Poštovana gospođo predsednice, poštovani gospodine Pastor, predsedniče Skupštine AP Vojvodine, dame i gospodo poslanici, danas govorimo o temi o kojoj se mnogo toga govorilo, o temi koja je vrlo često korišćena, kako u propagandne svrhe, tako i u raznim kampanjama, gde su se stranke prosto utrkivale u demagogiji i populizmu i zato bih se na početku svog izlaganja zahvalio gospodinu Pastoru na ovom svom izlaganju, u kojem je, kao i uvek, bio vrlo jasan i otvoren kada je u pitanju autonomija Vojvodine, tako i svi ostali problemi koji se tiču građana Vojvodine.
Srpski pokret obnove će takvo ponašanje, takav govor bez demagogije i populizma uvek je podržavao i uvek će ga podržavati.
Srpski pokret obnove je jedna od prvih stranaka koja se donošenjem Deklaracije u Vojvodini 1994. godine odredila autonomiju Vojvodine, time što smo rekli da autonomija nije nikakva opasnost po jedinstvo srpske države i srpskog naroda, već jedna pozitivna tekovina koju treba prigrliti u najboljem interesu svih građana Vojvodine i cele države Srbije.
Upravo zbog našeg doslovnog zalaganja za realnu, funkcionalnu autonomiju Vojvodine, učestvovali smo u procesu donošenja Statuta Vojvodine, pokušavajući da podnošenjem amandmana u Skupštini AP Vojvodine poboljšamo predloženi tekst. Međutim, u čitavom tom procesu donošenja Statuta, građani u Vojvodini su ispali žrtve sukoba unutar jedne stranke, odnosno njenog odbora u Vojvodini i centrale u Beogradu, što poslednjih dana postaje očigledno celokupnoj javnosti Srbije. Zato smatramo veoma pozitivnu činjenicu da su se oko novog teksta Statuta usaglasili svi akteri na političkoj sceni, što predstavlja daleko ozbiljniji pristup rešavanja ovog pitanja, nego što je to bio slučaj u poslednjih nekoliko godina.
Posebno značajnim smatramo rešenje o uvođenju u upotrebu tradicionalnih simbola Vojvodine nastalih u revoluciji 1848. godine, jer se time na simboličan način dokazuje da Vojvodina nije nastala 1945. godine, na šta se nažalost još uvek mnogi pozivaju, što predstavlja izraz državotvorne ideje Srba koji su živeli u Dunavskoj monarhiji.
U SPO verujemo da autonomija nije stanje, već proces u okviru koga i Vojvodina i drugi regioni na teritoriji Srbije, koji će se formirati u budućnosti vremenom, mogu ovladavati novim nadležnostima. Stoga, ne treba bežati od toga da se u širokoj javnoj raspravi o izmenama Statuta Srbije, koji će im se svakako menjati u godinama ispred nas, razmotre odredbe o Vojvodini čije bi izmene omogućile širi obim nadležnosti AP nego što postojeći Ustav dozvoljava.
Želim da napomenem i to da smo jedna od stranaka koja je izrazila sumnju u to da su rešenja predviđena Ustavom iz 2006. godine dovoljno funkcionalna u raznim oblastima, uključujući i one koje se tiču autonomije Vojvodine. Stoga smo odbili da pružimo punu podršku ustavnom referendumu, pozivajući naše pristalice da glasaju po sopstvenoj savesti. Ipak, ovaj još uvek važeći Ustav poštujemo u svakom njegovom slovu i mišljenje Ustavnog suda je nešto što se bez pogovorno sprovodi, pogotovo ako ste državotvorna stranka, a SPO to jeste. Zato ćemo glasati, sa Ustavom Srbije, usaglašen tekst Statuta AP Vojvodine i tu za SPO nikada nije bilo dileme.
Neću govoriti dugo o ovoj temi, jer želim da o ovoj temi govorimo što konkretnije, što jasnije, kako bismo danas imali priliku da usvojimo ovaj Statut Vojvodine, verujem sa velikom većinom, i bez previše priča, populističkih ideja i svega onoga što smo slušali u prošlosti. Nadam se da će to isto učiniti i moje kolege.
Za nas nikada nije bilo nejasnoća kada je u pitanju Vojvodina. Vojvodina je uvek bila lokomotiva na evropskom putu Srbije, ali uvek u okviru državnih granica Srbije.
Kao neko ko dolazi iz Vojvodine, vrlo dobro znam sa svoje 42 godine da je Vojvodina bila razvijena regija, a da je danas potpuno drugačija situacija. Moram da izrazim nadu da će ove izmene Statuta AP Vojvodine biti prvi istinski korak ka konačnoj regionalizaciji i decentralizaciji Srbije, gde će i drugi regioni dobiti šira ovlašćenja i veću šansu za razvoj, kao što je to rešeno u svim zemljama EU. Uostalom, kao što je svima poznato, a gotovo svi ovde koji smo prisutni se zalažemo za EU, jedan od četiri stuba na kojima funkcioniše EU je upravo ravnomerniji regionalni razvoj. Najveća finansijska sredstva se odvajaju za ravnomerni regionalni razvoj, preko fondova EU, i Srbija će ovu šansu u budućnosti morati malo bolje i više da koristi. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, danas govorimo o temi o kojoj smo mnogo puta do sada govorili, temi o kojoj je SPO mnoštvo puta govorio i na žalost građana Srbije vreme je potvrdilo ispravnost u bojazan, tj. u sve ono što smo do sada govorili, a što se dešavalo u poslednjih 14 – 15 godina.
Samo bih se osvrnuo na nekoliko stvari, pošto mi danas, kao što je rekao i sam gospodin ministar, govorimo o tehničkim izmenama, ali o tehničkim izmenama koji su preduslov da bi se mogli, kako ste i sami rekli, donositi reformski i sistemski zakoni. Jednostavno, ovo je tema koja je toliko popularna da bi se politički moglo poentirati, pa ću se truditi da u vremenu koje imam zasnujem samo na činjenicama, tj. da govorim o činjenicama koje su nažalost poražavajuće.
Srpski pokret obnove godinama unazad govori da je ne donošenje zakona o poreklu imovine, zakona o decentralizaciji i zakona o restituciji u velikoj meri doprinelo jednoj lošoj i pljačkaškoj privatizaciji, koja je potpuno poremetila sistem i osiromašila većinu građana Srbije. Novac od privatizacije, što je jedan od najvećih apsurda, obično prva ili druga rata koje su dolazile trošile su se kroz nacionalni investicioni plan i razna ministarstva za razvoj, a koje su u stvari bila partijski plen i služile za lično bogaćenje ljudi koji nikada nisu otkrili poreklo svoje imovine.
Tu, naravno, govorim o ljudima koji su se obogatili 90-ih godina, uglavnom o skorojevićima koji su se obogatili dok su pojedinci gubili svoju celokupnu imovinu, dok se država zaduživala, dok su ljudi gubili svoje kuće, svoje domove. Upravo ti ljudi koji su se tada obogatili, posle 2000. godine, pod patronatom, tj. uz podršku velikih reformatora i velikih zagovornika demokratskih ideja, su taj svoj kapital legalizovali, tj. oprali sve one pare koje su u najmanju ruku na sumnjiv način stekli. Naravno, nisu samo oni ti koji su se obogatili kupujući preduzeća po Srbiji i taj kapital oprali. Ono što je strašno, to je da govorimo i o kapitalu koji je verovatno stečen kroz razne narko kartele i slične pljačkaške radnje.
Najveći broj spornih i propalih privatizacija, kao što je do sada rečeno, je u periodu od 2004. do 2008. godine, kada su firme kupovale novcem sumnjivog porekla koji je u Srbiji vraćan sa raznih Devičanskih ostrva i drugih egzotičnih destinacija i zemalja iz tzv. poreskog raja. Oni koji su ga 90-ih godina iz zemlje iznosili, uništavajući sistem i zemlju, sve su to pretvorili, da kažem, u taj kapital, kupujući firme u restrukturiranju u kojima radi preko 50.000 naših sugrađana koji još uvek sa zebnjom iščekuju na koji način će se okončati ovaj postupak.
Oni koji su kupili ova preduzeća, nakon toga naneli su nesagledive štetne posledice, a mahom su prošli nekažnjeno. Država je u njihovo ime, naravno, preuzela obaveze izmirenja obaveza ovih preduzeća i brige o zaposlenima i sa razlogom možemo reći da mnogi naši sugrađani, a pretpostavljam i moje kolege poslanici pitaju – zašto je to tako? Pitamo se zašto je to tako, ne samo zato što je država preuzela obaveze na 50.000 ljudi koji su ostali na ulici, već se pitamo i zato što se mahom posle preuzimanja države, tj. uloge države u tim javnim preduzećima, preduzećima u restrukturiranju, pojavljuju razni partijski kadrovi koji su još više uništili ta državna preduzeća i doveli ih na rub funkcionisanja. Takvih preduzeća danas imamo po celoj Srbiji. To je jedan možda i od najvećih apsurda postprivatizacionog procesa, da su čak neki koji su bili okoreli mafijaši, krijumčari, trgovci narkoticima više pažnje posvetili tim javnim preduzećima u restrukturiranju, nego što su to činili partijski kadrovi koji su gledali da uglavnom novac izvlače za partijske i lične svrhe.
Nažalost, mi ni danas nemamo zakon o poreklu imovine, kao ni zakon o decentralizaciji, niti dobar zakon o restituciji, osim čoveka koji čini sve što je moguće da iz ovakvog zakona kakav imamo, a mislim na Strahinju Sekulića, maksimalno iz njega izvuče da bi se ispravila ova nepravda iz prošlosti. Sada ne možemo vratiti vreme, ali možemo makar donošenje ovih zakona ispraviti deo nepravde, omogućiti ravnomerni razvoj Srbije i zaštititi subjekte privatizacije od ljudi sumnjivog kapitala.
Naravno, svi znamo da nije ostalo još mnogo toga što se može privatizovati, ali ostaje veliki teret i obaveza da se u veoma teškim uslovima restrukturiranje okonča sa što manjim lošim posledicama za zaposlene i da se privatizacijom velikih sistema ostvari kakva takva makro-ekonomska stabilnost i započne jedan privredni ciklus koji će našim građanima dati priliku da kroz zaposlenje konačno obezbede egzistenciju za sebe i svoje porodice.
Kao što je rekao i sam ministar, izmene zakona su inicirane odlukom Ustavnog suda kojom je utvrđeno da se neustavna odredba Zakona o privatizaciji, koja onemogućava prinudnu naplatu potraživanja od preduzeća do završetka postupka restrukturiranja, ta odluka Ustavnog suda, kao što svi znamo, trebala je da stupi na snagu 14. maja. Ako bi ta odluka stupila na snagu, umanjila bi se imovina i vrednost tih preduzeća, a odbili bi se zainteresovani partneri. Stvarno ne vidim baš nijedan razlog da sve poslaničke grupe ne podrže ove izmene, neko će reći tehničke, a neko će reći vrlo važne izmene.
Ponoviću to da kada govorimo o privatizacijama da nije slučajno što se bivši ministar Bubalo i danas nalazi u pritvoru i da ne vidim nijedan razlog zašto se otvoreno ne bi pričalo o strankama koje su podržavale ovakav pljačkaški vid privatizacije. Zašto ne bi otvoreno govorili o ljudima koji su okretali glavu, a svi su znali da se po Vojvodini šakom i kapom kupuju preduzeća u najmanju ruku sa sumnjivim kapitalom?
(Predsedavajući: Vreme, molim vas.)
Odmah ću završiti. Reći ću još samo jedan primer, da je u „Severtransu“ kupljeno 40 novih golfova kojima je taksi služba obavljala svoj posao. Zamislite da to jedan privatnik kupi, koliko bi mu vremena trebalo da otplati?
Završiću, bukvalno samo rečenicu, dve. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka će podržati naravno izmene zakona, ali vas molimo, gospodine ministre, da nastavite da radite putem kojim ste radili, da hrabro čistite prepreke, ne samo na evropskom putu, nego kada je u pitanju stvaranje pravne države i da konačno vidimo šta se to dešava u Agenciji za privatizaciju, da i dan danas imamo postavljanje ljudi sa sumnjivim biografijama, čak bi se usudio reći, ne usudio reći nego mislim da sam dobro informisan, da se i dan danas postavljaju ljudi koji su krivično gonjeni, pa čak i neki koji imaju pravosnažne presude se postavljaju za direktore, izvršioce raznih drugih rukovodećih funkcija i savetnike samih direktora. Hvala.

Neću trošiti puno vreme, pošto se rasprava već otegla. Hteo sam samo da kažem da su poslanici iz poslaničke grupe koju predvodi gospodin Dušan Petrović su govorili nekoliko puta o temi koja je izuzetno važna, i koju će naša poslanička grupa podržati. Samo ću reći da transfer sredstava prema lokalnim samoupravama je nešto što je izuzetno važno što je u ovom budžetu možda trebalo malo više pažnje posvetiti. Siguran sam da ćemo već naredne godine na početku, moguće vrlo lako imati rebalans budžeta i velikih problema kada su u pitanju lokalne samouprave i ako se nešto u ovom smislu ne izmeni.
Samo sam to hteo da kažem da ćemo naravno podržati ove amandmane o kojima je malopre govoreno. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine premijeru i gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, iskoristio bih svoje prve minute obraćanja da zamolim kolege poslanike da, ako već nemaju poštovanja prema godinama gospodina Arsenovića, onda bar imaju poštovanja prema instituciji koju on predstavlja ovde. Samim tim pokazujemo i poštovanje prema instituciji koju svi zajedno predstavljamo.
Takođe bih na početku svog izlaganja rekao da vidim da je prevelika briga od početka pokazana, bar načelno kada je u pitanju trošenje para i budžet o kojem danas govorimo, pa ću podsetiti da današnji dan košta preko 50.000 evra poreske obveznike naše države i smatram da bi bilo mnogo korektnije da to što oni plaćaju ipak iskoristimo za raspravu koja je deo teme i koja će opredeliti trošenje finansijskih sredstava za sledeću godinu, tj. usvajanje najvažnijeg akta koje ova Skupština usvaja u toku godine.
Želim reći na početku da je nemoguće predvideti sve prilikom izrade budžeta, ali pored svega ostaje utisak da je Vlada odgovorno pristupila ovom budžetu, da se nije odlučila na korenite promene, već je rezala onoliko koliko je neophodno. Zato je ovaj budžet, osim što je iznuđen, u isto vreme i odraz realnosti i sprečava, po mišljenju naše poslaničke grupe, da država ode u bankrot. Upravo zbog toga naša poslanička grupa će podržati ovaj budžet i to želim da istaknem odmah na početku svog izlaganja.
Međutim, svoj govor neću iskoristiti da bih pričao hvalospeve o budžetu, već ću pokušati da se zadržim na nekim temama koje se tiču budžeta za koje mislimo da nisu baš toliko dobre.
Kao što smo govorili i pre godinu dana sa ovog istog mesta prilikom rasprave o usvajanju budžeta za 2013. godinu, to se i obistinilo. Upozoravali smo na preveliki optimizam, tako da danas imamo vrlo jasan pokazatelj da mere štednje koje je Vlada donela nisu dovele do smanjenja budžetskog deficita, jer se skoro sve što je ušteđeno odlilo na rešavanje dugogodišnjih nagomilanih problema javnih preduzeća i banaka. Na prvom mestu „Srbijagas“, „Železnice“, „Galenika“ i propale banke, poput „Razvojne banke Vojvodine“, koje su korumpirani i bahati pojedinci doveli do stanja u kojem se nalazimo, da svi građani Srbije moraju da izdvajaju ogromna sredstava da bi se sanirali dugovi ove banke.
Ako se nastavi ovakvom praksom fiksiranja najvećih domaćih gubitaša, a imali smo prilike da bar iz medija saznamo da je „Srbijagas“ već više godine unazad gomilao dugove i da je dužan više od milijardu evra, budžetski deficit u 2014. godini i pored uvođenja solidarnog poreza će se povećati umesto da se smanjuje. U takvim okolnostima mislim da je apsurdna bilo kakva priča o smanjivanju zarada, a pogotovo o smanjivanju penzija.
Osvrnuo bih se na jedan segment ovog budžeta, pošto je nemoguće da o svemu govorimo, bar ne za 20 minuta, koliko imamo prostora i vremena da govorimo. Osvrnuću se na jednu od tema o kojoj je SPO i DHSS najviše govorila. To su subvencije i budžet za poljoprivredu.
Smatramo da gotovo ne postoji politički faktor u ovoj zemlji, politička kampanja ili bilo koji drugi događaj, a da se ne potencira to kako je poljoprivreda jedna od naših najvažnijih razvojnih grana i obično to bude samo u priči, međutim kada dođu dela to baš ne bude tako. Nažalost, i u ovom budžetu imamo pokazatelj da je budžet za poljoprivredu smanjen za tri milijardi dinara, da je on nešto manji od 35 milijardi, da je, računajući celokupan budžet, to samo 3,76% odvajanja kojih imamo. Bojim se da onda nema ni jedna politička stranka argumente da ukaže da se na poljoprivredu ozbiljno računa i da je poljopriveda naša šansa.
Ako uporedimo izdvajanja za poljoprivredu sa izdvajanjima za železnicu i za puteve, videćemo da su to ogromna finansijska sredstva koja su za nijansu manja nego što su izdvajanja za poljoprivredu. Kada pogledamo šta se sve dešavalo kada su u pitanju putevi i železnice u proteklom periodu, onda će nam jasno biti da znamo da kakva nam je železnica, znamo kakvi su nam putevi, ali nikad tačno prilikom usvajanja budžeta ne znamo šta će se uraditi kada je u pitanju finansiranje železnica i puteva, koliko je to kilometara puteva novoizgrađenih, sređenih, koliko su nam pruge spore i dokle će to tako da traje.
Na kraju krajeva, kada govorimo o opredeljivanju finansijskih sredstava, nikad ne govorimo o tome ko će preuzeti odgovornost ako se ta finansijska sredstva ne budu trošila onako kako su predviđena.
U tekstu zakona, sem člana 1. u kome se pominju prava i obaveze korisnika budžetskih sredstava, nigde se više bliže ne uređuje šta znači ta prava i obaveze. Za prava se može zaključiti da su to cifre po pojedinim razdelima, ali za obaveze bi bilo neophodno da se precizira šta to znači, koje su obaveze korisnika budžetskih sredstava, i koje su to obaveze odgovornih lica. Dakle, koje odgovornosti i koje su sankcije u krajnjoj instanci. Ovo je možda jako dobar primer da kažem i ide možda uz predlog gospodina Dačića da sledeće budžete treba da dugoročno pravimo, a ne samo za sledeću godinu, pa predlažem da odmah razmotrite i predlog da u sledećem budžetu uvedemo odredbu o odgovornosti. Mislim da bi mnogo lakše kontrolisali i da bi svi učesnici, tj. svi oni koji raspolažu sa ovim budžetom, mnogo odgovornije se ponašali kada bi znali koje su sankcije ako se budžet ne bude sprovodio onako kako je zapisano.
Mi u Srbiji imamo realan rast BDP za 1,4%, rast industrijske proizvodnje za više od 5%, značajno veći iznos, ali imamo i ogroman pad u građevinarstvu i to do 40%.
Ako znamo, da po prirodi delatnosti građevina sa sobom vuče i ostale delatnosti, onda su razmere negativnih efekata na ukupna privredna kretanja još i veća. Mi se, drage kolege, nekoliko godina suočavamo sa teškoćama u građevinarstvu i u narednom periodu mora nešto da se učini kako bi se oporavio ovaj segment privrede.
Posebno treba da nas zabrine realan pad prometa u trgovini na malo od 7,2%, koji verujem da je danas još i veći, jer je znak sve većeg siromaštva naših građana od kojih mnogi nažalost nemaju ni za osnovne životne namirnice. Ovako smanjena tražnja odraziće se na proizvodnju roba, pre svega, široke potrošnje na pravljenje zaliha, što bi u krajnjoj liniji trebalo da rezultira smanjenjem cena u maloprodaji, ali to se ne dešava i lično mislim da je to najmanje iz dva razloga.
Prvi je, što je velika količina ove robe iz uvoza, i cena joj se formira na bazi kursa dinara prema evru, a drugi je, naravno, ona već naša poslovična boljka koju rešavamo iz godine u godinu, a nikako da je rešimo, a to je nedostatak konkurencije, tj. postojanje monopola.
Na ovom planu mislim da treba još da se radi, na stvaranju ambijenta za dolazak velikih trgovinskih lanaca i za tržišnu utakmicu između njih, od koje će korist imati naši građani kroz niže cene i kvalitetnije proizvode.
Ono što je dobro jeste rast industrijske proizvodnje, izvoza i tabela najvećeg izvoznika govori nam upravo o tome koliki je značaj državnih podsticaja i investitora koji su spremni da ulože novac u proizvodnju. Dobro je što Vlada nije odustala od te mere i što je budžetom za narednu godinu predvidela sredstva za te namene. Međutim, ova mera neće biti dovoljna ukoliko se ne stvori povoljniji poslovni ambijent, a tu pre svega mislim na ono što je gospodin Radulović takođe govorio, rokovi za izdavanje dozvola za građenje, pojednostavljanje raznih drugih procedura kao i najavljene izmene Zakona o radu od kojeg svi očekujemo mnogo.
Vlada u obrazloženju budžeta kaže da će preduzeti mere za suzbijanje sive ekonomije, da neće tolerisati poresku nedisciplinu. Ovo smo imali prilike da slušamo iz godine u godinu i nijedna Vlada nije ispunila obećano. Ipak, verujem da će ova Vlada pokazati bolje rezultate od prethodnih, bar kada je upitanju suzbijanje sive ekonomije, jer ih je pokazala na nekim drugim poljima na kojima ispit nisu položile prethodne Vlade, a to je borba protiv korupcije i kriminala.
Vlada se u obrazloženju ovog zakona dotakla i preduzeća u restrukturiranju. Žao mi je što gospodin Radulović nije tu, ali želim i reakciju gospodina Krstića na ovu temu, jer se na ovom primeru možda najbolje vidi koliko je apsurdna ta borba kada govorimo o preduzećima u restrukturiranju, u kojima proces privatizacije nije dao željeni efekat i koja su prema rečima resornog ministra, a i svih normalnih ljudi, rak rana naše privrede.
Pitam ministra privrede, ali pošto nije tu i gospodina Krstića, da li zna da mu je u jednom od takvih preduzeća, govorim o poljoprivrednom preduzeću „Aleksa Šantić“ sedi u direktorskoj fotelji čovek koji je odlukom skupštine akcionara smenjen 16. jula ove godine, da je ministarstvu poslalo ličnu kartu sa neistinitim podacima, da je preduzeće danas dužno jednu milijardu više nego u trenutku raskida privatizacije? Dug je veći nego imovina celog preduzeća. Kako mislimo da rešavamo probleme u takvim preduzećima kada kao država koja je većinski vlasnik sa 70% akcija ne možemo uopšte da uspostavimo legalno stanje i organe upravljanja u takvim preduzećima, što je prosto neverovatno. Niti imate podršku od policije, niti imate podršku od suda.
U rashodnoj strani budžeta vidimo i dalje da se sa velikim iznosima subvencionišu javna preduzeća. Znam da preko noći od višedecenijskih gubitaša ne možemo napraviti uspešna preduzeća, ali moramo li da ih subvencionišemo, njihovo tekuće poslovanje, plate gde su prosto natrpani stranački kadrovi, ili možda taj novac treba da iskoristimo za finansiranje investicija?
Mislim da reforme u javnim preduzećima ne treba odlagati, jer svaki dan na sve kao društvo mnogo košta i tu treba ohrabriti Vladu, naša poslanička grupa u potpunosti daje podršku kada je upitanju rešavanje ovog problema, da se u taj mukotrpan posao uđe što pre. Primer sa bankama nas uči da probleme treba rešavati što pre, jer odlaganje rešavanja donosi samo veću štetu. Da je prethodna Vlada reagovala na vreme na probleme u „Agrobanci“ ili u „Razvojnoj banci Vojvodine“, sigurno je da se danas ne bismo zaduživali za 200 miliona evra, da dokapitalizujemo Agenciju za osiguranje depozita ili da izdajemo obveznice na deviznom tržištu i tako prikupljenim sredstvima da zatrpavamo rupu od par stotina miliona evra štete koja je naneta državi.
Iz ovih primera moraju da se izvuku pouke. Dobro je što kroz organe policije i pravosuđa barem deo odgovornih za ovu ogromnu štetu je u procesu krivičnog gonjenja. Lično, mislim gospodine premijeru, da i vi kao neko ko je bio jedan od najvažnijih faktora u prošloj Vladi treba da preduzmete odgovornost delom za ove stvari koje su se dešavale, jer nismo na vreme reagovali da se one spreče.
Ne mogu da govorim o svim budžetskim pozicijama i stavkama, navešću samo nekoliko zapažanja. Moj kolega Čikiriz je nedavno govorio o carini i o tome kako bi trebalo malo više kontrole posvetiti stanju u carini, šta se događa na carinskim prelazima. U Upravi carine su predviđena sredstva za izgradnju i rekonstrukciju graničnih prelaza, ali nažalost Vlada ni ove godine nema nameru da rekonstruiše granični prelaz sa Mađarskom, Bački Breg koji je ujedno najbliži put ka EU koji naša država ima. Još od 2006. godine je na predlog Međudržavne komisije dve zemlje ovaj prelaz je osim putničkog postao i teretni za teret od deset tona, ali mi ništa od tada nismo uradili da to zaživi u praksi. Sa Mađarske strane posao je završen, sa naše nije, a mislim da je ovo posebno važno za region zapadne Bačke, kao i izgradnja polu autoputa od Vrbasa do Bezdana i Bačkog Brega po kojem smo obavezni. Po prostornom planu je ubačen amandman, na moju intervenciju, da do 2014. godine taj put mora da se gradi.
Jasno je da su ova dva važna projekta usko povezana i njihova realizacija bi privredu zapadno Bačkog okruga okrenula ka Evropskoj Uniji i ovaj kraj bi postao atraktivniji za investitore kojih nema puno, nešto ih ima u Apatinu, nešto u Odžacima, ali u Somboru koji je centar okruga godinama nijedan ne postoji. Pored činjenice da Sombor ima dobar položaj, da ima čak i aerodrom za koji bi samo malo trebalo da se renovira da postane civilni, na dve granice Sombor ima položaj, investitora nema, jer nema sposobnu lokalnu vlast sa kredibilitetom koja želi boljitak svojim građanima. Zato bi reagovanje Vlade u smislu realizacije projekata kojima govorim, dakle polu autoput i granični prelaz Bački Breg, bilo poželjno i očekujem od Vlade da pronađe način da bar u fazama krene sa realizacijom ovog projekta.
Dobro je što je budžetom predviđeno finansiranje važnih infrastrukturnih projekata, poput deonice saobraćajnog Koridora 10 ili deonice autoputa do južnog Jadrana, jer je i to veoma važno za našu privredu direktno kroz upošljavanje putarskih preduzeća, ali je važno zbog regiona kroz koji će prolaziti putni pravac, jer će te regione učiniti interesantnijim za investitore.
Ono što Vlada nije uradila to je ukidanje brojnih agencija i regulatornih tela od kojih neka vidimo da u budžetu više od polovine sredstava troše na zarade zaposlenih, što je moramo se složiti, besmisleno. To je bilo obećanje stranaka koje čine ovu Vladu i zato vas pozivam gospodine premijeru i vas i sve vaše članove Vlade kojim dajemo podršku kada je upitanju budžet, i samu Vladu da preduzme mere da bi se smanjio broj tih tela koje prosto izvlače novac u ovakvoj jednoj krizi.
Javni dug je posebno pitanje i verujem da će vaše ministarstvo gospodine Krstiću pronaći način da sa fiskalnom konsolidacijom dodatno otklone makro-ekonomske rizike kako ne bi došlo do krize javnog duga. Neophodno je da se uvedu reformski zakoni, ne marketinški kakvih smo dosta imali do sada, već oni zakoni koji će se sprovoditi i na kraju krajeva davati efekte. Ono što je najvažnije jeste da je neophodan rast investicija, o tome smo svi govorili i ne bih dodatno trošio reči, sem da bismo imali taj rast investicija potrebno je učiniti mnogo više na unapređenju privrednog ambijenta.
Reći ću još nekoliko stvari koje sam uspeo da izvučem, više taksativno da bih podsetio i nadležnog ministra i premijera da je naša obaveza da se sprovodi Zakon o restituciji, da je očigledno da taj zakon ne može da daje efekte, kada govorimo o budžetu mnogo je bolje i kvalitetnije, na šta smo godinama upozoravali i mi iz SPO i gospodin Vladan Batić i DHSS da treba da se donese pravičan zakon o restituciji, gde će finansijska nadoknada biti minorna, a da će supstitucija biti ta koja će opredeliti ceo zakon, što će dovesti do toga da građani koji nemaju korist restitucije, nemaju apsolutno nikakvu štetu i da ne izdvajaju dodatni novac kada je upitanju obeštećenje onih kojima je imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata.
Dobro je to što je godišnja inflacija i rast evra najmanja u poslednjih nekoliko godina. Povećanje PDV sa 8% na 10% smatramo takođe, i podržavamo vas gospodine Krstiću, da je u ovom momentu neminovno. Oni koji kažu da možda nije, podsetiću ih da je 2008. godine bilo verovatno i drugih izbora, da je 2002. godine bilo duplo manji javni dug, ali da je danas ovo povećanje neminovnost. Nadamo se da je to jedna od uspešnijih mera u suzbijanju sive ekonomije koja godinama izjeda ovu državu.
Takođe je pozitivno da se ne povećava stopa poreza u turizmu. Mislim da je ministar pokazao dobru volju posle razgovora sa ljudima iz struke.
Završiću time da lično mislim da nema brige za 2014. godinu ako ispunimo ono što je ministarstvo predvidelo tj. mere koje su predviđene, iako su državne finansije, složićemo se svi, u teškoj situaciji. U suprotnom, neko drugi će nam određivati sledeći budžet tj. moraćemo samo da otplaćujemo dugove, a građanima će ostati šta ostane. To se, dame i gospodo, zove bankrot i verujem da nećemo doći u tu situaciju, ali sagledavajući ceo budžet kao dokument dolazimo do zaključka da je on pre svega usmeren na tekuću potrošnju, manje na investicije, ali to su očigledno naše prilike za koje posledice snose i sve prethodne vlade do sada.
U takvim okolnostima ne preostaje nam ništa drugo nego da budžet podržimo uz zadržavanje prava da kao narodni poslanici tokom godine kontrolišemo Vladu kako radi i u tom smislu dajemo svoje sugestije i predloge. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, prosto moram da se javim da samo u par minuta pojasnim neke stvari kada je u pitanju Zakon o restituciji.
Odgovorno tvrdim da u ovom parlamentu u poslednjih nekoliko godina ne da nije bilo volje da se donese pravičan Zakon o restituciji, nego nije bilo ni više od 15 do 20 poslanika koji bi glasali za njega. To znači da je otprilike u ovom parlamentu toliko ljudi koji žele da se ispravi nepravda iz prošlosti, koji žele da se konačno da se napravi jedan raskid sa komunističkim nasleđem.
Moram reći da, bez obzira što moj kolega i prijatelj Srđan Milivojević je imao želju da se taj zakon donese, nažalost, poslanici DS su godinama bili gluvi da se ovaj zakon konačno donese i da bude pravičan.
Podsetiću da je nekoliko puta ovaj predlog bio u skupštinskim klupama, da su sve najveće poslaničke grupe imale priliku da donesu pravičan zakon, a mi i dan danas imamo zakon koji se ne sprovodi, jer je upravo zato napravljen. Napravljen je samo da bi se ispunila forma kada je u pitanju EU, a ne da se pomogne da se ispravi nepravda i da se vrati dedovina onima koji to zaslužuju i potražuju godinama. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo poslanici, iskoristio bih današnje prisustvo gospođe ministarke da pitam kako je moguće da u poslednjih nekoliko meseci gotovo konstantno se oseti nesnosan smrad na Karaburmi, na Ušću, Mirijevu i da niko ne izlazi sa nikakvim obaveštenjem odakle taj smrad potiče, koliko će trajati, šta je potrebno da se sanira tako nešto?
Gotovo svakodnevno dobijam pozive od ljudi, iako nisam iz Beograda, koji apeluju da se bar postavi poslaničko pitanje da li su u pitanju inspekcijske službe, njihov nerad ili nešto drugo. Ja ne mislim da je problem u Ministarstvu, ali postavljam pitanje Ministarstvu, jer verujem da ću tako dobiti najlakše i najbrže odgovor.
Želim da iskoristim priliku da pohvalim vaš rad i da kažem da naša poslanička grupa u potpunosti podržava ono što radite i vašu želju da se konačno uvede red u oblast koju vi vodite kao ministar.
Moje drugo pitanje ne znam kome tačno bih mogao da postavim od ministara, ali pošto je gospodin Dačić premijer, pitanje bih postavio njemu, iako naravno ne smatram njega jednog od odgovornog za ovakvo stanje u državi.
Gotovo da ne prođe dan da u medijima nemamo priču o silovanju ili o nasilju u porodici. To su gotovo postale svakodnevne teme i prosto je neverovatno koliko su te teme u drugi plan potisnule neke afirmativne i pozitivne stvari koje se dešavaju u ovoj državi.
Užasavajući je način na koji se uglavnom muški svet obračunava sa ženama, bez obzira da li je u pitanju nasilje u porodici, da li je u pitanju neka druga vrsta maltretiranja i silovanja.
Lično smatram da i mi kao poslanici nismo dali veliki doprinos zaštiti žena. Neki od nas su čak imali mogućnost, odnosno pokazali su kako se u ovom parlamentu odnose prema ženama i mislim da je to u svakom slučaju ne samo antireklama, nego i direktno podržavanje svega onoga negativnog što se na ulici dešava.
Mi imamo situaciju da se žrtve silovanja uglavnom vrlo teško odlučuju da prijave silovanje policiji. Postoje čak i neki apsurdni problemi, poput toga da 5.000 dinara moraju da uplate pregled da bi dokazali da su bili silovani do nekih problema koji se tiču zastrašivanja tih osoba i njihovog straha koji proizvede da jednostavno ne smeju da se obrate nikom, a pogotovo policiji, nažalost, za koju smatraju da je uglavnom korumpirana i da neće odgovoriti pozitivno na njihove apele.
Smatram da je ovo možda i najbolji pokazatelj i primer zašto Srbija treba da uđe u EU, jer nisu nam dovoljni zakoni da bismo uredili ovu oblast. Nama je potrebna jedna potpuna promena sistema vrednosti, jedan sistem vrednosti koji treba da uvedemo u kojem će žena biti partner muškarcu i neko ko je poštovan, a ne isključivo neko ko treba da se brine o porodici, da bude domaćica. Na kraju krajeva, kako je rekao jedan od silovatelja, kod nas u narodu postoji jedno mišljenje da ženu s vremena na vreme treba malo išamarati i istući, pogotovo ako se opire. Nažalost, to je tako. To ne bira naciju. Ne govorim ni o jednoj naciji posebno. To je, nažalost, mišljenje koje već dugo godina traje i postoji u našem narodu.
Šta je potrebno da bi se konačno uveo red? Šta je potrebno da zakon koji postoji, koji smo mi poslanici izglasali, koji je dobar, da bi se sprovodio, da bismo konačno imali efikasniju državu, bar kada su u pitanju ovako teški zločini prema ženama u našem društvu?
Moram da kažem još jednom da je nekoliko poslanika apelovalo da je neophodno da imamo bazu podataka kada su u pitanju silovatelji. Koliko je meni poznato, još uvek ta baza podataka ne postoji. Smatram da je ovo jedna od najvažnijih stvari, pogotovo ako znamo da Srbija ima problem sa natalitetom, da se prema ženama godinama odnosimo kao prema stvarima. Želim da iskoristim ovo moje vreme da se obratim svim poslanicima i svima onima koji imaju neku moć i uticaj u svojim rukama da pokušamo da to stanje ispravimo. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo članovi Vlade, dragi kolege poslanici, pokušaću kao i gospodin Zaharije Trnavčević da postavim u prvom obraćanju što više pitanja, a pošto smo potrošili već dosta vremena obećavam da se neću javljati za dodatna objašnjenja da bi što više ljudi moglo da stigne da postavi pitanje predstavnicima Vlade.
Moja prva pitanja se odnose se na Ministarstvo odbrane, gospodina Rodića bih pitao – kakvi su planovi Ministarstva odbrane u vezi sa brodom „Bodrog“ i da li će isti biti uskoro u upotrebi?
Moje drugo pitanje takođe gospodinu Rodiću – šta je sve Ministarstvo odbrane uradilo na planu rešavanja stambenog problema pripadnika vojske od jula meseca 2012. godine tj. od kada je formirana ova Vlada, i koji su planovi za budućnost kada je u pitanju rešavanje ovog, već dugo godina, gorućeg problema?
Želim samo da kažem gospodinu Rodiću da imate podršku našeg poslaničkog kluba, isključivo zbog onoga kako ste ponašali, kako ste radili na mestu na kojem ste radili dok niste došli u Ministarstvo odbrane, i nadam se da ćete tako nastaviti da radite i u ovom ministarstvu.
Moje sledeće pitanje je pitanje Ministarstvu pravde. Nažalost ministar pravde nije ovde, ali ako postoji mogućnost možda bi premijer mogao da odgovori, ili ću se zadovoljiti sa pismenim odgovorom. Odnosi se na zakon o poreklu imovine, dokle se stiglo sa izradom zakona o poreklu imovine, i kada se očekuje da taj zakon dođe u poslaničke klupe?
Smatramo da je donošenje ovog zakona izuzetno važno, pogotovu što je ova vlada pokazala opredeljenost da se bori sa korupcijom i kriminalom, ali bez donošenja, kako ste i sami rekli, da se sistemski moramo izboriti, malopre ste gospodinu Trnavčeviću rekli, upravo delimo vaše mišljenje, kada je u pitanju sistemska borba sa kriminalom i smatramo da će uvek ostati prostora i gorkog ukusa da je ova borba i ima neke svoje prioritete, da je selektivna dokle god ne ugledamo zakon o poreklu imovine, i dokle god se stvari konačno ne zovu pravim imenom.
Iskoristio bi prisustvo ministra za sport, gospodina Udovičića, i pošto moje pitanje ipak postavljam predsedniku Skupštine, koji nije ovde, ali bih apelovao na vas da nam pomognete, kada je u pitanju rešenje jednog problema koji možda nije velik ali verujemo da je koristan.
Naime, oduvek, tj. u poslednjih nekoliko mandata, u Skupštini je postojao i radio Odbor za sport i omladinu. Smatram da je taj odbor odlično radio, da smo imali sjajnu komunikaciju sa nadležnim ministarstvom, da smo mi poslanici između sebe imali sjajnu komunikaciju, da smo normalno sarađivali, da je možda jedan od retkih odbora gde je uvek bilo kvoruma, i gde nije bilo nikakvih stranačkih, političkih prepucavanja i politikanstva.
Zamolio bih vas da nam pomognete da zajednički utičemo na predsednika Skupštine, da odbor ponovo zaživi sa svojim radom i budite ubeđeni da ćemo vam puno pomoći u svim onim problemima koji nisu mali i na koje nailazite. Hvala.

Ako možemo samo da dobijemo objašnjenje za stanove, pošto je ipak to važnije pitanje.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, imam nekoliko pitanja.
Moje prvo pitanje je novoizabranom ministru poljoprivrede. Poljoprivreda Srbije je od početka ove godine izgubila preko 30 miliona evra, samo zato što država nije uložila sedam miliona evra u protivgradnu zaštitu. Procenjeno je da je šteta od grada preko 45 miliona evra i da je uloženo sedam miliona evra u protivgradnu zaštitu, bar 70% ove štete ne bismo imali.
Od početka godine grad je oštetio skoro 70.000 hektara pod poljoprivrednim kulturama, a najmanje na polovini ovog zemljišta rod je potpuno uništen. Stradalo je tri puta više useva, nego što je to slučaj prošle godine. To su, naravno, ogromni gubici i alarmantni podaci na osnovu kojih bi država trebala da reaguje, jer SPO ovo govori ne prvi put, svaki put pre nego što na početku godine mi ove podatke iznosimo i ništa se ne dešava kada je u pitanju povećanje budžeta, upravo za ovakve namene. Naprotiv, konstantno se bavimo posledicama, a nikako preventivom, da bismo ovo sprečili. Ako imamo u vidu da je na uloženi jedan evro za protivgradnu zaštitu da se u kasu države vraća 10 evra, prosto je neverovatno da ovaj problem još uvek nismo rešili.
Uskoro će pred nama poslanicima biti Predlog zakona o budžetu i smatram da je pravo vreme da o ovome konačno ozbiljno razgovaramo, da se sa ovakvom praksom prestane. Apsurd je još veći ako imamo saznanja da se daju subvencije za zasade koji nisu pokriveni zaštitnom mrežom koja nije u plastenicima, da faktički i ne postoji nikakva zaštita od grada. To je dodatno bacanje para i sa ovakvom praksom, naravno, da bi trebalo da se prestane. Moje pitanje je šta će Ministarstvo poljoprivrede učiniti da se ovakvo stanje, tj. ovakva praksa promeni?
Drugo pitanje koje želim da postavim je, takođe, pitanje u vezi sa poljoprivredom, ali ga postavljam Ministarstvu pravde. Nakon dva i po meseca od održavanja vanredne Skupštine akcionara, novoizabrano rukovodstvo PP „Aleksa Šantić“ nije ušlo u krug preduzeća. Bivši direktor, Aleksandar Marotić, i dalje se ponaša kao da se ništa nije dogodilo. U sprezi sa svojim partijskim drugovima, na prvom mestu sa gospodinom Sinišom Lazićem, inače poslanikom u parlamentu, utiče na sudsku vlast i ne dozvoljava da se postupak protiv njega pokrene sa mrtve tačke.
Naime, iako se u posedu AD „Aleksa Šantić“ nalazi 900 hektara zemlje, a ukupno se obrađuje 3.500 hektara, poslednji finansijski pokazatelji su izrazito loši i pokazuju da su zaduženja ovog preduzeća veća nego što je njihova celokupna imovina. Sudovi su posebna tema i zato se obraćam Ministarstvu pravde. Privredni sud se oglašava nenadležnim. U Osnovnom sudu se igraju igre bez granica, tj. igraju se igre sa istinom. Iako na sajtu APR jasno stoje imena novoizabranog rukovodstva koje je država izabrala, sudije, jedan za drugim traže izuzeće, tj. kupuju vreme. Verovatno po nalogu onih koji su ih u tzv. reformi pravosuđa i birali.
Na kraju su predmet prebacili u Apatin, što je jedna smejurija i nonsens, jer je Aleksa Šantić selo u opštini Sombor, koje je i centar okruga. Verovatno više nemaju nikakve mogućnosti da rade ono što su do sada radili i ovo im je, da kažem, očajnički pokušaj. Obraćam se zato što u Šantiću vlada haos i u firmi i u selu. Huškaju se ljudi jedni na druge. Stanje je neodrživo. Čak se huškaju ljudi iz iste stranke jedni na druge. Zahtevamo hitnu reakciju državnih organa.
Moje pitanje je šta će ministarstvo i kada učiniti da legalno izabrani državni organi uđu u državni posed i počnu konačno da rade svoj posao? O ovome ceo Sombor zna. Pričaju čak i oni koji trpe stravične pritiske, a dovoljno je pogledati krivične prijave i finansijski izveštaj i mislim da će sve biti jasno. Jednostavno, više nemam nikakvih mogućnosti da se sa ovom temom bavim kao poslanik. Jedino mi preostaje da budem na usluzi ministarstvu i da iznesem imena i prezimena ljudi koji se na ovakav način štite od kriminala i pokušavaju da što duže ostanu na pozicijama, ne bi li zatrpali sve ono loše što su radili.
Ako mi dozvolite, moje treće pitanje je za ministra privrede i ministra finansija. Imali smo prilike da nedavno čujemo da nam slede mere za oporavak privrede, za oporavak ekonomskog stanja i moje pitanje je više nego konkretno.
Ako ćemo svi, na prvom mestu poslanici i svi oni koji su birani od građana tj. koji se nalaze na pozicijama na kojima može da se odlučuje i da se čini neki boljitak za građane, pristati da imamo manje plate i da prvi pokažemo koliko ove mere utiču prvo na nas, zašto se dozvoljava da se pojedinci poput Srđana Srećkovića zapošljavaju u državnim preduzećima sa platom od nekoliko stotina hiljada dinara, sa zlatnim karticama i ko to dozvoljava u ovo vreme kada se svima plata smanjuje, a samo pojedincima se plata povećava? Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, SPO i DHS pozdravlja predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. S obzirom da je akademska godina već počela u najboljem interesu studenata je da što pre usvojimo ove predložene izmene, kako bi studenti što pre upisali školsku 2013/2014. godinu i na miru nastavili sa svojim obavezama. Iz tog razloga i ja ću se truditi da budem kratak i jasan.
Zakon o visokom obrazovanju, koji je donet 2005. godine, nakon pristupanja naše zemlje Bolonjskom procesu, počinje reforma sistema visokog obrazovanja u našoj zemlji. Nakon donošenja ovog zakona očekuje se reforma koja, između ostalog, treba da doprinese efikasnosti školovanja i kvalitetnijem visokom obrazovanju.
Kao što je normalno, nakon što je krenuo da se primenjuje Zakon o visokom obrazovanju, svaki put kada bi bili uočeni nedostaci u primeni Bolonje, donošene su izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. To je, prosto, postalo neko pravilo u ovom našem domu.
Među izmenama i dopunama koje su pred nama, najvažnije promene su svakako smanjenje broja bodova neophodnih za finansiranje iz budžeta sa 50 na 48 i šest ispitnih rokova umesto pet, što je već nekoliko puta rečeno.
Imajući u vidu da većina fakulteta Bolonju primenjuje na svoj način, neophodno je da bar na neki način se izađe u susret studentima. Finansijski efekat ove promene takođe je bitan jer na ovaj način veći broj studenata može da se školuje na teret države i ne dolazimo u situaciju da samo oni koji imaju novca mogu da se školuju. Tu je vrlo važan podatak da studenti koji dolaze iz unutrašnjosti u Beograd gotovo je nemoguće da studiraju a da nemaju finansijskih sredstava za mesečne troškove u vrednosti od 50 hiljada dinara, što je, morate priznati, privilegija jako malog broja ljudi.
Cene državnih fakulteta se polako izjednačuju sa cenama na privatnim fakultetima koje su visoke i kada se tome još dodaju troškovi boravka za studente koji nisu iz Beograda, znači da treba podržati svaki pomak, pa i najmanji u olakšavanju položaja studenata.
Ono što je bar za našu poslaničku grupu izuzetno važno je da je dobro što će se odobriti uslovni upis godine tj. odobriće se da fakulteti mogu da upisuju studente pod ovim uslovima iako zakon još uvek nije formalno izglasan u Skupštini, iako verujem da ćemo u sredu sa ogromnom većinom ovaj zakon izglasati. U suprotnom, deo studenata bi bio uskraćen za druge povlastice, kao što su ishrana studenata, smeštaj u domu i drugo.
Ovaj predlog zakona, predlog izmena i dopuna zakona o kojem danas govorimo je logičan i realan jer još uvek nije izvršena istinski reforma koja bi opravdala smanjenje ispitnih rokova i povećanje bodova neophodnih za budžetsko studiranje, a tek nam predstoji ne mali posao na preispitivanju opterećenja studenata, reformi studentskih programa, nastavnog sadržaja udžbenika i drugih izuzetno važnih stvari za visokoškolske ustanove i naravno za studente.
Verujem da će Vlada i nadležno ministarstvo na čelu sa vama gospodine ministre, imati razumevanja i povećati stipendije u iznosu od 30% koje će dobijati oni sa prosekom 9 i višim ocenama. Naša poslanička grupa smatra da je to u ovom momentu realno, s obzirom da su za taj procenat već poskupeli neki drugi troškovi kao što su domovi i ishrana samih studenata. Kao što verujem i realno je da možemo očekivati i sveobuhvatniji zakon o visokom obrazovanju. Činjenica je da ćemo u narednih nekoliko dana imati više posla za administraciju fakulteta, ali niko neće biti oštećen kao što je to bio slučaj do sada i mislim da je to u ovom momentu najvažnije kada je u pitanju godina 2013. i 2014. godina za studente.
Danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju u situaciji kada imamo još uvek zastareli i neefikasan obrazovni sistem, što je i sam prethodni ministar Obradović u nekoliko navrata priznao. Raspravljamo kada, mnogi će reći, reforma o obrazovanju nije počela, kada su potrošene silne pare u ovoj oblasti, kada su potrošene godine i godine na prazne priče na još praznijim javnim raspravama, kada iza nas imamo godine u kojima će nedostatak sistemskog rešenja često uzrokovan huškanjem roditelja i studenata pa čak i samih profesora jednih na druge.
Naša realnost u ovom momentu ukazuje, osim činjenice da vam za studiranje u Beogradu treba negde oko 50 hiljada dinara i to mislim da nisu troškovi sa kojima bi studenti mogli da komotno se ponašaju u tih mesec dana, već je to jedna cifra koja je više nego umerena za studentski život, da se krivica konstantno svaljuje od strane ministarstva i Vlade u proteklim godinama na visokoškolske ustanove a da je država kada je bilo najpotrebnije tim visokoškolskim ustanovama vrlo često bila pasivna.
Kao što su rekli neki moji prethodnici, mislim da je govorio gospodin Čikiriz, nemamo čak ni bazu podataka profesora. Pre nekoliko godina je Beogradski univerzitet ispao sa liste 500 najuspešnijih univerziteta. Mi se jesmo vratili na tu listu, ali mislim da je poražavajući podatak da se tako nešto desilo. Poražavajući podatak je da oko 50% ukupnog stanovništva je završilo samo osnovnu ili ni osnovnu školu u našoj zemlji. Još jedan je, a tiče se Vlade i ministarstava, i nadam se da će se to promeniti, da se odsekom nauke do sada bavilo isključivo zarad ličnom marketinga i da je prioritet bio isključivo lični marketing…
(Predsedavajući: Gospodine Gojkoviću, vreme je utrošeno.)
Mogu li da završim, imam još dve tri rečenice?
Ovo je samo jedan od načina da se studenti motivišu da u što kraćem roku završe studije, a izmene zakona o kojima danas govorimo nikako neće negativno uticati na kvalitet znanja kojima će mladi steći tokom studija.
Gospodine ministre, ovu zemlju su u prošlim godinama poslednjih 20 godina napustili nekoliko desetina hiljada mladih i obrazovanih ljudi. Mislim da ni danas nismo sprečili taj odliv mladih i pametnih ljudi i molim vas kao i većina mojih kolega i ljudi koji su ovo ispratili, a da nisu pobegli iz ove zemlje da budete ministar koji neće biti puki posmatrač svega ovoga što se do sada dešavalo u našoj zemlji. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, danas raspravljamo o rebalansu budžeta koji je za nas iz SPO i DHSS na neki način napravljen iz nužde zbog teške ekonomske krize koja, nažalost, već dugo traje u našoj zemlji, ali i posledica ne baš sjanog planiranja, ne samo kada je u pitanju rad u poslednjih godinu dana, nego kada je u pitanju rad u poslednjih nekoliko godina i nekoliko Vlada, kada je u pitanju rad Ministarstva za finansije.
Nažalost, mi smo na to upozoravali i prilikom usvajanja ovog budžeta, a sada su te stvari jasnije nego ikada. Takođe, smo upozoravali da je neophodan nastavak reformi o kojima smo jednim delom danas imali prilike da čujemo izlaganje gospodina Dinkića. Najviše smo govorili o tome da je neophodna reforma javnog sektora i da faktički bez te reforme, ozbiljnog ulaska u te reforme, koje nisu popularne ni jednoj političkoj stranci, mi jednostavno iz ove krize ne možemo izaći krupnim koracima.
Zapošljavanje u javnim preduzećima preko stranačke pripadnosti je dostiglo takav nivo da više ni jedno javno preduzeće ne može da izdrži takav teret politike, tolika plaćanja i tolike gubitke koji su, nažalost, evidentni u svim gradovima i opštinama naše zemlje. Dokle god se tu ne promeni sistemski način, ne samo poslovanja, nego načini razmišljanja, mislim da ne možemo govoriti o ozbiljnoj reformi javnog sektora, samim tim ne možemo govoriti ozbiljno i o ekonomskom preporodu naše zemlje.
Ono što je takođe, važno i o čemu smo vrlo često govorili, to su izmene Zakona o carinama, bez kojeg takođe nema ozbiljnih reformi. Svi jako dobro znamo da 50% robe koja ulazi u ovu zemlju je roba bez carine ili sa nižom carinskom stopom, što je naravno ogroman gubitak za budžet.
Takođe, neophodne su izmene Zakona o radu. Kao što je rekao gospodin Dinkić, taj zakon mora biti mnogo fleksibilniji, jer je neprirodno da u javnim preduzećima imate ljude koji gotovo da ne dolaze, zaštićeni političkim raznim bojama političkih stranaka, na radna mesta, da im ne fali dlaka sa glave, a da u isto vreme privatnici gotovo rade šta hoće u privatizovanim preduzećima, naravno, o pojedincima govorim, i takav je primer, recimo, danas u mom Somboru, što ću opet da kažem u fabrici akumulatora, gde su radnici potpuno obespravljeni.
Kada govorimo o samom budžetu, možemo reći da je Zakonom o budžetu za 2013. godinu predviđeno da ukupni prihodi, primanja iznose 965 milijardi ili 80 milijardi dinara mesečno. Za prvih pet meseci ostvareno je 312 milijardi, prosečno 26 milijardi, što je samo jedna trećina od planiranih prihoda. Prihodi podbacuju za 67% mesečno. To je činjenica. Rebalansom se predviđaju primanja budžeta od 873 milijarde dinara, što umanjeno za ostvarene prihode za prvih pet meseci znači da ćemo u periodu jun – decembar 2013. godine prihodovati 80 milijardi dinara mesečno. To je povećanje prihoda od preko 300% u odnosu na prosečno ostvarene prihode u prvih pet meseci, a jun je već prošao.
Smatramo da je ovo nerealno pumpanje prihoda, bez osnova, na žalost, bez ideje kako ćemo to ostvariti. Kada govorimo o rashodima, za prvih pet meseci rashodi iznose 405 milijardi mesečno. U proseku je to 81 milijarda ili 90% od planiranih izdataka je realizovano. Znači, na rashodnoj strani štedimo 10%.
Planira se da se uveća planirano trošenje za 2%, a realno ostvareno trošenje za 13%.
Kada govorimo o budžetskom deficitu za ovu godinu, ukupan deficit planiran za celu 2013. godinu je 121 milijarda 872 miliona dinara. Za prvih pet meseci u 2013. godini deficit je 93 milijarde 648 miliona, što je 76% od planiranog za celu godinu. Deficit je mesečno iznosio u proseku 18 milijardi 729 miliona dinara. Ako se ne menja, deficit će iznositi 224 milijarde 755 miliona dinara ili 185% od planiranog. Rebalansom se deficit povećava na 173 milijarde dinara ili za skoro 17%.
S obzirom na već ostvareni deficit u prvih pet meseci, ovako planirani deficit znači da će u periodu jun – decembar deficit na mesečnom nivou biti šest milijardi 641 milion ili skoro tri puta manje od prosečnog mesečnog deficita za prvih pet meseci, a jun mesec, kako sam već rekao, tek ćemo da vidimo.
Čini nam se da je osnovna ideja, nažalost, i dalje zaduživanje građana. Prihodi su realno manji, nego što treba, a o čemu je i sam gospodin Dinkić rekao. Troši se mnogo više nego što se može. Deficit je dupliran i biće problem da se novi deficit održi. Usudio bih se da kažem, iako sebe ne smatram nikakvim ekspertom, niti stručnjakom, da bi smeo da se opkladim u 100 evra da će do kraja godine još jednom da se poveća deficit.
Doprinosi za PIO, kod većine korisnika predviđeno je da se planirani iznosi za zarade i doprinose na teret poslodavca neće menjati. Stopa osnovice da doprinose za PIO fond je uvećana za 2%, ali se ta promena ne vidi u planiranim iznosima za socijalne doprinose.
Ako se radi o doprinosima na teret zaposlenog, a masa zarada za zaposlene se takođe menja, da li to znači, gospodine Dinkiću, da će neto iznos zarade koji će zaposlenima biti isplaćen biti niži za 2%?
Ono što u našem poslaničkom klubu smatramo takođe da je loše, to je da je ostavljena na istom ekonomska klasifikacija 411 – plate, bez obzira što je porez na zarade smanjen za 2%. Isto to je urađeno i za poziciju 412 – socijalni doprinosi, iako je stopa povećana za 2%, što nažalost takođe govori o planiranju rashoda. Možemo slobodno da izrazimo bojazan i to je stav našeg poslaničkog kluba, da može doći do neisplaćivanja doprinosa za PIO.
Troškovi putovanja su, moram reći, u nekim situacijama nerealno povećani. Povećani su za 6,5 miliona dinara, recimo, u Ministarstvu finansija ili skoro 50%, usluge po ugovoru se povećavaju za 10 miliona ili skoro 20%, a tekuće popravke i održavanje se povećava za 50 miliona dinara ili skoro za 1000%. Moram pitati – zašto se povećavaju ovi troškovi u opštoj krizi kada se svi ostali smanjuju? Ovi troškovi naročito nastaju kada se putuje po zemlji, tj. kada je kampanja. Da li je možda odgovor na ovo – da se priprema predizborna kampanja?
Smanjenje PDV i smanjenje agregatne tražnje, prihod od PDV je u prvih pet meseci bio za 2/3 manji od planiranog, što se u obrazloženju rebalansa ne pominje. Navodi se da je došlo do smanjenja agregatne tražnje na malo za nekih 10%, to je činjenica. Ne daje se odgovor – šta je dovelo do male agregatne tražnje? Mislim da bi to bilo jako interesantno čuti. Agregatna tražnja zavisi od raspoloživog dohotka i proizvodnje, a sa druge strane smanjenje agregatne tražnje utiče na smanjenje dohotka i povećanje nezaposlenosti, što nažalost i dalje traje.
Moje pitanje je, posle ovoga rečenog – šta će da se uradi na povećanju tražnje i da se ostvare planirani prihodi od PDV, a da pri tome se ne poveća inflacija?
Naravno, u ovom rebalansu ima i dobrih i loših stvari. U svom izlaganju bih se mnogo više osvrnuo na ono što mislim da je loše, ali ne možemo reći da ovde nema stvari koje su iznuđene, koje su dobre u ovom momentu, da bismo se bar koliko-toliko pokušali izvući iz ove ekonomske krize koja nam sve više steže omču oko vrata.
Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu predviđa se smanjenje fiskalnog deficita sa 5,7% na 4,7% BDP. Uzimajući u obzir izvršenje budžeta u prethodnih pet meseci, jasno je da bi deficit do kraja godine dostigao celih 213 milijardi dinara, što je strašno, što su podaci koje je objavilo Ministarstvo finansija. Imajući ovo u vidu, ne mogu a da se ne zapitam – zbog čega Vlada i ministarstvo nisu i ranije izašli sa ovakvim predlogom, jer verujem da bi mogle da se postignu i veće uštede od planiranih, koje su na nivou od 36 milijardi dinara. Podsetiću da smo sve ovo, naravno, postoji stenogram, govorili i prilikom usvajanja budžeta za ovu godinu.
Dobro je što je predviđeno smanjenje subvencija za javna preduzeća za dve milijarde dinara. Ova preduzeća uglavnom imaju monopolski, tj. povlašćeni položaj na tržištu i pored toga nisu u stanju da posluju pozitivno, nego su praktično na teretu svih građana, poreskih obveznika, pa tako dolazimo u situaciju da i ona preduzeća koja imaju cenu svojih roba i usluga na nižem nivou od realnog, praktično kroz subvencije, nadoknade nedostajuća sredstva na teret građana. Tu se jasno vidi da poslodavstvo ovih preduzeća, pričama o jeftinim uslugama i robama građana, zapravo prodaje maglu i demagogiju, što je slučaj gotovo od početka višestranačja. Ova vlada zato mora odlučno i bez odlaganja da se uhvati u koštac sa svim problemima u upravljanju velikim sistemima koji umesto tereta za državu moraju da postanu motor razvoja, tu na prvom mestu mislimo na EPS i "Srbijagas" i u potpunosti podržavamo resornu ministarku, kada su u pitanju ovi problemi.
U budžetu se vidi da će dobar deo i umanjenih subvencija za javna preduzeća od 2,4 milijarde dinara otići na otplate kredita ovih preduzeća, pa bi bilo dobro da nas ova preduzeća obaveste o projektima koji su urađeni iz sredstava tih kredita. Bilo bi jako interesantno da poslanici koji su birani ovde od građana i koji na neki način kontrolišu sve ono što se dešava i što radi Vlada, konačno imaju uvid u projekte tih preduzeća koja su konstantno gubitaši, koja su na teretu svih građana koji izuzetno loše žive.
Često čujemo različite podatke o broju zaposlenih u javnom sektoru na pitanje – koliko u nekom državnom organu ima zaposlenih? Odgovor se čeka danima, umesto da se dobije za par minuta, pa čak i kada su u pitanju poslanici koji traže taj odgovor. To znači da niko u ovom trenutku nema potpunu kontrolu nad zapošljavanjem u državnoj upravi, organima AP Vojvodine i lokalnim samoupravama, fondovima i raznim agencijama koje još uvek nisu ugašene. Zato je dobro što je Vlada predvidela uspostavljanje registra kod korisnika javnih sredstava, kako bi se ovde konačno zaveo red i to je jedna od izuzetno pozitivnih stvari.
Predlog ovog zakona izazvao je veliku pažnju javnosti u delu koji se odnosi na indeksaciju plata i penzija, ako znamo da će neto efekat ograničene indeksacije biti 12,4 milijardi dinara, odnosno 0,3% BDP, jasno je da su izdvajanja za ove namene i dalje velika i da predstavljaju teret za privredu i društvo u celini. Nažalost, još uvek niko ozbiljno neće time da se bavi. Pri tome je jasno da bi eventualno smanjenje plata i penzija još više imalo negativnih posledica i smanjilo tražnju, čime bi se samo produbila kriza. Jedini izlaz iz ove situacije, mi u SPO i DHSS smatramo, jesu investicije i nova radna mesta i zato je dobro što stavka za subvencionisanje otvaranja novih radnih mesta nije pretrpela neke veće izmene.
Uz poboljšanje poslovne klime, što se nadam da će se desiti, pa i zbog najnovijih odluka EU, nazire se svetlo na kraju tunela, a uz generalnu ocenu da se Ministarstvo finansija i cela Vlada dosta hrabro hvata u koštac sa svim problemima, ostaje i moje uverenje da je rebalans mogao i ranije i da je sad jasno da kod donošenja ovog budžeta nije bilo dobrog planiranja i realnog sagledavanja stanja u privredi.
Hteo bih samo još da kažem neke opšte stvari ili neka opšta mesta koja bih izvukao kao interesantna. Kao što smo već rekli, subvencije su uvek bile velika stavka u budžetu. Procene su, kako ste i sami rekli, gospodine Dinkiću, da u svetske banke upumpavamo skoro 750 miliona evra godišnje i naravno da se može uštedeti samo na krupnim stavkama, a većina subvencija je, sa ekonomske tačke gledišta, čisto bacanje para ili politikanstvo i kupovina glasova ili kadrova za određene stranke.
Subvencije javnim preduzećima su smanjene za dve milijarde dinara. U pitanju su subvencije za kredite, za likvidnost, zatim za obaveze država po osnovu ranijih programa Vlade za ublažavanje efekata ekonomske krize, za program podrške malim i srednjim preduzećima, za nabavku opreme i za rast inovacija. Osim za javna preduzeća, smanjene su i subvencije privatnim preduzećima sa 13,9 na 12,6 milijardi, pri čemu je ovaj novac mahom namenjen Fiatu, ali i za privlačenje direktnih stranih investicija i za druge mere podsticaja domaće privrede.
Subvencijama za preduzeća u restrukturiranju održavaju se firme koje, svi to jako dobro znamo, nemaju nikakvu poslovnu budućnost, a one koje su mogle nešto da urade su prodate ili su same stale na noge. Da je bilo više hrabrosti i pameti i manje političkog potkusurivanja, te subvencije ne bi bile davane ni prethodnih godina, odavno bi bile ukinute, ako bi se, naravno, bavili isključivo interesima građana.
S jedne strane se smanjuju subvencije preduzećima u restrukturiranju, a sa druge strane se zaposlenima u ovim preduzećima daje novac iz novoosnovanog tranzicionog fonda, što je oko 300 evra po godini radnog staža. To takođe smatramo nelogičnim.
Rebalansom budžeta pogođeno je i socijalno stanovanje, pa će umesto 250 miliona dinara, koliko je trebalo da bude izdvojeno za izgradnju i trošak ovih stanova, sada biti potrošeno samo 100 miliona dinara, što na neki način možemo da razumemo, jer ipak država se nalazi u izuzetno teškoj krizi.
Prvobitnim budžetom za ovu godinu planiran je trošak od osam miliona dinara za aktivnosti povodom Dekade Roma, ali se u rebalansu ova stavka uopšte ne spominje. Moj je poziv i gospodinu Šajnu i svima onima koji sa ovom populacijom izuzetno lako manipulišu kada je predizborna kampanja, da objasne zašto su ovo uradili. Za oko dve milijarde dinara smanjena su izdvajanja za turizam sa 4,76 na 2,62 milijarde dinara, dok su subvencije u turizmu pale sa 2,65 na 1,86 milijardi dinara, što smatramo više nego realnim.
Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Goran Knežević insistira da direktne subvencije poljoprivrednicima ne bi trebalo da budu umanjene, iako će budžet za poljoprivredu biti smanjen za 3,6 milijarde dinara, odnosno za 8%.
Srpski pokret obnove i DHSS u potpunosti podržavaju ovakav stav i mogu reći da će to biti jedna od najvažnijih stavki, tj. tema i u daljoj raspravi i prilikom usvajanja amandmana, što će nas opredeliti da li ćemo podržati ovakav rebalans budžeta ili ne.
Želim samo još za kraj reći to da se nadamo da će se ubuduće budžeti bolje planirati kada su u pitanju i prihodi i rashodi, da dolazimo u vreme kada se rebalans neće raditi na svaka tri meseca, da se nećemo zaduživati, već da ćemo svoje dugove finansirati i samim tim da ćemo imati vidljive rezultate u toku godine za šta su potrošena sredstva. Ako svega toga nema, dugovi će, nažalost, biti veći, a građani će živeti lošije ili bar loše kao što su živeli do sada. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje postavljam premijeru i ministru policije, gospodinu Dačiću.
U rukama držim informaciju čiji izvor je B92. Vest govori da je italijanska policija i finansijski inspektori zaplenili dokumentaciju 41 fudbalskom klubu, uključujući 18 klubova iz serije A, to je njihova prva liga. Kako prenose mediji, u pitanju je velika koordinisana akcija u sklopu istrage o pranju novca, finansijskim malverzacijama i poreskim prevarama. Portparol policije je potvrdili da su inspektori ušli u 18 klubova njihove prve lige od 20 klubova.
Moje pitanje ministru policije glasi – kada će konačno policija da se pozabavi stanjem u našem fudbalu i kada će konačno na dnevni red da dođu ljudi koji su preko fudbala oprali u najmanju ruku sumnjivi kapital? Kada će policija konačno da ispita rad klubova, finansijera i predsednika klubova koji vode te klubove?
Ako ne dobijemo odgovor na ovo pitanje ili ako se nastavi ovakvo stanje u klubovima, kako traje već 20, a možda i više godina u našoj zemlji, ništa drugo ne može da nas navede na razmišljanje osim toga da se na ovakav način štite kriminalci koji su u najvećim klubovima u našoj zemlji, ali se izgleda štite i politički javne ličnosti koje sede, rade i sarađuju sa tim kriminalcima u našim klubovima.
Moje drugo pitanje upućujem Ministarstvu finansija, a tiče se restitucije. Juče je učinjen jedan krupan pomak kada je u pitanju restitucija. Gospođi Jelisaveti Karađorđević je vraćena imovina. Tačnije, to je vila "Crnogorka", koja je bila u vlasništvu njihove porodice, porodice koja je iznedrila Kneza Pavla, jednog od najumnijih ljudi u našoj istoriji.
Međutim, moram reći da svi oni koji očekuju od restitucije da se ispravi jedna od najvećih nepravdi u našoj prošlosti su razočarani što se na ovakav način, na selektivan način sprovodi restitucija. Naravno, tu nije kriva niti princeza Jelisaveta, niti su krive crkve koje su po bivšem zakonu o povraćaju imovine verskim zajednicama bile privilegovane da samo one dobiju imovinu, već je u pitanju loš zakon koji je ova država donela i koji se još uvek ne ispravlja kada je u pitanju povraćaj imovine prema svim našim građanima koji su pretrpeli nepravdu posle Drugog svetskog rata.
Na ovakav način se pravi klasična diskriminacija prema svima onima koji su dugi niz godina građani drugog reda i koji još uvek nisu uspeli da povrate svoju imovinu. Jedini način da se to ispravi je uvrštenje supstitucije u Zakon o restituciji. Moje pitanje Ministarstvu finansija je kada će konačno da pozove poslaničku grupu SPO i DHSS, da im damo predlog zakona koji na pravičan način rešava jedan od najvećih problema u našoj istoriji?
Moje treće pitanje je u stvari apel i ponavljanjem nečega što sam rekao pre nekoliko dana, a to je agonija koja se dešava i dalje u Fabrici akumulatora u Somboru, agonija i atmosfera među zaposlenima koja je pred usijanjem. Reći ću samo da je od mog poslednjeg obraćanja javnosti, kada je u pitanju ova tema, 100 radnika dobilo otkaz u toj firmi. Dovode se radnici iz drugih gradova. Naravno, pretnje su i dalje jedna od najvažnijih stvari koje se dešavaju kada su u pitanju oni radnici koji se ne slažu sa trenutnom situacijom koja je u preduzeću. Za to vreme poslodavac odbija bilo kakav razgovor sa zaposlenima. Inspektori koji su odavno trebali da izađu na teren, a koji su još uvek pod kontrolom DS, čiji je finansijer preuzeo ovu firmu, ne žele da izađu na teren i da obave ono što se od njih očekuje kada je u pitanju profili njihovog posla.
Moje pitanje takođe ministru policije glasi - šta je sledeće, dokle će se tolerisati ovakvi oligarsi i tajkuni? Danas imamo prilike da vidimo samo u jednom sredstvu informisanja da oni imaju prilike da prodaju svoju imovinu za 1,2 milijarde evra. Znači, 1,2 milijarde evra je vrednost imovine koju ti tajkuni poseduju, a u firmama koje su pod njihovom kontrolom ljudi su na ulici, bez osnovnih sredstava za život njih i njihovih porodica. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, moje prvo pitanje želim da uputim Ministarstvu za poljoprivredu.
Srpski pokret obnove je doneo deklaraciju o trajnoj zabrani korišćenja, uzgoja i prometa genetski modifikovanih organizama na teritoriji Republike Srbije zbog mogućih štetnih posledica od takvih proizvoda po ljude i okolinu. Naš poslanički klub SPO-DHSS u okviru svojih kadrovskih i organizacionih mogućnosti u vezi sa korišćenjem ili upravljanjem zemljištem i drugim proizvodnim resursima i organizovanjem poljoprivredne proizvodnje, prerade i prometa poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, bio je i ostaće veliki protivnik uzgajanja i širenja genetski modifikovanih organizama na teritoriji Republike Srbije.
Smatramo da nije dovoljno sve ovo samo reći, već je potreban čitav niz javnih kampanja, državnih funkcionera, tribina, predavanja, istupanja u javnosti, u sredstvima javnog informisanja, da bi se čitava populacija upozorila i informisala, a sve u cilju suzbijanja nelegalnog uzgajanja i prometa genetski modifikovanih organizama i proizvoda.
Naš poslanički klub očekuje od svih državnih organa i političkih stranaka i pokreta da se zalažu za doslednu primenu Zakona o genetski modifikovanim organizmima i odgovarajućih zakonskih akata, da se onemogući nedozvoljeno gajenje i promet genetski modifikovanih organizama i mogućih štetnih posledica na zdravlje stanovništva i zagađivanje prirode u Republici Srbiji.
Moje pitanje je – šta će nadležno ministarstvo i gospodin Goran Knežević, kojeg poštujem, ne samo od kada je postao ministar nego od kada je bio član DS, učiniti po tom pitanju? Jer, na prvom mestu, postoji veliko neznanje kada je u pitanju ova oblast, a iz neznanja se rađaju i velike greške koje mogu biti kobne po naše stanovništvo.
Drugo pitanje postavljam ministru policije i premijeru, ministru pravde i ministru ekonomije. Pitanje se tiče agonije kroz koju prolazi više od 250 zaposlenih u fabrici akumulatora "Blek hors" u Somboru, znači, 250 stalno zaposlenih plus još toliko koji su vezani raznim ugovorima o radu.
Ta fabrika je bila jedna od najstabilnijih fabrika u staroj Jugoslaviji. Sve do par meseci je predstavljala na neki način i simbol Sombora, kada je u pitanju uspešnost ove fabrike. Tu fabriku je pre nekoliko godina kupio srpski biznismen Miroslav Bogićević, koji je pokupovao pola Srbije i niz takvih sličnih fabrika, da bismo danas došli u situaciju da je fabrika bukvalno pred gašenjem.Koliko je to neverovatan podatak ukazuje i činjenica da je ta fabrika u prošloj godini imala promet od 8,6 miliona evra, neto promet i sve ono što su trebali da naprave u prošloj godini 80% je otišlo na ino-tržište.
Svi znamo da kako su se razvijali razni tajkuni i kakve su podrške imali od pojedinih stranaka u našoj istoriji, ali ovaj put želim da dobijemo jasnu informaciju - ko je omogućio ljudima poput Bogićevića da se toliko uzdignu iznad svih, da kupuju "Politiku", da kupuju razne fabrike, kao što je fabrika akumulatora, da uništavaju sve to na šta naiđu, da se prema radnicima odnose kao prema nekim nižim bićima i da čitavi gradovi i sela bukvalno moraju da brinu za svoju egzistenciju, isključivo zbog toga da bi se namirili neki lični, a boga mi i stranački i politički interesi?
Mislim da to nijedan grad ne zaslužuje, pa tako ni moji sugrađani u Somboru. Ovo pitanje može biti vapaj zaposlenih kako Vladi, tako i vlasniku "Koncern farmakom" da se preduzmu mere za iznalaženje ove teške situacije.
Dakle, moje je pitanje jasno – šta Vlada može da učini i da li je upoznata sa svim činjenicama vezanim za ovaj veliki problem koji opterećuje moje sugrađane koji zbog loše politike lokalne vlasti imaju sve manje šanse zaposlenja, jer u Somboru skoro da nije došao ni jedan ozbiljan investitor u poslednjih nekoliko godina? Znači, ne samo da nemamo investitora, nego uništavamo i ono što je do juče bilo više nego kvalitetno u ovom gradu i gde su moji sugrađani, radnici koji rade u tom preduzeću bili sigurni za svoje radno mesto.
Takođe, očekujem od ministra policije da konačno kaže ko su ljudi koji su zaslužni i koji su omogućili takvim ljudima da postanu među najbogatijim ljudima u Srbiji a da ne ispunjavaju svoje obaveze prema fabrici i radnicima u gradovima u kojima su kupili tu imovinu? Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, postavio bih dva pitanja. Moje prvo pitanje postavlja Ministarstvu finansija i ministru Dinkiću, a tiče se pitanja restitucije, tačnije pitanja supstitucija koja je neizostavni deo ovog zakona. Nažalost, kao što imamo prilike da vidimo i neizostavni deo zakona koji ne funkcioniše upravo zbog toga što supstitucije nema. Moje pitanje je kada će država da vraća imovinu u naturi, vrlo jednostavno pitanje. Konkretno, mislim na šume, pašnjake i poljoprivredno zemljište koje čine 95% potraživanja i nažalost, po informacijama koje imamo, nijedan jutar zemlje nije vraćen ljudima koji potražuju imovinu oduzetu posle Drugog svetskog rata.
Neko misli da ova tema nije važna, ali podsetiću da je to jedna od najvećih nepravdi koja je naš narod doživeo u prošlosti od svojih komšija, ljudi sa kojima je živeo. Uglavnom su predmet takvog oduzimanja imovina bili ljudi koji su drugačije mislili, ljudi koji su bili monarhističkog opredeljenja i nažalost, dan danas ti ljudi još uvek žive kao građani drugog reda, pošto ne mogu da povrate svoju dedovinu, zemlju koju imaju, a svi znamo da država raspolaže sa ogromnom količinom zemljišta u svom vlasništvu i nažalost nije spremna da se odrekne te imovine.
Ne postoji spremnost još uvek da se ispravi, jedna velika nepravda iz prošlosti, a kako drugačije objasni da i pored donošenja zakona, mi danas, ne samo što se zemlja ne vraća, nego se ne vraća ništa od one imovine koja se potražuje i po našim procenama čak nijedan posto imovine koji se potražuje za ove tri godine nije vraćen ljudima kojima je imovina oduzeta. Ako je problem izostanak supstitucije, kada je u pitanju poljoprivredno zemljište, a ja mislim da nije, pošto je vrlo lako napraviti konverzaciju, konvertovati poljoprivredno zemljište, ono koje je u državnoj imovini, vrlo lako je proceniti koji je kvalitet te zemlje u odnosu na onaj kvalitet koji se potražuje i izostanak supstitucije ne može se kvalifikovati kao problem i nemogućnost da se ovaj zakon sprovede na najbolji mogući nivo.
U tom kontekstu bi postavio jedno podpitanje, ako je već supstitucija problem, onda samim tim i priznajemo da zakon koji smo donosili u prošlom mandatu je zakon koji je trebao da prevari građane, koji su očekivali pravičan povraćaj imovine koja je oduzete. Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu finansija, a to je supstitucija problem, da li je Ministarstvo finansija spremno da inicira promenu u tom kontekstu, da supstitucija postane sastavni deo zakona u restituciji.
Moje drugo pitanje se odnosi, nažalost, u ovoj zemlji je jako puno bilo prevara, varanja građana, a mnogi građani koji su prevareni, nikada nisu uspeli da ostvare svoje pravo, na način na koji su prevareni, da pred zakonom i sudom, to pravo povrate.
Takav problem nažalost ima oko 25.000 porodica u Srbiji koja su na raznorazne načine kupili stanove, stanove u izgradnji ili gotove stanove i po današnjoj evidenciji Privredne komore Srbije, preko 25.000 porodica, a mi verujemo da ima i mnogo više koji su zaplašeni i koji ne smeju da kažu da su prevareni na takav način, ne može ni da dobije svoju imovinu, ni povraćaj novca koji je uplatio.
Uglavnom su to porodice i ljudi koji su teško skupljali taj novac, kojima je to bila životna ušteđevina.
Mi danas nemamo načina ni da se obratimo tim ljudima na pravi način, a kamo li da ih obeštetimo.
Moje pitanje je šta država planira da uradi po pitanju tih 25.000 ljudi, 25.000 porodica, koji su na najgori mogući način u proteklih desetak godina bili obmanjeni od raznih kvazi investitora, uglavnom, ljudi koji su kapital stekli u kriminigenoj zoni, da bi taj kapital još više oplodili preko leđa ljudi koji su godinama, decenijama, krckali i čuvali novac, da bi kupili, rešili stambeno pitanje za sebe i svoju porodicu.
Mislim da je država potpuno okrenula leđa tim ljudima i da je krajnje vreme, a ovo pitanje postavljam Ministarstvu pravde, gospodinu Selakoviću, da se, ako ništa drugo, ministarstvo bar oglasi i da kaže na šta je spremno, ne samo kada su ti ljudi u pitanju koji su obmanuli, koji su dobili imovinsku korist, nego šta je država spremna da uradi za onih 25.000 porodica koje su obmanute i koje nažalost nemaju ni imovinu ni finansijska sredstva koji su uložili u nešto što je trebalo da predstavlja budućnost njih i njihove dece.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu kulture. Ove godine je 900. godišnjica rođenja Stefana Nemanje, a da se niko povodom toga nije oglasio. Prosto je neverovatno koliko se inače malo govori o njemu, kao velikom svetitelju naše crkve i osnivaču Hilandara. Uz to, Stefan Nemanja je bio jedan od najumnijih političara i državnika u našoj istoriji. Umeo je da proceni kada treba da se bori, kada treba da se povuče, s kim i kako graditi partnerstva.
Pritom, Stefan Nemanja je osnivač svete loze Nemanjića, najznačajnije porodice srpske srednjovekovne državnosti. Kada bi, recimo, Amerikanci imali ovakvu šansu, oni bi celu godinu posvetili obeležavanju ovakvog kulturnog događaja, naravno, samo kada bi imali priliku da imaju ovakvo nacionalno blago.
Sa druge strane, mediji su puni veličanja i proslave Milanskog edikta i rimskog cara Konstantina, Rimljanina. Nemam ništa protiv toga. Naravno, treba i to da se proslavi. Ali, zašto stalno zanemarujemo svoje, bez obzira da li je u pitanju Stefan Nemanja ili, recimo, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
Hoćemo li, kao narod, do sudnjeg dana spominjati onu srebrnu viljušku kojom smo, navodno, jeli dok je Evropa jela prstima. Mislim da takvo tumačenje samo pokazuje koliko smo u isto vreme i tragični i smešni.
U isto vreme, zbog sopstvenog nemara prema sopstvenom nasleđu, širom Srbije propadaju spomen-kuće naših najpoznatijih pisaca, slikara, mislilaca i drugih velikih ljudi iz naše istorije.
Dodao bih još i to, za one koji možda ne znaju, a puna su im usta Milanskog edikta, da je tim istim Milanskim ediktom zagarantovana sloboda veroispovesti za sve građane bilo koje religije, zabranjen je progon hrišćana i data su im građanska prava, itd.
Međutim, ono što je posebno interesantno u ovoj priči je činjenica da je ovim ediktom naređeno vraćanje konfiskovane imovine hrišćana. Šta smo mi uradili za sve ovo vreme? Podsetiću samo da je to bilo, kako bih rekao, varvarsko vreme. Mi danas, slaveći ovaj edikt, još uvek nismo ljudima vratili imovinu koju su komunisti pokrali građanima, hrišćanima, posle 1945. godine. To samo pokazuje stepen licemerja kada je u pitanju i naš put ka Evropskoj uniji, ali i kada je u pitanju naš odnos prema istorijskom nasleđu.
Moje pitanje će biti, naravno, vrlo jednostavno – šta je Ministarstvo kulture spremno da učini da se spreči, sada bih već rekao, višedecenijsko propadanje našeg kulturno-istorijskog nasleđa?
Iskoristio bih priliku, koliko mi vreme dozvoljava i da čestitam svim odborima Srpskog pokreta obnove 23 godine postojanja. Hvala.