Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim na početku da kažem da se Srbija suočava sa ogromnim brojem izazova koji našu zemlju dovode zaista u jednu tešku i složenu situaciju.
Uprkos tome, želim da pohvalim činjenicu da je predloženi budžet realan, dobro balansiran i da je njime predviđeno veliko i značajno povećanje sredstava i za kapitalne investicije i za energetiku, zaštitu životne sredine, prosvetu, zdravstvo, nauku, a ono što je meni posebno važno je za socijalnu zaštitu, odnosno zaštitu socijalno ugroženih kategorija, iako mislim da tu ima dosta prostora da se izdvoje dodatna sredstva za rešavanje tih kategorija građana Srbije.
Ja ću govoriti upravo o nekoliko tih kategorija socijalno ugroženih građana. Jedna od tih kategorija jesu prognana lica, odnosno prognani Srbi sa područja današnje Hrvatske, Federacije Bosne i Hercegovine, kao i prognani Srbi i drugi Albanci sa područja Kosova i Metohije.
Evo, prošlo je više od 27 godina od završetka ratova na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, ključno pitanje jednog dela prognanih Srba, a to je stambeno pitanje i dalje nije rešeno, kao i brojni drugi problemi.
Podsećam da je Srbija 2012. godine krenula u realizaciju jednog veoma važnog programa. To je Regionalni stambeni program koji su zajednički sprovodile Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora uz finansijsku podršku Evropske unije i niza drugih država i međunarodnih organizacija.
Tada je predviđeno, dakle početkom 2012. godine da će u narednih pet godina, do 2018. godine biti rešeno stambeno pitanje oko 20.000 prognanih porodica iz Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine, kao da će se rešavati i rešava se stambeno pitanje prognanih Srba i drugih Albanaca sa područja Kosova i Metohije.
Nažalost, Regionalni stambeni program se sprovodio veoma sporo i prošlo je punih 10 godina od njegovog početka. Nedavno je, pre nekoliko dana, održana sednica Upravnog odbora Regionalnog stambenog programa u Beogradu, gde je konstatovano da Regionalni stambeni program završava 30. juna sledeće godine i da će do toga datuma biti rešeno svega oko 7.600 prognaničkih porodica.
Dakle, od obećanja 2012. godine da ćemo rešiti 20.000 prognaničkih porodica do 2017. godine u 10 godina biće rešeno nešto više od jedne trećine. Nažalost, odgovornost snose pojedine institucije koje taj program nisu radile ozbiljno i odgovorno, pre svega Komesarijat za izbeglice i migracije i Jedinica za pravljenje projekata pri Vladi Srbije u saradnji sa lokalnim samoupravama.
Ono što ja apelujem i što sam molio u više navrata predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić, jeste da Vlada preuzme odgovornost i da u budžetu za sledeću godinu se izdvoji šest milijardi dinara, oko 50 miliona evra, za rešavanje stambenog pitanja i još oko 12.000 prognaničkih porodica koje su i dalje stambeno nerešene, koje žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima.
Od tog broja 5.911 porodica su porodice koje su ostale ispod crte nakon objavljivanja lista vezano za stanove, montažne kuće, dodelu seoskih imanja i dodelu paketa građevinskog materijala za završetak njihovih kuća.
Dakle, imamo odmah skoro 6.000 porodica koje se mogu odmah rešavati ako imamo predviđena sredstva u budžetu. Ja se nadam, nažalost, ovde sada nema trenutno gospodina Malog, ministra finansija, da vidimo da li možemo, moj apel, ponavljam, predsednici Vlade i ministru finansija da izdvojimo šest milijardi dinara da odmah početkom sledeće godine krenemo u rešavanje stambenog pitanja ovih 12.000 prognaničkih porodica, kao i naravno prognaničkih porodica sa područja Kosova i Metohije. Mislim da je to jedno ljudsko, humano pitanje i da je krajnje vreme da najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije konačno reše ključno pitanje integracije.
Ono što je velika šteta jeste što je Srbija 2011. godine još zatražila 302 miliona evra za rešavanje tih 20 hiljada prognaničkih porodica, stambeno rešavanje tih porodica, a da smo ovih deset godina povukli svega 134 miliona evra, a 168 miliona evra nažalost nije povučeno donatorskih sredstava zbog, ponavljam, spore realizacije toga programa.
Dakle, važno je da građani Srbije znaju da smo imali veliku priliku da povučemo 302 miliona evra i da rešimo prognaničke porodice. Dakle, u najvećoj meri sa donatorskim sredstvima.
U procesu integracija ima dosta problema, ja ću navesti nekoliko njih. Imamo primer 383 porodice sa područja Beograda. Imali smo javni poziv 2018. godine za izgradnju 133 stana na Novom Beogradu u ulici dr Ivana Ribara, imali smo 2019. godine javni poziv za izgradnju 250 stanova u naselju Ovča.
Ovih 250 stanova su sagrađeni, ovih 133 stana, iako je javni poziv bio godinu dana ranije, još nisu ni počeli da se grade. Nismo iskoristili 4,7 miliona evra sredstava EU da te stanove sagradimo 2019, 2020. godine. Ja sam apelovao i ovom prilikom apelujem na premijerku Brnabić i ministra Maloga da u budžetu za sledeću godinu izdvojimo 780 miliona dinara, oko 6,5 miliona evra i da odmah nakon novogodišnjih praznika se raspiše javna nabavka, izabere izvođač radova, objavi konačna lista, da se počne sa gradnjom ova 133 stana, a da 250 porodica koje mogu već da se usele u stanove u Ovči ne mogu da se usele zato što se nije objavila konačna lista, jer još uvek nemamo rešenje za ove 133 porodice na Novom Beogradu.
Dakle, ponavljam još jednom, apel premijerki Brnabić, ministru Malom, da izdvojimo za sledeću godinu u budžetu šest milijardi dinara, oko 50 miliona evra za rešavanje stambenog pitanja 12.000 prognaničkih porodica koje su ostale ispod crte ili još uvek nisu konkurisale jer nije bilo javnih poziva i 780 miliona dinara ili oko 6,5 miliona evra za izgradnju 133 stana na Novom Beogradu.
Takođe, ono što želim da kažem da postoje i mnogi drugi brojni problemi u rešavanju ovog važnog pitanja integracije. Imamo brojne primere gde se kasni sa izgradnjom stanova, dodelom paketa građevinskog materijala. Na primer, u opštini Šid i opštini Šabac objavljene su konačne liste za stanove 2015. godine. Prošlo je sedam godina, te porodice, 12 porodica u Šidu, 25 porodica u Šapcu još uvek se nisu uselile u te stanove.
To je apsolutno neprihvatljivo i moramo da vidimo nadležne državne institucije da se ne mogu ponašati na takav način, da moramo pokazati ozbiljnost i odgovornost prema tim ljudima, kad imamo ta sredstva, da se to završi o rokovima i da ti ljudi konačno usele u svoje stanove.
Imamo 16 porodica u Sremskoj Mitrovici koji su pre dve godine dobile građevinski materijal na papiru. Još uvek taj materijal nije isporučen. Oni su dve godine i dalje podstanari, ne mogu da završe svoje kuće, i dalje plaćaju kiriju koja je sada zbog opšte poznate situacije uvećana za dva-tri puta.
Naravno da su ljudi ogorčeni, nezadovoljni, razočarani i apelujem na Vladu da pošalje jasnu poruku nadležnim državnim institucijama da se ti problemi rešavaju u razumnom vremenskom roku. Imamo primer, takođe, 20 porodica koje čekaju završetak stanova, odnosno završetak tehničkog prijema i dobijanja upotrebne dozvole u Vrnjačkoj Banji i dosta drugih lokalnih samouprava.
Takođe imamo velike probleme vezano za samo konkurisanje. Imamo, na primer, oko hiljadu prognaničkih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH koje sticajem okolnosti, straha, neznanja, bolnog preživljavanja se nisu 1996. godine prijavili i nisu dobili status izbeglog i prognanog lica.
Tih 1.000 porodica nemaju pravo da konkurišu za rešavanje stambenog pitanja, što je velika nepravda. Tu je moj apel za premijerku Brnabić, da Vlada jednom uredbom ili zaključkom omogući i da tih 1.000 prognanih porodica može da konkuriše i da reši svoje stambeno pitanje.
Imamo velike probleme vezano za otkup stanova. Na primer, 530 stanova koji su sagrađeni 2005, 2006, 2007. godine sredstvima italijanske Vlade u sedam lokalnih samouprava Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Pančevo, Stara Pazova, odnosno naselje Banovci gde su te porodice uselile 2008. godine u svoje stanove, bilo je predviđeno da imaju pravo otkupa tih stanova. Evo, prošlo je punih 14 godina. Više godina sam pokušavao i sa bivšom ministarkom Mihajlović i bivšim ministrom Vulinom da tim ljudima omogućimo da postanu vlasnici tih stanova. Još uvek nismo uspeli. Srećna je okolnost što je to sada stiglo u kabinet predsednika Vučića. S tim se bavi šef kabineta gospodin Ivica Kojić. Ja se nadam da će uskoro to pitanje biti rešeno i da ćemo izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama ili donošenjem posebne uredbe omogućiti da tih 530 porodica u sedam lokalnih samouprava dobiju pravo otkupa i da im se otkupnu cenu uračuna plaćena kirija koju su plaćali gotovo po tržišnoj ceni iako je bila donacija italijanske Vlade.
Imamo 50 porodica u Beogradu koji koriste stanove Društva za iznajmljivanje nekretnina DIPOS. Tu žive već preko 30 godina u tim stanovima, neko 25, neko 27, neko 30 godina. Već su isplatili kroz kirije. To su inače stanovi bivšeg DDR-a Demokratske Republike Nemačke. To su stari, trošni stanovi. Ljudi su već isplatili kroz kiriju desetine hiljada maraka i evra. Sada se borim i nadam se da će uskoro i uz podršku kabineta predsednika Vučića te porodice dobiti pravo otkupa tih stanova i da konačno postanu vlasnici i da ne budu više podstanari nakon tri decenije.
Imamo posebnu kategoriju prognanih porodica, njih preko 1.200 koji žive u 50 lokalnih samouprava, čiji su stanovi sagrađeni kroz tzv. program socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima, u najvećoj meri donatorskim sredstvima raznih međunarodnih organizacija. Tim porodicama ima nešto i porodica domaćeg stanovništva, se takođe onemogućava da postanu vlasnici tih stanova. Ja sam lično posetio jednu lokalnu samoupravu u Sremskoj Mitrovici gde imamo dve zgrade. Jednu zgradu od 40 porodica, drugu zgradu od 34 porodice. Te porodice apeluju na Vladu, kao i njih 1.200 u ostalih pedesetak lokalnih samouprava Temerin, Kraljevo, Malo Crniće, Loznica i niz drugih opština i gradova, da im se jednom uredbom Vlade omogući da postanu vlasnici tih stanova.
Nepravedno je da su to donatorska sredstva i da sada preko leđa prognanih Srba se izgrađuje sistem socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima. Naravno, među tim porodicama ima i dosta porodica prognanih Srba i drugih ne Albanaca sa područja KiM. Dakle, nemojmo da gradimo sistem socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima donatorskim sredstvima preko leđa najvećih žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Dakle, to su neki od brojnih problema koje muče tu populaciju.
Posebno bi istakao jedan problem. Obratilo mi se četrdesetak prognanih porodica iz naselja Busije i drugih prigradskih naselja Beograda koji imaju problem sa strujom. Šta se dešava. Te su porodice sagradile svoje kuće, međutim nakon izmena i dopuna Zakona o ozakonjenju od 2018. godine, a pošto nemaju rešeno pitanje legalizacije, oni više nemaju pravo ni na privremeni priključak na električnu mrežu. Sada te porodice plaćaju kiriju, imaju skoro završene kuće i ne mogu da se usele u te kuće zato što nadležna lokalna administracija nije rešila pitanje legalizacije, a oni su podneli zahteve pre 10, 15 godina. Sada njih kažnjava jedan državni organ zato što lokalne samouprave nisu rešile njihove, ponavljam, zahteve za legalizaciju i oni nisu dobili rešenja o ozakonjenju.
Ja sam uputio dopis ministarki rudarstva i energetike gospođi Dubravki Đedović, jedno pismo, jednu molbu sa apelom da probamo naći rešenje i da se tim porodicama, a ima ih veliki broj, ne samo prognanih porodica, nego i desetine hiljada građana koji ne mogu da uđu u svoje kuće, ne mogu da normalno žive jer nemaju električnu energiju. Dakle, apel ministarki Đedović da pokušamo rešiti to pitanje i da konačno ti ljudi mogu makar privremeno da imaju priključak na električnu energiju, dok se ne reši pitanje o ozakonjenju njihovih stambenih objekata.
Na kraju bih hteo da pomenem jedno važno pitanje, pošto je ovde ministar za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja, gospodin Selaković. To je pitanje koje me pita na hiljade prognanih Srba Krajišnika, to je pitanje ratnog staža. Dobro je poznato da je pre dve godine donet Zakon o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Tim zakonom nažalost nisu u celosti priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine, odnosno priznat im je ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, dok je postojala formalno SFRJ, odnosno do 19. maja 1992. godine kada se JNA povukla sa područja bivših jugoslovenskih republika.
Ono što je moj apel ministru Selakoviću, da otvorimo dijalog na tu temu i da vidimo u narednom periodu, da se istera ova velika nepravde i da se izmenama i dopunama pomenutog zakona omogući da svim krajiškim borcima bude priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. To su borci koji su se časno i pošteno borili za očuvanje teritorijalnog integriteta tadašnje države i borili se za svoj narod. Osećaju se ogorčeno, osećaju se razočarano. Mislim da bi bilo fer da se to pitanje reši na jedan pravedan način.
Poseban problem, ministre Selakoviću, jeste da čak i ovaj deo koji je priznat zakonom do 27. aprila 1992. godine u praksi se ne realizuje, jer centri Ministarstva odbrane kada im krajiški borci podnesu zahteve za priznanje ratnog staža za taj period donose negativna rešenja, sa obrazloženjem da štabovi jedinice krajiških centralnih odbrana nisu bili organizacijski deo JNA.
Dobro znamo da su teritorijalna odbrana i JNA bili sastavni deo oružanih snaga SFRJ i nije fer da čak i taj deo koji priznaje zakon, da jednim pravilnikom Ministarstva odbrane iz 2005. godine se odbacuju njihovi opravdani zahtevi da im se prizna ratni staž za taj period. Dakle, hajde da nađemo rešenje da se u ovoj prvoj vazi makar prizna rešenjima centara Ministarstva odbrane, ratni staž do 27. aprila 1992. godine, a da vidimo kroz razgovor da se nađe rešenje za ovaj drugi period.
Ključni njihov argument jeste – kako je moguće da je ratni staž priznat krajiškim oficirima i podoficirima za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, a njihovim borcima nije. Sada se oni pitaju – s kim su ti oficiri i podoficiri komandovali kada je njima priznat ratni staž, a njima nije. Dakle, jedno važno pitanje. Ima ih još dosta.
Pitanje, kako da se dokaže ratni staž, pitanje zdravstvene zaštite, da ne idem dalje da mogu druge kolege da pričaju. Ovo su važna pitanja. Zahvaljujem.