, a posle 2000. godine za premijera dala nekoga ko je imao višu stručnu spremu. Ipak, želim da kažem samo jednu stvar, da je jako simptomatično da kada kod nas neko počne da ima rezultate, kada je to u pitanju mlad čovek, kada je čovek koji se dokaže i kada je za svega nekoliko meseci pokazao da može da se nosi sa svim onim najtežim stvarima, da se uvek nađu oni koji su spremni da mu spotiču mnoge, a uvek se pozivajući na ono što je dobro za građane.
Nažalost, takav je primer i sa Nebojšom Stefanovićem. Očigledno je da čovek kad god bude pokazivao rezultate, da će uvek biti onih ljudi koji će želeti da ga spreče.
Molim vas, predsednice, da ipak u ovom domu ne dozvolimo takve stvari i da pokažemo da je ipak dostojanstvo Skupštine iznad svega, bez obzira ko iz koje stranke dolazi i šta govori. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, u našoj zemlji jednostavno nema spasa od bankrota ako ne obnovimo aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom do kraja godine i ne napravimo ogromne uštede u javnom sektoru.
Nama je svima jasno, nadam se da tu sada više nema nikakve dileme, bez obzira da li je u pitanju pozicija ili opozicija, da po tome uradimo devizne rezerve u vrednosti od nekih 7 milijardi evra i posle čijeg trošenja nam sledi scenario koji će biti gori i od grčkog.
Da bismo sklopili povoljan aranžman sa MMF-om, neophodno je da usvojimo, između ostalog, zakone koji se danas nalaze pred nama, a koji predstavljaju veoma važan korak ka ekonomskom ozdravljenju Srbije.
Nova rešenja o kojima danas raspravljamo treba da omoguće da se po tržišnim uslovima završi privatizacija u 584 društvena preduzeća i konačno reši status 161 firme u restrukturiranju.
Posao koji mora da se obavi mora biti transparentan, završen do početka 2017. godine, a državna kasa bi trebala da bude punija za oko 760 miliona evra, koliko su u stvari godišnja izdvajanja za sve gubitaše u Srbije.
Zakon o stečaju i pre nego što je ušao u skupštinsku proceduru izazvao je pažnju javnosti. Svi smo svedoci brojnih natpisa u medijima u poslednje vreme, što je naravno dobro, jer naša javnost i treba da zna neka dešavanja u stečajnim postupcima.
Dobro je što će se izmenama zakona vreme trajanja stečaja ograničiti na dve godine, jer sada ima stečajeva koji godinama traju, a stečaj služi samo za zadovoljenje materijalnih potreba stečajnih upravnika i tiho devastiranje stečajne mase. Iz svega toga stečajni poverioci ostaju kratkih rukava, među njima naravno i radnici bez zarađenih plata.
Posle ću se vratiti na ovaj primer, jer smatram da je ovo jedna od najvažnijih tačaka ili jedna od najvažnijih tema u ovim izmenama zakona kada govorimo o stečaju. Inače ću većinu svog govora posvetiti izmenama Zakona o stečaju, jer sa jedne strane smatram da su ponuđena danas poslanicima više nego dobra rešenja kada su u pitanju izmene zakona. S druge strane, iz praktičnih razloga imamo tri vrlo važne teme, bar mislim na ove tri objedinjene u jednoj tački i mislim da je bilo možda malo vremena da bi mogli i konkretnije i ozbiljnije da razgovaramo bar u jednom izlaganju o ovako važnim temama.
Mislim da je možda korisnije za vladajuću koaliciju bilo da, vladajuću stranku, najveću stranku, SNS, o ovoj temi govorimo danas mnogo više, jer ponuđena rešenja su veoma kvalitetna i možemo da kažemo da je samo žalosno to što ova rešenja nisu ranije bila u skupštinskim klupama.
Nažalost, u prethodnom periodu bilo je brojnih primera u kojima su pojedina preduzeća namerno uvedena u stečaj sa ciljem da ih kupi baš određena osoba, tajkuni, i na taj način se domognu vredne imovine stečajnog dužnika. Naročito je u tu svrhu korišćena mogućnost prodaje imovine stečajnog dužnika direktnom pogodbom koju su vodili stečajni upravnici. Od tada mislim da su i krenule velike priče, tj. teme koje se tiču stečajne mafije. Sam taj termin se nekako upravo kroz ovakav način rukovođenja počeo pojavljivati u javnosti.
U ovakvim slučajevima u nepovrat su otišli i neki naši poznati brendovi, poljoprivredna preduzeća sa hiljadama hektara oranica po bagatelnoj ceni, a svi znamo da vrednost obradivih površina raste i tek u narednom periodu će da raste što se više budemo približavali punopravnom članstvu EU.
Na taj način su se stotine miliona evra prelile u džepove pojedinaca. Poseban slučaj su stečajevi banaka i drugih finansijskih organizacija, jer neki traju i više od jedne decenije.
Mislim da je potrebno obratiti pažnju na slučajeve u kojima stečaj jednog preduzeća izazovu sami vlasnici preko povezanih lica, svojih drugih firmi i na taj način se štite od poverilaca, koji su, da kažem narodski, ojadili i za više stotina ili čak i više milijardi dinara. I pored unapred pripremljenog plana reorganizacije, praktično nastavljaju loše upravljanje preduzećem i nastavljaju sa izvlačenjem kapitala u korist sopstvenih računa u bankama, često i u inostranstvu, što smo imali prilike da vidimo.
Svuda u svetu je stečaj put za brzo eliminisanje iz privrednog života lošeg privrednog subjekta i početak rada novog na zdravim osnovama, a samo je kod nas trenutno stečaj za izbegavanje obaveza i nastavak ruiniranja privrednog subjekta. Nadam se da je to bio slučaj do sada, tj. do momenta usvajanja ovog zakona.
U celoj priči oko stečajeva ne možemo izbeći ni temu o stečajnim upravnicima, možda i najvažniju temu, a među kojima ima i Supermena, Betmena, Spajdermena, koji vode ove postupke u preko 30 preduzeća, a ima i onih koji su u momentu sticanja adekvatne licence ostali samo stečajni upravnici na papiru, jer nikada do sada nisu dobili priliku da vode nijedan stečaj, iako su imali više nego dobre reference, ali očigledno slabe reference kada su u pitanju partijske knjižice.
U brojnim preduzećima posao stečaja vodi Agencija za privatizaciju, i to je posebna tema o kojoj bi mogli da razgovaramo i mislim da će se moje kolege, koji su se bavili ovim temama… Na prvom mestu Aleksandar Martinović koji je imao prilike da se susretne sa svim problemima, kada je u pitanju Agencija za privatizaciju, i da na neki način pokuša da reši ogromne, nagomilane probleme koje niko nije rešavao godinama.
Treba reći da nije baš jasno iz ovih izmena zakona da smo tu napravili nekakvu jasnu promenu u odnosu na sadašnje stanje, jer je sukob interesa vlasnika i poverilaca u prošlosti bio više nego jasan. U postojećoj praksi posebno brine činjenica da u najvećem broju stečajeva, nakon prodaje imovine, ni svi poverioci ne budu namireni, a ne bi trebalo da bude tako, a to jasno govori o lošem vođenju ovih postupaka i oni se zapravo pretvaraju u proces likvidacije preduzeća.
Ima i drugačijih primera i mislim da treba o njima takođe govoriti u javnosti, jer nekako smo prosto opsednuti i bombardovani svim onim negativnim stvarima, ne samo kada je u pitanju ova tema, već kada je u pitanju celokupna privreda našeg društva. Mislim da je isticanje onih koji pozitivno rade, koji su iz celog tog procesa izlazili kao čisti, a završavali procese tako da bi svi bili namireni, da bi svi bili srećni... Takvih primera je vrlo malo. O takvim primerima se i u medijima jako malo govori.
Jedan od tih primera je, iz grada iz koga ja dolazim, iz Sombora, stečaj preduzeća „Rade Končar“, gde je stečajni upravnik uspeo da proda imovinu stečajnog dužnika, namiri sve poverioce i pored toga da još preostane pozamašna suma novca koja je ostala na računu stečajnog dužnika. Nažalost, ovakvih primera je jako malo. Mnogo je više primera gde je pojedinac sam sebi isplatio, jer je tako mogao po zakonu, u jednoj firmi, kao nadoknadu za dobar i kvalitetan rad, 42 miliona dinara. Četrdesetdva miliona dinara u vreme kada je minimalac 16, 17 hiljada dinara i kada ljudi preživljavaju sa 100 evra mesečno. To nikome nije jasno, a pogotovo nije jasno kako su ti ljudi do dana današnjeg mogli da opstanu a da ne budu pozvani na odgovornost. To su uglavnom ljudi koji su imali podršku pojedinih političkih partija, ne bih govorio koje su to političke partije. Izređale su se sve stranke na vlasti i to je postao jedan sistem vrednosti koji niko nije želeo da remeti, iz kojeg se duboko zavlačila ruka u džep svih građana ove zemlje, a briga za opštim dobrom, javnim dobrom nikoga nije interesovala. Mislim da je odgovornost za ono što je urađeno do sada jedna od najvažnijih stvari kojima moramo da se pozabavimo, kako mi poslanici, tako i, gospodine ministre, ljudi u vašem ministarstvu.
Rekao sam da je jedan od najvećih problema, u praksi se pokazalo da su postupci za usvajanje planova i reorganizaciju u nekim slučajevima trajali u nedogled. Izmenama zakona su ograničeni rokovi za usvajanje planova reorganizacije, govorio je moj kolega o tome, koji daju mogućnost preduzeću da preživi, da nastavi sa obavljanjem delatnosti, reprogramom ili konverzijom dugova u kapital. Nedostatak je bio, kao što je već rečeno, što je svaki poverilac mogao da uloži primedbe na predloženi plan i nije postojao rok do kada to treba da se završi. To su poverioci obilato koristili i to je bio beskonačan proces. Sada je sve decidno određeno, i to poslanička grupa iz koje dolazim pozdravlja. Plan reorganizacije se podnosi u roku od 90 dana. Sada je i taj propust prethodnog zakona otklonjen i primedbe mogu da se dostave 15 dana od dana dostavljanja plana. Posle toga nema više odugovlačenja, kao što se sada dešava, da sudija u aprilu zakaže ročište za novembar, decembar mesec, pa onda dođu praznici, pa se opet odloži i tako u nedogled. Dati su rokovi za svaki korak stečajnog postupka. Oni nisu dugi i to pozdravljamo. Problem je ako se imovina ne proda, ako stečajni upravnik ne organizuje prodaju, ako nema zainteresovanih kupaca, ali tu nijedne izmene ovog zakona neće moći da pomognu.
Odugovlačenje stečajeva firmi koje izdaju u zakup svoj poslovni prostor i drugu imovinu na ekskluzivnim lokacijama od koga ubiraju prihode, gde se nikome ne žuri da se taj proces okonča. To je bio slučaj do sada. Kao što sam i sam rekao, ne mogu da se setim nijednog primera da je neko ko je radio na štetu države i na štetu građana, radnika do sada bio priveden ili odgovarao pred zakonom. Uglavnom se to sve zataškavalo. Ogroman kapital se izvlačio, bilo za pojedince, bilo za tajkune, bilo za stečajnu mafiju, političke stranke. Nažalost, jako malo smo mogli da čujemo da se neko bunio protiv toga i nažalost jako malo se o tome govorilo u ovom parlamentu.
Ono što je posebno opterećenje, to su osiguravajuća društva, gde su stečajevi trajali i više od 10 godina. Poređenja radi, dok je proces privatizacije išao po ubrzanom postupku, imali smo primer banaka… Sada imamo situaciju da kada traje taj proces toliko dugo, invalidi, ljudi koji su povređeni pre 10, 15 godina, koji su u kolicima, radno nesposobni, ne mogu da naplate štetu dok se ne okonča stečaj u tim osiguravajućim društvima, što je apsurd, jer to su ljudi kojima je pomoć neophodna i za koje bi država trebala najviše da brine.
Kada smo već kod banaka, dodao bih i to da imamo šest državnih banaka, a da je optimalno, kako je rečeno u Ministarstvu finansija ili u Ministarstvu privrede, ne mogu tačno da se setim, dve-tri. Moramo naći rešenje za nenaplative kredite, zakonska i operativna rešenja da bi banke mogle da ih se oslobode. To će olakšati razvoj novih firmi i njihovo kreditiranje. Jasno je da rešavanje pitanja državnih banaka nije nimalo naivan i lak posao, ali odlaganje ovog posla stvara nesigurnost u finansijskom sistemu, i to vam je poznato, gospodine ministre.
Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka godinama unazad upozoravamo na probleme koje možemo imati zbog višegodišnjeg neracionalnog, pa čak i bahatog trošenja državnih finansija, pogotovo u periodu od 2007. do 2012. godine. Uporno govorimo o bezobzirnoj pljačkaškoj privatizaciji za koju su svi znali, pogotovo kada govorimo o poljoprivrednim preduzećima u Vojvodini, gde se sa džakovima para dolazilo na razne licitacije i otimala imovina građana. Jako je tiha bila Agencija za privatizaciju. Jako je bila tiha policija, a još tiši sudovi koji su ovakve predmete prolongirali u nedogled i dozvoljavali da se ovakva privatizacija završi tako da imamo u svakom gradu po pet-šest državnih preduzeća, zemljoradničkih zadruga i slično, koje su tajkuni potpuno uništili, a dokrajčila je država sa svojim nekvalitetnim kadrovima, koji u tim preduzećima obitavaju, moram reći, pod kišobranom Agencije za privatizaciju, gde ne možete nikoga jasno okriviti, ali čelni ljudi koji su vodili Agenciju za privatizaciju, koji su dolazili iz političkih stranaka, očigledno da se nisu oslanjali na znanje i kvalitet ljudi koji rade u Agenciji za privatizaciju, već su više svoje vreme provodili čineći svojim političkim partijama. Nažalost, to je najočiglednije bilo od 2000. do 2012. godine.
Zato se danas nalazimo u situaciji kada se moraju platiti računi. Nažalost, kako to obično biva ti računi obično idu preko leđa građana koji godinama žive u teškoj bezizlaznoj situaciji. Dobra strana je to što oni koji danas donose odluke su toga svesni i verujem da će nova Vlada, gospodine ministre u kojoj ste i vi, uraditi sve što je potrebno da bi država izbegla bankrot, jer mu nikada bliže nismo bili.
Naravno, verujem da ćemo ova upozorenja koja i Vlada sama sebi nameće, prvi put jasno govori građanima o situaciji u kojoj se nalazimo, je samo korak koji će povesti ka ozdravljenju naše nacije jer, budimo iskreni, niko nam neće pomoći ako ne pomognemo mi sami sebi.
Srpski pokret obnove i DHSS će podržati ove predloge zakona i izmene zakona koje se danas nalaze pred nama, sa željom da ovi zakoni budu što pre, ne samo usvojeni u Skupštini, nego i realizovani na terenu. Imali smo prilike u prošlosti da vidimo da smo donosili mnoge dobre zakone koji su usklađeni sa evropskim propisima, koji su bili reformski zakoni, ali se oni nažalost nisu sprovodili.
Ja vam, gospodine ministre, želim svu sreću u ovome što vas čeka, jer pred vama je jedan vrlo ozbiljan zadatak i krivica za ono što se dešavalo naravno nije na vama, ali će se verovatno meriti svaki vaš potez. Hvala.

Hvala poštovana predsednice.
Poštovani premijeru, dame i gospodo ministri i kolege poslanici, SPO nikada nije ovakvu situaciju koristio da bi pokušao da dođe do jeftinih političkih poena. Tako ćemo pokušati i danas da govorimo i da vreme koje imamo posvetimo isključivo tome da bi građani mogli da dobiju konkretne odgovore na pitanja koje očekuju danima. Nažalost, u poslednjih nekoliko dana, usudio bih se reći i nedelja smo svi svedoci, pa čak i poslanici koji sede ovde, za koje građani misle da imaju dovoljan broj informacija, svi smo na neki način bombardovani nekim dezinformacijama ili poluinformacijama koje smo imali prilike da vidimo u medijima.
Zbog toga smatram da je više nego korisno što je ovoliki broj ministara danas prisutan, da bi građani, na prvom mestu, a naravno i mi narodni poslanici, tj. ljudi koje su građani birali imale prilike da čujemo konkretne odgovore.
Prvo bih postavio pitanje gospodinu Stefanoviću, pošto se nažalost uvek bavimo posledicama, a ne preventivom. To je čini mi se slučaj danas. Kada kod se desi neka katastrofa, mi uvek govorimo o posledicama, a preventiva uvek ostane nekako po strani. Znamo svi da je najkritičnija situacija tokom elementarnih nepogoda koje su zahvatile Srbiju bila u Obrenovcu.
Zanima me na koje su sve probleme u tom gradu nailazili pripadnici MUP-a prilikom spasavanja građana i pripadnici Vojske Republike Srbije?
Želim ovo da kažem iz jednog razloga, pošto u ovakvim situacija vrlo često su građani skloni da diskvalifikuju i pripadnike MUP-a i pripadnike vojske. Smatram da na ovaj način gospodine ministre imate priliku upravo da odgovorite na takve insinuacije.
Moje drugo pitanje je da li su posledice elementarnih nepogoda mogle da budu manje da su spasilačke ekipe imale bogatiju i bolju opremu, ili od ovakve katastrofe ne bi mogle bolje da se odbrane ni mnogo opremljenije države? Tačnije, šta je to što nemamo, a mogli smo da imamo da smo radili i razmišljali preventivno?
Iskoristio bih priliku da prilikom mog prvog obraćanja, a drugo će biti usmereno ka gospodinu Vučiću, da pozdravim predlog vašeg ministarstva, gospodine Stefanoviću, da građani koji su ostali bez ličnih dokumenata nove dobiju potpuno besplatno. Mislim da su takve informacije više nego korisne da se čuju danas da bi građani znali šta je potrebno da urade kako bi što pre dobili dokumenta. Nekome ovo izgleda smešno kada su u pitanju ovakve teme, ali mislim da su ove teme mnogo važnije od toga ko je kada bio na vlasti, ko je šta učinio, a nije mogao da učini. Mislim da će biti prilike da i o tome razgovaramo, a ovaj put da ipak te teme spustimo na nivo građana, tj. na nivo onih ljudi koji očekuju da dobiju objašnjenje. Hvala za sada.

Hvala gospodine ministre.
Drugi deo izlaganja bih posvetio, odnosno uputio premijeru Vučiću. Trudiću se da kažem nešto što je deo mog zapažanja kada je u pitanju ova katastrofa koja nas je zadesila, pokušavajući da ne postavim baš konkretno pitanje, ali nadam se da ćete imati bar neki komentar na ono što ću sada reći.
Sami ste rekli da se vrlo često igramo sa prirodom. To je tačno. Mi uvek o tome govorimo, ali vrlo često činimo nešto konkretno da do toga ne dođe, da se ne igramo sa prirodom. Smatram da je jedna neodgovornost prema prirodi jedan od glavnih razloga zbog čega nam se ovo danas desilo. Upravo stvaranje sistema je nešto što može da pomogne da ako se već desi ovakva katastrofa, bar da se minimiziraju posledice tako nečega. Mislim da je više nego neophodno da izmenimo jedan kompletan sistem, jedan sistem gde će se žestoko kažnjavati svako ko se bude oglušio, odnosno ugrožavao prirodu na bilo koji način, da ćemo žestoko kažnjavati takođe one koji i dalje nelegalno grade, kao i one koji na nivou lokalnih samouprava im omogućavaju da se takve situacije dešavaju, gde posle imamo prilike da je cela Srbija, odnosno u svakoj opštini postoji jedan deo gde je nelegalna gradnja. Nažalost, onda nije ni čudno kakve sve posledice imamo kada se desi ovakva katastrofa.
Smatram takođe da smo u ovim danima puno pričali o tome kako treba da budemo jedinstveni. Nažalost, mi kao političari vrlo često ne dajemo pravi primer. Smatram da ne možemo ni od građana da tražimo da budu jedinstveni dokle god mi ovde nismo i dokle god svaku priliku, pa čak i ovakvu, koristimo da bi isključivo politički poentirali da bi stranke dobile jeftine političke poene.
Ono što je takođe važno i što je pokazala ova katastrofa po mom ličnom i skromnom mišljenju je da stranačka trgovina prilikom izbora gradonačelnika može da donese samo loše, da kompromisi koji se tada prave su isključivo truli kompromisi zasnovani na interesima građana i da kada nemamo situaciju gde je na čelu grada stvarno pravi lider, čovek koji ima hrabrosti da se uhvati u koštac i da donese odluku čak i kada ta odluka nije do njega, da takav čovek može da spasi na stotine, na hiljade života, a da onaj koji je postavljen isključivo nakon neke političke vrteške nema te mogućnosti, nema hrabrosti da kada dođe do problema da problem rešava.
Nažalost, mislim da se to pokazalo i u ovim situacijama i zato bih uputio apel svim predsednicima stranaka, pogotovo vama, gospodine Vučiću, koji ste danas politička figura na koju se svi ugledaju i koja je najveći autoritet u ovoj državi, da ubuduće i vi i svi ostali znaju da iza vašeg imena ima mnogo ljudi koji ne zaslužuju da se nalaze na nivou lokalnih samouprava na određenim funkcijama i da je tako bilo u prošlosti kod svih političkih stranaka i da bi to trebalo u budućnosti da se ispravi.

Iskoristiću još samo vrlo kratko ovo vreme koje mi je ostalo.

Slažem se gospodine Vučiću sa time što ste rekli i želim samo da kažem da što se tiče gradonačelnika i predsednika opštine koji biraju političke stranke na odgovornost koju imaju, mislim da to snose u najvećoj meri predsednici ali gotovo svih stranaka. Ne bih želeo da ispadne da napadam jednu ili drugu stranku, čak ne bih želeo ni da aboliram svoju stranku koja treba da podeli istu odgovornost kao i svi drugi.

Mislim, da je to izuzetno važno i samo bih još napomenuo dve stvari koje sam uspeo da zapazim i o kojima bi možda trebalo razmišljati u budućnosti, kao o preventivi, ne samo kada su u pitanju ovakve katastrofe, nego možda i nešto drugo loše, što bi moglo da se spremi Srbiji, na šta moramo biti spremni.

Smatram da smo vrlo olako propustili priliku da možda otvorimo i veću javnu raspravu kada je u pitanju služenje vojnog roka. Ovakve situacije nas vraćaju ponovo na te teme i kao neko ko je, odnosno ne želim da niko prođe kao što sam prošao ja i pripadnici moje generacije koje su sa 18, 19 godina vojni rok služile na ratištu, ali smatram da svaki muškarac treba da ima priliku da služi vojni rok, da se upozna sa nekim stvarima, teškim stvarima koje bi mogle da se nađu, pogotovo kada su u pitanju ovakve katastrofe.

Takođe smatram da bi trebalo razmisliti o izmeni zakona kada su u pitanju kazne, tj. kada je u pitanju odnos prema svima onima koji u ovakvoj situaciji pokušavaju da ukradu, da prevare, da ućare nešto na nesreći naroda, da tu država mora da bude mnogo rigoroznija i da tu mere moraju da budu jače i oštrije da bismo pokazali svu svoju snagu i snagu institucija.

Još jednom, s time ću završiti, smatram da je odgovornost pojedinaca u ovakvim situacijama, pogotovo gradonačelnika i predsednika opština izuzetno važna i da je učinak sa jedne strane pokazatelj, recimo, ono što je gospodin Ješić u Vojvodini i neki drugi gradonačelnici koji jednostavno nisu se snašli niti znaju uopšte šta su trebali da rade, u takvim situacijama zna da bude presudan.