Hvala.

(Zoran Lutovac: Replika, molim vas. Priručnik ima 307 strana, a ona govori o 50 strana, nema pojma o čemu pričam. Predsedniče, ona govori neistinu.)

Hvala. Dame i gospodo, predstavnici Vlade, dakle, nakon ove strašne tragedije ni novi DSS ni POKS se nisu oglašavali. Smatrali smo da nije bilo vreme za nekakve političke govore. Situacija je bila izuzetno teška, hteli smo da prođe određeno vreme i držali smo se jedne stare izreke koja kaže - ako ti reči nisu pametnije od tišine, bolje da ćutiš. Nismo ćutali, ali nismo imali pametnije reči i pametne reči da kažemo u ovom trenutku.

Gospođo Brnabić, ovih 20 dana u gotovo svakoj situaciji vaše reči nisu bile pametnije od tišine. Ne znam kako drugačije da objasnim ono što ste izjavljivali, ono što ste objavljivali na medijima i ono što se desilo ovde u petak. Da možete drugačije, ja sam siguran. Ne znam zašto to niste uradili. Vi ste ovde u petak rekli nešto, ja to neću ponoviti, nemam takav manir, to nije u redu, napravili ste veliki prekršaj i za to treba da snosite političku odgovornost, jer je to bilo ispod nivoa vaše funkcije, to je bilo ispod nivoa dostojanstva ovog doma, ispod nivoa trenutka u kom smo se svi našli. Vi tu imate najveću odgovornost i zbog toga treba da podnesete ostavku na mesto premijera. Mislim da će to biti lekovito za naše društvo i mislim da je jedina stvar sa kojom se slažem sa vama u vašem govoru od petka je to da se vlast menja na izborima.

Dakle, nama jesu potrebni izbori na svim nivoima, zbog toga što i jesmo u određenoj političkoj krizi. Ta politička kriza je izazvana delimično, moram da budem potpuno pošten, i vašim pogrešnim potezima, zbog toga što ste rekli nešto što ne bi trebalo da se kaže i što je u delu javnosti nekako shvaćeno kao politizacija čitave ove priče. Rekli ste da sistem nije zakazao. Niste to mogli da znate posle jednog dana. Ja ću kasnije oko ovog izveštaja da pokažem zašto mislim da postoji mogućnost da je sistem zakazao. Mislim da je trebalo da vodite računa o tome i da bi primerenije bilo reći da ćete ispitati da li je sistem negde zakazao.

Mislim takođe da ne bi bilo ljudski, s naše, s moje i s bilo čije strane, da kažem da ste vi krivi za ovo što se desilo. Ne. Niste krivi. Vi niste povukli taj obarač i vi niste krivi za ovo. Ali ste odgovorni za nešto drugo, i to najodgovorniji, zato što ste među prvim ljudima u ovoj državi, za ono što imamo u ovom sistemu, a to je kriza vrednosti. Ovaj sistem je, nažalost, postao sistem potpuno poremećenih vrednosti. Idoli u našem društvu, heroji u našem društvu, oni koji se promovišu jesu pevačice sumnjivog morala i kvaliteta, prostitutke, kriminalci i ubice. I to je na sve strane tako, nažalost. Ja bih voleo da nije. To ne znači da su oni idoli svima, naravno da nisu. Ovde ima mnogo kvalitetnih i dobrih ljudi, mnogo dobre dece i ta deca su primer, naravno.

I da ne kažem da je sve loše. Ako već niste bili sigurni kako treba da se nosite sa ovom krizom, imali ste primer u sopstvenoj Vladi, gospođu Grujičić. I izjavama i delovanjem ona je pokazala kako to treba da se uradi. Moram priznati da manje od toga nisam ni očekivao. Takođe, kao dobar primer želim da pohvalim i lekare i prosvetne radnike, koji su sigurno svojim delovanjem smanjili broj žrtava ove strašne, strašne tragedije. Ali moramo da se zapitamo svi gde smo pogrešili.

Rekli ste – treba da delimo odgovornost. Gospodin Gašić je to rekao. Ima tu istine, gospodine Gašiću, ali mislim da to nije u redu da kažete. Znate zašto? Vi ste 11 godina na vlasti. Vi kažete da je sve dobro u društvu što ste uradili plod vaše odgovornosti, onoga što ste vi uradili, ono što je Aleksandar Vučić uradio, napravio Hram Svetog Save, napravio puteve i bilo šta slično. U redu, a da li postoji i neka odgovornost?

Mislim da nije u redu da sad odgovornost prebacujete na nas. Ja je prihvatam. Svi smo krivi za to stanje u društvu, za taj jezik, za taj govor mržnje. Vi ćete nam reći verovatno u odgovoru kako smo mi hteli ovde da linčujemo predsednika. To, naravno, nije tačno. Verujte mi, to nije tačno. Taj incident se desio, molim vas da se saslušamo, taj incident se desio, ali nismo hteli da linčujemo predsednika, nikad, nijednog trenutka. Taj incident je nastao onog trenutka kad je vaš poslanik gurnuo našeg predsednika. Mi jesmo bili gore i mi smo napravili prekršaj, nesporan prekršaj, nismo bili tamo gde je trebalo da budemo, kao reakcija na nešto, ali to je izuzetak, gospodo i dame, u našem ponašanju, izuzetak.

A ja sam pratio parlament od 90-ih godina, imam dovoljno godina, postoji samo jedno pravilo, jedna konstanta u tom ponašanju, počev od mahanja pištoljem, od polivanja predsednika Skupštine, od čupanja kablova, od čupanja mikrofona, bacanja cipela, valjanja po podu. Ko je ta konstanta? Ja sam siguran da znate. I onog trenutka kada ste došli na vlast, a 11 godina ste na vlasti, morali ste da se promenite. Na tim izborima, ko god da bude pobedio, uopšte nije to sad pitanje ovde, taj koji bude pobedio mora da promeni sistem vrednosti u ovom društvu, mora da počne da se ponaša normalno i na uvredu da ne odgovara sa tri uvrede, jer je to loše. To možda donosi neki politički poen, u redu, ali to je loše za naše društvo. Odosmo dođavola, neće nas ostati.

Dičimo se putevima, auto-putevima, ne znam, fabrikama. Pa ko će da radi u tim fabrikama ako, što reče gospodin Jovanov, izazovemo građanski rat? Moramo biti odgovorni za reč koju kažemo, to je strašno, strašno važno. Takođe moramo biti odgovorni za nešto što je, nažalost, ovde tradicija, a to je da je stranačka knjižica iznad znanja, iznad kvalifikacija. I onda se pitamo kako je primljen, ja ne mogu da kažem čovek, na mesto da radi sa našom decom. Samo zato što je bio član neke stranke, nije imao kvalifikacije, i ispalo je da je pedofil.

Ne mogu da tvrdim da ste vi znali da je on pedofil. Niste znali da je pedofil sigurno, ali ste znali da nema kvalifikaciju. To je jako, jako loše.

Sada, sa ovim mitingom takođe pokazujete nešto što je nekako postao standard. Vi nikada ne smete da pokažete slabost, ali ste slabost pobrkali sa pristojnošću, pa ste često u vašim izjavama nepristojni. Zašto to kažem? Zato što ljude koji su na mitingu nazivate, kako ste rekli, lešinarima i hijenama, ruljom koja hoće da ruši vlast. Pa, ti ljudi nisu rulja, oni su izašli zato što su osetili, nakon velike tragedije u našem društvu, određenu potrebu da nešto urade, da nešto promene, da kažu svoj stav, da kažu – ne možemo više da živimo u ovakvoj mržnji, u ovakvoj agresiji, da se međusobno vređamo bez ikakve potrebe.

Nema potrebe za tim, to ne postoji nigde. Nigde. Sad vi na taj miting, šta radite, zovete ljude sa raznih strana. Zovete ih telefonom. Neke u određenim javnim preduzećima prisiljavate da dođu na taj miting. Verujte mi, nažalost je tako.

Ovde imam pismo. Vi kažete da to ne radite. To radite i kada skupljate kapilarne glasove. Znam, radio sam u jednom, znam kako to izgleda. Znam kako to izgleda. Mene, naravno, niko nikada nije pitao, znali su ko sam, pa jednostavno ne bi bilo primereno, ali radite to. To je pogrešno, ljudi. To je pogrešno.

Ovde imam pismo iz 2018. godine Bogoljuba Miloševića. On je nastavnik u osnovnoj školi bio. On je bio prisiljen. Znači, dobio je naredbu od svoje direktorke. Neću pročitati njeno ime. Rekao je da ne želi da ide na miting u Kosovsku Mitrovicu jer nije podržavao politiku predsednika. Ne želi da ide pod prinudom, jer odlazak na miting treba da bude odraz moje dobre volje, a ne naređenje.

Radite pogrešne stvari, znači, kad pozovete ljude, ovde reagujete vrlo često kada mi kažemo – nećete večno vladati, doći će do smene vlasti. Vi reagujete na to kao na pretnju. Jel tako? A, kada neko nekom u nekom određenom javnom preduzeću kaže – bilo bi dobro da dođeš na miting, znaš ti si primljen na privremeno-povremene ili određeno vreme to onda nije pretnja? Ja mislim da je to pogrešno.

Ove ljude koji su na ulici sa ove druge strane, kako vi kažete, a ja mislim da smo svi ista strana, ja mislim da ovi i mi ovde i vi sa druge strane podjednako volite državu, podjednako, samo nešto je, neki problem je u komunikaciji. Vi morate da rešite taj problem, vi ste vlast. Vi ste vlast. Jel vidite?

Šta je još problem? Biće priča o REM-u. Pogrešan sistem vrednosti, pa kažemo – na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom udeo naučno-obrazovnog programa je 0,17%, na drugoj je 0,002%. Kad sam ja bio dete ja sam gledao nešto što se zvalo školski program. Taj školski program je bio sjajan. Tu su bile emisije koje sam ja voleo – „Opstanak“, „Ne pitajte mene“. Ja sam odrastao u tom sistemu vrednosti. Ja sam odrastao u sistemu vrednosti, i to treba da promenimo, gde su profesori u školi svoju decu učili vrednostima, gde su profesori u školi vaspitavali decu. Kad to ne može roditelj kod kuće onda to profesor radi u školi pa mu kaže šta je dobro, a šta nije dobro. To je predlog.

Moramo da vratimo taj sistem obrazovanja gde su naši prosvetni radnici mogli da kažnjavaju tu decu ako su loša, na određeni, naravno, primeren način. Mi smo to izgubili, mi smo izgubili one osnovne vrednosti. Za to smo svi krivi, ali vi ste 11 godina na vlasti. Vi ste taj sistem vrednosti gajili. Mislite da vam to donosi određeni procenat, da je to dobro za stranku. Nije. Možda jeste za stranku, ali nije za društvo u celini.

Da se vratim na ovaj Izveštaj. Taj Izveštaj je nekako, po mom mišljenju, idealan. Znate zašto? Zato što su mere intenzivirane, vraćeno je… Rekli ste inače dva podatka u dva dana. Mislim da je danas preko 30.000, a vi ste prošli put rekli, gospođa Brnabić je rekla 23.000, vi ste rekli 23.000. Ne znam gde je nastala ta razlika, ali manje je važno.

Znači, ovako kaže, smanjena su krivična dela, smanjen broj saobraćajnih nezgoda, rasvetljena su sva ubistva, sva silovanja. Nekako, kao sve da je idealno i u ovom izveštaju nema odgovora da li postoji neka greška u nekom delu sistem bezbednosti. Ne znači da ste vi direktno odgovorni za to, a ja mislim da postoji greška. Ja imam ozbiljnu nedoumicu da li je ovo možda moglo da se spreči, posebno ovo u Mladenovcu.

Što se ovog prvog slučaja tiče, imate dečaka od 13 godina koji je za dva minuta, inače to vam je greška u sistemu, gospodine Gašiću, podatke koje ja imam, ja sam dobio iz medija, a vi ste rekli – ne mogu da kažem podatke zbog toga što je istraga u toku. Kako su procurili ti podaci u medije? To je greška u sistemu, ne znači da ste vi dali te podatke, naravno.

Dakle, kako je moguće da dečak za dva minuta ispali, ja ne znam koliko, preko 50 metaka, uradi to što je uradio. Promeni četiri šaržera, četiri okvira municije ili pet, iskoči kroz prozor, pozove policiju i sve to za dva minuta. Taj dečak je bio ozbiljno utreniran, ozbiljno. To je moja nedoumica. To je moja sumnja. Ko je njega trenirao? Gde je on trenirao? Gde je naučio tako da puca? Kažete, u nekoj streljani. Moguće je, ali on je morao intenzivno da trenira u toj streljani. Kako se nije upalila neka crvena lampica kod ljudi u toj streljani da vas obaveste? Šta se dešava? Ako nije bila streljana, ako je bila neka poljana, od kud mu municija? Dakle, to su legitimna pitanja, a mi nemamo odgovore. Znači, moguće je da je sistem pogrešio. Nisam siguran da jeste, ali moguće je.

U drugom slučaju, sumnja je još veća. Vi ste rekli da ste podneli prekršajne i krivine prijave protiv tih ljudi. Vi ste rekli da ste zaplenili veliku količinu naoružanja koje su oni imali, u nekoliko navrata. Da li je tako? Da li je te ljude neko štitio iz sistema bezbednosti? Ne znam, samo postavljam pitanje. Da li je istina da je otac radio u sistemu bezbednosti? Da. Da li je bilo političkog uticaja? Na kraju, pošto ste rekli da je 13 dana kritičnih nakon prve tragedije i prvog incidenta, da li je bilo logično da oni ljudi kod kojih ste već zaplenjivali oružje, a to su bili ti ljudi iz, ne znam kako se zove to mesto, taj mladić koji je ubio u Duboni i u Malom Orašju, da pošaljete neku patrolu da vidite kakva je situacija?

Samo iznosim pitanja na koje nemam odgovore. Ne kažem da ste vi direktno krivi ili odgovorni. Drugo, ne kažem da ste loše uradili nakon toga što se desilo. Ne, uradili ste dobro, poslali ste policiju, sve je u redu, ali negde mi se čini da u tom sistemu bezbednosti možda je bilo neke greške.

Tu na kraju dolazimo do onoga što meni najviše smeta, u čitavoj ovoj priči u vaših 11 godina, a to je jedan virtuelni svet, jedan matriks koji ste napravili. U tom matriksu vi nikada ni zašta niste krivi, ni za šta niste odgovorni. Vi ste najbolji, najlepši, najjači. Svaka kritika, od vas se shvati kao uvreda. To da istorija počinje od vas, to je drugi problem.

U tom sistemu, u tom matriksu, uvek vam je neko drugi kriv. Pa, su vam za stanje u društvu krivi žuti lopovi, pa su vam za stanje u saobraćaju u Beogradu krivi KentKard lopovi, a vi ste sa njima potpisali ugovor. Pa, su vam za stanje u EPS-u krivi EPS lopovi, a vi ste postavili te ljude i nikada to nisu vaši lopovi, uvek su to neki tuđi lopovi. I, za Kosovu su vam uvek drugi krivi. Pa, je ne znam, kriv Tadić, Koštunica, Milošević, sve bivše vlasti, kriv je i Stefan Nemanja, i car Lazar i carica Milica, svi su krivi, samo vi niste krivi. Niko od njih nije priznao Kosovo, niko niti radio na tome, naravno.

U tom vašem virtuelnom svetu nekako Srbija uvek pobeđuje, pet nula, šest nula, kada uhapse Marka Đurića, Srbija je pobedila, kada ne znam više ni ja, Kosovo pred Savetom Evrope, Srbija je pobedila. Sistem nikada ne zakazuje, nikad. Uvek sam se pitao šta će se desiti kada se jednog dana probudimo iz tog virtuelnog sveta i dobio sam odgovor 3. maja. To je bilo strašno buđenje i ne sme više nikada da se ponovi. Mi treba sve da uradimo da se to ne ponovi. A da se to ne bi ponovilo, moramo i mi da se menjamo. I, vi da se menjate i da počnemo da razgovaramo kao ljudi. Pa, možemo se razlikovati po ovome ili onome, ali da razgovaramo kao ljudi, da se ne vređamo, jer to donosi tu atmosferu u društvu, tu agresiju. To je ono što smeta. Da ne relativizujemo tragedije. Da ne pričamo odmah u startu prvi dan da je sve u redu, jer nije u redu. Možda sistem stvarno nije zakazao, ali vi to niste mogli da znate prvi da i to je bila pogrešna izjava, gospođo Brnabić. Pogrešna je izjava bila, što ne znači da je prosvetni sistem zakazao. Ne, mislim da je on bio u redu, ali trebalo je da sagledate i ove ostale stvari.

To je moje mišljenje, to je naše mišljenje. Mnogo grešaka. Svi grešimo, ljudski je grešiti, treba ovo da uradimo nešto da se više nikada ne ponovo, a to nešto je da ne vređamo ljude koji su na ulici, da se ne vređamo na Tviteru, da ne razgovaramo sa Tviterom.

Ako hoćete, jedan od poteza koji možda treba da se uradi je malo veća kontrola sadržaja na internetu koji se prati. Znate, ako neko prati, recimo, i pokušava na internetu, na Guglu da pronađe dečiju pornografiju, to treba da bude strogo zabranjeno i da se prati od strane ljudi koji bi trebalo time da se bave. Ne znam da li to postoji, ali mislim da bi bilo lekovito za naše društvo.

Sve ovo što sam rekao, nisam rekao zato što mislim da ste vi za sve krivi u društvu, niti za sve zaslužni, niti smo mi za sve krivi, niti za sve zaslužni. Moramo zajedno da radimo na ovome, svi zajedno, ali pre toga moramo da se pomirimo, pomirićemo se ukoliko raspišete opšte izbore na svim nivoima, da pokušamo da nađemo to rešenje, da zaustavimo i jedan ovaj vaš miting, koji je potpuno besmislen i nepotreban u ovom trenutku i da idemo da kao ljudi razgovaramo o budućnosti. Toliko.

Gospođo Brnabić, ja nisam govorio ni sa kakvih visina Olimpa već u skladu sa trenutkom, sa situacijom koja je i trudio sam se zaista da budem maksimalno korektan.

Preuzeo sam potpunu odgovornost da i mi kao opozicija takođe imamo određenu odgovornost za ono što se desilo i nastaviću u skladu sa tim.

Vi zaista niste rekli da je neko rulja. Zaista niste rekli da je neko rulja, ali mogu na isti način vama sada da kažem – zašto niste reagovali kada je vaš domaćin u emisiji to izjavio, zašto to niste osudili. Ne mislim, nije ni trebalo da osudite. Vi niste rekli. Vi ne snosite odgovornost za to, ali snosite odgovornost za lešinare i hijene. Ja mislim da je to pogrešno u društvu.

Sada bih mogao da vam odgovorim na ovo sa falsifikatima na isti način na koji vi nama odgovarate – a ko bolje, sada parafraziram, ko bolje zna o falsifikatima nego vlast koja ima jednog ministra koji je falsifikovao doktorat? Mislite da je to način na koji treba da razgovaramo sada u ovom trenutku? Ja stvarno ne mislim, ali iskreno ne mislim.

Znači, nemam nikakav problem da kažem – svi smo odgovorni, ali vi ste 11 godina na vlasti i nosite odgovornost za određene probleme u društvu. Jedan od tih problema je i agresija. Za agresiju nismo odgovorni mi.

Kažete – Miloš je skinuo kravatu. Jeste skinuo kravatu zato što je čovek koji ga je napao, a on je vaš poslanik, hteo da ga povuče za kravatu. Nije mu palo na pamet da se obračuna sa predsednikom države koji ga je kasnije, dva minuta kasnije, nazivao kriminalcem.

O saplitanju koje se desilo pre toga nisam govorio jer Miloš nije ni reagovao. Imao je dovoljno dostojanstva da ni ne reaguje na to saplitanje od strane jednog narodnog poslanika.

Stvarno ne mislim da treba da razgovaramo na takav način. Treba da spustimo tenziju i zato sam govorio ovako kako sam govorio.

Hvala.

Mislim da ste povredili član 106. u slučaju kada je govorio gospodin Olenik, jer je on jasno pokazao da govorio o temi dnevnog reda koja nema nikakve veze sa današnjim dnevnim redom. To je pod jedan.

Pod dva, izjavio je da smo u petak glasali o Kosovu. Mi nismo glasali o Kosovu, mi smo glasali o Izveštaju. Molim vas da ga opomenete da zna da govori o nečemu…

Ja sam se javio, ali ste vi dali…

Ja vas molim da reagujete.

Hvala.

Hteo bih samo da pojasnim. U pitanju je opet član 106.

Gospodine predsedniče, mi svaki dan imamo vrlo sličan problem. Dakle, ukoliko je bilo nešto, ako možemo da se saslušamo, molim vas, ako je bilo nešto sporno u govoru prethodnog govornika, mislim da je vaša dužnost da ga opomenete. To nije dužnost vladajuće većine jer i oni krše time, tačnije i vi, član 106.

Ukoliko nije bilo ništa sporno, onda vladajuća većina mora da bude opomenuta zbog toga što krši ovaj Poslovnik. Znači, ne radi se ovde o tome da li se slažemo ili se ne slažemo sa tim što se govori, nego se radi o principu, o principu vođenja sednice.

Jeste, gospodine, zaista je tako. Znači, ne radi se o tome da li je neko u pravu ili nije u pravu kada iznosi to što govori. Ako imamo vređanje, to treba da se zaustavi. Molim da reagujete na vreme. Eto, samo toliko. Hvala vam.

Dakle, u pitanju je član 106. Niko ne može da govori, da prekida govornika, niti da ga opominje, osim vas, gospodine predsedniče.

U toku govora Boška Obradovića sa one strane bilo je zaista histeričnih, ali zaista histeričnih reakcija na ono što je on pričao. Morate da nam dozvolite da kažemo ono što imamo da kažemo, kako god, da li se to vama sviđa ili ne sviđa, to nije problem. Ničeg ovog ne bi bilo da poštujete samo Poslovnik. Znači, mi imamo prednost. Niko neće gospodinu Vučiću da ospori pravo da kaže to što hoće. On, naravno, je 10 puta ovde ispred nas. Ali ne možete vi nama, na osnovu ovog Poslovnika imamo pravo da reklamiramo povredu Poslovnika, a mislim da je potpuno opravdano to što sam uradio i što sam reklamirao, zbog toga što nismo mogli, ne samo mi, nego gotovo niko u sali, u pojedinim trenucima da čujemo Boška Obradovića.

Smatram da to nije u redu i smatram da treba da glasamo o ovome. Hvala.

(Boško Obradović: Povreda Poslovnika. Samo poštujte Poslovnik.)

Hvala, gospodine predsedniče.

U pitanju je član 107. Dostojanstvo Narodne skupštine.

Moram radi istine da kažem. Znači, zaista nama nije cilj da pravimo bilo kakav cirkus. Mi smo izašli na konferenciju za novinare, a vi ste nekoliko puta ponovili da smo izašli na ručak. To nije u redu. To nije korektno. To vređa naše dostojanstvo. To zaista nije u redu.

Znači, vi ste izneli nešto što je neistina, da ne kažem neku grublju reč, a time ste povredili član 107.

Tako je.

KadA smo izlazili...

Jel nemamo pravo na vanrednu konferenciju za novinare?

Zašto vi nas optužujete da smo uradili nešto što nismo? Zaista nije u redu… (Isključen mikrofon.)

Hvala vam.

Ja nisam mislio da se javljam, ali moram radi istine da kažem. U Srebrenici nije bio genocid i nije se desio genocid. To je dokazala i Komisija gospodina Gideona Grajfa. To je bila nezavisna komisija. Za razliku od toga u Jasenovcu se jeste dogodio genocid, logor Jasenovac u NDH. Podsetio bih vas da je u Drugom svetskom ratu milion i 150.000 Srba, najmanje, izgubilo život i da su najveći broj njih ubile ustaše u sistemu logora Jasenovac.

Preporučio bih svakome da pročita knjigu koju je o tome upravo ovaj čovek, Gideon Grajf, koji je verovatno jedan od najpozvanijih ljudi da govori o toj temi, veliki stručnjak za genocid. Zaista bih preporučio svakome da to pročita, da se upozna sa terminom i da se upozna sa onim što jeste genocid.

Dakle, Srebrenica nije genocid, radi istine mora da se kaže. Eto, to sam želeo, neću oduzimati više vremena. Hvala vam.

Hvala, predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici.

Krenuo bih od onoga što, čini mi se, pogađa sve nas u ovoj Skupštini, a to je način sazivanja sednice. Ovo je sedmi put da imamo sednicu po hitnom postupku. Mislim da nijednom nismo imali sazvanu sednicu drugačije. Mislim da je to izuzetno loše. To je loša praksa. Vi ćete reći da vi imate pravo na to i to nije sporno. I da je i pre to rađeno, ni to takođe nije sporno.

Međutim, gospodin ministar Martinović je rekao jednu vrlo pametnu rečenicu. On je rekao, sada ću citirati: „Ne možete svojim pravom da ugrožavate prava drugog“. Čini mi se da je to upravo ovde slučaj. Znači, vašim pravom da sazivate svaku sednicu po hitnom postupku vi vrlo često ugrožavate prava poslanika opozicije da daju neke svoje zakonske predloge i da menjaju tačke dnevnog reda. To nije jedini problem u čitavoj ovoj priči.

Problem koji imamo je i problem oko nekih zakona koje mi ne možemo na neki ozbiljan način da sagledamo zbog toga što nemamo dovoljno vremena u diskusiji, ne možemo da se osvrnemo na njih, pa onda ti zakoni prođu, pa onda dođe do predsednika države, pa ih onda predsednik države vrati. To se nije dešavalo sada u ovom sazivu, ali se dešavalo ranije, čini mi se u prošlom sazivu dva puta. To je loše i to ostavlja jednu lošu sliku o radu parlamenta i o nama svima zajedno. Mislim da bi bilo dobro da sednemo da pokušamo da se dogovorimo zbog toga što nam svaka sednica liči jedna na drugu, svaka je ista, uvek su iste stvari i uvek su iste priče i mislim da bi trebalo da pokušamo da to zaustavimo, da nemamo ovakve hitne postupke i da razgovaramo na jedan drugačiji način.

Nadovezao bih se na ono što je rekla gospođa Paunović i slažem se potpuno, u smislu da treba da promenimo način ponašanja svih nas u Skupštini. Kažem svih nas, znači ne isključujem ni nas, zbog toga što stalno ovde čujemo optužbe.

Mi na svakoj sednici imamo Belivuka, sad smo čuli i za nekog Moravu, za ljude koji nisu ljudi i na kraju se optužujemo međusobno da smo kriminalci. Onda se postavlja pitanje – kako funkcioniše naša država kada u ovoj Skupštini sede kriminalci? To je onda i poruka i narodu Srbije da mi nismo ozbiljna država, da naše institucije ne funkcionišu kako treba. Ne mislim ja da su ovde kriminalci, ali trebalo bi da prestanemo da pričamo takve stvari, da počnemo sa nekim makar minimalnim uvažavanjem da se odnosimo jedni prema drugima.

Sve ovo pričam zbog onoga što sam juče video, a to je tih 500.000 ljudi manje za ovih poslednjih 10 godina, tu niko od nas direktno nije kriv. Tu nije kriva ni ova vlast, ni bivša vlast, to su neki tokovi u svetu koji se, nažalost, dešavaju, ali treba da uradimo sve da se to ne dešava. Dobar deo tih ljudi je otišao ne zbog toga što su bili ekonomski pogođeni, nego zbog toga što mi i dalje u Srbiji nismo uspeli da napravimo neko društvo pozitivne selekcije. Mi od 1945. godine imamo negativnu selekciju. Mi od 1945. godine imamo ono što danas zovemo „partijsko zapošljavanje“ i nismo uspeli to da promenimo, svi zajedno. Ne krivim vas iz vlast ili nas iz opozicije, svi smo zajedno krivi za to, neko više, neko manje, ali bi trebalo da pokušamo to da promenimo zato što to je ono što ubija naše društvo. Kad naši ljudi vide kako to izgleda oni su razočarani, ne veruju u državu i idu tamo gde je bolje, idu tamo gde je sređenije, naravno i tamo gde je bogatije.

Mi smo predlagali, ako se sećate, ministarstvo za dijasporu. Sad na ovom popisu se vidi da je veći broj ljudi koji su poreklom iz Srbije i Srbi sada živi trenutno u inostranstvu nego što živi u Srbiji. Kada pričamo o natalitetu, veliki problem je to što mi ne možemo samo natalitetom da se vratimo na pravi kolosek i da naša država kroz 100 godina ne prestane da postoji. Potrebno je i da vratimo neke ljudi koji su otišli. Zato smo mi svojevremeno predlagali to ministarstvo. Smatramo da je bio dobar potez. Nažalost, nije prihvaćeno.

U ovim teškim vremenima, a uporedio bih to sa 1939. godinom, niko tada nije znao da je počeo Drugi svetski rat. Danas, 2022. godine, ja mislim da i dalje nismo svesni šta ovo može da bude. Mislim da i predsednik i premijerka su govorili o tome i čini mi se da su bili u pravu, o teškim vremenima koja će biti. Zbog svega toga, mi treba da učinimo našu državu boljom, na neki način, na koji možemo. To neće ići ukoliko se vi na ovakav način odnosite prema opoziciji, a i ukoliko se opozicija odnosi prema vama, po nekim pitanjima. Zato, apelujem, nije ovo nikakvo držanje predavanja, nemojte pogrešno da me razumete, ali apelujem da svi pokušamo da se upristojimo.

Što se tiče ovih samih zakona, posebno je interesantan ovaj Zakon o državnim službenicima, meni je jasno zašto se to pomera. Očigledno je da niste uspeli da ih primite na neodređeno vreme. U pitanju su, dakle, 1.000 ljudi. Ja razumem tu potrebu. Ne vidim razlog zašto je to dve godine. mislim da je godinu dana dovoljno da bismo mi onda u tih godinu dana napravili prave konkurse.

Vi ste rekli jednu stvar koja uopšte nije logična. Rekli ste da 40% konkursa propadne zato što se niko ne javi. Čekajte, meni to zaista nije jasno. To nije logično, to nije normalno, zato što su ti ljudi koji su potrebni ovoj državi, koji su zaposleni u državnoj službi, jel tako, kao državni službenici zaposleni, valjda, po nekim kriterijumima. Da li je moguće da se oni, ako odgovaraju kriterijumima, a zaposleni su, ja se iskreno nadam, možda i nisu, ja bih voleo da jesu, kako je moguće da, znači, oni se ne prijave na te konkurse? Zbog toga onda ti konkursi propadaju. Ako je to razlog, ako sam ja vas dobro razumeo, a ja mislim da jesam. Znači, potpuno nelogična situacija.

Vi ste rekli da je to zbog loših plata. Neće ljudi da dođu da rade. Pa, oni već rade tamo. Dajte bar te ljude koji rade, tih nekoliko, osam, deset hiljada ljudi, koliko je, da primimo na stalno, da njima pomognemo i da nama pomognemo ukoliko su oni zaista potrebni ovoj državi. Tu se opet vraćamo na onu priču i stalno povezujemo. Dobrim delom povezujemo i zbog toga to partijsko zapošljavanje sa pričom o javnim preduzećima, sa ljudima koji su vodili određena javna preduzeća. Onda narod, ljudi koji gledaju ovo, koji slušaju Skupštinu sumnjaju. Naravno da sumnjaju. Njima nije jasno kako je moguće da takvi ljudi bez ikakvih kvalifikacija vode javna preduzeća.

Ne znam da li se sećate, svojevremeno današnji ambasador u SAD, Marko Đurić, je postavio čoveka koji se zove Miša Vacić za svog savetnika. Evo, ja vas pitam – da li postoji jedan savetnik, bilo koga, bilo gde u svetu koji je na nivou Miše Vacića, koji nije obrazovaniji, koji nije sposobniji, koji nije završio neke škole, koji ne može bolje da pomogne čoveku koji obavlja neki posao od Miše Vacića? Mislim da je to loše. To je ono što narod vidi i onda kaže – aha, pa vi zapošljavate, on je inače vaš član, nije to sporno, ali vi zapošljavate stranački. Logično da se ta priča stalno vrti u javnosti. treba i mi da pokušamo nešto, svi zajedno, da to zaustavimo, da to ne ide tako. To je prva stvar.

Druga stvar – takse. Zašto niste stavili 2027. godinu, zašto 2023. godinu, zašto kraj 2023. godine? Šta će se promeniti u međuvremenu? Mislim da je svima jasno da RTS ne može ovakav kakav je da funkcioniše bez budžeta, bez dotacija od strane države i zašto onda to ne ide direktno iz budžeta. Zašto ta taksa pada na račun građana. Istina je, da je 2012. godine ukinuta pretplata i da je kasnije 2016. godine uvedena taksa, ali ako mi za ovih koliko je to godina, šest godina, nismo uspeli da promenimo ništa, da nađemo bolji način finansiranja, zašto onda ograničavamo na 2023. godinu, zašto nije do 2027. godine. Zašto možda ne bismo ostavili neki rok od šest meseci da se uradi rebalans, pa da kompletno to finansiranje prebacimo na budžet.

Stalno pričamo o tome kako je naš budžet razvojni, kako smo odvojili puno para za mnoge stvari i to je naravno jako dobro, ali možemo da odvojimo i za RTS i za RTV, zbog toga što to jesu javni servisi. Mislim, da su oni potreba naših građana. Ne radi se ovde o tome koliko ćemo mi gostovati na RTS-u i koliko ćemo mi biti prisutni, nego se radi o tome da imamo i kvalitetan program, i kvalitetne emisije u svim oblastima, ne samo u oblasti politike, nego u oblasti kulture, nauke i mislim da je to ono što RTS treba da bude. On ne može nažalost da bude komercijalna televizija, ne može, hvala Bogu da ima rijaliti programe, ali može da bude kvalitetniji nego sad. Znači, ja bih istakao, evo sad smo imali ovo Svetsko prvenstvo u fudbalu i bila je jedna vrlo pristojna i dobra emisija koja je bila posvećena tome, ali vi nemate na RTS-u nijednu emisiju i nijednog dopisnika iz ratnih područja, iz onoga što je danas mogući ratni sukobi. Mislim da bi to takođe trebalo, ali sve to ne može i slažem se sa vama iz sopstvenih sredstava. Dakle, dajte da predvidimo ta sredstava u budžetu direktno da ne moraju to građani da plaćaju.

Na kraju ono što, odnosno na kraju praktično svakog zakona imamo priču o usklađenosti tog zakona sa propisima EU. Nekako ispada da svaki zakon koji je usklađen sa propisima EU je dobar zakon. Ne mogu, odnosno ne delim to mišljenje zbog toga što mislim da EU dosta u poslednje vreme je bila nekorektna prema nama. Čuli smo različite izjave, pa čuli smo i od gospodina Varheljija da članstvo u EU podrazumeva priznanje Kosova i Metohije. Čuli smo to i od Olafa Šolca.

Onda se postavlja pitanje da li je zaista naš put jedini. Da li je zaista jedina alternativa koju imamo, EU. Ja mislim da alternativa je Srbija. Ja mislim da Srbiju treba da gradimo i tu se slažem kada kažete da ne treba da imamo stranog gazdu, da treba da budemo svoji na svom. Treba zaista da budemo svoji na svome, ali taj put koji nema alternativu u kome stalno idemo, je put koji smo dodatno devalvirali. Mi smo cenu Kosova i Metohije dodatno devalvirali. Mi pričamo o tome šta će se desiti i to često čujemo u medijima, ako odustanemo od evropskog puta, koliko to košta ovu zemlju, kao da smo velike, neću da kažem izraz, da ne bih uvredio nekog, vidim da je bilo velikih problema oko toga.

Znači, mi godišnje dobijamo dvesta miliona evra, neke bespovratne pomoći od strane EU. Sada ću vam ja otprilike reći kolika je vrednost samo jedne rude na Kosovu i Metohiji. Mi na Kosovu i Metohiji, naše rudno bogatstvo, naše rezerve uglja su 14 milijardi tona, a kada to pomnožite sa 20 evra, to je 280 milijardi evra, sa jedne strane. Znači, ako idemo, ako izuzmemo sve naše emotivne, svu našu emotivnu vezanost za Kosovo i Metohiju, ako izuzmemo sve naše crkve, dakle, govorimo o onome u šta stalno hoće da nas gurnu, samo o parama, to je 280 milijardi evra samo uglja. Ne govorim o plodnoj zemlji Metohije, ne govorim o drugim rudama, dakle samo uglja.

Ovih 200 miliona koje dobijamo na godišnjem nivou, da li znate koliko je godina potrebno da bi došlo do 280 milijardi? Hiljadu i 400 godina. Pa, kada oduzmemo od današnje godine 1.400 godina, vraćamo se u vreme cara Iraklija. To je ono vreme kada se pričalo da su, navodno, Srbi došli, to jest Sloveni na teritoriju Balkana, 1.400 godina i stalno pričamo o tome.

Druga priča je priča koju smo ovde često čuli, kako je, recimo, dr. Miloš Jovanović, da bi ušao na Sorbonu morao da poštuje ono što su bila pravila i to je potpuno tačno. I mi treba da poštujemo ista pravila da bismo ušli u EU i to je potpuno tačno, ali Milošu Jovanoviću nisu tražili da odseče ruku ili nogu da bi se upisao na Sorbonu, za njega su važila potpuno ista pravila kao i za sve druge studente, a nama traže da se odreknemo dela teritorije, i to najvrednijeg dela teritorije naše zemlje, da bismo ušli u EU.

Zbog svega toga mislim da treba malo i da preispitamo i naše ponašanje. Poslednje izjave predsednika države i premijerke ukazuju na jedno licemerno ponašanje, u ovom slučaju, Nemačke. Podsetio bih i na Brionsku deklaraciju, ako se sećate, 1991. godine, kada je potpisana Brionska deklaracija. Obavezala se Evropska zajednica tadašnja da neće biti preuranjenog priznavanja Hrvatske i Slovenije i šta je Nemačka uradila? Odmah priznala Hrvatsku i Sloveniju.

Nije tu gospodin Grbović kao hroničar istorije. Vratio bih nas i na 1189. godinu, kada je, navodno, potpisan prvi međudržavni sporazum između Fridriha Barbarose i Stefana Nemanje u Nišu. Šta je Fridrih Barbarosa uradio čim je prešao granicu i otišao u Vizantiju? Pa, poništio je taj sporazum. Kako mi da verujemo njimaposle svega? Na koji način da verujemo njima?

Pogledajte, pominjemo Kurtija ovde. Taj čovek je apsolutno podržan od strane pojedinih zemalja zapada. Potpuno jasno i nedvosmisleno. Dakle, ono što je važno u ovom trenutku je da shvatimo i istorijski momenat i našu evropsku perspektivu ili neperspektivu i da razmislimo o tome da li zaista naš jedini put EU ili nije.

Hvala. Ostalo vreme ću iskoristiti kasnije.