Član 106. Poslovnika je potpuno jasan i kaže - govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Predsedavajući, ovde smo slušali od predsednika poslaničke grupe SNS o tome šta je utvrdio revizor 2012. godine. Ne vidim u kakvoj je to relaciji sa tačkom dnevnog reda - izbor predsednika Skupštine Republike Srbije. Slušali smo o tome šta se služi u ribljim restoranima. Slušali smo 10 minuta nešto što tematski nema nikakve veze, ne samo neposredno, nego nema ni u aluziji, ni u asocijaciji veze sa onim što je tačka dnevnog reda.

Molim vas, mi smo ovde došli ne da ova rasprava traje što kraće, nego da bude što kvalitetnija i da narod čuje šta misli i opozicija i vlast. Dakle, ja sam spreman ovde da ostanem do sutra ujutru i ostaću, i sačekaću i boriti se za svoje pravo da kažem šta mislim.

Vas molim kao predsedavajućeg, jer ste iskusan političar i vidite tačno kada govornik ode van okvira onoga što je tema, da opominjete na vreme, jer nije problem u tome što će se ovo odužiti, spreman sam ovde da ostanem, nego je problem u tome što narod gleda Narodnu skupštinu koja mora svojom političkom i retoričkom kulturom da bude uzorna, a gledamo i slušamo govornike koji pričaju kao da je fajront u prigradskoj kafani i to negde oko pola četiri. Nismo to dužni. Hvala.

Poštovana potpredsednice Parlamenta, koleginice i kolege poslanici, kao i o svakom problemu i o problemu rada Narodne skupštine i o radu predsednice Narodne skupštine može da se govori sa različitih aspekata ili sasvim precizno, može da se govori o različitim dimenzijama. Može da se govori o tome koliko je i na koji način poštovan poslanik, može da se govori o broju zakonskih projekata koje smo ovde doneli i može da se govori o kvalitetu zakonskih projekata o kojima smo ovde raspravljali i može da se govori o kvalitetu rasprave. Čini mi se da ovde prevladava dominantno jedna dimenzija, a to je dimenzija poštovanja ili nepoštovanja Poslovnika i ono što mislim da treba izbeći, a to je jedan izrazito demagoško-ideološki diskurs i koliko god to bilo netipično ili neuobičajeno, pokušao bih o ovom problemu da govorim rečnikom tipom argumentacije i pristupom koji će izbeći doskočice i rekao bih, kafanske dosetke koje su, čini mi se, glavni način komunikacije bile sve ove dane.
Dakle, govoriću onim rečnikom, onom argumentacijom i onim pristupom kako mi je jedino dopušteno da govorim sa pozicije gradonačelnika Novog Sada. To znači da ću pokušati da argumentujem zašto je rad Narodne skupštine u svom zakonodavnom elementu imao pozitivne posledice na ono što će se događati u Novom Sadu i zbog čega smatram da je uloga Nataše Mićić u svemu tome bila pozitivna, ali jezikom brojki, jezikom statistike i jezikom činjenica.
Dakle, stabilan rad Parlamenta, a rad je bio stabilan nezavisno od svih primedbi poslovničkog karaktera, Novi Sad je mogao da učini ono po čemu je izdvojen kao grad koji prednjači u odnosu na sve ostale gradove u državi po investicionim aktivnostima i grad Novi Sad je lider u investiranju, jer smo u prethodne tri godine mogli na osnovu te zakonodavne aktivnosti da investiramo 10 milijardi dinara. Naravno da je u svemu tome bio vrlo važan Zakon o učešću gradova i opština u porezu na promet roba i usluga kojim je dimenzioniran gradski budžet i kojim je, ne samo dimenzioniran i ne samo određen obim našeg budžeta, nego i kvalitet sredstava koja ćemo ubrati, a koja će onda posledično omogućiti činjenicu jednog snažnog investiranja i prepoznatljivosti Novog Sada kao grada u kome se najviše investira i kao grada koji je najpoželjniji za življenje.
Dozvolite mi da vam to argumentujem kroz određenu statistiku. Svakom je gradu njegova muka najveća i na ivici je dobrog ukusa upoređivati muke u kojima su se našli gradovi 1999. i 2000. godine. Rizikujući, dakle tu patetiku u govoru, Novi Sad je ostao bez tri mosta. Novi Sad je ostao sa razoreno rafinerijom i sa direktnim pogocima u mnogim delovima grada. Nikada ne bi mogli tako snažno da obnavljamo Novi Sad da nismo imali kvalitetan budžet, budžet koji je direktna posledica zakonskih projekata koji su donošeni u ovoj Narodnoj skupštini.
Dvadeset šest miliona eura je obezbeđeno za čišćenje Dunava, 40 miliona eura je obezbeđeno za most "Slobode", nadalje taj budžetski okvir i ostali zakonski projekti koje smo donosili u ovoj skupštini omogućili su nam investicione aktivnosti i u drugim delovima. Kada je u pitanju gasifikacija, omogućili su gasifikaciju u naseljenim mestima, u Rumenci, Stepanovićevu, kao i ove godine u Kisaću i u Kovilju. Nekima je to smešno, ali sam siguran da moji sugrađani, dakle, novosađani slušajući ovo jako dobro znaju o čemu pričam.
Vrlo je važno da je tih 26 miliona eura koliko je utrošeno za čišćenje Dunava i 40 miliona eura koliko je odvojeno za investiciju obnove mosta "Slobode" pripalo našim investitorima, dakle, FMC "Inžinjeringu", dakle "Mostogradnja", dakle "Heroju Pinkiju", dakle "Goši" iz Smederevske Palanke, dakle PIM-u i da novac koji se troši u Novom Sadu jeste novac koji se ubrizgava u naše privredne organizacije, i da one dobijaju taj posao i da posledično to proizvodi pozitivne efekte za privredu naše države.
Verujem da je tema, dakle čitav onaj splet zakonskih projekata koji je uslovio dobru finansijsku poziciju gradskog budžeta i čitav splet, dakle, zakonodavnih projekata koji su dali jednu drugačiju formalno-pravnu poziciju Novog Sada, koji su posledično doneli više sredstava u gradski budžet i na osnovu tih sredstava mogli smo da uđemo i u one delove grada u kojima nikada nije investirano.
Dakle, kada smo došli do situacije da po 20 ili 30 godina u određenim delovima grada nije ništa investirano i po prvi put, primera radi na "Detelinari", radili smo rekonstrukciju Banatske, Braće Molgin, Grčićevu ulicu, Molijerovu ulicu, Kornelija Stankovića, Ilije Birčanina, po prvi put mogli smo posle 20 ili 30 godina da investiramo na "Teleku", u Kiš Ernea, u Ilariona Ruvarca, u Bogdana Šuputa, u Heroja Pinkija.
Po prvi put u Vase Pelagića, Pap Pavla, i u svim ulicama u Novom Sadu. Mogli smo i u određenim delovima koji nisu rekonstruisani i duže od 20 godina, ako vas interesuje i Solunska ulica postoji. Ona je na "Detelinari" a ako ste pažljivo slušali ona ulazi u ulicu Kornelija Stankovića, tako da što bi profesori rekli: "prekinite me svaki put kada vam nije jasno, odgovoriću vam na sva pitanja". Dakle, omogućila je da snažno investiramo i na Salajci, kada je u pitanju Partizanska ulica i Karađorđeva. To nisu jedino ulice u tom delu grada. Prvo, taj deo grada ima svoje ime. On se zove Salajka. Pomenuo sam sticajem okolnosti samo Partizansku i Karađorđevu, a da ste me pitali za ostale delove, ne bih propustio da vam kažem da je to deo grada koji graniče ulice Kisačka, Sentandrejska i Temerinska.
A da ste me pitali samo za to, govorio bih vam i o Dositejevoj, Jovana Cvijića, Save Đisalova, Branka Radičevića i Koste Šotice, od Radoja Domanovića, a potom o Raškoj, Nemanjinoj, Vojislava Ilića, Trgu mira, Šajkaškoj, Užičkoj, Ustaničkoj, Graničarskoj, o Živanovićevoj ulici. Govorio bih vam o Teodora Mandića, o Josif Marinkovića, o Pere Popadića, Petra Drezgića, Balkanskoj i o Đerdapskoj, jer je to je moja Salajka i moj Novi Sad, a vi ne znate da pronađete ni centar vašeg grada. Dakle, mislim da je to vrlo važno i dalje možete da dobacujete, odgovaraću na sva pitanja. Mislim da je to politika. Znači, nije politika ideologija, nije politika priča ko je republikanac, a ko monarhista, ko ima lepše ideje. Politika je koliko ste sposobni da rešavate probleme običnih ljudi i da investirate u svom gradu i da pokazujete iz dana u dan napredak. Ja ga ne vidim kod vas. To je centralna stvar. Srbija se u ovom delu deli na evropsku i antievropsku. Evropska - radi, antievropska legalistička -priča. Evropska Srbija donosi odluke, legalistička proizvodi mišljenja i stavove.
Evropska Srbija preuzima odgovornost, legalistička Srbija štanca saopštenja i svaki put kada skazaljka na satu pokaže tri sata i pitate legalističku Srbiju - šta radiš? Oni će vam reći koliko su izjava dali, koliko saopštenja i da li su imali konferenciju za štampu. Kada pitate evropsku Srbiju, ona je spremna da podnese račun o svemu, zbog čega je tog dana bila korisna za svoj grad i svoju državu. Ja to činim sa ove govornice. Novosađani me sigurno razumeju, a da li ste me vi razumeli, videćete na narednim izborima. Hvala.
(Aplauz.)

Poštovana predsednice, koleginice i kolege poslanici, drago mi je da mogu danas da vam se obratim i, nadam se, pridobijem za ideju da glasate i podržite kontragarancije, jer od te investicije u velikoj meri zavisi rekonstrukcija kako vodovodne, tako i kanalizacione mreže u Novom Sadu.
Možda su ovo za neke poslanike banalna pitanja, možda je njima ispod časti da se bave komunalijama, da se bave običnim problemima, možda zbog toga u ovoj sali nema poslanika DSS iz Novog Sada, ni Radikalne stranke, ni SPS-a, ali mi mislimio da je naš posao da brinemo upravo o tim stvarima.
Na ivici je dobrog ukusa da upoređujem štetu u Novom Sadu i ostalim gradovima, jer svakome je njegova muka najveća. Novi Sad je ostao bez tri mosta, najviše je bombardovan kada je u pitanju rafinerija. Mostovi nisu obične građevine, nego simboli jednog grada, čuvari urbanističkog indentiteta grada, oni su znak istorijskog razvoja grada.
Sa novosadskim mostovima u vodu je pala i urbanistička, komunalna, saobraćajna i komunikacijska logika kojom je građen Novi Sad. Na dnu Dunava ne stoje krhotine naših mostova, nego stoji deo istorije tog grada. Zbog toga želim da govorim i zbog toga vas pozivam da podržite kontragarancije, da nam omogućite da dobijemo kredit i da na bazi toga što snažnije investiramo u Novi Sad i što brže oporavimo grad i komunalno i urbanistički.
Podsetiću vas, to je mala digresija, ali nije naodmet reći, tokom protekle dve godine Novi Sad je obezbedio donaciju za čišćenje Dunava u vrednosti od 26 miliona evra. Potpisali smo 22. jula prošle godine ugovor o gradnji mosta Slobode od 40 miliona evra. Ukupne investicije u Novom Sadu u komunalni sistem su bile tri milijarde dinara. Kada se poredi teritorija Novog Sada i broj stanovnika, možemo doći do zaključka da je Novi Sad jedan od lidera u investiranju među gradovima.
Ova finansijska injekcija bi bila značajna, jer bi nam omogućila da investiramo u osnovni tehnički sistem, najvažniji, kao pretpostavku za sve ostale tehničke sisteme, a to je vodovod i kanalizacija.
Dakle, Novi Sad ima problema sa vodosnabdevanjem u letnjim špicevima, u intervalima od 15. jula do 15. avgusta. Maksimalna tehnološka mogućnost novosadskog vodovoda je 1.500 litara u sekundi. U tom intervalu, 15. jul - 15. avgust, novosadske potrebe su dimenzionirane na 1.500 do 1.700 litara u sekundi. Jedna investicija od ovog kredita je upravo fabrika vode, koja bi davala 200 litara u sekundi pitke vode, čime bismo taj nedostatak nadomestili.
Nadalje, završetkom mosta Slobode stvara se pretpostavka da u pogon stavimo i rezervoar na sremskoj strani, a on daje dodatnih 200 litara u sekundi. Takođe podsećam da u narednih 15 dana otvaramo reni-bunar broj 10, koji daje od 80 do 100 litara sirove vode za kasnije prerađivanje.
Sve su to napori koje činimo da bismo rešili problem vodosnabdevanja u Novom Sadu. On u ovom trenutku, kao dominantan problem, ne postoji, ali postoji u tom vremenskom intervalu od mesec dana, kada su najveće letnje žege, postoji na periferiji, na rubnim mestima u Bačkoj. Postoji taj problem kada su u pitanju Futog, Begeč, Kisač, Stepanovićevo, visoki delovi Srema.
Dakle, imamo problem vodosnabdevanja i u Kamenici, Popovici, Ledincima, Vukovcu, Petrovaradinu. Pomogli biste nam i mislim da bi bilo vrlo važno da usvojimo ovaj zakon o kontragaranciji i da time rešavamo taj važan problem.
Takođe, deo novca od ovoga kredita od pet miliona evra ide i za rekonstrukciju kanalizacione mreže. Akutan je problem u krugu rafinerije. Ovim biste nam omogućili da odvodnik, čitav kanalizacioni sliv, ide dva i po kilometra nizvodno uz Dunav i time bismo bitno rešili taj problem koji, ukoliko se ne bude rešavao, može dugoročno da se izrodi u težak ekološki problem.
Sve su to stvari zbog kojih smatram da bi bilo važno da podržite ovaj zakon. Ukoliko danas izglasamo kontragarancije, Novi Sad će se i u finansijskom i u organizacionom smislu mnogo lakše odupreti problemima i nevoljama sa kojima je sada suočen.

Poštovana predsednice, poštovani predsedniče Vlade, članovi Vlade, kolege poslanici, uveren sam da ćemo nakon izvesnog vremenskog perioda, kada retrospektivno budemo analizirali sve ono što smo uradili u protekle dve godine, imati dobrog povoda i razloga da današnji datum označimo kao važan i značajan. Ovo je dan kada Srbija dobija ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, tako da  se deli resor koji je do ovog dana bio praktično u resoru gospodina Batića. Mislim da je to vrlo važan datum, jer time Republička vlada šalje poruku u javnost da je spremna još snažnije da izvrši decentralizaciju.
Za decentralizaciju u Srbiji imamo istorijskih razloga i istorijskih povoda, jer smo i u vreme kada država Srbija nije čestito bila ni konstituisana imali zakon o opštinama i svojevrstan proces decentralizacije. Čak i u tom kontekstu, čak i u 19. veku kada smo se formirali kao država, veliki značaj je imala opština i sve ono što su predstavljale lokalne samouprave.
Mislim da se kod nas odomaćilo shvatanje po kome je centralizam dobar i poželjan oblik integracije države. Naravno, svaka država, primerno svojoj istoriji, političkoj kulturi, ekonomskoj, regionalnoj, kulturološkoj, religijskoj razuđenosti, bira oblik integracije. Nisam sklon da centralizam proglasim lošim samim po sebi, niti sam sklon da decentralizaciju smatram poželjnom samom po sebi. Naprotiv, u izvesnim vremenskim periodima i centralizam se pokazao kao opravdan i dobar oblik državne integracije, jer se, naročito kod nas u Srbiji, obično istorijski javljao kao finansijski grč siromašnog društva i siromašne države koja pokušava centralizujući sredstva i materijalne resurse da ih kasnije pravedno raspoređuje, kada je u pitanju cela teritorija.
Mislim da smo taj period ostavili iza sebe, ili ga u najmanju ruku ostavljamo iza sebe, i da je Srbija kao država, ali i društvo u Srbiji spremno i zrelo za decentralizaciju. Decentralizacija u ovom momentu jeste jeftinija od centralizacije.
U ovom trenutku mnogo je racionalnije i jeftinije određene nadležnosti prebaciti na opštinski i gradski nivo, nego ih držati na centralnim državnim nivoima. Znači, ukoliko želimo da ostvarimo koncept jeftine države, onda moramo voditi računa o onome što je jeftinije i racionalnije organizovati na lokalnom nivou, a u ovom trenutku postoji dosta takvih oblasti.
Kada bih želeo da budem ciničan, kao gradonačelnik Novog Sada mogao bih čak da kažem da gradovima i opštinama odgovara centralizam, jer on, koncentrišući određene nadležnosti na republičkom i saveznom nivou, onda republičku i saveznu vlast čini odgovornima. Naprotiv, meni nije stalo do cinizma. Meni je stalo do toga da organizujemo državu na najracionalniji, najjeftiniji način i da se dogovorimo oko svega onoga što bi harmonizovalo različite nivoe vršenja vlasti.
Prvo, smatram da je u psihološkoj ravni vrlo važno izvršiti dalju decentralizaciju, jer centralistički uređena država čini aktivnim samo centar odlučivanja, nezavisno od toga da li je on na saveznom ili republičkom nivou. Svi ostali delovi sistema, sve ostale institucije u centralistički uređenoj državi puka su transmisija centralnih državnih organa, potpuno su inertni, neaktivni i u psihološkoj ravni nezainteresovani da učestvuju u političkom procesu. Da bismo ih učinili zainteresovanim moramo ih učiniti akterima tog procesa, a da bismo ih učinili akterima tog procesa moraju imati određene nadležnosti i moraju imati određene izvore prihoda na osnovu kojih mogu efikasno rešavati probleme u toj oblasti.
Šta znači dalja centralizacija u političkoj ravni? Ona znači podelu odgovornosti između centralnih i lokalnih organa vlasti, i mislim da je ona takođe važna. U Zakonu o lokalnoj samoupravi načinjena su tri koraka, koja su vrlo važna, hrabra. Dakle, u oblasti zdravstva primarna zdravstvena zaštita je poverena gradovima i opštinama; poverena je takođe ekologija i mislim da su to prvi pomaci, naravno uz školstvo, osnovno obrazovanje, koji govore u prilog potrebi za još snažnijom decentralizacijom.
Napokon, treći argument, zbog kojeg se nadam da će resor gospodina Šabića dati svoje efekte, jeste sadržan u ekonomskoj sferi. U ovom trenutku mislim da ne postoji velika zainteresovanost opština i gradova da uvećaju svoju imovinu. Mislim da u ekonomskoj sferi takođe treba učiniti sve da se gradovi i opštine učine odgovornim i da budu mnogo aktivniji kada su u pitanju investitori i investicije, da budu mnogo aktivniji kada je u pitanju način na koji će sačuvati i uvećati svoju imovinu i takođe da budu mnogo aktivniji kada su u pitanju takse, porezi, i kada je u pitanju mogućnost formiranja, konstituisanja i oblikovanja mikroekonomije i ekonomije na nivou opština i gradova, što u ovom trenutku nije izraženo u dovoljnoj meri.
U suštini, novim Zakonom o lokalnoj samoupravi mi smo postavili samo opšti pravni okvir za proces decentralizacije. Nama predstoji ono što je gospodin Batić zvao sektoralnim zakonima. Predstoji nam donošenje zakona o glavnom gradu, dakle, zakona koji bi trebalo da definiše kako će u administrativnom, komunalnom i finansijskom smislu funkcionisati Beograd. Predstoji nam zakon o gradovima, koji će definisati poziciju Niša, Novog Sada, Kragujevca, a uveren sam da će tim zakonom i neki drugi veliki regionalni centri dobiti status grada. Očekuje nas zakon o komunalnim delatnostima i čitav set sektoralnih zakona, koji će na precizan, detaljan i segmentaran način urediti kako će funkcionisati grad Beograd i gradovi i opštine u Srbiji. To je veliki zadatak pred gospodinom Šabićem i uveren sam da će u narodnim poslanicima imati uporište, ne samo kroz amandmane, nego kroz korisne savete i da ćemo dati sve od sebe da decentralizacija, kada su u pitanju gradovi i opštine, bude što uspešnija.
Decentralizaciju kojom se poveravaju poslovi opštinama i gradovima smatram primarnom i nosećom kada je u pitanju decentralizacija uopšte. U državi Srbiji će se, naravno, otvoriti pitanje regionalizacije i to pitanje ne treba izbegavati. Većina velikih i značajnih evropskih država jesu regionalne države, ali šta je od iskustva tih regionalnih država primenjivo u Srbiji i šta može, primereno našoj političkoj istoriji, političkoj kulturi i onoj vrsti kulturološke, ekonomske, teritorijalne, etničke i svake druge razuđenosti i raznolikosti Srbije, da bude primenjeno. To je već vrlo teško političko pitanje.
Kao sociolog i kao političar sklon sam asimetričnoj regionalizaciji, koja je svoju tradiciju imala najviše u Italiji, dakle u Ustavu iz 1948. godine i u svemu onome što je posle toga bilo; ali, u kom pravcu se treba kretati zavisi od toga kako razmišljamo da harmonizujemo različite nivoe vršenja vlasti. U ovom momentu svaki poreski obveznik plaća pet nivoa vršenja vlasti: plaća saveznu državu, republičku, pokrajinsku, gradsku i opštinsku vlast. Ukoliko ne budemo imali preciznu analizu kako harmonizovati sve te različite nivoe vršenja vlasti i ukoliko se decentralizacija i regionalizacija pretvore u borbu za ingerencije i u borbu za prihode, ukoliko to bude gladijatorska politička borba oko toga gde će biti smeštene ingerencije, politička moć i politička sredstva, mislim da ćemo napraviti veliku grešku i da nas to neće voditi dobrom.
Regionalizam ne sme da podstakne egoizam delova. Regionalizam je dobar samo u meri u kojoj delovi sistema podstiču stepen integracije u celini i u državi kao okviru. Znači, ukoliko bi regionalizacija vodila nekoj vrsti razjedinjenja bez integracije, ukoliko ne bi vodila još čvršćoj integraciji u državno - pravni sistem, mislim da bi bilo loše. Da li je moguć taj oblik? Verujem da je moguć.
Kao gradonačelnik Novog Sada i kao neko ko dolazi iz Vojvodine, verujem da je moguće ispoljiti specifičnost određenog dela, a da ispoljavanje te specifičnosti ne ide nauštrb celine. Verujem da je ekonomska autonomija Vojvodine poželjan oblik, jer ona iskazuje specifičnost Vojvodine, ali ne načinom na koji bi je odvajala od celine, nego načinom na koji bi je još čvršće integrisala u državno - pravno tkivo Srbije. Sve su to otvorena pitanja za koja se nadam da ćemo ih rešiti u narednih godinu dana. Hvala vam na pažnji sa kojom ste me slušali.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, mislim da je ovo važan dan u parlamentarnom životu Srbije i mislim da je ovaj zakonski projekat važan reformski zakon, koji će nas udaljiti ili približiti željenom cilju i pokazati da li smo spremni da gledamo u oči istoriji Srbije.
Onda kada Srbija nije imala državnost, onda kada su se samo naslućivale konture i obrisi njenih državnih institucija, posle hatišerifa iz 1838. godine, jedan od prvih zakonskih projekata 1839. godine kojim se Srbija konstituisala, polako ali sigurno, kao država, bio je Zakon o ustrojstvu opština, kako su ga onda zvali.
Potom je 1866. godine donet Zakon o opštinama, za vreme Mihajla, a potom, posle Ustava iz 1888. godine, sledio je Zakon iz 1889. godine; i već tada srpska država je poznavala institucije opštine, sreza, okruga, čak i u tom momentu kada je srpsko društvo bilo izrazito siromašno; čak i tada kada bi izvestan stepen centralizacije bio prirodna posledica siromašnog društva i države, potrebe i želje da se koncentrišu svi materijalni kapaciteti na nivou centralne državne vlasti, da bi se onda raspodeljivalo po principima socijalne pravednosti svima; čak i tada smo imali jedan razuđeni sistem lokalne samouprave i tada smo demonstrirali da smo moderan evropski narod, da imamo modernu evropsku državu.
Da li smo danas na visini istorijskog zadatka? Ne mislim da smo u potpunosti, ali mislim da smo napravili korak u dobrom pravcu. U osnovi, pitanje je kakvu državu želimo, da li želimo jeftinu ili skupu državu? Ako želimo jeftinu državu, to je država u kojoj je većina ovlašćenja na nivou lokalne samouprave.
Osnovni problem sada je taj što su sve, ili većina ingerencija, koncentrisane na nivou centralne države i kako sa nivoa centralne države idete prema lokalu, prema regiji, sve manje je nadležnosti. Naprotiv, jeftino uređena država rešava većinu stvari na nivou lokala; sve što je jeftinije i racionalnije rešavati na lokalnom nivou, poverava se lokalnoj samoupravi; kako se ide od lokalnog nivoa prema centralnim državnim nivoima, tako opada nivo nadležnosti i tako se sele prihodi sa centralnih državnih organa prema lokalnim državnim organima.
To je važno i iz psihološke ravni; time lokalnu samoupravu činimo aktivnom; time je ona zainteresovana za svoj položaj i time ona nije samo puka transmisija centralnih državnih organa. Važno je politički, jer decentralizovati državu u suštini znači podeliti odgovornost između centralnih i lokalnih državnih organa.
U ovom trenutku u Srbiji postoje cele oblasti, poput školstva, poput zdravstva, koje su pre predmet glavobolje, negoli izvor radosti, nego li izvor potrebe da se njima upravlja. Naprotiv, u ovom trenutku te oblasti su u takvim finansijskim dubiozama da svaka vlast, u ovom slučaju lokalna, koja preuzme upravljanje resursima, kada je u pitanju osnovno školstvo i kad je u pitanju zdravstvo, moraće da ispravlja sve to i imaće velikih problema.
Takođe, važna je, i čini mi se da ovaj zakon ide u susret tome, ekonomski samostalnija pozicija lokalne amouprave i činjenica da ona nije samo mesto gde se zadržava i troši određeni deo prihoda, nego je kroz instituciju generalnog menadžera stvorena mogućnost ekonomske aktivnosti, da gradovi po prvi put ne samo brinu o očuvanju svoje imovine, nego da brinu i o tome kako uvećati tu imovinu.
Pitanje je - da li je gradonačelnički sistem dobar ili loš? Bojim se da se ovde ovo postavlja u jednoj demagoško-političkoj ravni. Ja vas pitam - da li veći autoritet ima političar koji svoj autoritet gradi u biračkom telu ili u stranačkoj strukturi? Zašto stranke, koje imaju malo autoritativnih pojedinaca, toliko govore o proponcionalnom sistemu, kada je priroda lokalne vlasti takva da birači treba da budu u neposrednom kontaktu, da znaju svog odbornika, da mogu da mu se obraćaju.
U proporcionalnom sistemu političari svoj autoritet grade u stranačkoj oligarhiji. Nije bitno šta o vama misli biračko telo i kako ste pozicionirani u biračkom telu, nego šta o vama misli stranačka struktura, da li ste uticajni ili manje uticajni unutar stranke, koja vas onda preko liste postavlja u Skupštinu.
Naprotiv, većinski sistem je dobar zbog toga što morate da gradite autoritet kod birača, a ja vam tvrdim u slučaju Novog Sada, koji je jedan od možda najviše urbanizovanih centara u celoj državi, da čak u 60% izbornih jedinica presuđuje lični autoritet pojedinca, a ne stranačka pripadnost. Znamo mnoge odbornike koji su dobili izbore protivno svojoj stranačkoj pripadnosti, ali su ljudi glasali za njih zato što ih znaju kao školske drugove, zato što ih prepoznaju kao ljude sa kojima stoje na autobuskoj stanici, na fudbalskoj utakmici, zato što idu u iste lokale, zato što im deca idu u istu školu. Zbog toga je važan većinski sistem i on smeta samo onim strankama koje nemaju dovoljno autoritativne pojedince i koje se plaše da pogledaju biračkom telu u oči.
Ista je stvar sa gradonačelnikom. Političko pitanje glasi - da li veći autoritet ima gradonačelnik koga biraju građani i koji svoj autoritet bazira na izboru i podršci građana ili gradonačelnik koga bira Skupština? I najbolji gradonačelnik može da bude smenjen u Skupštini, gde sede odbornici. Zašto - pa zato što je to stvar političkog dogovora, zato što je to stvar ćudi koalicije; ukoliko je neomiljen unutar odborničkih klupa, može idealno da vrši svoju funkciju, biće smenjen.
Naprotiv, kada gradonačelnik svoj autoritet bazira na biračkom telu, onda je taj autoritet izvoran, onda je taj autoritet nesumnjiv i onda niko ne može da se poigrava. Kada su u pitanju nadležnosti gradonačelnika, mislim da i tu postoji velika doza nerazumevanja. Nasledili smo samoupravni način razmišljanja; mi definitivno umesto od principa podele odgovornosti, čemu smo svi inače skloni iz psiholoških i iz političkih razloga, moramo da prihvatimo princip koji je inaugurisan novim gradonačelničkim sistemom, a to je princip preuzimanja odgovornosti.
Živimo u svetu u kome se mere samo rezultati, u kome se meri efikasnost. Problemi se moraju rešavati u istom danu, nekada se uspeh rešavanja merio minutima. Nema više vremena za procedure, nema više vremena za formalno-pravnu skalameriju, komisije, radne grupe, izvršne odbore, da prođe dva, tri, pet, šest meseci, pa kada odluka prođe, institucionalni filter svih instanci koje treba da se izjasne o tome, onda donesemo odluku.
Nema više vremena. Odluke se donose u jednom danu, rad gradonačelnika mora da bude merljiv, uporediv i vrednovan iz dana u dan; zbog toga je ovaj sistem dobar i zbog toga sam mu lično sklon.
Takođe, veliku vrlinu ovog zakonskog projekta vidim u tome što je proširio nadležnosti, što je paleta izvora prihoda veća i što su ti prihodi izdašniji nego oni koji su bili pre.
Gospodin Pajtić je govorio o 4,8%. Ja bih ga ispravio - 40% ide u saveznu kasu, a od tih 60% koji idu u republičku kasu dobija se 4,8%. U apsolutnom iznosu to je ispod 4,8%. Novi Sad i gradska uprava Novog Sada opstajala je upravo sa 3,2%. Pitam vas - kako? Zato što smo moćan grad, zato što smo snažan grad, mogli smo i bez tih vaših 3,2%; opstali bismo i bez toga. Zbog toga je jako važno istrajati u svemu ovome.
U drugom mandatu svog staža pružio sam ruku radnicima "Mostogradnje" i čestitao zato što su uradili Varadinski most, mada smo bili za projekat akademika Hajdina. Nismo pravili razliku i nećemo praviti razliku kada su u pitanju te stvari.
Gospodo, mi smo u suštini na početku procesa decentralizacije. Onaj koji misli da je moguće sada doneti zakon o lokalnoj samoupravi kao konačno rešenje i definitivno ispravljanje procesa centralizacije koji je trajao desetlećima u Srbiji, mislim da je prilično nerealan, da ne budem uvredljiv pa da kažem naivan. Kao što je centralizacija bila proces, tako i decentralizacija mora da bude proces.
Ovo je prvi korak. Nekom se može učiniti da nije hrabar, nekom se može učiniti da nije dovoljno odlučan, pravno konsekventan, ali načinimo taj prvi korak, a onda, kroz posebne zakonske projekte, kroz zakon o glavnom gradu, kroz zakon o gradovima, kroz zakon o komunalnim delatnostima, činimo sve one promene i modalitete tih promena za koje se inače zalažemo i koji će značiti još snažniju decentralizaciju.
Hvala vam na pažnji sa kojom ste me saslušali.

Dame i gospodo poštovani poslanici, formalno, tačka dnevnog reda o kojoj raspravljamo tiče se autonomije Vojvodine, ali neformalno, većina govornika zapravo govori kakvo ima razumevanje i shvatanje države. Na izvestan način to je prirodno, jer iz načina na koji se shvata priroda i karakter ove države proističe posledično i naš stav o autonomiji Vojvodine.
Ali, ono o čemu se ne priča, a ishodišna tačka je za priču o tome kakvu prirodu i karakter treba da ima naša država, jeste kakva je priroda, karakter i struktura srpskog društva, jer iz toga kako razumevamo prirodu i karakter srpskog društva, proističe onda i naše shvatanje države, a iz shvatanja države proističe naše shvatanje autonomije.
I, zbog toga imam utisak da povremeno prosto promašimo temu i da ne pričamo o onome o čemu treba da pričamo. Srpsko društvo u ovom trenutku je verovatno jedno od najsloženijih društava, kada se primene svi kriterijumi. U etničkom, kulturološkom, ekonomskom, kome god hoćete smislu, to je jedno od najrazuđenijih društava u celoj Evropi. Primereno toj razuđenosti, primereno toj raznolikosti se onda kroje i državne institucije.
Ako je srpsko društvo tako razuđeno po svojoj strukturi i tako raznoliko, onda i srpska država, odnosno država u Srbiji, ne može da bude centralistički ustrojena, nego mora da prati, kroz svoje institucije i kroz način na koji će biti ustrojene institucije, tu vrstu razuđenosti.
Šta to nadalje znači - svaki centralizam u osnovi znači unošenje unisonih i jednoobraznih rešenja za celu državu, nezavisno od svih različitosti koje je karakterišu. Kod nas postoji jedna duboko uvrežena predrasuda, a ja bih je, kao sociolog, označio kao pravnu predrasudu ali eksplikacija geneze tog problema bi potrajala dugo, pa je neću izlagati - to je shvatanje da je najbolje integrisana država ona koja je centralistički uređena.
To je netačno. Ako je nešto pokazalo, vreme koje je ostalo iza nas pokazalo je da centralizam vodi ka dezintegraciji i ka egoizmu delova celine. Naprotiv, dobra mera decentralizacije i dobra mera regionalizacije je bolji put za integraciju države, negoli bilo kakav centralizam.
Drugo, kada govorimo o autonomiji Vojvodine, i uopšte o načinu na koji će funkcionisati država, ono čemu mi treba da težimo bez emocija jeste najjeftinija država. U ovom trenutku, svaki poreski obveznik plaća pet nivoa vršenja vlasti - saveznu državu, republičku državu, pokrajinsku vlast, gradsku vlast i opštinsku vlast.
Dakle, moramo voditi računa o tome da svih pet nivoa vršenja vlasti bude usklađeno i harmonizovano, da ne dolazi do gomilanja funkcija i da sve to funkcioniše na jedan mnogo logičniji način od onoga koji u ovom trenutku imamo.
Postavka od koje bih krenuo kada je u pitanju ovaj problem je sledeća - mislim da u ovom trenutku treba izvršiti radikalnu decentralizaciju, jer kroz tu radikalnu decentralizaciju i davanje više ovlašćenja gradovima i opštinama, dominantno rešavamo ili stvaramo pretpostavke za rešavanje regionalnog problema.
Kod nas je situacija obrnuta - znači, umesto da sve što je jeftinije i racionalnije rešavamo na lokalnom nivou, i kako idemo prema višim nivoima organizovanja države da bude sve manje funkcija, kod nas je obrnuto.
Što je viši nivo vršenja vlasti više je funkcija i kako idemo prema lokalu imamo devastaciju; umanjenje i funkcija i izvora prihoda. Znači, čitavu logiku smo pretumbali i zbog toga dolazimo u ove probleme.
Centralizam se kod nas pokazao loš u tri važna aspekta. Prvi aspekt u kom centralizam nije položio ispit jeste psihološke prirode. U centralistički uređenoj državi postoji samo centar i samo je centar aktivan, a svi ostali koji ne pripadaju političkom centru i centralnim državnim organima su puka pravna i politička transmisija centralnih državnih organa.
U političkom smislu centralizam nije položio ispit jer decentralizovati državu i regionalizovati je drugim rečima znači podeliti odgovornost. Ono što Srbiji treba jeste podela odgovornosti između centralnih državnih organa i lokalnih organa, nezavisno od toga da li je reč o opštinskim i gradskim ili o regionalnim organima.
I napokon, nije položio ispit ni ekonomski. U ekonomskom smislu centralizam je zapravo finansijski grč i ne samo finansijski nego i fiskalni grč siromašne države, koja pokušava sve svoje resurse da koncentriše na jednom mestu, da bi onda "iz jednog centra pravedno ih raspoređivala". To je pokazalo da su destimulisani unutar tog sistema i oni koji imaju i oni koji nemaju.
Dozvolite mi da na kraju kažem i par stvari posle ovog konteksta i o autonomiji Vojvodine. Ono što je državno treba da pripadne državi, a ono što je pokrajinsko treba da pripada pokrajini. One funkcije, kao što su: vojska, policija, monetarna i poreska vlast, dakle sve one državne funkcije koje je jeftinije i racionalnije organizovati na državnom nivou, treba da budu svojstvo i atribut državne vlasti.
One funkcije, poput privrede, saobraćaja, zdravstva, kulture, obrazovanja, koje su u svakoj državi decentralizovane, i koje mogu efikasnije da se obavljaju i na regionalnom, a pogotovo na gradskom nivou,
treba i regionalizovati i decentralizovati. U tom pravcu treba ići i kada je u pitanju ovaj omnibus i kada je u pitanju rešavanje pitanja Vojvodine.
Ono gde postoji specifičnost Vojvodine i ono što jeste stvarno uporište za priču o autonomiji Vojvodine sadržano je u činjenici da je reč o regionu koji poseduje najveći stepen ekonomske vitalnosti. Stoga specifičnost vojvođanske autonomije jeste ekonomska autonomija - ekonomska autonomija i jeste modalitet da Vojvodina izrazi svoju osobenost, a da pri tom bude još čvršće i jače integrisana u državu Srbiju.
Na kraju, rekao bih samo par stvari oko izmišljenog problema, a čuo sam ga u dva navrata ovde, a to je tzv. novosadizacija. To su gluposti i to najobičnije gluposti. Novi Sad ne želi da bude velik tako što će umanjiti značaj ostalih velikih regionalnih centara u Vojvodini. Dakle, Mitrovice, Sombora, Subotice, Vršca, Pančeva, Zrenjanina.
Novi Sad ne želi da bude bogat tako što će svi ostali biti siromašniji. Naprotiv, Novom Sadu će biti samo dobro i Novi Sad će biti veliki grad ako pored sebe budeo imao velike regionalne centre u Vojvodini. Novi Sad će biti bogat u meri u kojoj ti regionalni centri budu bogati i nikada neće dolaziti do prelivanja. Ali, to je jedan, da tako kažem, psihološki nestašluk i trik kojim se pokušava skrenuti tema i kojim se ljudi pokušavaju odvratiti od ideje autonomije. Hvala.