Gospođo mandatarka, javio sam se po članu 107. Zašto?

Da, da, želim vama da kažem, ali pošto je gospođa mandatarka ovde involvirana u kršenje Poslovnika zato što vi niste reagovali pošto je ona tri puta ponovila jednu kovanicu koja glasi - kulturni genocid, želeći da pojača loš rad neke prethodne vlasti i na taj način optužila gotovo polovinu ovog naroda za genocid i da su izvršili kulturni genocid.

Ja bih hteo, gospodine predsedniče, da apelujem na vas da kada se koristi reč genocid, onda treba da se koristi u svom značenju, u svom najstrašnijem značenju. Ne postoji nikakav način, čak i od mandatarke, da to spoji sa rečju kulturni genocid. Kao što sam siguran da je to njena omaška i u nadi da to neće ponavljati ili da će se ispraviti, na neki način očekujem da se to desi, pošto sada čujem da mandatarka ne zna šta je decentralizacija, ali ovo bi ipak morala da zna.

Morala bi da zna da ne postoji kulturni genocid i da tako nešto reći je i opasno, optužujuće i besmisleno, i mislim da su pređene granice više puta, ali ovo je jedna stvar koja nju ne košta mnogo u političkom smislu, da ne koristi i da pokuša da ispravi. Hvala.

Gospodine predsedniče, član 27. Dakle, stara se o primeni Poslovnika, što mislim da ste propustili omaškom, i verujem da ste veoma koncentrisan čovek, ali nekako vam je promaklo više puta da mandatarka Brnabić, ovde dok iznosi svoje stavove, koji su potpuno legitimni, odprilike svakih 15 sekundi joj se potkrade kvalifikacija, uvreda ili neistina ili spin, koje upućuje političkim protivnicima. Ja ću vas podsetiti uvaženi gospodine predsedniče Skupštine, da su ovde ljudi koji će možda, najverovatnije biti članovi Vlade nakon obavljenog glasanja i da samim tim mandatarka može da ne razume to, ali vi morate da razumete da ona nije došla ovde, čini mi se, i nadam se da vi isto vidite kao ja, da vrši analizu, i da vrši seciranje prošlosti da bi opravdala omaške u sopstvenom mandatu. Ona treba po meni da da poslanicima uvid u to šta će i kako će raditi ova vlada…I čini mi se, završavam rečenicu….ne nije replika.

Mislim da ste propustili više puta da opomenete govornicu da ne čini to što čini, evo već nekih sedam časova.

Hvala gospodine predsedniče.

Uvažene kolege, podneo sam amandman sa punom svešću kao što su kolege iz naše poslaničke grupe, ali i drugih poslaničkih grupa ovde govorile da je Vlada koja je predložena u Zakonu o ministarstvima i o Vladi u suštini preglomazna. Međutim, ono što po nama svakako ne dostaje jeste ministarstvo za dijasporu i povratak. Ovaj deo – i povratak je nešto što bih hteo malo pobliže da objasnim zato što je to naš konkretan predlog.

Nemam mnogo iluzije da ćete prihvatiti naš predlog, ali smatramo da je važno kada pogledamo ljude u oči, naročito ljude koji su otišli u potragu za boljim životom, perspektivom, sigurnošću, izvesnošću i nedostatkom pritiska, korupcije i partijske države, a svi se u to zaklinjemo, da im kažemo šta predlažemo konkretno za njihov bolji život.

Približavamo se opasno toj tački u kojoj će biti više naših ljudi u inostranstvu, nego u zemlji. Mi imamo otprilike po nekim zvaničnim podacima između 60 i 70 hiljada ljudi godišnje koji odlaze u inostranstvo i to gledano u poslednjih 10 godina, od kada ste preuzeli vlast u ovoj zemlji. Ode 60-70 hiljada ljudi u ovoj zemlji, svih uzrasta, od mladih do starih. Više nije bitno ono da mladi odlaze, sada odlaze ljudi od 50, 55, 60, odlaze ljudi koji su stručni u koje je ovo društvo, ova država uložila mnogo za njihovo obrazovanje, ali odlaze i potpuno nekvalifikovani ljudi. Zato što ne traže samo platu, već traže sigurnost, izvesnost i perspektivu za svoju decu.

Mi smo zemlja, kako je ovde naveo jedan od kolega, koja će nažalost ličiti, ako se ovaj užasni trend u vezi sa mortalitetom i padom našeg nataliteta nastavi, ličićemo na Jermeniju u tom smislu, ličićemo na mnoge druge zemlje koje su spomenute i koje imaju mnogo više ljudi u inostranstvu nego u matici.

Zbog toga Stranka slobode i pravde i naša Poslanička grupa Ujedinjeni predlaže da se formira ministarstvo za dijasporu i povratak. Zašto povratak? Zato što bi ovo ministarstvo najzad moglo da predloži odgovarajuće zakonske predloge koji bi se ogledali u sledećem.

Prva stvar, da se omogući iz budžeta Republike Srbije potpuno olakšanje za povratak, selidbu članova porodice i porodica koje žive u inostranstvu, da se ti ljudi pomognu konkretno u mogućnosti da ulože svoj posao u matici. Pod tri, da omogući glasanje našoj dijaspori putem pošte ili elektronski na izborima za organe Republike Srbije. Pod četiri, da to ministarstvo predlaže proglašenje važnih rubnih delova Republike Srbije za delove od posebnog strateškog interesa, gde bi ljudi bili stimulisani da se naseljavaju.

Ovaj predlog koji iznosimo pred vas je predlog koji se rukovodi isključivo, ne brojem ministarstava, ne uhlebljenjem partijskih i koalicionih partnera, ne time da se ministarstva prave za ime i prezime, a ne obrnuto, već isključivo po tome da izbegnemo užasan tamni scenario koji čeka ovu zemlju ako se nastavi sa lošom politikom, sa bezprizornošću, sa forsiranjem partije i nikoga drugog, sa korupcijom i sa ekonomskim i svakim drugim otpadanjem.

Ovo je, ljudi moji, mogućnost da pomognemo oni koji to od nas očekuju i kojima se svi mi obraćamo pre svakih izbora. Ja vam, poštovane kolege, nudim mogućnost da kroz usvajanje ovog amandmana, što znam da se neće desiti, pokažemo tim ljudima da mislimo na njih i da nam je stalo, da želimo da se vrate u svoju zemlju jednog dana.

Rukovodio sam se izraelskim primerom, pošto oni imaju ministarstvo koje se bavi ovakvim stvarima i detaljno je razrađeno tačno koje oblasti na koji način, od učenja jezika, do pomaganja konkretno kod naseljavanja, sprovodi. Zašto mi u Srbiji sada ne pogledamo u tu budućnost koja je mračna i postavimo odgovarajući zakonski izazov i na taj način otklonimo ovu prepreku koja, nažalost, postoji i postojaće?

Znam, pre nego što kažete, da se ljudi iseljavaju i iz Hrvatske, ljudi se iseljavaju iz svih zemalja zapadnog Balkana, tačno je, ali se takođe ljudi vraćaju i u Rumuniju i u Bugarsku, zato što su digli plate svojim lekarima i medicinskim sestrama tri i po puta. Zato se iseljavaju iz Slavonije, pa odlaze u Irsku ili negde drugde i bave se IT i ne znam čim, ali oni nisu presekli veze sa svojom maticom, nikako. A mi sada imamo generacije naših građana koji odsecaju vezu sa svojom maticom, zato što druga generacija i treća više neće znati naš jezik i neće im padati na pamet, više neće dolaziti ni kod baka i deka koji, nažalost, s obzirom na naš ruiniran zdravstveni sistem, pitanje da li će biti živi.

Sve nas je manje, sve je teža situacija. Pokušajte da ovo razumete kao konstruktivan predlog koji je vezan isključivo za budućnost ove države i ovog naroda. Hvala vam.

Možda se nismo dobro razumeli. Dakle, da pokušam dodatno da objasnim suštinu ovog predloga, apelujući na prisutne srpske zmajeve i vitezove, 4000 ljudi mesečno ode iz Srbije. Možemo praviti 100 mostova, 30 auto-puteva, što je sve dobro za Srbiju, a ko će biti i ko će se voziti preko toga, o tome se radi? Sada možemo da pričamo kako smo došli do toga, koliko će biti ljudi u Hrvatskoj, u BiH, na KiM, možemo, ali to nikakvo rešenje nije.

Zašto odlaze? Mnogo je razloga. Pokušao sam da kažem na jedan konstruktivan, generalni način. Molim vas, ne mogu ljudi da vide svoju budućnost u zemlji, gde su danas ovakve plate. Mi imamo veće migracije danas iz Srbije, nego za vreme ratova, ljudi. Jeste, proverite brojeve. Proverite, 83% radnog stanovništva po relevantnom istraživanju želi da napusti Srbiju. Ljudi, 83%.

Dobro, u redu. Čemu nervoza? Ljudi, čemu nervoza, nisu oni ni naprednjaci ni rođendanski slavljenici ni SSP, oni su građani Srbije? Šta vam je? Neću da vam kvarim rođendansko slavlje, ljudi, da li vi vidite šta se dešava sa cenama u ovoj zemlji, sa grejanjem, sa mlekom, sa gorivom, sa time da ne možeš da se zaposliš ako nemaš odgovarajuću člansku kartu. Onda kažete… ljudi, polako samo, ni ti koga vređam niti koga prozivam.

Koristim vreme grupe.

Dakle, situacija je zaista vrlo tamna i to nije zbog toga, ja vama sada ne trljam to na nos, ne znam da li razumete šta vam govorim.

Predlažem konkretnu stvar i mi predlažemo konkretnu stvar. Razumete, predlažemo amandman. Recite nije dobar, ali recite zašto nije dobar. Ne može biti - nije dobar zato što mi imamo danas rođendan i vladaćemo dugo. To nije rešenje.

Uvaženi kolega Pastor, da bi i vi i naše uvažene kolege znale čemu aplaudiraju, da pokušamo da razjasnimo ovu ne znam kakvu temu, kako je uopšte nastala zaista ne znam.

Činjenica je da ste podneli elaborat Skupštini da biste dobili dozvolu za izgradnju spomenika. U tom papiru koji ste predali Skupštini grada se nalaze imena najgorih krvnika iz novosadske racije iz januara 1942. godine.

Dakle, da bi građani i kolege razumeli šta je problem, i siguran sam da ni Miloš Vučević ni drugi nisu prošli kroz spisak da vide da je tu čovek koji je ubio Jovandiće, braću Jovandić u Novom Sadu, najgori krvnici i zločinci. Da li su bili mađarske nacionalnosti? Jesu. A da li su svi Mađari zločinci, fašisti, okupatori Hortijevi? Nisu. I naravno da to nikakve veze nema sa nacionalnim pomirenjem. I vi to dobro znate i ne kažete građanima istinu. Dali ste papir, možda greškom, ja bih voleo da je greška, na kojem stoje imena koje su nedostojna.

Ja vam govorim, vi to znate, kao potomak žene koja je bila pred tim ledom na Štrandu. Ja vam govorim jer vas poštujem, jer znam da nećete da budu ti ljudi tamo. Šta će čovek koji je bajonetom ubijao jevrejsku i srpsku decu na spisku nevinih žrtava? O tome se radi, da ste vi dali papir zaista nevinim žrtava iz nemilih zločinačkih dešavanja i zime 1944. godine. Pričali smo 2013. godine ovde, pa niko vam reč ne bi rekao.

U Novom Sadu niko taj spomenik ne bi napadao, ali ste vi očigledno, greškom ili namerom, opasan revizionizam, gospodine Pastor, opasan. Već smo pričali o tome. Ne možete nikako, koliko god se trudili, u paket nevinih mađarskih žrtava staviti zločince, jesu bili Hortijevi honvedi. Pa kako možete u isti paket te ljude stavljati. A i mi Srbi nismo, da budem pošten, i mi smo skloni to da radimo, i ne ponosim se time. Ali vam kažem, ljudi, to je greška, velika greška i to je mrlja na odnos Srba i Mađara, nepotrebno, zaista nepotrebno.

Vi znate, dolazite iz naroda koji je vodio ozbiljne revolucije i bune, ozbiljne, i vi sada ustanete i trljate nos profesoru Janku Veselinoviću za revolucije. Niko neće ni revolucije ni bune. Pregurali smo ih, i srpski i mađarski narod, preko glave. Ali ono što nećemo nikada dozvoliti je da na spomeniku, tačno je, ne piše nijedno ime, ali gospodine Pastor, molim vas, ustanite, recite kolegama, recite vašim koalicionim partnerima u lice kakav ste elaborat i predlog podneli Skupštini grada i nadležnim službama i da li je tačno da u tom papiru pišu ova imena koja je Janko Veselinović ovde pročitao. Jer ako piše jedno, pazite, jedno, a ne 12, a piše 12, 13, 20, već je užasna greška, mrlja strašna, mrlja užasna. To nisu nevine žrtve, to nisu nevine žrtve, to su ljudi koji su bacali bebe pod led jer su pogrešne nacionalnosti. Kao što i jesu nevine žrtve, kada neko dođe, to smo pričali, sećate se, pa bio on i general Rukavina, pa kaže - ubij zato što je Mađar, to je zločin i taj čovek je zločinac, a ne Srbin. Ako ćemo tako, nećemo daleko stići.

Molim vas da vodite računa da se zna o čemu ovde pričamo. Kakav spomenik pravite? Napravili ste mu temelj koji je pogrešan. O tome ja govorim. A sam spomenik, da nije bio takav temelj, mogli ste biti oprezniji, mogli ste biti mudriji i mogli ste voditi računa o osećanjima građana Bačke i Novog Sada u znak sećanja na januar 1942. godine, koji je prethodio januaru 1945. godine. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Nije sada bitna ličnost, osoba koja je ovde iznela neverovatnu količinu besmislica, verovatno u svom limbu, u svom ograničenom svetu života, u njihovim režimskim tabloidima, što su građani Srbije po ko zna koji put mogli da slušaju spisak optužbi i uvreda, neistina koje su izrečene u ovom visokom domu, bez bilo kakvih posledica.

Nije čak ni tema to što se dozvoljava, ne samo da se krši jedan, dva, pet članova Poslovnika, već se to radi kao potpuno normalna stvar, verovatno pod utiskom prethodnog perioda kada nije bilo nikoga da se oponira, pa je samo falilo da stave kartonskog Đilasa ovde ili nekog drugog, da imaju koga da pljuju i o njemu lažu.

Situacija se u međuvremenu promenila. Ono što neuvaženi kolega ne razume, da dolaze takva vremena kada će i nama biti jednostavno da čitamo njegove izjave od danas, zaista bez podsmeha, ali sa ogromnim uživanjem, podsećajući ga šta je u ovom domu govorio, a koliko je situacija i odluke njihove vlasti promenila i da ga je nateralo da pojede to što je govorio o ovoj sednici.

Znate, o tome treba da misli, kao što treba da misli o tome da nije problem…

Ne dobacujte, kolega Milimire, pošto ste vi, kolega Milimire, poznati po tome što ovde govorite i kažete, ja se danas, samo momenat…

Ne obraćam se.

Kaže - u sali prvi put. Inače, čovek se obraća sve vreme urlajući sa svog mesta, vi to tolerišete, ne vi lično.

Znači, ja sam zahvalan što smo mogli i građani Srbije još jednom da vide, kako poslanik zna da čita, otežano, doduše, ali ne zna sigurno da pronađe jedan jedini svoj navod i naučni rad, pošto ne postoje, ne zna da pronađe svoj referat za zvanje profesora.

Završavam.

Svoj referat za zvanje, to ne zna da pronađe, ali zna sa teškoćom da pročita iz tabloida.

Naravno, gospođo predsedavajuća.

Koleginice, član 107. Zašto? Dakle, vi ste propustili da primetite da je prethodni govornik u jednom momentu izneo zastrašujuće optužbe, čak onako ideološke odrednice iako on sam verovatno ne zna u kojem je sektoru pošto mislim da ne spada u sektore, on spada u nešto drugo, ali govoriti ovde kolegama apsolutno na jedan generalan način, razumete, da su za priznanje Kosova, da imaju gazde ne znam gde, da Belivukov klan vodi poslanički, to je nešto što su opasne stvari i jako opasne optužbe bez ikakve osnove na koje ste propustili da reagujete.

Dakle, nemam zamerke na ničiji stav politički ili raspravu o tački dnevnog reda, ali ovakve stvari da se govore u prisustvu ljudi koji, kao što vidite, sada mogu da ustanu pa da kažu nešto u tom smislu, da mu ukažu da je ovako nešto opasno, nedopustivo i molim vas da to ne dozvoljavate jer ovo nije sad čak ni lična optužba. Ovo je optužba za jedan značajan deo predstavnika građana Srbije, koja po meni ne može da prođe bez opomene ili bez neke vaše reakcije.

Gospodine predsedniče Skupštine, gospodine predsedniče Republike, govorim na kraju dva duga dana rasprave predloga, s puno strasti i nerazumevanja ispred najsnažnije i najbrojnije opozicione poslaničke grupe Ujedinjeni - Stranka slobode i pravde, Pokret slobodnih građana, Pokret za preokret, Sindikat Sloga.

Dakle, dali smo konkretan predlog. Slušali smo, puno stvari je ovde rečeno, puno stvari koje su bile neka vrsta puštanja strastima na volju, rečeno je toliko stvari na koje sam toliko želeo da odgovorim ali sam se suzdržao i stvarno sam se osećao kao neko dete koje gleda druge kako se klizaju na nekom klizalištu a nema klizaljke. Ali, znate šta, niko od toga ništa dobro dobio ne bi, kao što ni nakon ovog svega niko ništa dobro dobiti neće.

Moram da vam kažem da moramo svi da se čuvamo jednoumlja i grešaka, ali i toga da nikakav aplauz i hrabrenje ili, ako hoćete, sprdnja sa predlozima neće doneti ništa dobro ovoj zemlji u teškim danima koji nas čekaju.

Ono što nas čeka, ne mogu zameniti nikakvi gromoglasni aplauzi koji su proizvod ne snage, te poštujem, nego kada su proizvod ponižavanja nekog drugog.

Znate šta, genijalni ili negenijalni predlozi koji predviđaju, gospodine predsedniče, da se Narodna skupština Republike Srbije uključi, dakle, ne konsultativni razgovori vaši, koje svakako vodite mimo svega toga, ja o tome ne govorim, da bih bio precizan, nego da Narodna skupština formira komisiju, jeste ono što građani traže od nas. Mi predstavljamo građane i svi ovde i svi građani su patriote i vrlo je loše i mnogo je gore od svih naslova koje ste ovde dizali i slika kada neko ustane sa one strane i onako u drugom licu množine govori - vi ste za nezavisnost Kosova, vaš prijatelj Kurti, a ovde sede ljudi, kako da vam kažem, ne samo da se ne prepoznaju u tome, strpljivo smo ćutali, nijednom ništa nismo dobacili, nikad, tokom dva dana rasprave.

Samo da vam kažem, podsetiću vas uvažene kolege, ne zato što ne bismo imali šta kažemo na takve izlive neutemeljenih emocija i optužbi, ne, naprotiv, nego zato što smatramo ispravno mislim, možda grešim, da je ovo jako važna stvar, da je ovo par ekselans državno pitanje i zato što smo rekli da možda to nije ni najpametniji predlog, rekao sam odmah, evo, predsednik može da potvrdi, možda neće rešiti nijedan od ovih problema, ali zamislite najviše zakonodavno telo ima šta da kaže, neće biti jednostavno, ali može bar da da okvire principa tih razgovora.

Svaka inicijativa, predsedniče, koja nas sada vuče u centar oluje, kroz buduće aktivnosti koje su i u ovoj Skupštini tražene od vas, može biti jako štetna po nas i treba jako razmisliti o tome šta nas čeka. Naročito mislim za procese ispred UN.

Kad smo kod UN, da ponovim još jednom, vaš omiljeni hroničar, da vas podsetim, uvažena gospodo i kolege i dame, Savet bezbednosti, Generalna skupština, su mesta sa kojih nikad, ni pre, ni sad, ni ubuduće, nije pitanje statusa izvađeno i izmešteno. Tehnički dijalog da, ali status ne. I da to nije tako, ne bismo imali ni predstavnike koji nas zastupaju i bore se za naš interes ispred Saveta bezbednosti, ispred koje god da su vlasti.

I da kažem nešto pri kraju o tome, kao predstavnik u ovom Domu, najjače opozicione stranke. Znate, možda je najlakše bilo ova dva dana ustati pa reći sve ono što ne valja sa vaše strane. I meni bi bilo lakše, verujte. Mislim da je to neko ovde sa ovih klupa primetio. Ne bih morao da dokazujem ni svoje kredencijale ni opoziciona krvna zrnca bilo kome. Al si mu rekao, al ti je on tebi rekao. Pa, vidim, i vi ste, gospodo, tome skloni. I šta smo dobili od toga što sam vam rekao, što ste vi meni rekli? Šta smo dobili? Poenčić, neki procenat, promil? Čega? Šta smo dobili?

Znate šta nas čeka? Čekaju nas razgovori ne o tome, znate, sada, tehnička pitanja. To je an pasan. Čekaju nas sada ozbiljne stvari koje će se ticati toga kako ćemo mi kao narod i država gledati na pitanje Kosova i Metohije u budućnosti za generacije koje dolaze, a da pustimo ljude da žive, da se kreću, da se leče, da se obrazuju. To je par ekselans, najvažnija stvar za ovu državu, ne narušavajući naš pogled na suverenitet i na naš Ustav, pa, ako hoćete, i na Rezoluciju 1244, koja je, tačno je, u mnogo čemu nepovoljna po našu zemlju. To nas čeka.

Da li Skupština tu može da smeta? Ja ne verujem. Nije prirodno da izvršna vlast u pokušaju stvaranja najšireg konsenzusa kaže - pa, dobro, hajde, Skupština, vi ćete da rešite. Mislim, predsedniče, da to nije možda najbolji pristup. Skupština ne može da odmogne, ona može da pomogne.

Uostalom, predstavnici naroda će reći svoj stav. Oni će reći šta predlažu i koliko je to realno i koliko je nerealno, a čuo sam toliko nerealnih stvari ovde, zaista, potpuno nerealnih stvari.

U tom smislu, ako pričamo ko je treći a ko je drugi put, ako sam ja ili naša poslanička grupa na istom putu, kako tvrde neki, sa vlašću, onda vi ne možete biti treći, možete biti eventualno drugi put, al to "drugi put" mi zvuči kao drugi put. A Kosovo više ne može da čeka. Hvala.

Gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Skupštine, istine radi, ne bih želeo, zaista da ulazim u to, u ocene o tome ko je šta kako pregovarao zato što su prosto građani Srbije u ovom trenutku prezasićeni svim informacijama, poluinformacijama, neće od toga imati nikakve koristi. Bilo je, naravno, grešaka, propusta svih vlada koje su tu od 1999. godine pokušavale da izvuku ovaj proces iz velike nevolje u koju smo te godine uvaljeni kao država i kao narod.

Ono što moram da kažem, da taj samar ne bi bio nepotrebno veći zbog nečega što se, čini mi se, previše ponavlja, ne na ovoj sednici, uvaženi predsedniče Skupštine, nego generalno. Dakle, prelazi na administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom su postavljeni 1999. godine Odlukom UNMIK-a. Srbi sa severa Kosova i Metohije su dva puta palili prelaze Jarinje i Brnjak. Poslednji put tada, a o čemu je govorio i predsednik Republike. Nije tačno da je pregovarački tim 2011. godine postavio granične prelaze, niti administrativne prelaze, da budem precizan. Ono što je tačno i što moramo ovde svi zajedno da kažemo, istine radi, ne radi odbrane mog lika i dela. Jeste da su tada spojena dva prelaza u jedan i da je dogovoreno, napismeno, da se ne ističu bilo kakvi znači i kvazidržavne insignije tzv. države Kosovo, granični kamen, zastava i grb.

Sve drugo što se dešavalo, moram da podsetim uvaženu Skupštinu, jeste da su i na severnim prelazima bili i kosovski policajci uvek i UNMIK carina dok se samostalno nije povukla 2008. godine.

Dakle, pokušaj iz 2011. godine, nasilni pokušaj vlade u Prištini je između ostalog bio sa ciljem da se kosovski carinici uz postojeće kosovske policajce stave na navedene prelaze. Ništa drugo, samo istine radi. Hvala vam na strpljenju.

Hvala gospodine, predsedniče Skupštine.

Gospodine predsedniče Republike, za izveštaj nećemo glasati zbog toga, samo iz jednog razloga, izveštaj ne možemo podržati zato što je sublimacija politike koja se nije oslanjala na najširi mogući konsenzus u našem društvu.

Inače, izveštaj jeste profesionalno nabrajanje svih elemenata dosadašnjeg pregovaračkog procesa i svih nepočinstava ili verolomstava albanske strane oko sporazuma i oko dešavanja na samom Kosovu i Metohiji. Taj deo izveštaja kao i deo izveštaja koji se odnosi na konkretnu preciznu pomoć našem narodu na Kosovu i Metohiji, naravno da svako treba da podrži.

Kao što bih hteo da dodam, da iskoristim ovu priliku da ono što nam nedostaje, jeste što tražimo već godinama i od prethodnih direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, da se najzad na neki način izvrši popis našeg stanovništva na Kosovu i Metohiji, da se izvrši najzad neka vrsta registracije. Znam da to nije jednostavno, naših ljudi koji rade u javnom sektoru. Da ne dolazimo u situaciju da nam Niš, Vranje, Prokuplje, Kraljevo i druga mesta bruje, pod znacima navoda, ljudima koji rade u javnim preduzećima na Kosovu, a žive sa njima van teritorije Kosova i Metohije. Samo zbog te bazične pravednosti ovo kažem.

Inače, kosovsko pitanje smo godinama tražili i 2010. godine i 2011. godine, ono što govorim za sebe lično, a i neki drugi ljudi pre mene u ovom domu i na drugim mestima, da je pitanje koje mora u svakom smislu biti iznad naših stranačkih podela i naših partikularizama, naših posebnosti.

Izgubismo živce i glasove objašnjavajući da ovo nije partijsko pitanje i da ne može biti partijsko pitanje. Nekada nismo bili uspešni u tim apelima, drago mi je da sada mi je deluje da se vodimo onom starom izrekom, kada se u državu uđe partijski programi plaču, zato što je država nešto što je jako ozbiljna stvar i zato što ne zna niko dok ne uđe u te cipele šta taj dan, a šta ta noć nosi. Ne govorim samo o najtežoj situaciji, a to jeste najteža situacija za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Moram da kažem da sam takođe u samom izveštaju video da to jeste registar teških okolnosti, muka, prevarnih radnji, pritisaka kojima je izložena naša strana, ali je takođe i registar manevara i izmicanja u tim datim situacijama.

Ovaj izveštaj istovremeno na više od četiri mesta ističe u nekim elementima, u nekim konkretnim situacijama presudnu ulogu EU za deblokadu određenih pitanja, dva su pravosudnog tipa, a dva se odnose na konkretne stvari vezane za pregovarački proces. Eto, da bude i neke koristi i od posrednika iz EU.

Ne moram da ovde govorim mnogo, mislim da su i neke uvažene prethodne kolege govorile koliko je teško svakome prigovarati bilo šta vezano za Kosovo i Metohiju.

To smo govorili godinama, to kažem i sada, nema niko od nas čega da se stidi. Nema tu lepote, nema tu slave, nema tu uzdizanja u nebesa, i ako možda nekome to deluje. To je varljivo i kratkotrajno.

Dovoljno je neko sa druge strane, bilo to ova strana ili ona, nije bitno, da kaže – a, šta si ti, a šta sam ja. Ja ću se od toga uzdržati, kao što vidite. Mislim da našem narodu ne donosi ništa dobro. Apsolutno ništa dobro.

Takmičenje, olimpijada, bacanje kamena s ramena, ili pesme neće rešiti kosovski problem. Rešiće ga strpljenje, diplomatija, razgovori po svaku cenu u najtežim okolnostima. Zašto razgovori? Zašto dijalog? Zato što smo druge stvari, podsetiću vas uvažene kolege, probali i znate kako se završilo. Svaka vlada Srbije, svaki pregovarački tim, svaki čovek, svaki predsednik od 1999. godine, do danas, pokušava da umanji štetu koja je napravljena 1999. godine, a rekao bih i nekih prethodnih godina.

Ovde su spomenuta iseljavanja, masovna. Tačno je. Ovde su pomenuti neredi, 1981. godine. Tačno je. Nema maltene, jedne dekade da nismo imali dve godine normalnog života na Kosovu i Metohiji. Ne postoji način da ovde bilo ko ustane kaže, e, kad smo mi radili onda je bilo idealno. Nikada nije bilo idealno i uvek je bilo teškoća, i uvek je bilo nevolja za naš narod na Kosovu i Metohiji.

Za naše državne interese, državne interese kolege, nema stranačkih, i kada ovo govorim, svi će reći, pa, da jedinstvo. To jedinstvo pod njihovom kapom, reći će ovi sa naše strane. Ja kažem ne. Nije to jedinstvo pod bilo čijom političkom ili ličnom kapom, ovo je jedinstvo pod državnom kapom, pod narodnom kapom. Nećemo isto misliti ni o čemu.

Protivnici smo politički, ali ova tema, ljudi, ide iznad nas i vodi generacije ispred nas možda, u nepovoljnom pravcu, a te 1999. godine, se desila posledica, vrlo loša, agresija, nelegalna, uništavanje naše zemlje i naroda.

Šta se desilo tada, samo ću vas podsetiti da budem i ja ovde mali doprinos amaterskoj hronologiji, sa moje strane amaterskoj, kosovskog problema. UNMIK do 2008. godine, pada na 25 zaposlenih. Svaki izveštaj UNMIK-a je bio u superlativima, svaka sednica Saveta bezbednosti, sve je fenomenalno.

Kosovo uvelo svoje lične karte i pasoše, jel, mislite, poštovane kolege, da je neko u Savetu bezbednosti digao ruku da lupi veto na taj izveštaj. Nije. Jel, Srbija protestvovala? Naravno da jeste, kao i sada. Jesmo li tražili povratak famoznih 1000 pripadnika na Kosovu i Metohiji po Rezoluciji 1244. Naravno.

Svaka vlada je tražila, pa, i Đinđićeva je tražila, čak su napravili odred. Šta se desilo? UNMIK umire, pred našim očima. Albanci otimaju svaku ingerenciju u svoje ruke, izdaju svoje lične karte, prave svoje agenciju za privatizaciju.

Oteli su, nisam siguran, šest, oteli su osam originalnih katastarskih knjiga, jer naši ljudi iz katastra nisu stigli da ih iznesu u junu 1999.godine. Oni su sve radili kako su zamislili, za šta su imali podršku iz međunarodne zajednice. I, šta se onda dešava?

Neko kaže, znate šta, dozvolili ste lične karte. Ko je dozvolio? Ko je dozvolio? Ruski ambasador možda lupio veto, kineski možda? Ne. Sve je prošlo glatko kao mleko, uz protivljenje srpske strane i onda i sada. Gospodine predsedniče, vi to znate odlično. To je realnost o kojoj ja pričam. Da ne pričamo o mitovima u negativnom smislu.

Ljudi, nisu mitovi nešto što se nije desilo. Mitovi su inspiracija, oni su kamen temeljac identiteta. Izvinite što pokušavam neke da podučim ovde. Malo i krhko znanje o dešavanjima na Kosovu i Metohiji, ne moraju svi to da znaju, ali barem mi koji o tome pričamo moramo nešto da razumemo u ovom procesu.

To je bila posledica 1999. godine. Neću da krivim samo SPS tadašnji i Slobodana Miloševića. Prilike su bile nemoguće, moram ovde lično da kažem, država me je zvala da ratuje i da je branim, branio sam je. Hiljade drugih, naravno.

Kad me država zvala da pregovaram, pregovarao sam, i jedno i drugo u najboljoj veri i sa najboljim mogućim rezultatima u užasnim okolnostima. Da li je bilo idealno? Nije. Jel, bilo grešaka? Jeste. Tačka. Šta sada?

Sada ćemo da merimo kaput dokle je i ko je kome izvirio.

Znate šta, predsednik republike je nedavno rekao jednu rečenicu, da smo mi kao država saterani u ćošak i da nemamo kud. Ta rečenica, ja je tumačim, jeste proizvod užasnih okolnosti za Republiku Srbiju na kosovskom pitanju.

Ne, evo sada kažem, gospodinu Vučiću, kao političkom protivniku, ne kao izraz vaše slabosti, ona je izraz teških okolnosti ove države. Zašto? Hiljadu, hiljadu razloga. Slažem se sa vama, predsedniče, da smo saterani u ćošak, ali se ne slažem da nemamo izlaz. Imamo izlaz. Izlaz je u tome da se pridržavamo da našeg Ustava i rezolucije 1244.

Ovo nije samo ornament u ovom mom nastupu, ovo je jako važna stvar, moramo se pridržavati i ne smemo kršiti sopstveni ustav, ali isto tako izlaz u dijalogu. Dijalogu unutar Srbije, između nas, ali i dijalog ka Albancima na KiM i o svakom otvorenom pitanju da vodimo dijalog svom snagom, mudro, pametno i diplomatski, osim o pitanju priznanja nezavisnosti. O tom pitanju ne možemo voditi dijalog. Zašto? Zato što bi kršili svoj Ustav, i zato što to neće građani Srbije i zato što bi time ponizili i uništili sebe kao narod i kao državu, mi više ne bismo bili suverena zemlja.

Znate, problemi stvaraju najčešće ljudi, ali odgovorni ljudi pokušavaju kroz dogovor i razgovor da te probleme reše. Mi smo te probleme rešavali i pesnicama, mislim u figurativnom smislu i to nije dobro.

Zato moramo napustiti politiku simbolizma, politika simbolizma koje sam i ja bio deo, da objasnim preciznije, politika da je svaka zvezdica, da je svaka tablica, da je svaka lična karta, dokaz suvereniteta. Priznanje se vrši aktom Vlade i to se zna kako se čini. Sve ostalo nije priznanje nezavisnosti Kosova i dajte da jednom stavimo tačku na to. Slušao sam ovde predsednika Republike, kao da sam slušao mene u ovoj istoj Skupštini 2010. i 2011. godine, kada smo podnosili izveštaje. Pa 800 puta sam priznao Kosovo po nekim ljudima, evo vi ste sada možda prišli na 1000, i to je neverovatno odgovorno, kao što mislim da ne može niko da kaže, da je neka odluka bila de fakto priznanje. Nije.

Prosto, zna se šta je priznanje. Ja apelujem tim putem. Evo jedan prvi konkretan predlog.

Potrebno je da uključimo Skupštinu u pregovarački proces, to nije jednostavno, Vlada naravno vodi i sprovodi politiku, ali predlažemo da se Skupština uključi u rešavanje i pregovarački proces oko KiM. Kako? Dali smo predlog inicijative ovde u Skupštini, evo ga ovde, gde tražimo da se formira komisija Skupštine, komisija, jer odbor mora biti sastavljen isključivo od poslanika.

Dakle, komisija gde bi bila dva predstavnika svake poslaničke grupe, gde bi bili pozvani predstavnici Univerziteta Akademije nauka, nevladinog sektora i SPC. I onda bi to telo u 30 dana, napravilo predlog platforme i oblikovalo poziciju Republike Srbije, koja bi bila doneta ovde na Skupštinu na raspravu i usvajanje.

Evo to je naš konkretan doprinos, to mi predlažemo. Možda nije dobro, možda nije idealno, ali imamo ljudi tri postulata kojih se držimo i koje smo predložili ovde u tekstu - Ustav, Rezolucija 1244 i dijalog o svim otvorenim pitanjima, osim o priznanju nezavisnosti Kosova.

Priznanje nezavisnosti Kosova, prosto je tema koja nije, čini mi se, ni za jednu srpsku instituciju. Nemoguće je o tome razgovarati, pregovarati i niko za to nema mandat.

Ovo je prilika da svi zajedno u Skupštini na jednom od narednih zasedanja, ja sam i apelovao na predsednika Skupštine ako je moguće da se stavi na dnevni red da o tome diskutujemo, ovo je, ljudi, prilika da svi budemo uključeni u proces i damo doprinos tom jedinstvu koje nije jednoumlje. To nije jednoumlje. I, ne koristim onaj izraz sabornost koji bi prijao kolegama sa desnice, to je najširi mogući konsenzus o velikom državnom nacionalnom pitanju koje neće nikome doneti, ni plus, ni minus. Pa, valjda ste to naučili, svi mi zajedno kroz ove decenije.

Pogledajte političke redove kojima sada svedočite. Nema mnogo ljudi koji su te probleme rešavali, a da mu je zahvalna nacija skinula kapu. Nema tu heroja, neko je to ovde, čini mi se, dobro primetio.

Zato i mislim da svi predlozi o napuštanju dijaloga su opasni, oni su avanturizam i oni su političko slepilo. Zato i mislim da alhemičarski pristup, koji čujemo od nekih ljudi ovde, da nekako možete vino sipati u poderane mešine i da imamo vremensku mašinu da se vraćamo nazad. Ne možemo da se vraćamo nazad. Između ostalog znate zašto? Zato što Kosovo nije izvađeno iz UN, poštovane kolege.

Zašto nije izvađeno? Zato što se na Savetu bezbednosti kvartalno raspravlja o izveštajima UMNIK-a i naš predstavnik uvek je tamo i uvek nastupa i brani naš interes, na Generalnoj skupštini UN i na Savetu bezbednosti. Sada će predsednik Republike biti na Generalnoj skupštini UN.

Prema tome, pitanje statusa nikada nije bilo izvađeno iz Saveta bezbednosti. Pitanje tehničkih pregovora, da, ali uz odobrenje Saveta bezbednosti i Generalne skupštine.

Nikog ne optužujem, ja samo hoću da podsetim ljude na hronologiju događaja i na ono što je važno da razumemo. Ne mislim da je bilo ko kriv za to, radilo se šta se moglo, koliko se moglo, u situaciji kada smo ratovali sa 19 država sveta, kada su nam mnogi ljudi proterani sa Kosova i Metohije, kada su mnogi ubijeni, čiji su i mnogi domovi spaljeni, crkve i manastiri, kada nam je privreda uzurpirana na Kosovu i Metohiji, kada ljudi nisu mogli telefonski broj da okrenu na Kosovu i Metohiji.

Drago mi je što sam i ja jedan od onih ljudi koji sam mnoge noći proveo moleći predstavnike Srba sa Kosova i Metohije da nešto urade, recimo da sklone barikade, a oni neće, pa neće, pa neće. I?

Prosto kažem - ljudi neće. Vidite, sada hoće i meni je drago. Ima tu ljudi koji su bili tada i ima koji nisu, ima nažalost nekih koji više nisu sa nama, poput ubijenog Olivera Ivanovića, čiju sudbinu svakako treba da istražimo, koliko god možemo.

Hoću da kažem da svaki pokušaj, da ovo pitanje rešavamo tako što ćemo upirati prstom jedni u druge, što ćemo pronalaziti trn u oku svakog od nas, a ne videti balvan u sopstvenom ide na ruku onima koji ne žele dobro Srbiji.

Mislim da je to potpuno jednostavno i jasno. Nema te stvari na koju ja ne bi mogao da kažem vama ili vi meni, nema te stvari koju ne bih znao odgovorim, ali to neće doneti ništa dobro, ni Srbima na Kosovu i Metohiji, ni ovoj zemlji.

Sada napuštati dijalog, dizati ruke i reći – nećemo u tome da učestvujemo, u ovakvoj geopolitičkoj situaciji, zaista je ravno katastrofalnom nacionalnom porazu.

Isto kao što mislim da je neodgovorno reći – idemo nazad, tamo je lepo. Tamo možemo da dobijemo bitke koje nismo uspeli. Ne možemo. Neke bitke smo izgubili, ali smo valjda izvukli pouke da neke nove dobijemo.

Hvala lepo.