U razlozima za donošenje zakona napisano je koliki je značaj javnih medijskih servisa za očuvanje i unapređenje demokratskih vrednosti i to je opšta poznata stvar. Dakle, to se u uređenim demokratskim državama zove četvrti stub vlasti.

Međutim, mi nemamo javni medijski servis, mi imamo privatizovani javni medijski servis, njega je privatizova Aleksandar Vučić i politička kasta oko njega. Taj servis ne radi u interesu građana, nego u ličnom interesu Aleksandra Vučića i njegove kaste.

Ne radi se o tome koliko i na koji način građani treba da plaćaju, nego da li treba da plaćaju lični servis Aleksandra Vučića. Javni servis emituje propagandu ogoljenu propagandu Aleksandra Vučića i njegove organizacije, koja se predstavlja, kao politička stranka.

Sam se poziva u emisije, najavljuje gostovanja na instagramu o kojem na RTS-u niko ništa ne zna, informativni program je na nivou stranačkog biltena, može da se takmiči na festivalu propagandne autokratskih režima. Sigurno bi bio među favoritima za osvajanje glavne nagrade. Program RTS-a počiva na prikrivanju istine, ulepšavanju stvarnosti, oblikovanju, a ne informisanju javnog mnjenja.

Vaše pravo je da nemate pojma šta se oko vas dešava - trebalo bi da bude slogan javnog servisa. Ako se RTS ne ponaša, kao javni servis, da li su građani dužni da ga tretiraju, kao javni servis? Oni koji prate samo javni servis, ne znaju za Aleksandra Obradovića, koji je otkrio veliku pljačku državne imovine. To je servis koji je prikrivao tragove pljačkaša. Umesto da na RTS-u gostuje Aleksandar Obradović, gostovali su oni koji su pljačkali državu i građane Srbije da prikriju svoju pljačku.

Oni koji se informišu isključivo preko javnog servisa, ne znaju ko je i zašto zapalio kuću novinara Milana Jovanovića. Ne znaju, jer je to javni servis prikriva, a prikriva zato što je naručilac visoki funkcioner SNS.

Oni koji se isključivo informišu preko javnog servisa, a to je ogromna većina građana Srbije, ne znaju da su kriminalci koji su odsecali glave i mleli ljude radili za SNS i državne institucije i da su uhapšeni samo zato što su strane službe otkrile njihove zločine. Oni su rušili u Savamali, oni su tukli građane na protestima, oni su bili obezbeđenje Aleksandra Vučića i davili su novinare na njegovoj inauguraciji.

Oni koji se informišu preko RTS-a, ne znaju za nameštene tendere, za pljačku građana Srbije zbog nameštenih poslova za kumove, prijatelje i familiju. Zato imamo najskuplje puteve u Evropi, najskuplje fontane, najskuplju uličnu rasvetu, najskuplje novogodišnje ukrase. Zato nema para za gladnu decu, zato nema para za najsiromašnije, zato nema para za bolesne, zato nema para za penzionere.

Oni koji se informišu preko javnog servisa znaju da su vreme pandemije nabavljani respiratori, vakcine, da su pravljene specijalizovane ustanove, ali ne znaju po kojoj ceni, da li je sve bilo po zakonu i šta ćemo sada sa tim projektima?

Zato RTS nije javni servis, nego servis Aleksandra Vučića. Na javnom servisu nećete čuti provokativna pitanja za stalnog gosta Aleksandra Vučića, novinari će samo čitati unapred dogovorena pitanja, nećete moći da čujete bilo kakva pitanja liderima opozicije, jer se ne pozivaju u emisije RTS-a. Eventualno ih možete čuti u jutarnjem programu, ukoliko su raspoloženi da se nadvikuju sa flasterima iz vladajućeg SNS-a i to isključivo kada dolazi neko iz Brisela, da bi mogli da im pokažu kako je RTS otvoren.

Oni koji gledaju RTS ne znaju da postoji opoziciji. Po nalogu Aleksandra Vučića oni pokazuju, kao da opozicija ne postoji. Aleksandar Vučić to govori stranim sagovornicima, a njegova lična televizija stvara takvu sliku za prosečnog gledaoca. I ako se pojavi, tu i tamo, to su sve izdajnici i neprijatelji naroda.

Nema javnog servisa, to je samo ime za medijski servis za Aleksandra Vučića. Kada bi RTS bio stvarno javni servis znali bi građani da o izdaji pričaju upravo oni koji se boje da će ih narod takvima prozvati. Lopovi viču držite lopova, da su oni koji prozivaju bivšu vlast već odavno sami bivša vlast.

Oni koji se informišu preko javnog servisa nisu informisani, oni se svesno dovode u zabludu, stvarnost se ulepšava, problemi se prikrivaju, zločini zataškavaju.

Zahvaljujući to me što nemamo javni servis, nemamo ni javno mnjenje, nemamo kritičke osvrte, živimo u velikom Potemkinovom selu, u beskrajnoj sapunici u kojoj se sve vrti oko jednog čoveka, RTS nije javni servis, RTS simbol zarobljene države, zarobljene misli i hipnotisanih građana.

Zato se ne radi o tome na koji način plaćati takav servis, na koji način finansijski održavati stub antinarodne i antidržavne apsolutne vladavine Aleksandra Vučića, nego kako ga bezbedno demontirati i izgradi pravi javni servis.

Dakle, RTS nije u funkciji ostvarivanja javnog interesa, nego privatnog interesa. Ako će i dalje da bude privatni servis, neka se privatno i finansira. Građani ne žele da plaćaju laži i obmane, oni hoće da budu istinito, blagovremeno i potpuno informisani o svim važnim društvenim pitanjima, to im Ustav garantuje. Samo takav RTS, nezavisne uređivačke politike i institucionalne autonomije, samo takav javni servis zaslužuje stabilan izvor finansiranja. Hvala.

Poslanik preko puta mene odlično pamti, ne treba mu ništa da zapisuje, ali ja zapisujem. Postoji jedna narodna poslanica koja kaže – pametan zapisuje, budala pamti. Ja zapisujem i volim da zapisujem, da ne bih nešto pogrešio i da se podsetim na ono što sam hteo da kažem.

Što se tiče klađenja, ne bih da se kladimo u poslaničku platu, pošto ja ne primam poslaničku platu. Nije pošteno, nije fer. Nego, da se kladimo u iznos robnih rezervi koje je proneverio gospodin. Eto, toliko.

Poštovani građani Srbije, imam dva minuta za ovaj amandman. Dva minuta, toliko nedostaje na snimku sigurnosnih kamera sa naplatne rampe u Doljevcu. Ta dva minuta video je predsednik Aleksandar Vučić, on sam nam je to rekao, ali to je bilo toliko užasno da nije hteo snimak da pokaže građanima Srbije. Verujemo mu da je bilo užasno. Ubiti nekog na naplatnoj rampi zbog bahatosti strašno je i uznemirujuće. Ali, to je morao da pokaže tužiocu kojem je posao da se suočava sa takvim prizorima. Aleksandar Vučić nam duguje ta dva minuta. Radio-televizija Srbije nam duguje priču o ta dva minuta.

To nije tek jedna nesreća i Stanka Gligorijević nije jedina žrtva. Žrtve su i njena porodica i svi građani Srbije koji se suočavaju sa nepravdom, sa bahatošću, sa neodgovornošću, sa odsustvom vladavine prava. Ni dva minuta nije moguće dobiti na Javnom servisu da se postave pitanja povodom ubistva Stanke Gligorijević, ni dva minuta. Zato tema nije kako finansirati RTS, nego da li je ovakav RTS uopšte potreban građanima Srbije. Pravo pitanje je u stvari kako ga iz temelja promeniti? Hvala vam.

Poštovani građani, naša je obaveza da govorimo o ovome o čemu se ne govori dovoljno na pravi način na RTS-u.

(Aleksandar Marković: Da li si to sam pisao?)

Sam sam pisao, naravno. Više sam ja napisao, nego što ste vi u životu pročitali.

Svi u Pirotu sede po kućama jer je opasno po život. Tamo ne rade škole, ne rade pekare, ne rade fabrike, međutim, otišli su tamo Gašić i Vesić. Nije mi bila namera da širim paniku kada sam to rekao, samo sam rekao da se nešto preduzima. Oni su poslali ono što imaju, nemaju ništa bolje i to je to. Ima ljudi na drugoj strani, to je problem, takve iste ljude zovete na RTS da pričaju o svemu i svačemu, ali ovo je druga situacija, u ovakvoj situaciji treba da se pozovu ljudi koji nešto znaju.

Ono što bih želeo da kažem takođe, da li nam je RTS dao nešto više od informacija od onoga što nam daju tzv. nadležni organi. Ne, oni samo odu i kažu nadležni organi su rekli to i to…

Takođe, sam se prijavio po amandmanu koji sam ja…

A amandman koji sam podneo?

Dobro, onda ćete me posle pozvati.

Ova dva minuta za obrazloženje amandmana posvećujem REM-u koji nije sprečio medijski linč Olivera Ivanovića. Regulatorno telo za elektronske medije koji ne reaguje na medijski linč bilo koga ko ukazuje na spregu režima i organizovanog kriminala. Pozivam poslanike da minutom ćutanja odamo poštu Oliveru Ivanoviću, istinskom patrioti, borcu za mir i pravdu na Kosovu i Metohiji, čoveku od integriteta kojem je mafija pucala u leđa. Slava mu.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege poslanici, ova sednica nije trebalo ni da bude održana iz dva razloga. Prvi sam već rekao u povredi Poslovnika, to je formalni razlog. Drugi je suštinski.

Formalni razlog je taj što ste se u sazivu ove sednice pozvali na član 86. stav 1. koji kaže da sednicu saziva predsednik pisanim putem po pravilu najmanje sedam dana pre dana određenog za početak sednice. To nije učinjeno.

Znači, napravljen je formalan prekršaj. U normalnoj, uređenoj, demokratskoj državi to je dovoljan razlog da se ova sednica ne održi.

Dakle, odgovor na to je bilo: “Hoćete li da glasate o tome? Sve je bilo po Poslovniku, hoćete li da glasate?“ Čekajte, kako možete da kažete da je nešto bilo po Poslovniku? Kad pročitate ovu rečenicu tu nema o čemu da se glasa. Jasno – sedam dana pre. O čemu da glasamo?

Hoćemo li da glasamo da li je danas petak? Hoćemo li da tražimo amandmane na Njutnov zakon o gravitaciji? O čemu da glasamo? Hoćemo li da glasamo da je zemlja ravna ploča? Imate većinu za to. Imate većinu za to, ali o tome se ne glasa.

Druga stvar, nema osnova za hitni postupak, to je jasno kao dan. Jasno je kao dan da nema. To se ponavlja iz sednice u sednicu. Prošli put, umesto da izvučete zaključak i da ne ponavljate te greške, vi ih uporno negirate i uporno ih ponavljate.

Što se tiče objedinjene rasprave, takođe nema osnova. Kako da objedinite raspravu o izboru sudija i potvrđivanje Ugovora sa Saudijskom Arabijom, Ugovora sa Brazilom? Šta je sa tim?

Dakle, kako možemo da objedinimo tu raspravu, šta spaja sve ove teme? Kao što kaže u Poslovniku, odnosno u obrazloženju: „Imajući u vidu da su međusobno uslovljeni“. Znači, izbor sudija je međusobno uslovljen sa Ugovorom sa Saudijskom Arabijom i da su rešenja međusobno povezana. Kakva su rešenja međusobno povezana? Kakve veze ima Brazil sa izborom sudija?

(Marijan Rističević: Ima.)

Gde je tu Paragvaj? Čuo sam da je jedan bivši ministar sa narodnim parama otišao u Paragvaj? Jel to možda ima veze sa sudstvom? Da ga jurimo sa narodnim parama po Paragvaju? Gde vam je taj ministar sada? Gde su drugi ministri? Tražićete sada da pravimo ugovore sa egzotičnim zemljama gde ćete da bežite sa narodnim parama? To hoćete da tražite?

(Marijan Rističević: A Mauricijus?)

Da li je to međusobno povezano? Jel to po hitnom postupku?

(Marijan Rističević: Hajmo malo o Mauricijusu.)

Što se tiče samog sadržaja, o REM-u je već bilo reči i rekla je na sednici Odbora predsednica, kaže – REM plaćaju emiteri, a ne građani. Izvinite, ko plaća emiterima? Emiteri imaju neke svoje pare, oni, o čemu ona priča? Zašto mi dajemo saglasnost o tome ovde i zašto su oni prekinuli štrajk baš kad se o tome razgovara? Otkud njima pravo da uopšte štrajkuju? Krše Ustav. Krše Zakon o štrajku, Zakon o službenicima.

Prekinite da dobacujete, gospodine Rističeviću.

(Marijan Rističević: Tebi se ne može pomoći.)

Dakle, REM sve vreme pokušava da radi nešto što mu nije posao, a to je da štiti režim Aleksandra Vučića, pri tome se pozivaju na zakon i metodologiju. Ne postoji taj zakon, ta metodologija po kojem „Hepi“ i „Pink“ mogu da dobiju nacionalnu frekvenciju, ne postoji. Koji su to kriterijumi po kojima oni mogu da dobiju tu frekvenciju?

Takođe, kaže – mi uplaćujemo u budžet, a ne finansiramo se iz budžeta. Dakle, ono što ja moram da čitam jeste da ne bih lupao gluposti kao što neki tu rade, ono što takođe želim da kažem da su mišljenja, ja se slažem da svi ne razmišljamo isto, mišljenja su podeljena.

Mišljenja o Aleksandru Vučiću i njegovom režimu su podeljena. Jedni misle da je on poguban po ovaj narod, po državu Srbiju, a drugi ne misle.

Kada ste govorili o zapošljavanju, govorili ste kako je bilo nekada partijsko zapošljavanje, a sada ste vi sprečili bilo kakvo zapošljavanje. To prosto nije istina. Prekinite da obmanjujete ovaj narod.

Ja kada sam bio ambasador u Crnoj Gori, ni jedan moj saradnik nije bio iz moje stranke, ni jedan moj saradnik. Bili su iz drugih partija ili su bili ne stranačke ličnosti koje su imale drugačije mišljenje. Nikada nisu imali ni jedan problem sa tim, nikada ni jedan problem, a sada je nemoguće zamisliti da neko bude zaposlen a da nije iz vladajuće stranke, nemoguće. Prema tome, prekinite o tome da pričate na ovaj način.

Mediji, policija, BIA, to su stubovi ove vlasti. Aleksandar Vučić nije dobio nikada ni jedne izbore dok se nije dočepao vlasti. Prve izbore koje je dobio, dobio je Tomislav Nikolić, a posle kada je Aleksandar Vučić od njega preuzeo i stranku i ove poluge vlasti, onda je postao nepobediv, nepobediv zato što kontroliše medije, zato što kontroliše policiju, kontroliše sve institucije, kontrolišu BIA, a oni kontrolišu građane. E takav je uspeh Aleksandra Vučića i njegovog režima.

Dakle, ono što je važno reći, da kad stvaralac ima, citiraću Vladetu Jerotića, kaže – kada stvaralac ima fantaziju, onda je to milina, a kada neko ko nije stvaralac, a ima fantaziju onda ga lečimo.

Srbija ima više obradivog zemljišta nego Austrija i zemlje Beneluksa, Belgija, Luksenburg, Holandija, a mi pravimo fabriku guma u Vojvodini. To je rezultat vaše genijalne privredne politike.

Srbija je po nalazu „Eurostata“, četvrta najsiromašnija država u Evropi, četvrta posle Albanije, Makedonije i BiH, a vi nam ovde pričate neke bajke o bilo čemu.

Šta je suština? Suština su mediji. Suština je REM, koji treba da bude regulator.

Kako je moguće da u jednoj državi savetnica za medije bude svake godine birana u samom je vrhu najmoćnijih žena u Srbiji? Kako savetnica može da bude toliko moćna? Pa zato što nije savetnica, ona je urednica svih medija. Ona je i regulator, ona radi sve što treba da se kontrolišu mediji u Srbiji i to je problem medijske slike u Srbiji. Suzana Vasiljević je najmoćnija žena, ne zato što savetuje Aleksandara Vučića, nego zato što uređuje sve medije u Srbiji. Nije ona moćna zato što je savetnica, niti zato što oduzima čašu Aleksandru Vučiću na sajmu vina. Sam Aleksandar Vučić je rekao da pije samo čajeve, ali nije izgledalo kao da je pomešao hibiskus i nanu, nije izgledao tako. Ona je jedna od retkih koja sme da mu uzme čašu iz ruke zato je moćna, zato je moćna zato što uređuje medije.

Dakle, RTS je taj koji bi morao da bude javni servis, a RTS nije javni servis, RTS je privatni servis Aleksandra Vučića, jer na javnom servisu se emituje propaganda.

Izvinite. Hvala.

Usmeno ukazujem na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine i navešću član koji je povređen. Dakle, u pitanju je član 86. stav 1.

Vi ste ovu sednicu zakazali pozivajući se na ovaj član, a u stavu 1. na koji se pozivate piše da se po pravilu najmanje sedam dana pre dana određenog za početak sednice saziva sednica.

Dakle, vi ste se pozvali na stav 1. U stavu 2. piše da može se sazvati u roku kraćem od tog, ali se vi niste pozvali na stav 2. nego ste se pozvali na stav 1.

Prema tome, napravili ste grešku u postupku i ja zahtevam da u skladu sa članom 86. stav 4. predsednik Narodne skupštine može i u ovom slučaju mora da odloži dan početka sednice. Smatram da to treba da bude u roku od sedam dana, kako je propisano u stavu 1. na koji ste se pozvali.

Povreda Poslovnika, član 108. – o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine.

Vi se ne starate o redu u Skupštini. Vi dozvoljavate da šef poslaničkog kluba SNS radi šta hoće. Vi za njega niste očigledno autoritet. On odgovara na poslaničko pitanje. Na poslaničko pitanje ne može da se replicira. On zloupotrebljava ovu govornicu da priča šta hoće, koliko hoće i da vređa. Vi ste ovde izricali opomene za mnogo bezazlenije stvari nego što je on ovde izgovarao. Uopšte ga ne prekidate, niti ga opominjete za uvredljive izraze koje koristi ovde.

Mislim da to nije u redu i da prekinete s tom praksom. Vidite u vašoj stranci, ako nemate dovoljno autoriteta, idite kod Aleksandra Vučića i tražite da vam on dodatno da.

Naveo sam da vi trebalo prebaciti novac za nekoliko grupacija. Među njima su osobe sa invaliditetom. Nažalost, nismo mogli da čujemo predloge da se sredstava opredele za osobe sa invaliditetom.

Ono što je veoma važno reći, da mi u našem društvu imamo, pre svega pogrešan odnos prema ovoj grupaciji, našim sugrađanima. Deluje isključivanje, milosrđe, sažaljenje, pa čak i divljenje. Nije to što oni žele da čuju. Oni žele da budu uključeni u ovo društvo. Oštećenje nije problem ili nedostatak, ono je prosto jedan atribut neke ličnosti i oni imaju slogan – gledaj mene, a ne moje oštećenje.

Ono što je potrebno našim sugrađanima sa invaliditetom jeste da im se omoguće jednake mogućnosti i šanse, kako bi ravnopravno sa drugima mogli da unaprede svoju zajednicu.

Poslednjih decenija se zapravo lagano sa medicinskog modela prešlo na socijalni model u pristupanju invaliditetu. Drugim rečima, invaliditet se smešta u društveni kontekst. Reč je o tome koliko je okruženje prilagođeno različitim potrebama pojedinaca.

Mi živimo u eri digitalizacije. Naša premijerka je po tome poznata, ali ima važnija posla, pa ću zamoliti ovde prisutne da joj prenesu da je digitalizacija ta koja omogućava nešto da se uradi po pitanju pristupačnosti.

Pristupačnost znači mogućnost učestvovanja u svakodnevnom životu. Ovde ću konkretno govoriti o jednom pravu, a to je – nesmetani pristup autovizuelnim uslugama. To znači pravo na slobodu izražavanja, slobodan pristup informacijama. To je moguće uraditi… to pokazuju primeri drugih država.

Imam pravo i ovlašćenog.

Ja sam šef poslaničke grupe.

Znači, u Portugalu osobama sa čulnim oštećenjima se pristupa tako što im se omogućuje taj pristup digitalno i oni koji nemaju tu mogućnost neće ni dobiti uopšte dozvolu za emitovanje.

U Nemačkoj nema obaveze za titlove, zvučne opise ili prevode na znakovni jezik, ali u Nemačkoj to rade na osnovu političke kulture i na osnovu osećaja dužnosti i obaveze. U Belgiji se te obaveze utvrđuju na osnovu godišnjeg prihoda. U Engleskoj na osnovu udela gledanosti.

Ono što je važno reći jeste da vi ne možete na našim programima sa nacionalnom frekvencijom gotovo da primetite tako nešto. Ja sam jednom slučajno jedino video film Andreja Tarkovskog, „Rubljov“, gde je pokušano da se osobama sa oštećenjem taj fil prikaže na adekvatan način.

Ono što sam još hteo da kažem jeste to da skrenem pažnju i ministru Malom, koji sada razgovara telefonom dok ja pričam, da sam mu veoma zahvalan što je objasnio građanima Srbije da on nije bio član Demokratske stranke, jer je zahvaljujući njemu i njemu sličnima Demokratska stranka dobila onu čuvenu etiketu koju tabloidi stalno stavljaju, a to je - žuti lopovi i da mu kažem da kada se obraća našoj poslanici kaže – u vaše vreme, da je naša poslanica Marković tek godinu dana u politici, a da je o vremenu o kojem govori, to bilo njegovo vreme.

U to njegovo prvo prošlo vreme su se Srbi vraćali u Srbiju. Postojala je grupa za prosperitet Srbije, gde su se mladi okupljali, svi mladi iz sveta i vraćali su se, jer su imali nadu. To je vreme kada je bio Zoran Đinđić premijer.

Ovde smo čuli i nešto o dualnom obrazovanju. Kako smo došli do dualnog obrazovanja? Neću sada da govorim o tome koje su prednosti, koje mane dualnog obrazovanja, samo ću reći da je predsednik otišao u Švajcarsku, oduševio se i van strategije, gde nigde nije predviđeno uopšte dualno obrazovanje, jednostavno promenio strategiju obrazovanja i rekao – od sada imamo dualno obrazovanje. Tako funkcioniše Srbija.