Meni ide vreme.

Zašto ste pustili vreme?

(Marinika Tepić: … koji žele, imaju nameru da kritikuju ovaj protivustavan i protivzakonit nalog strepe od otkaza?)

Ide mi vreme dok pričate.

Ide mi sve vreme vreme.

Dakle, s obzirom na sve ove marifetluke koje radite, ja ću se umesto obrazlaganja amandmana vrlo kratko osvrnuti, pošto nisam dobio reč na ono što je izrečeno na račun Zorana Đinđića i DS i 5. oktobra.

Naime, ovde je rečeno kao da je 5. oktobar organizovao neko sa strane, kao da to nije bila volja naroda. To je velika uvreda za sve te ljudi koji su izašli da brane volju. Velika uvreda.

(Poslanici lupaju u klupe.)

Da je to, u stvari, bila volja nekog trećeg ne bi na prvim sledećim izborima DOS dobio 70% glasova.

Dakle, ono što vam kažem još jeste sledeće – vi ste rekli da su istraživanja javnog mnjenja da je strategija napravljena negde spolja. E, ja vam kažem, zapamtite to – nije spolja, urađena je u Srbiji. Bio je četvoročlani tim u kojem sam bio i ja. Pored mene i Ljiljana Baćević i profesor Slavujević i Dragomir Pantić. Mi smo tim koji je sastavio strategiju DOS-a, strategiju kampanje.

Ako vam se to čini da je nemoguće, vama se čini da pobede mogu doći samo ako dolaze spolja, kao što vaš lider ima sada ekipu koja je došla iz inostranstva i vodi ceo ovaj tim i vodi propagandu.

Dakle, bio je to tim i pamet domaćih ljudi.

Ono što hoću još da vam kažem jeste sledeće – da Đinđić nije bio čovek koji je mario za rejting, kao što mari ovaj sadašnji vaš lider koji jedino na to i gleda. Đinđić je dobio upravo taj nadimak „gromobran“ zato što sve što nije valjalo njemu se stavljalo na teret, a sve što je bilo dobro, a on bio zaslužan, sebi su pripisivali neki drugi ljudi.

Prema tome, molim vas da prekinete više sa insinuacijama i sa vraćanjem na prošlost. Vi dolazite iz stranaka koje su bile kao skakavci koje su pojeli naše godine devedesetih.

Pa, najpre znači prvo ovo što ste navodili nije tačno, ali neću da ulazim u detalje pošto ljudi ne poznaju te funkcionere iz policije, itd, ali je činjenica sledeća.

Tačno je da DS dobila manji broj glasova na prvim sledećim izborima kada je ubijen premijer, kada je ubijen predsednik Demokratske stranke, koji je bio reformista, koji nije mario za to da li su neke mere popularne ili nisu, nego je pre svega brinuo o tome da one odluke koje donosi da budu korisne za građane. Građanima može nešto biti popularno, a da bude i protiv njihovog interesa.

S druge strane, može da bude nepopularno nešto što je u njihovom interesu. E, upravo je Zoran Đinđić radio to drugo. On je radio, donosio korisne odluke za građane Srbije iako to nisu mnogi prepoznavali kao da je to za njih korisno i u tome ogromna razlika između onih koji isključivo gledaju rejtinge, gledaju istraživanja javnog mnjenja ne da bi videli šta se radi u društvu i kako se kreće u društvu, situacija u socijalnom i svakom drugom smislu, nego pre svega rejtinzi.

I da li je nešto popularno? Da li je popularno reći ovo ili ono? Zoran Đinđić nije bio takav. On je bio političar od formata, čovek koji je pre svega se nije obazirao niti na istraživanja javnog mnjenja niti je bio opsednut time da uzurpira sve institucije.

Naprotiv, on se borio da institucije rade svoj posao.

U vreme dok je on bio predsednik Vlade, mediji su upravo njega najviše kritikovali.

Da li možete da zamislite danas da mediji kritikuju Aleksandra Vučića?

Najpre, dok ste govorili o Đinđiću i dok ovde širite i bljujete mržnju, samo da vas obavestim da je ovo nešto što nije ne uobičajeno, ali dok se ovo dešavalo stigla je poruka od izvesnog Branislava Pavlovića u kojoj se kaže - da je lopuža Đinđić, taj pas, trebalo je tri puta da bude ubijen, a i ti ćeš ići uskoro na otpad.

Dakle, ovo sam ja dobio na poruku dok ste vi govorili o Đinđiću. Hoću da vam kažem da taj jezik mržnje koji sejete ovde u parlamentu da se prenosi na građane i to što izgovarate ovde da se prenosi na građane i to što vi radite je apsolutno neprihvatljivo - isključite mikrofon sagovorniku i onda se obraćate građanima i saopštavate neistine. To nije u redu i mi nemamo priliku da vam odgovorimo. Vi isključite mikrofon i onda saopštavate vaše tzv. istine. Mislim da je vreme da sa time prekinete i da počnete da vodite normalno ovu sednicu.

Ovo o čemu govorite, desetoro poslanika je najmanje čulo i videlo to što je uradio ministar Mali. To je on izrekao dva puta i vi ste ga čuli jer sedite iza njega. A, što se snimka tiče taj snimak može da bude na bezbednosnim kamerama, a znamo kako završavaju snimci sa bezbednosnih kamera. Oni završavaju tako što se izreže ono što nije u redu ili na RTS koji vi kontrolišete.

Dakle, što se tiče snimka on će biti upućen…(Isključen mikrofon.) Kancelariji za brze odgovore.

Najpre, poslanica koja je govorila o DS apsolutno nije kompetentna da govori o temi o kojoj je govorila. Ja sam od sredine devedesetih godina član Udruženja za jugoslovensko, tada, udruženje za ustavno pravo na poziv akademika Miodraga Jovičića i dugo se bavim tim pitanjem. Što se tiče predloga Ustava, bio sam šef tima u kojem su bili vrhunski pravni stručnjaci koji su predložili predlog Ustava, dok je gospođa ne znam šta radila. Znam samo da je bila u stranci koju je formirala Služba državne bezbednosti i da je u toj stranci koja je razorila i Srbiju i sve oko Srbije ona bila vrlo istaknuta.

Dakle, posle te pustoši koju su ostavili u Srbiji trebalo je iznova i iznova graditi institucije, uvesti PDV, vraćati penzije, vraćati dečije dodatke, vraćati sve ono što su oni opljačkali i ona sad ima obraza da nekom deli lekcije i da nekome govori šta je sramota a šta nije. Iskorenili ste stid i sada govorite šta je sramota. To je vrhunac licemerja. To je vrhunac licemerja.

Dakle, ovde kada nemaju šta da govore, odmah posežu za Demokratskom strankom. Ostavite se vi Demokratske stranke. Demokratska stranka je krenula u tu reformu sa idejom da se lustriraju oni koji su radili protiv ljudskih prava, koji su nečasno radili svoj posao i u tom poslu je bilo grešaka. Ono što je ozbiljna proceduralna greška… (Isključen mikrofon.)

Što se snimka tiče, dobićete potpise svih poslanika koji su videli to.

(Predsednik: Neću potpis, hoću snimak za koji ste tvrdili da postoji.)

Snimak ćete dobiti zajedno sa dva minuta sa naplatne rampe.

Dakle, vi kontrolišete RTS.

(Predsednik: Dakle, nemate snimak. Hvala što ste i usmeno sada priznali da ste lagali.)

Dobićete potpise sa izjavom svih poslanika koji su to čuli. Vi ste čuli to i pravite se da niste čuli.

(Predsednik: A vi niste čuli sebe kada ste juče izgovorili – postoji snimak, dostaviću vam snimak? To niste čuli.)

Sram vas bilo.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege narodni poslanici, čuli smo da je vladavina prava, imali smo priliku i da vidimo da u izveštajima Evropske komisije, u izveštajima Evropskog parlamenta vladavina prava je jedan od ključnih razloga zbog čega mi ne napredujemo u evropskim integracija i to je iz izveštaja u izveštaj, iz godine u godinu. Svi rokovi su bili prekoračeni.

Potpuno razumem što je postojala namera da se to ubrza, ali tu postoji nekoliko problema. Da krenemo redom. Kao što Gete kaže da ako prvo dugme na košulji zakopčate pogrešno, svako sledeće dugme će biti na pogrešnom mestu. To se dešava kod nas. Mi dakle, imamo pre svega, ustavne promene koje treba omoguće promene u pravosuđu, kako bi ono bilo nezavisno, kako bismo imali ono što je zapisano u parlamentu, podelu vlasti, u pravom smislu te reči, međutim, sam Ustav kao najviši pravni akt, ali i politički akt, nije poštovan i nije viđen kao konsenzus, nego kao instrument vladavine.

Ono što je takođe bitno, jeste da sama reč ustav potiče od reči ustaviti, što znači ograničiti, a to se pre svega, odnosi na vlast, ograničiti nečiju vlast, zatim urediti državu, a potom i garantovati slobode. To je jedna vrsta Povelje o slobodama, taj naš Ustav. Ono što je važno reći jeste, da je Ustav demokratska tvorevina i postoji u svim uređenim demokratskim državama, ali postoji i u onim koje se ne mogu nazvati demokratskim, i u autokratskim i u tiranijama.

Podsetiću vas da je Ustav iz 1936. godine imao Staljin, u to vreme jedan od najnaprednijih ustava na svetu, ali da to u praksi apsolutno ništa nije značilo.

Srbija se može svrstati u države koje imaj ustavnost, imaju Ustav, ali se organi vlasti ne ponašaju u skladu sa time. Vlast nije ni čim ograničena, zato što najmoćniji čovek deluje kao da Ustav ne postoji i sam sebi ograničava vlast, ukoliko želi da je ograniči, odnosno postavlja margine svog delovanja.

Postoji ona priča o Odiseju, koja najbolje ilustruje šta bi ustav trebalo da bude. Naime, Odisej kada je plovio, kada je bio pri čistom razumu, potpuno svestan i racionalan da će ući u područje gde su sirene, čiji je glas zavodljiv, ali koji pogubno deluje na ljude, da bude vezan za jarbol u tom trenutku i da zanemare svi njegove naredbe u tom trenutku, jer se neće ponašati racionalno. Upravo taj jarbol i ti lanci su nešto što se može nazvati figurativno ustavnošću. Znači, ograničavanje nekog da se ponaša u trenucima kada je važno, da se ponaša neracionalno i da ignoriše ono što bi trebalo da bude racionalno ponašanje.

Što se tiče demokratskog funkcionisanja države, načelo podele vlasti je ključno načelo u svim demokratskim ustavima i u našem Ustavu to je takođe zapisano. Međutim, načelo podele vlasti postoji samo u Ustavu i u udžbenicima, ali ga nema u praksi. Nema ga u praksi. Da li neko u Srbiji zaista misli da postoji podela vlasti? To ne misle ni oni koji su upućeni i koji su stručni u to, a i oni koji ne znaju šta to načelo predstavlja, još manje.

Dakle, da li neko može u Srbiji da kaže da parlament kontroliše izvršnu vlast? Ne može da kaže, zato što parlament ne kontroliše izvršnu vlast, dešava se upravo obrnuto. Obrnuto se dešava da izvršna vlast kontroliše parlament, parlamentarnu većinu i koristi tu parlamentarnu većinu kao glasačku mašinu, gde parlament služi da se aminuju predlozi, umesto da parlament deluje kao zakonodavno telo.

Imali smo priliku da vidimo kako članovi Vlade kada dođu u ovaj parlament kako se ponašaju prema poslanicima i kako se ponašaju u ovom visokom domu. Ponašaju se onako kako im je u svesti i podsvesti, onako kako su navikli, onako kako se to dešava u praksi, ponašaju se bahato, osiono i ponašaju se tako…

(Svetozar Vujačić: Šta izmišljaš? Što lažeš?)

Pozovite hitnu pomoć, nije mu dobro.

(Srđan Milivojević: Stavite ga u Lazu.)

Dakle, videli smo ovde predstavnike izvršne vlasti koji su ovde dolazili i koji su se ponašali bahato, koji su psovali majku poslanicima, koji su ovde držali lekciju, umesto da polažu račune. To smo imali priliku da vidimo, to smo imali prilike da čujemo, kada smo govorili o budžetu kako su ministri, kako se potpredsednik Vlade ponašao prema poslanicima. Onda smo mogli da vidimo kako….

Ne prekidajte me.

Rekao sam kada je bila rasprava o budžetu.

Jeste, i vi ste dobro čuli da Siniša Mali psuje majku Dragani Rakić. To ste čuli, a niste reagovali.

Pokazujem kako se izvršna vlast odnosi prema parlamentu, to je ilustracija. Moje je pravo da ilustrujem, i nemojte da me prekidate.

Nemojte da me prekidate. Ništa ja ne izmišljam to se desilo postoji snimak.

Postoji taj snimak, dostaviću vam, biće dostavljen. Vi ste vrlo dobro čuli, ali ste se pravili da ne čujete.

Druga stvar, kako se izvršna vlast odnosi prema ovom parlamentu jeste način na koji je predsednik Republike ovde držao lekcije, umesto da polaže račun. Znači, nikako da razumeju predstavnici izvršne vlasti da parlament kontroliše njihov rad, a ne da oni kontrolišu parlament. Nikako da to shvate. Nikako da i predstavnici sudske vlasti shvate da su vlast. Oni se još uvek ponašaju kao da su u vreme jednopartijskog sistema gde je bilo jedinstvo vlasti. Nikako da shvate da su posebna grana vlasti. Dakle, to mora da se promeni.

Nekada smo imali Josipa Broza, pa Slobodana Miloševića, sada Aleksandra Vučića. Oni smatraju da su deo jedinstva vlasti, umesto da su posebna vlast. To mora da se promeni ako želimo da imamo nezavisno sudstvo. Ako nemamo to, možemo da donosimo propise i zakone kakve hoćemo, ali nećemo imati vladavinu prava. Mi umesto vladavine prava imamo vladavinu pravom. Umesto „rule of law“ imamo „rule by law“.

Dakle, predsednik koji je birao, mi imamo ovde sistemsku grešku, imamo defekt našeg parlamentarnog sistema, jer je predsednik taj koji je bio nosilac liste, on je bio taj koji je birao one koji čine danas parlamentarnu većinu i on ne očekuje da oni njega kontrolišu, niti da mu postave bilo kakvo ozbiljno pitanje. On očekuje od njih da budu potpuno lojalni i da sve podržavaju što on govori.

Da li neko veruje u tu nezavisnost sudova i samostalnost tužilaštva? Ne veruje niko u Srbiji. Pa, same sudije ne veruju u svoju nezavisnost. Izvršna vlast to ne poštuje i ne veruje u to. Shodno tome, ni sami građani. To mora da se radi, mora da se radi na tome da se pomogne pravosuđu, da se pomogne sudijama, da se pomogne da shvate i prihvate to da su oni vlast.

Postoje ozbiljne demokratije koje se često nazivaju sudokratije, gde sudovi ne prezaju da kontrolišu predsednika i da mu uđu u stan i pretresaju stan ili kuću. Ovde to ne sme niko, ne može ni da pomisli na tako nešto. Dakle, mi imamo problem u političkoj kulturi koja je nasleđena, politička kultura jedinstva vlasti. Imamo problem u glavama nosilaca vlasti i imamo problem u tome što se to ukorenilo među građanima.

Ako promenom Ustava i donošenjem zakona upravlja režim koji sam ne poštuje zakone, ako pri tome živimo u zemlji u kojoj se ne poštuje Ustav i u kojoj nema vladavine prava, to vam je kao igra tenisa bez mreže iz loptice. Dakle, mi moramo da napravimo prethodni društveni konsenzus, moramo da uradimo neke korake koji prethode svemu ovome što vodi nezavisnom sudstvo.

Ono što je važno, što je ovaj referendum koji smo imali raspisala jednostranačka Skupština, što nije bilo debate, mada vi govorite da jeste. Te javne debate, nisu to baš stručnjaci. Suštinski taj referendum nije mogao da uspe, jer da se glasalo za, glasalo bi se za promene koje su samo kozmetičke, a ako bi se izglasalo protiv, glasalo bi se za to da ostane po starom, a ni po starom ne valja. Tako je igrica postavljena. Formalno-pravno to nije moglo da ne uspe zato što nije bilo cenzusa, ali suštinski nije moglo da uspe. Najzad, politički to je ogroman neuspeh zbog male izlaznosti.

Tu su postojali oni koji su bili za to da se na taj referendum ne izlazi, oni su bili protiv celog tog procesa i suštinski i zbog načina na koji se to izvodi, i bili su oni koji su vodili kampanju protiv. Da su ti koji su bili protiv izostali sa tih izbora, ne bi bilo ni 20% onih koji su za te promene. Ali, kažem, te kozmetičke promene, ma koliko bile kozmetičke promene, promene su u odnosu na nešto što nije bilo dobro, tako da mi govorimo o dve varijante koje su loše, a ne o nekoj koja je bolja od te dve.

Najzad, da ostavim prostora i za mog kolegu, mala izlaznost je pokazala da je značajan broj onih građana koji su bili protiv ovih promena, ali je ogroman broj onih koji nisu znali uopšte o čemu se tu radi, jer nije bilo ni javne kampanje, niti su građani imali priliku da čuju o čemu se tu radi i šta je to što je toliko značajno za njih same.

Hvala vam.

Najpre da odgovorim poslaniku koji je umesto povredu Poslovnika meni replicirao. Dakle, ja sam rekao da mu je potrebna hitna pomoć jer je očigledno da je bio pred moždanim udarom. Bio je pred moždanim udarom, govorio je – lopovčine, lopovčine. Nadam se da ste čuli to.

On je vređao. Ja sam rekao da pozovete, jer nije mu dobro. Vidi se da mu nije dobro.

Druga stvar, što se tiče ministarke, gospođo ministarka, ja nijednom nisam uvredio bilo kojeg sudiju, nijednom. Naprotiv, borio sam se za to i boriću se da sudije budu treća grana vlasti, a ne da se ponašaju kao da su deo jedinstva vlasti, ne da zaziru od izvršne vlasti, ne da se plaše izvršne vlasti. A ovde su kada je bila rasprava o budžetu upravo i Siniša Mali i još jedan ministar, mislim da je bio Martinović, da su psovali narodne poslanike, psovali ih.