Hvala, predsedniče.
Poštovana predsednice Vlade, uvaženi ministri u Vladi Republike Srbije sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege, građanke i građani Srbije, ovo je prvi put da imam problem kako da počnem svoju diskusiju.
Nažalost, ne mogu da se otmem utisku da ova debata ne liči na ono što je trebalo da bude. Nažalost, ne mogu da se otmem utisku da smo pali na najbitnijem ispitu koji smo imali kao narodni poslanici. Nažalost, nismo čuli za tri dana nijednom rečenicu svi smo pomalo odgovorni, a jesmo.
Poštovane kolege, apsolutno mi se nije desilo da dobacim bilo kome od vas kada je govorio, niti bilo kome ko je govorio ispred vaših poslaničkih grupa. Užasno vas dobro čujem, jer ste desno od mene. Imaćete pravo da replicirate ako vas pomenem, ali vas molim da bar jednom kad govorim prećutite, uprkos tome šta o meni mislite. Ne zanima mene preterano vaš stav, osim ako bi se ticao ove teme, ali ga nisam čula ni od koga pre vas, pa verovatno neću ni od vas.
Šta je to što nam se dogodilo pre tri nedelje? Kakav smo poraz doživeli kao društvo? Dete je u Ribnikaru pobilo decu. O čemu smo trebali da razgovaramo? O tome gde je propust, pa nismo prepoznali da dete od 13 godina može da ima takvu ideju, a kamoli da, nažalost, uspešno sprovede svoju ideju u delo.
Da li je sistem zakazao ili nije zakazao? Jel to danas tema? Da li ministri treba da odu ili da ostanu na svojim pozicijama? Jel to primarna tema ili ćemo da pitamo šta se desilo pa roditelji nisu prepoznali da taj dečak ne raste zdravo? Svašta sam za protekle tri nedelje pročitala u novinama, na portalima, čula u emisijama. Svakakvih je karakteristika bilo, svakakvih priča iz navodno prve ruke.
Ono što sam pročitala jutros, duboko me je nateralo da se zamislim, ukoliko je tekst autentičan. Pojavila se jutros reakcija majke jedne devojčice koja je nastradala u Ribnikaru. Ona se obratila direktno roditeljima dečaka koji je pucao. Ona je objasnila da to dete nije učinilo zločin kao posledicu bilo kakvog vida nasilja u odnosu na njega, što znači da je duboko negde našlo korene verovatno u momentu i u činjenici da nije dovoljno bio voljen. I tu je problem našeg društva, ne Ane Brnabić, ne Bate Gašića, ne Branka Ružića, ne bilo koga od vas, drage kolege, društva, sistema vrednosti.
Sami smo birali da ga dovedemo do jednog nivoa koji nam je rezultirao na ovaj način. Kako smo birali? Odlučili smo da postanemo preterano moderni, da brinemo samo o tome da li će deca imati najnoviju marku patika, jakne, telefona, da trčimo da zaradimo sredstva da im to obezbedimo i da usput ne razmišljamo da li im treba dva sata vremena dnevno da sa njima razgovaramo, smejemo se, svađamo se ako imamo razlog, objasnimo da nisu u pravu zato što su nešto pogrešno razumeli. Krenuli smo da negujemo vrednosti da bismo se dopali široj okolini, postali deo nečega što ne znam kako se zove, ali je sve to apsolutno i slovima naš izbor.
Mi smo i u protekle tri nedelje odlučili da razgovaramo o svemu, ali smo samo jednom pomenuli dečaka koji je svetla tačka ovog tunela u kome nema ni gram svetla. To je dečak koji nije odličan đak, sećate ga se sa početka ove nesrećne priče, ali je trčao sa kraja na kraj škole da spasi svoju mlađu sestru. E, to je vaspitano dete.
Ne znam da li je imao najnovije patike, ali znam da je imao roditelje koji su mu objasnili šta su vrednosti. On je stariji brat, on mora da čuva mlađu sestru. On nije imao svest da trči pred mecima, pred kišom metaka, nego je imao zadatak – on je stariji brat.
Jesmo li mi nekome starija braća i sestre? Jesmo li nečija deca? Jesmo li konačno nečiji roditelji? Imamo li svest da nam rastu deca koja, bez razlike jesu li deca poslanika iz vlasti ili poslanika iz opozicije, mogu za pet godina, za tri da se zaljube jedno u drugo. Šta ćete onda, uvažene kolege? Kako ćete na svadbu sopstvenoj deci sa predrasudama na bazi političke pripadnosti?
Gde smo došli kao društvo i ko nam je kriv, tačno? Sami smo krivi. Ko god sebi da za pravo da kaže da se ne oseća krivim nema gram morala. Baš me briga kojoj partiji pripadate i da li me sad razumete, podržavate, slažete se sa mnom. Ne morate. Ovo je najracionalniji presek onoga što nam se dogodilo.
Mi smo birali da nam ne odgovara da živimo sa bakom i dekom, bez razlike da li su mamini mama i tata ili tatini mama i tata. Neka njih tamo negde sa strane, a kad imamo obaveza, različitih, da ne budem pregruba pa objasnim kakve su nam i obaveze, onda deci dovedemo dadilje koje smo našli preko oglasa, uglavnom nekvalifikovane. Prepustimo ih na tri sata, na pet sati, na sedam sati nekome ko izvesno drži telefon i razgovara sa nekim drugim. Telefon je i u ruci našeg deteta i ono na internetu traži sve ono što mu se učini primamljivim, na šta natrči, što iskoči kao jedan od banera. Sad vičemo – kriv je ko?
Nekada smo imali bake kao korektivni faktor, pa kad su roditelji pregrubi a vi se sakrijete iza bake ili deke, jer oni obično ne daju da baš dobijete prutom onoliko koliko biste inače. Sad ne uzimamo prut. Sad i ako uzmemo prut idemo pravo u školu da pitamo nastavnika što je dao trojku mom detetu koje 100% zna za pet, a onda vičemo sistem ne valja.
Mi smo ponizili prosvetne radnike. Mi smo ih doveli do faze da su naša deca bogovi u odnosu na njih. Mi smo rekli da naša deca imaju prava, i slažem se, ali im nismo objasnili šta su im obaveze, pa onda prava koriste besomučno, jer su deca pametnija od nas, svidelo se nama ili ne. Mudrija su. Znaju deca šta su emocije.
Znaju i da je prirodno da je svaki roditelj najosetljiviji na svoje dete i da u tom kontekstu reaguje potpuno neracionalno, ali imali smo ranije i neke roditelje kojima niste smeli da dođete i da kažete da vas je nastavnik počupao za uvo ili udario prutom po ruci zato što biste dobili i kući batine, jer je nedopustivo i niste 100% bili u pravu ako je nastavnik ili učitelj vikao na vas. Hteli smo da to promenimo i sigurna sam da smo u tom trenutku mislili da je to idealno za našu decu.
Oprostite, promenili smo mi zakon, doveli do sloboda, ajmo da se danas suočimo sa tim da to u primeni nije pokazalo da je idealno. Jel to teško? To je bila tema ove sednice.
Meni ne treba ostavka predsednice Vlade, Ane Brnabić. Ne zato što smo mi ni drugarice, ni kume, nego zato što od vas očekujem da sada, potpuno svesni šta nam se dogodilo, sednete kao Vlada, promenimo sve zakone, vratimo ovaj sistem u normalu, da onda sednemo kao narodni poslanici i razgovaramo i o tome.
Nisam ja neko ko ovde traži ukidanje prava deteta. Ja sam neko ko ovde traži da ne okrećemo ove stvari na glavu, da se ne ponašamo kao u crtanom filmu – slatka, mala izvrnuta torto ovde ne stoji kao teza. Na nju nemamo pravo.
Razgovaraćemo kada budemo pričali o drugoj tački dnevnog reda i o onim nekim osetljivijim temama, temama koje se tiču televizijskih sadržaja, ali gde smo mi opet u svemu tome? Gde smo kao roditelji u svemu tome? Na nivou Pepa praseta sa „Jutjuba“? Kako smo ispustili da pričamo neke pričice i bajke svojoj deci? Za čim to žurimo? Sad će mi neko reći – teško se živi i žuri se za zaradom. Tako je.
Međutim, roditelji nemaju u ovom trenutku ni prava ni izgovor da optuže bilo koga pre, nego sebe. Kada to kažem ne mislim svi. Roditelji su i roditelji ovog dečaka koji je trčao po celoj školi, ali roditelji koji su propustili da u odrastanju… Tu je dr Dana Grujičić, ona to razume bolje od mene, ona to poznaje sa pozicije stručnjaka. Kako je moguće da kao roditelj ne prepoznate ovakvu anomaliju kakvu je dečak izvesno imao? Da li to znači da samo niste obratili pažnju? Da li to znači da vas se nije ticalo? Zašto guramo glavu u pesak ako je to tako?
Nije moja težnja da na ovoj sednici sada primarno optužim roditelje malog Koste, ali ne mogu da budem odgovorna prema sebi, ni prema vama, ni prema građanima Srbije ako to ne uradim.
Ja neću uopšte da tražim, ni da glasam za ostavku Bate Gašića, ali ću da tražim da po hitnom postupku uhapsite ubicu iz Priboja. Nađite ga. Ja znam da to nije lako. Nađite čoveka koji nam je napravio još jedan problem u problemu. Danas je u Priboju sahrana tog mladog čoveka i stoga će se naći neko ko će sa zadnjom namerom probati da objasni da to nije kafanska svađa i tuča, nego da ima ko zna koji motiv. Saučešće i toj porodici.
To je zadatak policije i zato, ministre, nađite njih, nađite sve one koji su sebi dozvoli luksuz da njihovo ludilo ispliva u protekle tri nedelje i svima nama, žao mi je što nema ministarke kulture i ona nam treba, da probamo da se dogovorimo u kom smeru da idemo dalje po pitanju medijskih sadržaja.
Kako da promenimo naslovne strane novina da možemo po njih da pošaljemo dete od šest i sedam godina? Dete koje ume da čita, ako ga danas pošaljete na kiosk po novine, rizikujete da pročita ono što ne želite da sa toliko godina zna. Zašto je sve postalo senzacija i zašto smo pristali na senzaciju? Jel možemo to da promenimo sve zajedno ili moramo i dalje da merimo krvna zrnca jedni drugima potpuno nesvesni da samo dodatno pravimo problem svim građankama i građanima Republike Srbije.
Nisam ja najveći pacifista među vama, ali sam danima posle, pre svega masakra u Ribnikaru, a onda i tragedije u selima kod Mladenovca i Smedereva, razmišljala kako smo do toga došli, šta se dogodilo, zašto odjednom sve to što je psihička nestabilnost izlazi na površinu, koliko motivišemo pričama o svemu što se desilo, koliko smo svaki put kada smo objavili najbrutalnije vesti o tome da je neko ubijen, silovan, prebijen, šta god, motivisali nekog drugog da i on to može samo zato što bi želeo na naslovnu stranu.
Možda je to put. Jednom davno mi je jedna doktorka rekla da u jednoj zemlji Evrope kada su shvatili da je porast nasilja toliki prekinuli su da o nasilju izveštavaju. To je posle tri meseca pokazalo rezultate u smanjenju broja takvih slučajeva. Možda je i to pravac.
Ovo sve pričam samo kao ideje, jer da imam rešenje ne bih ni čekala Skupštinu, izašla bih, popela bih se pa bi vikala na sav glas da imam rešenje. Nema ga niko od nas ko ovde optužuje i Vladu i ministra i predsednika. Sve smo čuli. Od svega sam se u prvom danu branila replikama. Kojekakve budalaštine su spočitane SPS, vladajućoj većini. Onda sam odlučila da više neću ni da odgovaram, jer kad god odgovorite, čini se da ono što je rečeno ima smisla, nekad je i bolje da pustite da o tome sudi vreme.
Svima će jednog dana da nam sudi vreme i za ono što smo uradili i za ono što nismo. Jedini aplauz koji je u ovoj sali trebao neko da dobije je ovaj dečak čije ime ne znam, ali mi je zaista ostao najsvetlija tačka ovog doba u kome živimo.
Njega treba pustiti, možda on neće biti jednog dana ni lekar, ni doktor nauka, završiće možda neku školu koja je neka zanatska, biće možda majstor za ne znam šta, ali će uvek biti dobar čovek i uvek će biti neko ko zna šta je porodica i uvek će biti neko ko zna šta su mu obaveze i uvek će biti čovek koji će staviti one koje voli ispred sebe.
Hajdemo da vratimo ljudima tu ljubav koja se negde izgubila u trci za materijalnim vrednostima. Nekad te materijalne vrednosti ne znače ništa i u većini slučajeva, nažalost, ne znače apsolutno i slovima ništa.
Vršnjaci, konačno i to kako smo doveli decu do faze da jedni druge diskriminišu na najbrutalniji način. Nikada deca nisu bila milosrdna i kada smo mi bili mali bilo nemilosrdnih karakteristika, ali kada za to čuju roditelji nisu išli da se svađaju ni sa direktorom škole ni sa mamom i tatom onog drugog, nego su grdili svoje dete. Kako smo došli do toga da imamo devojčicu koja je romske nacionalnosti da joj drugari donesu bakarnu žicu i objasne joj da su tako hteli da joj pomognu? Odakle deci priča o tome da je bakarna žica nešto što pripada Romima? Naša je to priča. Deca kopiraju samo ono što mi radimo. Zato je krajnje vreme da prestanemo da radimo stvari koje ne idu u prilog nikome od nas, našim porodicama, našim roditeljima.
Prestanimo da radimo još jednu stvar, koliko god je teško biti opozicija, koliko god postoje ambicije da se dođe na vlast, za to postoji način. Znam da većina vas pamti 5. oktobar i vidim da je većina vas zaboravila da se pre 5. oktobra desio 24. septembar, neki izbori koji su doveli do rezultata da je to bilo prilično blizu, da ja sada ne komentarišem i ne izazivam one reakcije koje bi mogle da se dogode.
U tim okolnostima 5. oktobar i ako je bio ružan i nije doneo ništa dobro, nemojte da se zanosite, to ova distanca pokazuje, ima smisla, ali sa pozicije sa koje smo, opet našom greškom i zato smo krivi gospodo iz vladajuće većine, smanjili cenzus na 3% da danas pričamo o 5. oktobru sa pozicije nekoga ko ima podršku 3,5% građana. Hajde da i o tome razmišljamo racionalno.
I nemojmo da ljude koji nas poštuju, koji vas vide kao budućnost, nije pošteno obmanjivati ih. Nije pošteno obećavati ono što kasnije e može da se pretoči u dnevni red Skupštine. Vi odlično znate o čemu ja pričam. Vi odlično znate kakve smo polemike imali. Pre nego krenemo sa nekim javnim proglasima, sa nekim pozivima, hajmo da prvo vidimo šta je zakonski i šta je po Poslovniku. Po Poslovniku je najpre da budemo ljudi svesni odgovornosti koju smo dobili sa titulom narodnog poslanika, pa onda sve ostalo.
Ako to nismo u stanju, onda ova sednica ni ne treba da se završi. Hvala vam.