Hvala, predsedavajući.

Ovo je dosta ovako nisko bilo, ali šta da radimo. Od vas kad dobijem bar nešto, mora čovek da bude zadovoljan.

Dakle, izrazit je nedostatak usluga za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici. Ljudi nemaju kome da se obrate u zajednici, već moraju da idu u velike institucije, što često dovodi do toga da se ni ne jave.

Postoji značajan porast anksioznosti i depresivnosti kod mladih u poslednjih 20 godina. Jedan od uzroka koji se nameću kao mogući jeste nesigurnost u budućnost, bezperspektivnost, izrazit pritisak i kompetencija kojim su izloženi još od osnovne škole.

Ljudi, ovo su pitanja o kojima mi treba da razgovaramo. Ja znam da je vama dosadno, pa ja se stvarno izvinjavam što se sve ovo nagomilalo. Pa, ja bih mogao da pričam još ne 54 minuta, koliko sam pričao, nego još danima. I planiram to i da radim, odmah da vam kažem.

Ovo je važan kontekst u kome anketni odbor koji treba da radi i kada bude donosio mere koje bi trebalo preduzeti, one moraju imati na umu ozbiljnost ove situacije u oblasti prosvete, ali i socijalne zaštite i mentalnog zdravlja stanovništva. Velika je odgovornost na onima koji će činiti taj anketni odbor. Ali, ovo se radi uprkos vlasti i uprkos namerama onih koji su na najvišim državnim funkcijama i koji ponavljaju kao mantru – sistem nije zakazao.

Ali, znate šta još nije zakazalo? Njihova želja da u ovoj tragediji donesu zakone koji će ići u korist njihovim podobnim investitorima.

Za kraj, da pomenemo još nešto važno što se dešava u senci ovih tragičnih događaja, ali može imati nesagledive posledice po naše društvo.

Dok su građani u šoku, dok traju protesti i ljudi su u mislima na drugoj strani, država je odlučila da progura dva zakona kojima će sebi bliskim tajkunima napraviti neverovatno veliku korist, kao i zakon koji će privatizovati prirodna dobra Srbije, poput nacionalnih parkova Kopaonik, Đerdap, Tara, Fruška Gora, javnih preduzeća Srbijašume, Srbijavode, Nuklearni objekti Srbije Vinča.

Radi se o Predlogu zakona o planiranju i izgradnji, koji je Vlada Srbije sramno usvojila 4. maja, dan nakon tragedije u Ribnikaru, kojim se predviđa ukidanje naknade na konverziju zemljišta i na taj način sprovodi nova pljačka nad javnom svojinom, sa štetom od nekoliko desetina milijardi evra, kao i o Predlogu zakona o upravljanju privrednim društvima, koji ako se usvoji, grupa moćnika će moći da upravlja našim šumama, našim planinama, našim vodama, našim nuklearnim objektima.

Ovaj zakon predviđa da će 23 javna preduzeća u narednom periodu promeniti pravnu formu u akcionarsko društvo ili društvo sa ograničenom odgovornošću.

Da nije samo Vlada koristila trenutak u kome je pažnja zaokupljena tragedijom, govori nam još jedan pokušaj gradskih vlasti Beograda i gradonačelnika Aleksandra Šapića da u prvim satima isteka žalosti njegove službe još jednom napadnu Savski nasip i pokušaju njegovo bušenje. Na sreću, građani su i ovo sprečili.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Izvinite, ako ne može predsednik da vas zamoli, evo ja ću vas zamoliti da mi dozvolite da stvarno završim. Hvala vam.

Toliko ste pričali na prethodnim sednicama, dozvolite mi da završim. Smatram da su ovo važne stvari. Stišajte se, umirite se, zaustavite mašineriju mržnje i nasilja koju sprovodite svaki dan. Hajde da čujemo, imam nešto lepo za kraj da vam kažem.

Dakle, da stanemo za sada. Biće prilike, gospodo, da još pričamo na ovoj sednici, a za kraj ovog današnjeg obraćanja želeo bih da završim sa jednim citatom, i to sa citatom jednog šljama, kako vi nazivate glumce.

U jednom intervju, na pitanje novinarke: „Postoji li neki zajednički imenitelj oko kojeg bismo se morali okupiti i ujediniti, glumac Nemanja Oliverić odgovara: „Postoji, naravno, i uvek je postojao, to je ljubav, to je početna tačka svega. Mora da postoji ljubav koja prerasta u jednu vrstu odgovornosti i prema drugoj osobi, prema deci, prema partneru.“ Dozvolite mi da ja na ovaj njegov citat dodam da ta ljubav mora da postoji i prema društvu i prema državi, jer dete koje oseća ljubav, koje ima ljubav, i koje prima ljubav, rado je daje i deli, jer zna šta je ljubav. Dete koje nema ljubav traži je. Hajde da učinimo sve da naša deca imaju ljubav, da bi je davala i delila. Hvala vam.

Kada druga strana pokušava da bude šaljiva, to stvarno tužno izgleda, ali ja ne bih da ulazim u to.

Hteo bih da odgovorim gospodinu Arežini, pošto ne znam šta da odgovorim na ovo drugo.

Gospodine Arežina, ovo je gospodin Dačić sa pištoljem. Ovo je gospodin Bajatović sa pištoljem. Dakle, ja ne tvrdim ništa drugo sem da ovo nije u redu. Ja ne govorim da su ovi ljudi odgovorni za ove stvari koje su se desile. Ali, od vas kao predstavnika vlasti očekujem da ne relativizujete stvari, već da kažite da nasilje u ovim programima nije dobro. Da podsetimo i na pištolj glavnog urednika Milomira Marića, i to da pokažem, u ovom program, ne treba to da relativizujete, nego da kažete da to prosto nije prihvatljivo, a sad ću vam reći zašto.

Vi i ja možemo o tome da debatujemo koliko god hoćete, ali ću vam reći, zato što to pokazuju istraživanja. To nije dobro, podstiče ljude da budu agresivni, da počine zločin. To posebno važi za decu.

Naravno da ću čitati citate - 40 godina istraživanja je dokazalo da je izloženost nasilju u televizijskom programu opasno za dečije zdravlje i blagostanje.

Drugi citat – Izloženost i uticaj nasilja u medijima u direktnoj su vezi sa nasilnim ponašanjem.

Ja od vas, ljudi, ili barem onaj deo ljudi koji, eto, možda ima nekog smisla da kaže da neke stvari barem koje su se do sada dešavale ne bi trebale da se dešavaju, od vas tražim samo da one delove tog društva koje je zapalo zaista nisko osudite i kažite da to nije dobro.

Mi se nalazimo u situaciji da smo godinama izloženi nasilju sa „Pinka“ i „Hepija“. Mi bi trebali nešto da uradimo tim povodom. Molim vas, nemojte reći da je u pitanju šou biznis, jer ako je to taj šou biznis koji priželjkujete, on vam je doveo do ovoga svega, do ove nepodnošljive situacije. Hajde da to menjamo, hajde da napravimo nešto drugačije da izgleda ovo društvo. Hajde da učinimo da to društvo bude zasnovano na brizi, nezi, na obrazovanju, a ne da ovde relativizujemo… Dobro, sad pričate telefonom dok vam se obraćam, stvarno je sramota, gospodine Arežina!

(Milenko Jovanov: Reci meni, evo ja te slušam.)

Evo, pošto gospodin kojem se obraćam nije zainteresovan, bukvalno, ne mogu da verujem, gospodine Jovanov, opravdano se smejete! Hvala vam, neću više da vam trošim vreme, gospodine Arežina. Nadam se da nećete dati ovom repliku, s obzirom da ga očigledno ne interesuje šta pričam. Hvala.

Dozvolite mi da se kratko ovaj put osvrnem na prethodna izlaganja dve koleginice koje su u svemu drugačije od onoga što smo mogli da vidimo u dosadašnjem toku rasprave i da to iz sveg srca pohvalim, jer smatram da je to pravi način na koji možemo da razgovaramo.

Moram samo da dodam par stvari, dozvolićete mi, dakle, smatram da je zaista na ovom anketnom odboru jedna velika odgovornost, da su ovo neke od mera koje je moja koleginica Đorđević govorila i da ćemo imati priliku da vidimo da li će taj odbor zaista neke od tih stari i primeniti.

Pre nje je govorila koleginica koja je govorila o sistemu vrednosti koje je kod dece urušen i ako sam dobro interpretirao takođe i o tome kako pokazujemo deci pravi primer. Moram da kažem da se sa time slažem, ali da bi bilo dobro da u tim govorima naiđemo na jednu osudu onoga stanja u kome se sada nalazimo i smatram da je na pravi način podcrtana zapravo, ono što sam govorio prethodno, a to je da se uvek traži neka vrsta krivca koje je neko neimenovano telo, nešto što je potpuno van onoga što je u domašaju nečega što mi možemo da promenimo, pa tako na kraju dođe do toga da niko nije odgovoran.

Takođe, podsetio bih vas i na tu prethodnu situaciju u recimo Slovačkoj gde je nakon, a to dajem samo kao primer jer bilo je tih situacija jako puno, gde je nakon ubistva novinara su se upravo desile jedne ovakve slične demonstracije, ako ne i masovnije, ako gledamo na broj ljudi koji živi u Slovačkoj i došlo je do pada vlade i došlo je do odgovornosti ministara.

Dakle, šta je ideja sa odgovornošću ministara? Niko ne misli da su ti ljudi direktno uticali na to da neko povuče obarač ili nešto slično. Dakle, nadam se da je to svima, ko želi da čuje, jasno, ali kada dođe do ovako velikih tragedija treba se napraviti jedan rez. Dakle, neki koraci, neke odluke, strategije, razvoj tih oblasti, doveo je do toga da dođe do ovakve vrste tragedije i ono što je nama sada potrebno jeste da se hitno i odlučno okrenemo od toga i krenemo u nekom novom pravcu.

Smatram da ovaj pravac u kojem smo krenuli nije dobar, ali, evo, ukoliko budemo slušali moju koleginicu Đorđević, možda bi i mogao da bude dobar. Ukoliko bude ovaj Anketni odbor doneo mere koje bi mogle da učine da se, recimo, zaista smanji broj naoružanja ili da se zaustavi izloženost našeg društva nasilju sa „Pinka“, „Hepija“ i sličnih medija, mi bismo zaista mogli da napravimo neke odlučne mere od trenutne situacije sa nasiljem.

Ali, da se vratim na ono za šta sam se javio. Sistem vrednosti kod dece je urušen, kažete. Pa, trebalo bi možda onda osuditi kako dolazi do toga da, recimo, imamo tadašnjeg ministra Nebojšu Stefanovića ili ministra Sinišu Maloga ili gradonačelnika Aleksandra Šapića, koji su plagirali svoje doktorate. Ima tu još ljudi koji su na velikim državnim funkcijama koji su lagali o svom obrazovanju, koji su plagirali doktorate i na taj način siguran sam da ne šalju baš dobru poruku i ne prave dobar primer za našu decu.

Da bismo mogli da stvarno napravimo dobar primer našoj deci, mi moramo da kažemo da to nije u redu, a ne da se pravimo da to ne postoji i da je to prosto nešto što, eto, nama to nije važno.

Dakle, primer za decu dolazi od toga što prvo osudimo neka patološka ponašanja u našem društvu, ako to nije ovo, ne znam šta je, pa onda idemo dalje i gradimo tu budućnost. Eto, to bi bio jedan primer, a o ponašanju narodnih poslanika u ovom parlamentu i tome kakvu oni sliku daju u javnosti, spremio sam jedan opsežan materijal koji ne bih sada da iskoristim iz poštovanja prema zaista uljudnom i, po meni, adekvatnom izlaganju prethodne govornice.

Hvala vam puno.

Hvala, predsedavajući.

Ja vidim da ovde replike traju po tri minuta, postavljanje pitanja umesto pet minuta sedam minuta, kada vladajuća većina postavlja, pa rekoh, da se ne mešam, ko zna koji rekord ćemo oboriti…

Nemojte da me prekidate. Nemate vi nikakvo pravo, gospodine, dok ja pričam da me prekidate.

Nema potrebe, ništa vam nisam uputio, ne možete u sred moje rečenice da govorite.

Ne, ne možete.

Ne, ne možete.

Ovo nije povreda Poslovnika. Sebi dajete prava koja nemate.

Nema potrebe vi meni ništa da razjašnjavate. Ja se obraćam građanima. Ne treba mi vaše objašnjenje nikakvo.

Poštovani građani, moram da vam kažem nešto. Ja sam navikao, nekad gledamo sport, većina nas voli sport, pa vidite, na tim utakmicama postoje oni komentatori. Neki ljudi su izgradili svoje velike karijere, bili su bravurozni u tim komentarima, prateći fudbal, boks, košarku, tenis, razne sportove. Bili su poznati kao komentatori koji su davali neki svoj lični pečat tim utakmicama, izazivali kod velikog broja ljudi jedno oduševljenje sportom, pobedama i slično.

Ali, da će Narodna skupština da ima komentatora koji će svaki čas nešto da dobacuje, komentariše, prepričava, govori nam ko je šta rekao, daje svoje verzije onoga što je realnost, kako bi mogla da izgleda, to da bi vama nekako na neki način izmanipulisao ovo što se ovde dešava, e, to nisam verovao. Evo, danas, a bogami i u zadnje vreme, taj komentator se javlja u liku predsedavajućeg ove Skupštine. No, da se ne bavimo njime, i previše smo se njime bavili.

Želeo sam da mom kolegi Nebojši Zelenoviću ponudim jedno moguće tumačenje na njegovo vrlo dobro pitanje – zašto već danima gledamo da se u javnosti govori o svemu, osim o zahtevima protesta „Srbija protiv nasilja“? Evo i ovde smo imali prilike da vidimo koliko puta smo imali pogrešna tumačenja, izvitoperena tumačenja, bežanje od onoga što je zaista u tim zahtevima, pa smo išli od toga da neko želi nekog da ubije, pa smo išli ka Rusiji, pa smo išli ka Americi, pa smo išli ka tome da je ovde sve zahtev, o svemu možemo da pričamo, sem o onome što je zaista zahtev ovog protesta.

Gospodine Zelenoviću, želim da vam ponudim moje tumačenje zašto je to tako. Ja mislim da se ova vlast najviše, građani, plaši onoga što vi radite, što mi radimo, što zajedno stvaramo na ulici, a to je borba da dođe do raskidanja sa odvratnim nasiljem kojem je naše društvo izloženo već godinama.

Dakle, oni žele, o svemu će da pričaju, nude izbore, nude da se pregovara, nude lažne konsultacije, pozivaju na dijaloge, a u istoj rečenici govore da ste lešinari, da ste ološi, da ste najgori od svega što postoji. U istoj rečenici vam nude da biramo nova rukovodstva, premijerka ubi se nudeći svoju ostavku, samo niko je ne želi. Zamislite tu osobu bez svoje volje. Premijerka države ne može da podnese ostavku, jer joj neko ne da. Ljudi, javite hitno tužiocu, neko sprečava premijerku, ona nema svoju volju. Odmah javite neka pravosudni organi krenu da rade. Bojim se da neće biti tako, bojim se da je u pitanju nešto drugo. Žele da pobegnu od zahteva protesta, a kako ne bi bilo nikakvih dilema, šta je u tim zahtevima, da ne biste izvrtali ponovo, evo da vam kažem.

Građani okupljeni na ulicama u protestu „Srbija protiv nasilja“ zahtevaju oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje sluđuju građane i šire mržnju kao što su Pink i TV Hepi. Smenu svih članova REM-a koji svojim nečinjenjem omogućavaju nesmetano širenje mržnje i nasilja. Gašenje štampanih medija i tabloida koji objavljuju lažne vesti, podmetačine i kontinuirano kršenje novinarskog kodeksa. Smenu rukovodstva RTS-a, hitno ukidanje programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju na televizijama. Zahtevaju se i ostavke Bratislava Gašić, Aleksandra Vulina i Branka Ružića koji je već podneo ostavku. Dakle, ljudi nemojte više izvitoperavati ono što traže građani okupljeni na ulici.

Zašto mi ne možemo da razgovaramo o ovome, najbolje pogledajte kako izgledaju izveštaji vaše Vlade, REM-a i ostalih, pogledajte ko predstavlja taj izveštaj i kako to izgleda.

Umesto da pričamo o ovom nasilju koje dolazi sa „Pinka“ i „Hepija“, da kažemo svi šta imamo, da vidimo da nije možda, da ne ispadne možda da sam ja u pravu, da pored nas ima još neko ko misli da ne treba s pištoljem voditi program uživo, da možda ima još neko ovde u ovom domu ko misli da ne treba da se na televiziji prikazuje kako najbolje ubiti čoveka, a da vas policija ne provali. Ako nećete o tome da pričate, onda diskusija izgleda tako što pustite čoveka koji će sve to da izokrene i da napada svakoga ko mu se nađe u vidokrugu.

Jel to dijalog na koji vi pozivate? Ako je to dijalog na koji vi pozivate, molim vas, dozvolite mi da kažem da to nije dijalog. Ako pozivate na dijalog o tome koliko je oružja dostupno građanima, nemojte nam, brate, vređati inteligenciju da nam ministar Gašić priča da je 57.000 oružja oduzeto za šest meseci, a u prethodnih šest godina je oduzeto 11.000. Pa šta vi mislite, šta se desilo? Jel to gospodin Gašić u poslednjih pet dana postao supermen? Jel on superheroj? Kako je došao do tih cifara? Ja tvrdim ovde da je to još jedan način da se dijalog izbegne, da pobegnete i da građane ubeđujete sve vreme kako je sve u redu. E pa nije u redu, i to ne tvrdim ja, to tvrdi 100.000 ljudi na ulicama ovog grada, to tvrde ljudi na ulicama Srbije.

Da se ne bih javljao svaki čas, da se osvrnem malo i na ovoga što je govorio, predstavnik vlasti.

Dakle, gledajte, gospodo, gospodin Zelenović izneo je jedno dosta, rekao bih, važno pitanje – zašto se predsednik bije po stadionima? Zašto je na šipci? Zašto je on jedan od tih huligana? Zašto on promoviše nasilje? Zar to nije nešto što bi neko, ako ima odgovor, trebalo da ponudi? Zašto ne skoči neko od vas i kaže – ali nije tako, nije tako, Zelenoviću, ti grešiš, sve si pogrešno razumeo. Nego, šta je urađeno? Urađeno je, ja se javljam da odgovorim, a umesto odgovora – e, sada ćeš da čuješ kakav si ti u stvari. Pa nije on pitao kakav sam ja, Nebojša Zelenović, recite mi vi kakav sam ja čovek, nego je pitao nešto bi trebalo da interesuje sve ljude u ovoj državi – zašto nam se predsednik bije po stadionima? Jel ima neko da ga to ne zanima možda? Jel to nije relevantno pitanje, građani, zar ne? A šta ste vi odgovorili? Zelenović je ovakav ili onakav, on u Šapcu ne znam šta radi. Pa svakako nije to pitanje bilo. I tako vam izgleda svaki put kada bežite, kada se sakrivate, kada nemate šta da kažete.

Da vam kažem nešto i o tom mostu u Šapcu. Kada su se građani skupili da protestuju u blokadi povodom „Rio Tinta“, povodom groznog projekta koji će trovati generacije u ovoj državi, znate šta se desilo? Pojavili se neki batinaši i policija se našla, a da ne pomenem i da su se ti isti batinaši dovezli javnim automobilima iz lokalne samouprave. I gledajmo sad situaciju, s jedne strane batinaši, u sredini policija, mirni okupljeni građani na mostu, jedan vestern događaj, vestern situacija. I znate šta uradi policija? Policija se skupi lepo i pobegne. Načelnik policije naredi – sklonite se, ljudi, da batinaši biju narod, to im je posao. I znate ko jedini odgovara o tome, ko je jedini na sudu danas zbog toga? Moj kolega Dobrica Veselinović, a vidim da ima još ljudi ovde, Borko Stefanović, koji u tom slučaju odgovarali za to što su snimali kako policija beži pred batinašima. E, to vam je taj most u Šapcu koji pominjete.

Da pokažem želju, dobru volju i jednu molbu, da nastavim u nekom drugom pravcu ovo, hteo bih da se još jednom osvrnem na ono što je gospođa Jeftić Branković rekla ovde – pozvala je da se govori o sistemu vrednosti kod dece i njegovom urušavanju, pozvala je da se zapitamo da li možda pokazujemo deci pravi primer, mi kao narodni poslanici. Ja bih to voleo da vidimo. Ja bih voleo da tako nešto vidimo, ali moram da vas razočaram, u ovom domu sede ljudi koji su organizovali bakljade po krovovima i napadali decu drugih ljudi, organizovali su verbalne, doduše, a koliko još da čekamo da ne ispadnu možda i fizički.

Još nešto da vam kažem, gospođo, ovde na ovom mestu, na mestu gde sedi ministar Gašić, čuli smo od njega da je organizovao bakljade za rođendan predsedniku. Pa ste li vi ljudi svesni, bre, čime se vi igrate? Pa jedan je predsednik odbora, drugi je predsednik, jedan drugome organizuju bakljade, proslavljaju rođendane sa bakljama. Pa dokle, bre, to ide? I vi pričate nešto o nasilju? Bravo, bravo! Evo, bravo!

Ako možete samo malo da svoje emocije obuzdate. Nekada je teško, znam i sam, nekada ne mogu.

Dragi građani, da li ste primetili, niste primetili …

Rekao bih sada da je ova opomena potpuno neosnovana i nepravedna, ali ja ne znam sada, znate, nije da se moje mišljenje ovde nešto uzima u obzir, a moglo bi da se uzima u obzir, zato što je često pravično i na mestu. Ali, ostavimo to za neku drugu diskusiju.

Molim vas, građani, vi nemate u desnom uglu vašeg televizora vreme koje se koristi ovde u ovoj Skupštini. Mi koji smo ovde na ovoj internoj televiziji u desnom uglu svakog televizora imamo vreme koje je prošlo dok neko govori.

Sada, hteo bih da vam skrenem pažnju na nešto. Svaki govornik po članu 104. ima pravo da replicira. Replika može da traje do dva minuta. Nigde ne piše u tom Poslovniku da ona može da traje dva minuta i 48 sekundi, tri minuta i 15 sekundi, dva minuta i 53 sekunde, kao što to koristi predstavnik vladajuće većine.

Dakle, zašto vam ovo govorim? Nije to čak toliko ni važno što je vladajuća većina, iako ima svo vreme ovog sveta, uspela i trudi se da tako po malo ovde uzme pola minuta, ovde ne da pola minuta. Nije to u široj slici toliko važno, ljudi, ali znate šta je važno? Pa ako njima to treba, znači da negde tu nešto nije u redu, neka nervoza se uvukla u redove. Nešto bi dodatno da objasne. Nije jasno, mora još jednom da se ponovi, pa onda treba, uzdaju se u to da imaju predsedavajućeg, pa će valjda on da toleriše, evo još samo jednom da ponovim neistinu koju sam već ponovio sedam puta, kaže u sebi predstavnik vladajuće većine i tako svaki put kada dobije reč, po jedan minut ovde, po pola minuta tamo i to traje i traje, a sve u nadi da će toliko puta ponovljena neistina kod građana postati istina. Ali, ne ide očigledno, ne ide. Građani vide šta se dešava. Vreme je za promene. Vreme je da se ispune zahtevi. A vaše priče o izborima, ostavkama, svemu ostalom što ste ovde rekli, sačuvajte za neki drugi put, za neku drugu temu.

Mi smo vam ovde rekli vrlo jasno šta treba da se uradi. Možete da krenete da ispunjavate ili možete da prestanete da pričate o svemu drugom.

Hteo bih da se osvrnem i na prethodnog govornika, gospodina Boška Obradovića. Samo da se razumemo, različite ideje za rešavanje ove društvene i političke krize su poželjne, dobre, o njima treba da govorimo. Ima i sa ove strane različitih ideja šta sve treba uraditi, ali nemojte to mešati sa zahtevima protesta.

Moje mišljenje o Rusiji, o svetu, o ljubičicama, je nevažno u ovom trenutku. Ono što je važno jeste da "Pink" i "Hepi" izgube frekvenciju, zato što su nas zatrpali nasiljem.

Ono što je važno jeste da Savet REM-a podnese ostavku, zato što su dozvolili zatrpavanje nasilja, da fabrike mržnje "Informer", "Alo", dnevne novine koje to rade prestanu da šire mržnju koju su sve ovo vreme radile, da se smeni rukovodstvo RTS-a, da podnesu ostavku ovi bez kojih očigledno ne možete, a koji nisu krivi, ali su odgovorni za ono što se dešava u našoj državi.

Dakle, građani, setite se toga svaki put kada vidite predstavnike vladajuće većine. Svim silama se ovde trude da nekako osvoje tih pola minuta, taj još jedan minut, kako bi ponovili svoje poruke, svoje neistine za koje se nadaju da će nekim magičnim sredstvom postati istine. Od toga nema ništa. Hvala.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Poštovane kolege iz SPS, moram nešto da vam kažem. Dakle, ukoliko ovo nije bio moralni čin koji bi trebalo da znači da se čovek ne slaže sa politikom, da sistem nije zakazao, da treba nešto uraditi povodom toga što se desilo i slično, kako pokušavate da prikažete ostavku gospodina Branka Ružića, vi sigurno to bolje znate od nas. Mi smo u tome videli nešto pozitivno.

Vi bi, ono što je sad problem ovde, jeste kako da vi objasnite vašim koalicionim partnerima da, eto, nije on popustio pred pritiskom građana, nego je on to uradio iz neke, pa sad, neidentifikovane moralne obaveze prema nečemu.

Ono što ja znam jeste da su zahtevi protesta definisani dana 5. da su izneseni u javnost i da se posle toga desila ova ostavka. Ako ona nema veze sa ovim, kažem – vi sigurno bolje to znate. Što se nas tiče – ministar je podneo ostavku. To je za nas dobro i sugerišemo gospodinu Gašiću da uradi isto.

Ne bih ulazio dalje onda u te moralne veličine ili manjine gospodina koji je podneo ostavku, za nas je važno nešto drugo. U tom jednom sistemu prosvete važno je promeniti put kojim se do sada išlo. Evo, ja se nadam da će se to sada desiti. Da ne ulazimo više u te debate, da pustimo vas da vi možete vašim koalicionim partnerima da kažete šta god vi mislite da treba, pa vi vidite kako ćete to objašnjavati.

Za nas je važno nešto drugo, da se u tom sistemu naprave koraci koji će omogućiti da možda deci bude bolje u školama, da možda nastavnici imaju bolje plate, da možda dođe do povećanja broja nastavnika, povećanja broja pedagoga, psihologa, da možda imaju neke uslove kojima bi mogli svi zajedno da se dičimo. Ovo ostalo nije toliko ni važno.

Nama je važno da ova naša zemlja ode ka nekoj drugačijoj budućnosti. Sigurno, u toj budućnosti koju priželjkujemo, sigurno nema mesta ni za „Pink“, ni za „Hepi“ i njihove nacionalne frekvencije koje koriste da šire nasilje.

Možete reći da ovo nije povezano sa anketnim odborom, a čime vi ljudi, ako pristajete na taj anketni odbor, možda se mi nešto nismo najbolje razumeli, o čemu drugo vi mislite da će se pričati na njemu nego o tome da se naša javnost zaštiti od uticaja ovog štetnog? O čemu bi mi drugo mogli da pričamo?

Slušao sam kolegu iz PUPS-a, kaže – eto, bolje da ni ne pravimo taj anketni odbor, eto, nije to toliko ni važno, ako baš hoćete.

Ljudi, znate šta? Nije poenta anketni odbor, nije poenta ova rasprava, poenta su dela. Dela su nam potrebna. Potrebno je da uradimo svi zajedno nešto, a nije kao da opozicija može da donese ove odluke. Vi ste vlast. Zaustavite ove fabrike mržnje. Hajde da idemo dalje. Hajde da iza sebe ostavimo ovo sve što smo gledali od strane ljudi koji su predstavljali vaš Izveštaj Vlade i REM-a i da uđemo u to da se taj REM smeni, jer, hajde, složite se i vi da nije radio svoj posao. Nema osobe ovde koja može to da kaže.

Složiće se svi u ovoj zemlji da je REM ćutao na sve što se dešavalo, od pištolja, do ubistava, predstavljanja ubistava u medijima i u programu.

(Nikola Radosavljević: Koji pištolj?)

Koji pištolj? Evo, nema problema. Hvala na tom pitanju. Ne brinite, ne brinite. Evo, gospodo, koji pištolj. Nema problema. Evo koji pištolj. Evo.

Ako REM ne reaguje na ovo, ljudi, ovo je veliki problem.

Kad ste već tražili da pokažem neke fotografije, imao bih jednu koju nisam do sada pokazao i hteo bih građanima da objasnim kako izgleda mehanizam mržnje u kojoj je SNS duboko upletena.

Nisam ja naivan da verujem da je lako doneti ove odluke. Vi ste vrlo, vrlo ste koristili usluge ovih medija, koristili usluge i „Pinka“ i „Hepija“ i „Informera“ i „Alo“ i „Srpskog telegrafa“ i „Kurira“ kako bi na osnovu toga što možete da uređujete ove medije došli i do pobede na izborima i do toga da napadate ljude sa kojima se ne slažete.

Evo, draga gospodo, čovek koji je danas predstavljao, odnosno juče i prekjuče, odnosno već kad je trajala ova sednice, traje dugo, pa mi se možda oteglo i tad kad nije, evo čovek koji je predstavljao Izveštaj REM-a. Slika ovde kako uređuje portal „Informera“.

Vi sad morate da mi verujete jer je slika mala, ali je ona javno dostupna i vrlo rado ću vam je poslati. Svi mediji koje zanima ovako nešto i vas, gospodo, koji se smejete, uvek možete da me kontaktirate i da ovo vidite. Ovo nije uvredljiva fotografija. Ovim ne želim dostojanstvo čoveka da narušim, ja vam samo kažem šta je činjenica. Dakle, čovek koji nam govori i predstavlja Izveštaj REM-a direktno kači vesti na portal „Informera“. Svako ko hoće to može da vidi.

Iskoristiću ovu priliku da vam objasnim kako mehanizam širenja mržnje izgleda. Dakle, prvo imamo ovde ili u Narodnoj skupštini ili na zvaničnim obraćanjima predsednika, recimo često imamo napade na medije, na političke protivnike, na nepodobne ljude, u zadnje vreme i na glumce i na profesore, na građane. Dakle, prvo imamo te kvalifikacije – lešinari, ološ, užasni ljudi, žele da ubiju predsednika. Molio sam ovde da se to ne pominje više. Niko ne želi ničije ubistvo ovde. Pa onda - izdajnici, rušitelji države.

Znate to, to vam stoji u tim skriptama koje čitate. To sve znate napamet. Znam, siguran sam. E, prvo dođe do toga da odavde, iz ovog doma, sa predsednikovih konferencija za medije, sa svih tih zvaničnih mesta političari SNS to puste u etar.

Šta se onda dešava? Onda te reči, baš te reči, baš te reči završe na naslovnim stranama novina kao što su „Informer“, „Dnevni telegraf“, „Srpski telegraf“ i ostale koje već imate. Pomešao sam, toliko ih ima, ne mogu da ih pobrojim sve. Dođu na njihove naslovne strane, najgore optužbe dođu, najgore varijante tih reči, izvitoperene do potpunog besmisla i banalnosti, do bestidnih napada. Da li me pratite? Dakle, došli smo od toga od političara, do naslovnih strana.

Zatim, te naslovne strane završavaju u jutarnjim programima „Pinka“, „Hepija“, tu se objašnjavaju, dolaze vaši naručeni analitičari, o njima danima naglabaju. Ta mržnja se dalje širi na društvene mreže gde vaši botovi okreću ljude jedni protiv drugih, huškaju, nagone na nasilje, da bi onda došli do toga da se na ulicama to nasilje preliva i onda imate instruirane ljude koji završe u dvorištu televizija, koji jure aktiviste po ulici i slično.

Tako izgleda mehanizam nasilja, od političara vladajuće stranke, do aktivista, satelita, plaćenih ljudi koji napadaju nepodobne. Evo vam još jednom, moliću koleginicu, evo vam još jednom direktan dokaz kako to vaš istaknuti član nije imao ko bolji, nije imala bolja osoba da pokaže šta zna o REM-u, niste mogli boljeg da nađete. Hvala vam u tome, ovo je prava slika medija. Izvolite.

Dakle, ovo je dokazano kako izgleda vaša kontrola medijskog narativa, mržnje, sukoba, agresije koju proizvodite u medijima. Sada ja vama da kažem, šta ja vama mogu da kažem sem da mi je jasna vaša korist iz ovoga. Ne bi ste izbore dobili da nije ovoga. Ne bi ste maltretirali ljude da nije ovoga, ali ljudi, preterali ste. Došli ste do trenutka kad na posredan način, neću da kažem direktan, ali veoma veoma povezan način, deca umiru zbog toga.

Ja vas molim da razmislite. Rekao sam na posredan način, rekao sam, pokazao sam istraživanja ovde…

…koja pokazuju vrlo dobro da su izloženost nasilju, direktno je vezana sa nasiljem koje se dalje dešava, na to mislim, nemojte molim vas.

Dakle, ljudi, preterali ste u tome što radite. Ta propagandna mašinerija za koju smo već rekli da nema bolje, svaka vam čast na organizaciji, ali takođe sramite se čime se bavi ta organizacija. Došli smo do toga da stvari moraju da se promene. Kao što kolega Boško Obradović reče, nije izgledalo da će Branko Ružić podneti ostavku, pa je podneo, nije izgledalo da će se zaustaviti rijaliti, pa evo najavljujete to, nije izgledalo da će RTS izveštavati, pa evo i to se dešava. Neka sam danas citirao čoveka sa kojim se politički ne slažem, ali se slažem i sa njim sa svakim ovde koji kaže da za nasilja ne sme biti mesta. Hvala.