Zahvaljujem se poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici.

Poslanička grupa „Mi glas iz naroda“ će glasati protiv predloga da gospođa Ana Brnabić bude predsednik Narodne skupštine Republike Srbije.

Ovde se sada nameće potreba da nekoliko reči kažemo oko načina rada. Ja se potpuno slažem sa onim što je već rečeno, da moramo međusobno da se uvažavamo. Nažalost pokazalo se da mi moramo da idemo korak unazad, a to je da prvo nema vređanja. Mnogo niži nivo se ne ispunjava. Moramo da eliminišemo vređanje i trebalo bi da se držimo teme. Sa ta dva kriterijuma ili tri, bez vređanja, držanja teme i međusobnog uvažavanja omogući ćemo i predsedavajućem danas i sutra predsedniku Narodne skupštine ili bilo kome ko obavlja tu funkciju u tom trenutku da može uspešno da radi i da ove sednice mogu da budu sadržajnije u odnosu na temu.

Ima jedan problem koji pojavljuje šire u našoj političkoj javnosti, a to je ta argumentacija koja je vezana za ličnost, tzv. adhominem. To nije dobro. Što se naše poslaničke grupe tiče, mi se nećemo baviti ličnošću drugih na političkoj sceni. Mi ćemo komentarisati samo postupke i samo politike koje sprovode ili za koje se zalažu. Na taj način se zapravo obezbeđuje da se ne sklizne preko određene linije, koje stvarno može predstavljati neku reč uvredljivu ili ne uvažavajući nekog kolegu koji je na jednak način narodni poslanik kao i mi ovde, uz sve političke razlike.

Gospodin Jovanov kada je rekao da jedan poslanik, mislio je na mene. Zaista smatram da Srbije nije prihvatila tzv. francusko-berlinski sporazum. Razlika je u tome što ja mislim da za to ne postoji razlog u jednom članu, nego u devet odredbi tog sporazuma, ali tačno, mislim da nije i da su sve tvrdnje oko toga kako je to gotova stvar, pravno netačne.

Takođe treba prihvatiti i otvoreno reći da je dobro i svako naša poslanička grupa podržava to što nisu uvedene sankcije Ruskoj Federaciji, mi podržavamo izuzetno dobre odnose Srbije i Republike Srpske. Ovde je bilo rečeno o dobrim odnosima u odnosu na manjinske zajednice u Srbiji i tu saradnju između Srbije i Mađarske. Ja mislim da je to odlična tradicija, da manjinske zajednice budu prisutne i na nivou potpredsednika Skupštine i uvažene na svaki drugi način u izvršnoj vlasti u jednom dužem kontinuitetu. To su dobre tradicije koje treba negovati. U tom trouglu, da tako kažem, Srbija-Mađarska treba dodati i odnos predsednika Dodika i Republike Srpske. Mislim da taj trougao Srbija-Srpka-Mađarska u ovom trenutku igra vrlo važnu ulogu. To svakako treba negovati.

Razlike postoje. Mi smatramo da bi u odnosu na podršku Republike Srpske uz sve velike stvari koje se rade od strane Srbije bilo bolje da se ne prima u zvaničnu posetu samozvani visoki predstavnik u BiH. Imamo neke razlike. Ali, negirati samo zato što smo opozicija, da ona što radi vladajuća grupacija, je sve od početka do kraja pogrešno i netačno, po našem mišljenju niti je istinito, niti je dobro.

Kada govorimo o postupcima i o politikama, naravno da je gospođa Ana Brnabić toliko dugo na vrlo visokim pozicijama ili najvišim pozicijama ili među najvišim pozicijama na političkoj sceni, da ne možemo obuhvatiti ni približno sve tačke. O nekima je već bilo reči. Ja ću se zadržati samo na nekoliko tih razlika zbog kojih mi ne možemo da podržimo. Iz ovog razloga što je funkcija predsednika Narodne skupštine vrlo važna politička funkcija.

U ovom operativnom delu, ja uopšte nemam sumnje, nemam nikakve predrasude u smislu da će ta saradnja biti loša ili da će to nešto na pogrešan način da se vodi. Ne mislim. Mislim da tu postoji veliki prostor da se sarađuje onako kako treba da se sarađuje između predsednika Skupštine i narodnih poslanika. Naravno, videćemo kako će to delovati, ali sa naše strane će uvek biti na nivou uvažavanja, ne samo prema predsedniku, što je više nego očigledno zašto, nego prema svima, koliko god da se ne razlikujemo u političkim stavovima.

Još jednom bih se vratio na pitanje Generalštaba. Evo, da je američka krstareća raketa pogodila zgradu u kojoj mi sedimo, da li bi Vlada Srbije donela odluku da se sada ova Skupština ruši i da se ovaj plac pretvara u potrebe neke komercijalne sadržine, bilo kome, bilo čije komercijalne sadržine? Ne bi. Kao što smo obnovili Avalski toranj. Nismo ga mi obnavljali posle agresije, gde je sada 25 godina od te agresije zato što je on bilo tehnološki neophodan, nego zato da pokažemo da Srbima i Srbiji nije slomljena kičma, da se mi vraćamo tamo gde smo bili uprkos agresiji koja je izvršena na nas. Ista je stvar, naravno, u nešto manjoj meri Generalštab u odnosu na ovaj dom Skupštinski, ali to je zgrada od ogromnog simboličkog značaja, ona reprezentuje Vojsku Srbije, a to reprezentuje duh ovog naroda i kada se kaže srušiće se i pretvoriće se u komercijalne svrhe, objektivno, ne kažem da je to bila namera, ali objektivno se šalje poruka da je u Srbiji sve na prodaju, u Srbiji ne može biti na prodaju ono što je vezano za slobodu Srbije, nikada i ni pod kakvim uslovima, uz to kao što je već bilo rečeno, to je naše arhitektonsko remek delo. Ono što smo imali prilike iz stranih medija da vidimo, šta se tu planira, to je arhitektura od pre sto godina iz SAD, oni to ne misle slučajno, oni to misle da tim neboderom pokažu kad god neko prvi put dođe u Beograd, da je Amerika to slomila, da je ona tu glavna.

Naravno, taj simbolizam gde mi umesto da obnavljamo Generalštab i time iskazujemo poštovanje prema tim najvišim dometima naših znanja i umeća, sposobnosti, zamenjujemo to nečim stranim i to konfekcijski stranim. Takođe nije dobra poruka prema ukupnoj pameti koja u ovoj Srbiji i te kako postoji.

Ne mislim da su to sve bile namere Vlade, ja samo mislim da nije sagledano ni približno onoliko važno i detaljno, koliko je trebalo da bude kada je doneta odluka, inače moram da kažem takođe kao pravnik, nezakonita odluka da se krene dalje u formiranje pravnih obaveza Republike Srbije, u odnosu na budućeg investitora zato što memorandum na koga se poziva iz 1922. godine, nije stvorio pravnu obavezu Republike Srbije, te u tehničkom mandatu Vlada i ne može da sprovodi nešto što nije postojeća pravna obaveza, ali da kažem u ovoj velikoj skici ovo su samo detalji.

Bilo bi idealno da se odmah preispita ta odluka i taj zaključak stavi van snage, jer to jeste, hteo sam da kažem ponižavajuće, možda prejaka reč, ali jeste uvredljivo za Srbiju i srpski narod.

Druga stvar, da izađemo iz dosadašnjih tema, kada se govori o tome da se ekonomija vodi na pravi način, da se stvari zidaju, razvijaju i sve ostalo, mi nismo protiv toga da se investira, protiv smo izbora u šta se investira i koliko se investira.

Ovde ću sada izneti samo jedan primer. Jednako košta nacionalni stadion kao i ukupno rešavanje vodosnabdevanja čitavog Banata, sve sa Zrenjaninom, koji nema pijaću vodu. Nacionalni stadion po svoj prilici će koštati nešto više, ali za potrebe ove naše rasprave da kažemo da je to jednako. Dakle, ko i na osnovu čega donosi odluku da treba zidati nacionalni stadion a ne rešavati vodosnabdevanje čitavog Banata, uključujući i trajno rešavanje pijaće vode za Zrenjanin? Kako se dođe do te odluke? Koja je to fizibiliti studija pokazala da na taj način treba usmeravati sredstva?

Prema tome, kad govorimo da li nešto treba raditi ili ne treba raditi, uopšte ne govorimo da ne treba, nego govorimo samo o tome da se detaljno razmotre širi efekti, da se vidi koji su izvori finansiranja i na koji način i da se onda naprave prioriteti, jer je potpuno jasno da niko nema para za sve, pa tek Srbija nema para za sve. U tom smislu se naše politike razlikuju.

Ima jedna stvar gde bih hteo da skrenem pažnju, pre svega građanima. U velikom delu politike koju vodi vladajuća partija, a uprošćeno je, možemo reći, oslanjanje na savete i preporuke MMF, Svetske banke i Brisela i dela opozicije "Srbija protiv nasilja", politike su iste. Ovde izgleda kao da je reč o tome da se potpuno razlikuju grupacije u svemu i da postoje dva bloka koja su nepomirljivo posvađana i zavađena. Ja samo skrećem pažnju da vladajuća grupacija ima ogromnu podršku u opoziciji za to da sledi preporuke MMF-a i Svetske banke. MI - Glas iz naroda je protiv te makro-ekonomske politike. Mi mislimo da je to pogrešna makro-ekonomska politika. Procenti koji su navedeni kao privredni rast su tačno navedeni, oni su činjenično tačni, ali za stanje privrede u kojoj se Srbija nalazi to su izuzetno niski procenti. Svi procenti ispod 6% u deset uzastopnih godina se moraju smatrati nedovoljno uspešnim a ispod 5% neuspešni.

Prema tome, politike koje se ne menjaju od 2001. godine u ekonomiji do danas u stvari drže Srbiju u zarobljenom statusu mogućeg ekonomskog rasta, mi to zovemo - neokolonijalni položaj Srbije. To ne znači da nema razlika. I te kako ima razlika u ovim temama sankcija Ruskoj Federaciji, Kosovo i Metohija, itd, ali kad ukazujemo u tim izjavama, ne kritikujemo mi stav, podržavamo stav da Srbija neće priznati suverenitet tzv. Kosova i to je dobro. Ali, ima razlika između reči i dela.

Problem je u tome što je u faktičkom stanju previše toga prepušteno od nadležnosti Srbije u korist tzv. Kosova. To je problem. Nije problem u stavu. Stav politički je dobar. Stav politički da se treba boriti je dobar. Ali, način i rezultati koji se tu postižu nisu dobri, po našem mišljenju. Tu mi vidimo osnovni problem.

Na kraju, jedna stvar koja nije bila ovde spomenuta a koja je nama, a mislim i građanima Srbije, izuzetno važna. Kocka i kladionice moraju biti zabranjeni u Srbiji. To je takva pošast, to pravi toliko velike probleme za čitavo naše društvo i toliko razara hiljade i hiljade naših porodica da to apsolutno mora biti zabranjeno. Te politike u Srbiji nema. Kad god krenete negde, na svakom ćošku ćete videti, ako je veća raskrsnica, pet kockarnica, a ako je manja, dve. Tome se mora stati na put, a time se Vlada Srbije nije bavila u prethodnom periodu, šta više, omogućila je bujanje kladionica i kockarnica, a to nam u ukupnom rezultatu daje katastrofalan rezultat za zdravlje našeg društva.

Dakle, ne sumnjam u jednu normalnu saradnju uz međusobna uvažavanja, ali ovi razlozi u razlikama, ima ih više, ali da sada ne idemo detaljno, previše široko, ovi razlozi u politikama nas navode na to da ćemo glasati protiv izbora, ne ulazeći uopšte u kvalifikaciju ličnosti. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, prva dva obraćanja narodnih poslanika bila su vrlo inspirativna, tako da je sada već trasiran put ozbiljne argumentovane rasprave na zapravo samo jednu jedinu temu, da li je ovaj paket zakona koji predlažemo bolji od postojećeg zakonskog rešenja. Naše je da vas ubedimo da je neuporedivo bolji, a onda da vidimo da li tu postoje ozbiljne primedbe i nedostaci. Videćete da ih nema.
Na početku ne mogu a da se ne zahvalim narodnim poslanicima što se prvi put narodna inicijativa nalazi kao tačka dnevnog reda i nadamo se da će i druge narodne inicijative, koje su ispunile zakonske uslove, imati istu ili sličnu sudbinu.
Prvo, naši zakoni rešavaju pitanje kako postupa država sa državnom imovinom.
Drugo, kako rešavamo problem za četiri miliona građana koji nisu ostvarili pravo na akcije u svih 17 godina privatizacije u Srbiji. Podsetiću vas da je 1989. godine počela privatizacija, a mi smo u 17-toj godini i četiri miliona građana Srbije uopšte nije ostvarilo pravo na akcije, i videćete da po redovnom toku stvari oni nemaju nikakve šanse po postojećem modelu pre 2010. ili neke naredne godine.
Naš model rešava konceptualno i dobro upravljanje državnom imovinom, neuporedivo bolje nego što je to danas, i brzo rešavanje ostvarivanja prava na akcije svih građana. Ovo je izuzetno važno da se na početku razume, ne samo zaposlenih u javnim preduzećima, nego svih građana.
Dakle, koje su to druge kategorije građana, uključujući i one koji rade u javnim preduzećima na lokalu, takođe nemaju prava za sada – svi koji su radili ili rade u vojsci, policiji, svi koji rade u prosveti, u svim nivoima našeg obrazovnog sistema, nauci, svi oni u zdravstvu, svi u državnoj upravi, koji rade u pravosudnom sistemu, svi oni koji rade u drugim društvenim institucijama, privatnici, to je vrlo važno, takođe nisu ostvarili pravo na akcije; tu su i poljoprivrednici i na kraju imamo kategoriju nezaposlenih; naravno, i penzioneri u svim tim sistemima, ogroman deo.
Naš sistem, rešenje u zakonima, sadrži jednu vrlo važnu stvar, a to je kapitalizacija penzionog fonda, dakle, bolje upravljanje državnom imovinom, rešavanje pitanja za četiri miliona akcionara, kapitalizacija penzionog fonda i ogroman put ka rešavanju tog problema, i nešto što je u zadnjim danima bilo posebno važno u javnosti, pitanje tehnike privatizacionog registra, kako se te akcije dele građanima.
Peta stvar, koja je dosta važna za našu raspravu danas, to je da li naš koncept zadire u međunarodno preuzete obaveze Republike Srbije, i to ćemo pokazati da ni na koji način ne utiče na međunarodno preuzete obaveze, i da li i na bilo koji način utiče na funkcionisanje javnih preduzeća u smislu obavljanja njihove funkcije od opšteg interesa za građane Srbije. Pokazaćemo da ne.
Poslanik Obradović je specificirano tražio da se odgovori na još nekoliko dodatnih pitanja. Tačno je, pre svega, da je izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima iz kraja novembra 2005. godine otvorena mogućnost da se do 30% akcija bez nadoknade podeli i u tim preduzećima građanima. To ranije nije bilo moguće, sada je moguće.
Drugo pitanje je bilo koja je to vrednost akcija, u tržišnom smislu šta se tu zapravo događa. Izneta je jedna teza da se mora po svaku cenu sprečiti dalje obezvređivanje javnih preduzeća, sa čime se apsolutno slažemo i naš koncept je u ogromnoj meri zasnovan na mehanizmu koji garantuje zaustavljanje obezvređivanje javnih preduzeća, i da li država ostaje većinski vlasnik, šta se događa u smislu kontrolnog paketa upravljačkog u našem modelu u odnosu na postojeći model. Da krenemo redom.
Pre svega, kao predlagači zakona mi smo se trudili da se u što mogućoj većoj meri uklopimo u postojeći pravni okvir. Dakle, postojeći pravni okvir kaže 70% državi, 30% građanima.
Mi kažemo isto to. Postojeći pravni okvir kaže da javna preduzeća moraju imati opštu funkciju, mi ne diramo uopšte u javna preduzeća i u njihovu strukturu. Postojeći pravni okvir kaže, knjigovodstveno prilikom podele akcija 200 evra po godini radnog staža, bez obzira gde si ostvario godine radnog staža, i mi kažemo isto to. Dakle, uklopili smo se u najvećoj mogućoj meri u postojeći pravni okvir.
Pre nego što vam kažem šta je to bitno i konceptualno različito ne mogu, a da ne sagledam u postojećem pravnom sistemu šta se događa sa državnom imovinom. Naime, država ima čitav niz svojih funkcija, sudskih, zakonodavnih, izvršnih, negde koristi javna ovlašćenja, a negde se država pojavljuje kao vlasnik. Ona ima jednu privatnopravnu funkciju, prosto je vlasnik imovine.
Ona je vlasnik ogromne imovine po važećim propisima u Srbiji, a između ostalog ona je vlasnik i celokupne imovine koju koriste javna preduzeća u Srbiji, i ne samo ova na republičkom nivou, nego i oko 480 preduzeća javnih na lokalu. Sve je to državna imovina. Sada odmah imamo problem. Ne postoji popis imovine.
Dakle, vi nikada, ni u jednom trenutku i ni na koji način niste imali dokument koji bi vam napravio popis državne imovine. Zamislite vlasnika koji uopšte nema popis čega je on to vlasnik. Zamislite nekoga ko, recimo, jeste vlasnik nekog kioska, ne želim nikoga da vređam, šta vi mislite, da on nema popis imovine u svojoj radnji. Naravno da ima. Dakle, svaki gazda tačno zna šta je to čime on raspolaže. Republika Srbija takav dokument uopšte nema. To dramatično otežava upravljanje imovinom, kako oni donose uopšte odluke da nešto treba kupiti ili prodati kada ne zna šta ima.
Drugi, jednako veliki problem, mi uopšte ne znamo da li postoji prihod od imovine, ništa ne znamo. Kada govorimo o javnim preduzećima, oni nam daju nekakve svoje bilanse, ali u njima se ne vidi, nema cene koju oni plaćaju za korišćenje državne imovine. Uopšte je nema. Vi kada kažete, recimo, da je Telekom poslovao pozitivno ili da je NIS poslovala pozitivno, nemate iskazano, čekajte, koliko bi to pripadalo državi po osnovu vlasništva nad imovinom, pa je onda tvoja delatnost.
Šta to znači? Vraćamo se na primer kioska. Ako sam vlasnik kioska, pa sam dao nekome da ga koristi, taj mora da mi plati zakupninu. On je dobro poslovao u tom kiosku samo kada je meni platio zakupninu, platio dobavljačima sve što treba, platio državi sve što treba, platio zaposlenima sve što treba i onda ostvario neki profit.
Mi kao država, kao Republika Srbija, pa onda svi mi kao njeni građani uopšte nemamo to. Mi smo ekonomija koja se 60 postotno zasniva na državnoj imovini u privredi danas i nemamo cenu te imovine.
To stvara ogromno devijantno ponašanje u privrednim tokovima Srbije, stvara mogućnost, a čim stvorite toliku mogućnost, onda vam se to i događa.
To je razlog zbog koga vi imate ovo što je opšte mesto, pad vrednosti javnih preduzeća, zato što je javno preduzeće pod pritiskom dnevno-političkog dirigovanja: onome isporuči mazut, iako ti nije platio, onome isporuči struju iako ti nije platio i neće ti platiti, onome ne smeš da zatvoriš gas, ovde moraš da odustaneš od naplate svojih usluga, ovde moraš da imaš depresiranu cenu električne energije, na stranu što to posle koristi US "Steel" za izvoz itd.
Dakle, prosto nemate čistu računicu. Uopšte ne mislim da ne treba da vodite računa o standardu građana. Vi morate imati jasno izraženu računicu, koliko to košta. Dakle, mnogo je bolje da imamo cenu. Ona u Srbiji, za početak, zbog teškoće u kojima se javna preduzeća nalaze mora biti mala. Cena mora biti mala, ali ne može da je nema.
Zapravo, čija je to nadležnost. To je nadležnost ministra finansija. Ne mislim ovog sadašnjeg i onog prethodnog. Njegova je nadležnost kada vodi računa o tokovima finansijskim u Srbiji da vidi šta je imovina te države i da vidi koji je prihod od imovine. Nema prihoda od imovine koja se meri u desetinama i desetinama milijardi evra. Kako ti onda upravljaš time i kako znaš da nešto treba da prodaš.
Kada bi imao prihod od imovine, onda bi rekao, ta imovina meni donosi veliki profit. Pa onda kaže vama, da li ste za to da prodamo imovinu koja nam inače donosi veliki profit, ili kaže, ova imovina vam ne donosi nikakvu zaradu. To je argumentovana rasprava. Bez toga mi ovde smo definitivno u mraku i iz tog mraka moramo da izađemo.
Vratićemo se na naš koncept, jer on u velikoj meri to rešava. Četiri miliona građana Srbije; nema naših zakonskih predloga, ovaj postojeći pravni sistem ide do kraja. Kakva je njihova sudbina? Kada će zaposleni u prosveti, zdravstvu, državnoj upravi, vojsci i policiji, penzioneri, ostvariti pravo na besplatne akcije?
Mi kažemo sigurno ne pre 2010. godine, i moram da kažem da su se predstavnici Vlade složili sa tim na Odboru za privatizaciju. Oni kažu, to je tačno, niko ništa neće dobiti sigurno do 2010. godine, a možda i kasnije. Zašto je to tako?
Naš postojeći pravni sistem kaže da obaveza da se podele akcije svim drugima nastaje dve godine nakon završetka privatizacije u celini. Rok za završetak privatizacije u celini ne postoji. Postoji nekakav rok za privatizaciju društvene svojine, a nema roka za privatizaciju državne svojine.
Podsetiću vas da se po ovom tzv. ubrzanom modelu od 2001. godine već petu godinu bavimo završetkom privatizacije društvene svojine, a državnu nismo još ni počeli.
Mi kada kažemo 2010, to je u stvari mnogo kraći rok nego što će biti realno. Državna će se eventualno završiti, po postojećem zakonskom rešenju, 2010, pa onda dve-tri godine iza toga nekakva podela imovine.
Kakav je naš koncept? Naš koncept reguliše oba ključna pitanja odmah. Kako? Pošto je država vlasnik, a javna preduzeća samo korisnici, mi ovim zakonskim predlozima osnivamo akcionarska društva između države i javnih preduzeća. Nova preduzeća. Na ta nova preduzeća država prenosi vlasništvo, a ona daju na korišćenje javnom preduzeću.
Dakle, do sada je država tu imovinu davala javnom preduzeću, a sada država prenosi vlasništvo na akcionarsko društvo, a to društvo daje javnom preduzeću. Sa stanovišta javnog preduzeća, njemu se ništa nije promenilo. On je bio korisnik imovine i ostao je korisnik imovine. U čemu je razlika?
Sada tu imovinu koristi po osnovu ugovora i mora da plati za njeno korišćenje. Dakle, mi uvodimo rentu za korišćenje državne imovine. Ne može državna imovina da se koristi besplatno, jer ta razlika kod besplatnog korišćenja državne imovine zapravo omogućava da se državna imovina u javnim preduzećima koristi kao partijski i stvara mogućnost da se zadovoljavaju partijski, mnogo uži interesi, nego što su interesi racionalnog korišćenja državne imovine.
Kamata koju mi tražimo je na nivou najniže kamate u Srbiji, a to je nivo Svetske banke. Kada Svetska banka nama daje kredite, onda ona ima svoju metodologiju za zemlje kao što je Srbija, u problemima u kojima jeste, to je ispod jedan posto. Vi znate kako to izgleda u finansijskom sektoru, neuporedivo više.
Mi smo uzeli malo, zato što smo svesni da javna preduzeća nisu danas sposobna da izdrže stvarnu tržišnu cenu, ali to malo vam u NIS-u u celini iznosi 18 miliona evra po našem proračunu. Samo to malo smanjuje mogućnost arčenja državne imovine u jednoj godini u jednom preduzeću za 18 miliona evra i ostvaruje prihod koji nema veze sa prodajom.
Kada bi se naš model primenio na sva javna preduzeća u Srbiji, uključujući ona na lokalnim nivou, gde ima ogromnih važnih preduzeća, prihod države, bez ikakve prodaje, bi bio na nivou 300 miliona evra godišnje. Ništa ne prodajete, samo od upravljanja.
Vraćamo se sada na akcionarska društva i to je sada ključni odgovor na ono što je gospodin Obradović rekao. I u našem modelu u tim akcionarskim društvima 70% pripada državi, a 30% građanima, ništa mi tu ne menjamo, već samo zahtevamo da država sa 7% od svojih 70% izađe na berzu da bismo imali tržišno kotiranje tih akcija, a objasniću vam kasnije prednosti tog modela, možda u drugom javljanju, da ne bi ovo bilo predugačko, a 63% paketa ostaje u državnom vlasništvu.
Time se apsolutno obezbeđuje kontrolni paket države, 30% dobijaju građani, ali dobijaju sada u jednom modelu koji je izuzetno tržišno povoljan za njih. Zašto? Zato što dobijaju akcije pre prodaje, zato što sadašnji model kaže, neko je od države kod Agencije za privatizaciju kupio 70% preduzeća i već je prešao dve trećine vlasništva u tom preduzeću, to znači da sam donosi odluke kakve god hoće, baš ga briga za preostalih 30%, ne interesuje ga to.
Onda imamo stotine, stotine i stotine tzv. slučajeva u kojima se ukazuje na beskonačnu količinu malverzacija, u kojima kupac ne prikazuje dobit u preduzeću koje je kupio. Naravno da neće da prikaže kada smo mu ponudili model u kome treba dobit da deli sa 30% nekih drugih akcionara. Naravno da on nije sad se dosetio pa otišao i prvi put u životu kupio neko preduzeće.
To su sve kupci, a u najvećem broju slučajeva su kupci ljudi koji u drugom svom džepu imaju 5, 15 ili 25 svojih preduzeća gde su stopostotni vlasnici, i kada mu ti ovde prodaš 70%, naravno da će on svim odlukama, gde niko ne može da mu parira, niko ne može to da mu spreči, seliti prihod tog preduzeća kupljenog u ono gde je stopostotni vlasnik. I onda imamo krivične prijave, ludila, zamisli šta radiš, naduvava fakture, lažno prikazuje investicije itd.
Stavio si ga u model koji ga gura u tom pravcu i stavio si ljude, jer znate šta, građani kažu ovako - daj da se prijavim tu, nemam nikakve akcije, bar da nešto ostvarim. Onda kada ostvari akcije, onda je miran pet dana, a kada proba da proda te akcije, onda vidi da uopšte nema kupca, nema kupca osim ovoga što je već stigao do 70%, i samo mu on diktira cenu i kupiće mu njegove akcije kada mu obori cenu u ogromnoj meri ispod knjigovodstvene vrednosti, nema konkurencije. Šta će neko da novac da bi od građana kupio akciju da bi tamo bio mali akcionar da njega maltretira onaj većinski, a niko nije baš toliko naivan.
Naš model potpuno izbegava ovu sistemski ugrađenu zamku u postojeći model privatizacije. Mi kažemo ovako, dakle, od države je preuzeta imovina akcionarskog društva i odmah smo tu akcionari, država i mi, i tu dolazimo na ovu tvrdnju s početka mog izlaganja da naš model nije u suprotnosti ni sa jednom međunarodnom preuzetom obavezom.
Pojednostavićemo to, pošto je to sada aktuelan primer, prodajemo Rafineriju Pančevo, mislim kao država, preuzeli smo tu međunarodnu obavezu i tu sada više vađenja nema. Mislim da je to pogrešno, gotovo, ušlo ti je u ugovor i tu više nikakvog vađenja u ozbiljnom smislu reči nema. Pa prodajte.
Naš model uopšte ne sprečava prodaju, ali kada se proda, prodaće se 100% imovine, ili onoliko imovine koliko se proda, a prihod od te prodaje ide u ovo akcionarsko društvo, gde je država 70% vlasnik, a građani 30%, pa delimo pare.
Sprečavam da ti reorganizuješ, restrukturiraš javna preduzeća, što jeste u ingerenciji Vlade po važećim modelima; ne sprečavam te. Tu ima gomila problema, teških problema, ali naši zakonski modeli se ne bave time.
Kada i ako odlučiš da nešto prodaš, samo novac ide i meni kao građaninu. U onom trenutku kada se prodaje većinski paket ide mi ona cena koja se plaća za kontrolni većinski paket u preduzeću, a ne državi pare od većinskog paketa, pa posle završene transakcije nama građanima akcije. Ne trebaju nam te akcije. Hvala.
Dakle, sve je isto, 70-30 kod vas, a 70-30 kod nas, samo odmah, pre i nezavisno od privatizacije. Znate li šta to znači? Neuporedivo veću tržišnu vrednost akcija za građane. Naš model, u kome je korisnik imovine dužan da plaća rentu, dalje tržišno povećava vrednost akcije i državi i nema.
Oni kažu, znate, država se još nije strateški opredelila šta će da uradi, ali ništa ne smetamo, naš koncept ne smeta u strateškom opredeljenju države. Ona trajno ima 63% u svom vlasništvu i u ovom našem novom preduzeću, ako bi se to usvojilo. Samo za slučaj da država odustane od nacionalnog interesa i sama donese preko noći odluku da nešto nije u nacionalnom interesu, pa će primera radi da proda Đerdap, samo za tu situaciju da je neko u državi odlučio da to nije nacionalni interes, onda barem novac ide i građanima, a ne samo državi.
Dakle, naš mehanizam nije prodaj, prodaj i prodaj. Naš mehanizam, čuvaj ti nacionalni interes i to je sve u redu. Samo za slučaj da ti se nekako taj nacionalni interes izmigolji, da onda makar novac ide i u korist građana, a ne samo u korist budžeta.
Naravno da smo mi bili potpuno svesni da će pojavljivanjem ovako velikih i značajnih akcionarskih društava, čak i u malim procentima od po 7, 10 ili 15% akcija na berzi, vrednost kapitala, količina novca potrebnog za otkup tih akcija, daleko prevazilaziti postojeću finansijsku sposobnost domaćih investitora.
Naši bogataši nemaju ni približno novca da bi mogli da konkurišu u tržišnim uslovima za kupovinu ni po 10-15% ovih javnih preduzeća. Šta to znači? Mi zovemo strane investitore. Mi to hoćemo, pošto se nismo usrećili sa strateškim partnerima i pošto vi na primeru naftnih industrija nemate nikoga ko se opredeljuje za strateškog partnera. Pogledajte oko nas, niko nije išao putem strateškog partnera, nego veći broj akcionara pa u različitim paketima.
Mi zovemo strane investitore da kupe tržišno vredne akcije, time ubacujemo u Srbiju realno milijarde evra kapitala koji je vapijuće nedostajući našoj zemlji.
Oni, da bi bili spremni da ulaze u nešto što su manjinski paketi akcija, moraju da imaju jasan uvid kakvo je to preduzeće gde sutra kao strani investitor treba da budu manjinski akcionar.
Zato su naši zakoni, gospodo poslanici, identična rešenja preuzeli iz razvijenih zemalja. To kako mi predlažemo da budu organizovana ta akcionarska društva, to je isto kao što oni imaju u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, bilo kojoj razvijenoj zemlji, dakle, preuzet model trastova investicionih fondova. Sada je na dnevnom redu i zakon o investicionim fondovima, što dalje pojednostavljuje celu priču.
Dakle, kad neko kaže da je to što mi predlažemo čudno, zapravo, on dokazuje da, u najmanju ruku, ne zna kako je to razvijeni svet kod sebe regulisao. Moram da kažem da mi nismo predlagali ono što razvijene zemlje predlažu zemljama u tranziciji. Ne to, nego ono što one primenjuju kod sebe. Nekako sam sigurniji kad mi primenimo ono što one primenjuju kod sebe u razvijenim zemljama, nego ono što savetuju drugima koji su kao u promenama da treba da urade.
Prema tome, još jedanput da pojednostavimo, jednako vrednujemo godinu radnog staža i onome ko je zaposlen u javnom preduzeću ili je danas penzioner, a bio je zaposlen u javnom preduzeću, kao što jednako vrednujemo godinu radnog staža onome ko je u prosveti ili je bio u prosveti, onome ko je u zdravstvu ili je bio u zdravstvu, državnoj upravi, vojsci, policiji, privatniku, bilo kome.
U tom smislu su naši modeli potpuno usklađeni sa osnovnim modelima koji postoje ovde, značajno poboljšavaju i racionalizuju državnu imovinu, i ono što je od ključne važnosti - rok. Ta 2010, 2011, 2012. godina, znate li šta to znači? To znači da oni koji su u najvećoj meri stvarali tu imovinu, sadašnji penzioneri, nažalost, neće biti među živima. Prosečan vek muškaraca je 68,5 godina. Pomerite ih sa 2006. pet godina unapred i videćete da oni koji su puni radni vek ostvarili i otišli u penziju statistički uopšte neće biti živi.
Njihove porodice neće moći da ostvare količinu zahvatanja tih akcija gde su ti ljudi ugradili svoj radni vek, a na njihova mesta će konkurisati njihovi unuci ili deca, koja će imati 18, 19, 20 godina, koja, nažalost, uopšte neće imati godine radnog staža.
Dakle, naš model koji kaže - apsolutno je moguće i izvodljivo da se cela podela akcija završi ove godine, jeste ne samo tačan i ne samo poželjan sa stanovišta upravljanja državnom imovinom, nego veoma pravedan, jer time zadovoljavamo interese, pre svega onih slojeva koji su stvarali to što se deli. Ovo postojeće rešenje, tu se zaista vidi određena doza cinizma, računa s time da ti ljudi neće biti živi. Sačekaćemo da vidimo još rasprave, pa ćemo se vratiti na kapitalizaciju penzionog fonda i tačno model te podele preko privatizacionog registra.

Samo da iskoristimo da bude malo dinamičniji, da pojasnimo dve dileme koje je gospodin Baralić izneo u svom izlaganju. Jedno je pitanje - a šta sa javnim preduzećima čiji su osnivači lokalne samouprave?
Mi smo potpuno ubeđeni, pošto je i u tim slučajevima reč o državnoj imovini, razlikujte osnivača koji može biti Republika, grad ili opština, od vlasnika. Vlasnik je i u tim svim slučajevima država. Prema tome, mi apsolutno nemamo nikakve dileme da isti koncept treba primeniti i na sva javna preduzeća na lokalu, s tim što zbog veličine i obima tih preduzeća nema potrebe za svako, kao što je NIS ili EPS ili PTT, koji u sebi sadrži Telekom.
Moguće je jedno takvo preduzeće napraviti i za lokal. Moram da vam kažem da taj koncept rešavanja na lokalu zapravo bi omogućio vrlo brzo i jednostavno rešenje čitavog niza drugih problema kao što je denacionalizacija. Napravite vi akcionarsko društvo koje upravlja Direkcijom za imovinu grada Beograda. Ranijim vlasnicima priznajte određena prava u akcijama upravljanja u tom preduzeću, pa oni neka gazduju time i neka rentiraju. Videćete da će biti odmah mnogo zadovoljniji nego da se decenijama muče da neki plac njihov bude ovde ili onde.
Dakle, ovo naše rešenje ne samo da je moguće i za lokalne samouprave, nego bi ono, kada bi bilo primenjeno, izuzetno brzo i pravedno i ekonomski dobro rešilo čitav niz drugih problema.
Drugo pitanje koje je gospodin Baralić pokrenuo je apsolutno relevantno. Naime, mi imamo situaciju da čitav niz naših javnih preduzeća knjiži kao svoju imovinu, pa onda državnu, nešto što je izgrađeno privatnim parama, privatnim sredstvima.
Naime, moram da kažem da smo mi u analizi došli do zaključka da nijedan revizorski nalaz nijednog našeg preduzeća nije dobar. To je vrlo zanimljivo kada gledate prve informacije jedne od najrenomiranijih svetskih kuća "Meril linč", koji je konsultant za naftnu industriju i rafinerije. Oni takođe kažu, predstoji nam mukotrpan rad na izradi procene vrednosti, jer ništa od ovoga što je prethodno urađeno nije upotrebljivo. Naši zakonski predlozi sadrže u sebi metodologiju revizorskog nalaza i utvrđivanja šta je to državna imovina tog akcionarskog društva.
Ti revizorski nalazi koje mi predlažemo ovim zakonskim predlozima biće prvi put činjenična osnova da se tačno utvrdi šta je to što je izgrađeno sredstvima građana. Imate, recimo, gospodin Baralić je mislio čitave niskonaponske mreže su izgrađene sredstvima građana pa onda uključene u EPS itd, gasne, priključci itd. Prvi put će ovim revizorskim nalazima, koji su predviđeni ovim zakonskim predlozima o kojima danas raspravljamo, biti moguće povući razgraničenje u obimu finansijskom, a odatle onda sledi mogućnost i nadoknade u nekakvom akcijskom ili finansijskom smislu tih ljudi.
Dakle, apsolutno smo bili svesni tog problema i ugradili smo, u meri u kojoj je moguće, jednim aktom početi rešavanje tog problema već u ovom zakonskom rešenju. Hvala vam.

Hvala, mala digresija. Imam to zadovoljstvo da sada, kada su sagledani svi efekti zakona iz 2001. godine, podsetim da sam bio jedini u DOS-u koji je tada glasao u načelu protiv tog zakona, tako da je meni bilo jasno još 2001. godine u kom pravcu to ide i da to ne može biti dobro rešenje za zemlju u tranziciji kakva je Srbija.
Da se vratimo na nekoliko pitanja i da možda privedemo, što se nas tiče, raspravu kraju. Nama je veoma drago što su izašli oni poslanici koji se slažu sa ovim konceptom i izneli svoje stavove, uz određena osporavanja u delovima, i iznosili svoja mišljenja, ali mi je veoma neprijatno što ovde nije izašao niko ko se ne slaže sa ovim konceptom da čujemo zašto.
To bi bila prava parlamentarna rasprava, da svi oni koji će sutra eventualno biti protiv ovog zakona, a neki od njih su već glasali već na Odboru za privatizaciju protiv jednog od četiri zakonska predloga u načelu, izađu za skupštinsku govornicu i objasne nam koji su njihovi motivi i razlozi. Moram da kažem da njihove motive i razloge nismo čuli ni na tom skupštinskom Odboru za privatizaciju, jer ni tada nisu raspravljali.
Dakle, važno bi bilo za građane Srbije da su čuli i neku drugu stranu, ali onda ne mogu a ne da nastavim sa još dva ili tri pitanja koja su važna da bi se razumeo čitav ovaj koncept. Uz izvinjenje što izlazim treći put, ali prosto četiri zakonska predloga su u objedinjenoj raspravi i onda nije moguće sve složene elemente tih predloga izneti odjednom, a da neko ko to sluša, shvati o čemu govorimo.
Najčešće u javnosti ćete čuti osporavanja da je ovo populizam, da je ovo podilaženje volji građana, čućete čitav niz negativnih vrednosnih sudova o nama koji smo radili i o predstavnicima sindikata koji su izneli ovu narodnu inicijativu.
Nećete čuti argumente i uvek vas upozoravam, kada god neko počinje razgovor time što kaže, on je rđav i zao, ne znam kakav, obratite pažnju da li iza tih vrednosnih sudova sledi bilo kakav argument razborit, racionalan, koji bi mogao da opravda takve kvalifikacije.
Kada na taj način čitate ono što se piše, a počinje se sa tezom - to je populizam i ono što se govori, a pogotovo sa tezom - to je podilaženje građanima, onda ćete videti da apsolutno nikakvih argumenata iza takvih tvrdnji nema.
Mi smo vodili opsežnu javnu raspravu od 15. juna 2005. godine, kada smo i pismeno dostavili nacrt ovih zakona Ministarstvu finansija. Neprekidno vodimo javnu raspravu, imali smo 54 tribine po Srbiji. Nijedan ekonomski argument zašto ovo ne bi bilo dobro ni za državu ni za građane nikada niko nije izneo.
Vlada je u svom mišljenju iznela pravne argumente i oni se svode na to da naši zakoni ne bi bili u saglasnosti sa pravnim sistemom, a ako čitate te dve ili tri strane obrazloženja, to je njihova osnovna teza. Na svu sreću, Zakonodavni odbor je zasedao i razmatrao upravo ta pitanja i, naravno, doneo odluku da je to sve u redu, da su naši zakonski predlozi usklađeni sa Ustavom i pravnim sistemom i da njihovim usvajanjem nikakvih problema u pravnom sistemu ne bi bilo.
Dakle, imamo situaciju gde ne postoje primedbe ekonomske sadržine i imamo Zakonodavni odbor Skupštine Srbije, i naše je uverenje da je sve to pravno čisto i usklađeno.
Sada se postavlja pitanje, zbog čega onda nema otvorene rasprave, zašto oni koji su protiv ne mogu da izađu, po mom dubokom uverenju, za ovu govornicu i da kažu, mi smo protiv zbog toga i toga. Zato što je osnovni interes danas biti protiv ovih zakonskih predloga u tome da se nastavi sa partijskim arčenjem državne imovine koju koriste javna preduzeća.
Oni bi zapravo morali da izađu za govornicu da kažu - mi ćemo biti protiv zato što hoćemo da nastavimo da arčimo državnu imovinu. Svaki pokušaj drugačije argumentacije bi zapravo pred ogromnim auditorijumom građana ovde bio otkriven kao prazna priča i onda bi se videlo da smo mi apsolutno utemeljeni samo i isključivo na argumentaciji. Ni na kakvom populizmu.
To što je iznađeno rešenje za četiri miliona građana, to nije populizam sam po sebi, to bi bio populizam kada bi se time štetilo nekom drugom veoma ozbiljnom i važnom nacionalnom interesu, što u ovom slučaju nema govora da se o tome radi. To je razlog zašto nema rasprave.
Nadam se da će broj onih koji će, pritiskajući dugme u danu za glasanje, staviti svoje ime i prezime ispod želje da se nastavi sa partijskim trošenjem državne imovine biti veoma mali. Nadam se da će narodni poslanici u danu za glasanje opravdati poverenje koje su na izborima dobili i reći: ne, mi hoćemo da se imovina koristi racionalno i mnogo bolje nego što je to po sadašnjem sistemu, i hoćemo da rešimo problem za četiri miliona građana Srbije jer je to zajednički interes.
Dve stvari su ostale za sada nedovoljno razjašnjene u našem konceptu i iskoristiću priliku da ih sada dodatno objasnim. Jedno je kapitalizacija penzionog fonda, koja je predviđena našim zakonskim rešenjem. I drugo je, još jednom o tom privatizacionom registru, da bi građani to lakše pratili, reč je o mehanizmu kako se akcije slivaju na jedno mesto, pa posle dele svima ovima koji su u zdravstvu, prosveti, državnoj upravi i ostalo, pošto mi predviđamo četvrtim zakonskim predlogom, samo taj deo menjamo.
Dakle, vrednost akcija koja se u pravoj podeli deli državi i građanima, zapravo je, po našem dubokom ubeđenju, daleko manja od stvarne imovine kojom upravljaju danas javna preduzeća. Pošto mi predviđamo zakonom ozbiljnu reviziju, ta će revizija pokazati da je imovina daleko veća i to onda zahteva dodatno emitovanje akcija. U čiju korist? U korist penzionog fonda. Zašto? Zato što je država dužnik penzionom fondu.
To što je penzioni fond, ali pazite, ne penzioni fond privatnika, koji su mnogo bolje vodili računa šta se događa sa njihovom imovinom, pa danas posluju sa imovinom i normalno isplaćuju penzije, nego sa penzionim fondom o kome je vodila računa država, koja ne vodi računa o imovini inače, pa onda ni o njihovoj, ona ga je ispraznila.
Moram da kažem da su generacije koje upravo sada idu u penziju rođene posle Drugog svetskog rata daleko najbrojnije u Srbiji i one su imale veoma visoku stopu zaposlenosti. Imale su ogroman broj godina radnog staža, dakle, veoma veliku količinu doprinosa su uplaćivali. Za njihovog radnog veka tim parama su se isplaćivale one generacije koje su rođene pre Drugog svetskog rata, koje su bile mnogo manje brojne, i sada imate veliku količinu ljudi koji su u visokom stepenu zaposleni i koji uplaćuju doprinose.
Plaća se manjem broju ljudi penzija, mora da bude višak. Oni kažu - penzioni fond ne da nema višak, nego ima ogroman manjak. Ako ima manjak, to znači da je država dužnik. Ako je država dužnik, onda mora da vrati to što duguje. Razumem da Srbija danas nema novca, ali ima imovinu.
Mi predviđamo da se imovinom, akcijama preduzeća koja upravljaju imovinom javnih preduzeća, nadoknadi to penzionim fondovima. Šta ćemo dobiti? Dobićemo penzioni fond kao jednog od najvećih akcionara u Srbiji. Kako to izgleda u razvijenim zemljama? Isto. I kod njih su penzioni fondovi najveći akcionari u njihovim sistemima.
Šta ćemo dobiti? Dobićemo dodatno racionalno upravljanje državnom imovinom. Zašto? Zato što penzioni fond ne može da se igra populizma kada upravlja imovinom, mora da vodi računa da se ta imovina održava i uvećava, jer će samo na taj način ostvarivati prihod, iz kog prihoda će moći da plati penzionerima njihove penzije.
Šta to znači za sve nas koji nismo blizu penzije? To znači da će poresko opterećenje odmah pasti.
Danas mi plaćamo doprinose, a pored toga država kroz poreski sistem od svih nas zahvata dodatna sredstva i dodatno ga prebacuje iz budžeta penzionom fondu. Kada kapitalizujemo penzioni fond, kada mu damo da upravlja velikom količinom akcija imovine javnih preduzeća, on stiče prihod od takvog upravljanja. U velikoj meri nema potrebe da ga više finansiraš iz budžeta.
Čitava ta priča tzv. reformi penzionih fondova, koja se uvek svodi samo na jedno - kako ćeš penzionerima platiti manje, priča se uvije u sto oblandi, a kad odmotate tih sto oblandi, uvek je isto - kako da penzionerima platimo manje, jeste nepotrebna.
Moguće je ekonomski racionalno rešenje, u kome ćete kapitalizovati penzioni fond, omogućiti mu da ostvaruje normalne svoje prihode i u značajnoj meri rasteretiti danas zaposlene, da ne moraju, pored doprinosa, da plaćaju i kroz porez nadoknadu za penzioni fond.
Na drugoj strani ostvarićete mogućnost da se mnogo bolje upravlja državnom imovinom, jer dobijate jednog velikog akcionara koji razmišlja kao da je pojedinačni gazda - kako da imovina gde sam akcionar bude što veća.
Privatizacioni registar. Šta smo mi to predložili ovim izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji? Osnovna naša ideja je, pošto je Vlada Republike Srbije i po postojećem propisu u obavezi da donese propis kako ti deliš akcije svima onima koji neće ostvariti na drugi način, pa ona to nije uradila, onda naš predlog izmena i dopuna zakona izbegava svaku birokratsku opstrukciju i određuje Vladi rok od 60 dana, u kom roku mora da reši to pitanje.
Čućete kako je to nešto nemoguće. Šta je nemoguće? Postoje različita rešenja i sva su moguća. Dakle, oni kažu da ne može pre kraja privatizacije. Šta ćete uraditi na kraju privatizacije? Evo, završila se privatizacija i imate nekakav fond koji je, ne 2006. godine, kako mi predlažemo, nego 2012, napunjen nekakvim akcijama. Kako vi to delite sada milionima građana?
Ne može da se podeli, po postojećim propisima, bez dodatnog propisa koji je u nadležnosti Vlade. Dakle, i tada će Vlada morati da donese propis kojim će: ili napraviti investicioni fond od registra; šta to znači – to znači da će emitovati akcije preduzeća milionima građana, a to preduzeće će upravljati tim različitim akcijama (duvanska industrija, cementare, javna preduzeća itd.) i prihodovati; ili će podeliti vaučere, pa će napraviti aukciju za prodaju po 15% akcija ovog i ovog preduzeća, pa će građani vaučerima da uđu unutra.
Mi sada kažemo vrlo jednostavnu stvar: uradi to odmah. Na drugoj strani kažemo: primenite sistem na sva javna preduzeća. Nema taj privatizacioni registar šta da očekuje, osim onog što se tiče javnih preduzeća. Nemate čime da ga napunite.
Manji je problem, čak i ovaj dramatični problem što je to 2010, 2012. ili neka kasnija godina.
Ključni problem je što je on prazan. Mora nečim da se napuni. Čime ćete da ga napunite osim imovinom javnih preduzeća? Ničim.
Evo vam primer "Mobi 63". Ozbiljna imovina. U tom preduzeću država je vlasnik 70%. Da li od tog preduzeća 30%, po postojećim propisima, pripada građanima? Da.
Da li država prodaje 70% od 70%, dakle 49% tog preduzeća? Ne, raspisala je oglas da prodaje svih 70%. Šta će dobiti prosvetni radnici, vojska, policija, zdravstvo, pošto to preduzeće nema zaposlene, šta će dobiti u privatizacionom registru? Ništa.
Prema tome, koja još imamo preduzeća koja bi bila značajna: "Petrohemija", tamo je država stekla značajan deo vlasništva konverzijom duga i to ne može da bude podeljeno; PKB i nema četvrtog preduzeća. Sve drugo su javna preduzeća.
Mi vam kažemo jednu jednostavnu stvar: primeni model na sva javna preduzeća, reši pitanje podela akcija odmah, osposobi privatizacioni registar da bude pun i onda obavežemo Vladu da u roku od 60 dana donese propis kojim reguliše kako će to podeliti.
Ako oni ne znaju, znamo mi, mogu slobodno da nas angažuju, rešićemo im to za 15 dana. Uopšte nije problem to rešiti.
Odgovor Vlade je: nemoguće je. Čekajte, nije to poplava, nije to klizište, nije to zemljotres. Doneo si propis u kome si stavio četiri miliona građana u nemoguću situaciju.
Kad neko kaže da to sve može da se reši na drugi način, ti kaže da ne može. Zašto ne može? Zato što sam ja rešio drugačije. Sada se vrtimo u krug.
Dakle, apsolutno je moguće jednostavno i brzo rešenje. Samo šta bi se dogodilo? Postojala bi kontrola šta se događa sa ogromnom imovinom koja je već tamo i koja će se u mnogo većoj meri sliti u taj privatizacioni registar.
Na kraju, kad pojednostavimo sve i kad kažemo da je ključna razlika za građane - ako bi se postojeći sistem nastavio do kraja i ako bi bio usvojen naš, po postojećem sistemu, kad neko ostvari akcije za 20 godina radnog staža i izađe sutra na berzu da proda svoje akcije, neće dobiti više od hiljadu-hiljadu i po evra.
U našem sistemu, kad neko ko ostvari 20 godina radnog staža i izađe sutra na berzu da proda svoje akcije, dobiće šest do sedam hiljada.
O tome mi govorimo danas. Govorimo o ogromnoj razlici u novcu koji građani mogu da ostvare, broj jedan, a broj dva, govorimo o tome da to mogu da ostvare ove godine, a ne neke 2010. ili neke dalje godine.

Što se samog zločina tiče, uhapšeni su izvršioci i to će biti sada procesuirano. Za vreme vaše vlasti se ništa o tome nije znalo i nikada ne bi bili uhapšeni i procesuirani.
Što se tiče replike na jučerašnje izlaganje, imamo tri stvari. Jedna je bila vezana za "Lafarž" i Beočinsku cementaru, a jedna za "Sartid" i US Stil. Moja teza je bila da je u direktnoj pogodbi sa "Lafaržom" bila postignuta veća cena, značajno veća cena nego posle tendera. Proverio sam podatke, tadašnji premijer gospodin Đinđić je u maju, vrativši se iz Pariza, sa direktnih pregovora sa "Lafaržom", rekao da je "Lafarž" ponudio 133 miliona maraka. U tenderu je dobijenu 114,5. To su već bili evri, ali kad preračunate taj kurs, razlika je 18,5 miliona maraka, to je više bilo dobijeno u direktnoj pogodbi nego posle tendera, što potpuno potvrđuje moju tezu da je čitava tenderska procedura bila smišljena u tome da obori konkurenciju i stvori mogućnost da se sve to dogodi.
Gospodin Vlahović je rekao "da li neko ima bankarsku garanciju, a ne to na majke mi". Gospodin Vlahović, koji danas nije tu, mora da se opredeli. Jedanput kaže "strateški partner velike multinacionalne kompanije". Nema spora da je "Lafarž" velika multinacionalna kompanija. Drugi put kaže "na majke mi". Izvinite, kad premijer jedne zemlje ode i razgovara sa "Lafaržom" i kaže da su oni ponudili 133 miliona, onda je to ozbiljnije nego da gospodin Vlahović stavi koliko god hoće svojih potpisa na neki papir. Dakle, uopšte nema spora da je to bilo u tom trenutku tako. On je sad obrnuo teze. On je nas ubeđivao da je to potpisano i gotovo.
Naravno da niko nema bankarsku garanciju, jer nikad to i nije bilo potpisano, jer je bilo vrlo ozbiljno.
Druga teza je bila vezana za "US Stil" i "Sartid". Imali smo tu jednu konfuziju između gospodina premijera i gospodina Vlahovića. Premijer je rekao da ovaj prvi ugovor na godinu dana, oko godinu dana pre prodaje, menadžment kontrakt, kojim je "US Stil" bio favorizovan, nikada nije postojao. Onda je gospodin Vlahović izašao i rekao da je postojao. Naravno da je postojao i naravno da je taj ugovor isključivao mogućnost konkurencije. Gospodin Vlahović nama kaže: "konzorcijum banaka je prestao da finansira", kao da je to elementarna nepogoda. To ima svoje razloge. On je bio u poziciji da je dužan da obezbedi kontinuirano finansiranje i da rešava probleme u hodu. Onda kaže: "nismo imali kud, nego smo morali "US Stil".
Stvar je jednostavna. Postoji veći i ozbiljniji koncern od "US Stil", koji je takođe bio zainteresovan za kupovinu "Sartida". Odigrano je namerno na "US Stil". Taj menadžment kontrakt, koji je potpuno sa nemogućim klauzulama, trebalo je da ide tada, godinu dana ranije na tender. On kaže: "nije bilo drugoga". Otkud znaš da nije bilo drugoga? Raspiši tender za menadžment kontrakt i onda ćeš videti da će ti se javiti mnogo ozbiljniji partneri i da će se to sve potpuno rešiti. Dakle, cela priča je bila napakovana da se proda mnogo jeftinije, a trebalo je prodati "Sartid" i to nije bilo ništa sporno.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Još samo jedna rečenica. Gospodin Živković je rekao nešto oko kadrova vezanih za BIA-u. Sporno je u tome što vi birate. Napravili ste jedan lapsus - nije šef BIA-e, nego beogradske BIA-e. Birate ljude iz prvih pet Jovice Stanišića, u roku od sedam godina. Naravno da će vam se onda stvari izmaći kontroli.
Druga stvar je u tome što onaj bolji kadar, naravno da treba birati iz tih službi, ne može sa grane da padne, onaj bolji kadra odatle neće ozbiljno da sarađuje sa vama, i sa ovom i sa prethodnom vladom, zato što vam ne veruju. To je suština. Hvala.

Nije komplikovano shvatiti ko je na kojoj blizini šefa službe. Načelnik prve uprave, prva uprava u svim obaveštajnim sistemima je najvažnija, načelnik tadašnje prve uprave je po definiciji čovek iz najbližeg okruženja. Dakle, imate zamenika, imate uvek šefa Beograda i imate šefa prve uprave. To je možda i među troje. Dakle, sasvim sigurno je reč o ključnom čoveku iz tog perioda. To je samo ilustracija pogrešnih procena kako to treba raditi sa službom, koja inače zahteva reforme. Nikako to nije specijalna tajna, samo se malo uključi razmišljanje i sve je jasno.
Što se tiče tendera, nije sporno da treba ići na tendere, samo ne na nameštene tendere. Rekao sam vam da je tender namešten. Vi kažete - pranje para. Pranje para se rešava potpuno drugim modelima, sasvim drugim modelima tenderske procedure. Kada vi sužavate samo na one koji su u toj vrsti industrije, na vrlo velikom nivou, i istovremeno prodajete tri cementare, vi strahovito obarate konkurenciju. Tender treba da dovede do transparentosti, sigurnosti i povećane konkurencije. Vi obarate konkurenciju. Zašto neko ko je veliki potrošač cementa ne bi mogao da bude strateški partner? Zašto neka veoma velika građevinska firma Nemačke to ne bi bila? Vi tenderom to izbegavate i spuštate. Zašto ne pet miliona? Zašto 7,5?
Ja sam objasnio tendersku proceduru, koja je u stvari omogućila da se obori konkurencija. To je suština. Kod "US Stil"je stvar vrlo jednostavna. Samo oko "Sartida" i ovoga da se razumemo. Ne samo da je moguće, nego je po našem zakonu i moralo da ide na tender i licitaciju. Svaki od ovih postupaka, bez obzira što je u stečajnom postupku, ovde postoji sada jedno zaklanjanje iza stečajnog postupka, u stvari, sve vreme Vlada stoji iza toga.
Gospodin Vlahović je govorio juče kako su oni zaslužni za to što su radnici ostali na poslu i time je u stvari rekao da taj stečajni postupak i ti ljudi su tamo u stvari bili samo marionete. Zanimljivo bi bilo videti kako je uopšte bio nadležan beogradski sud, kada to pripada Požarevcu; kojom odlukom i kako je to uopšte došlo u beogradski sud. Hvala.

Nema sad gospodina Vlahovića koji je izazvao repliku, ali vratili smo se na argumentaciju povodom "Lafarža", odnosno Beočinske cementare i "Sartida", odnosno "US Steel". Gospodin Vlahović je rekao da je cilj da se stvori konkurentnost. Ključna stvar u ova dva slučaja je da konkurentnosti nije bilo. To je suština cele priče. Konkurentnost u slučaju "Sartida" je bila tačno nula. Dakle, nikakva konkurentnost.
Gospodin Vlahović nam je objasnio da je, u stvari, Vlada vodila čitav taj posao oko konzorcijuma banaka, kasnije oko "U.S.Steel", oko finansiranja "Sartida" i takođe je potvrdio moju tezu da je čitava varijanta sa stečajem i stečajnim upravnikom u stvari samo prikrivanje iza jednog postupka i formalno nadležnihi ljudi, a da su suštinske odluke donosili ljudi iz Vlade i, naravno, u tom timu za to je bio zadužen gospodin Vlahović. To je suština. On kaže konkurencija, a onda je tu konkurencija nula. Dakle, ta fabrika je prodata bez licitacije i bez tendera. Sasvim je normalno da ide na licitaciju i tender, zato što se time obezbeđuje konkurencija i mogućnost da se dobije bolja cena. Kasnije, kada je to urađeno, videli smo iz nastupa stranih firmi, između ostalog i firme koja je veća i značajnija od "U.S. Steel", da su bili spremni da ponude daleko veću cenu od one koja je dobijena tom privatizacijom.
Zašto to mene tangira? Ne zbog onoga što mi se stavlja na teret, kao da ja zastupam nečije tuđe interese. Ne, od veće dobijene cene, stečajna masa bi bila veća, a ključni poverioci, prioritetni u toj stečajnoj masi, u stvari su sve državni fondovi i državna javna preduzeća. Mene boli što je takvim postupkom, praktično, u širem smislu budžet, odnosno državna imovina oštećena za veoma velika sredstva.
Što se tiče prodaje cementara, rezultat te konkurencije i tog tendera bilo je da ste za tri cementare imali četiri ponuđača. Dakle, konkurencija 0,25. Drugim rečima, naravno da se ta četiri ponuđača neće takmičiti, nego će se dogovoriti ko da uzme koju cementaru i tako da omoguće tom četvrtom da na nekom drugom tenderu u svetu ostvari svoje interese. Onda ste dobili cenu koju ste dobili. Drago mi je što smo činjenično videli da sam ja rekao tačne cifre: 133 miliona, 114,5, a ja sam rekao 18,5 miliona. Tu smo se makar složili. Objašnjenje da je reč o 70% akcija, a ne o 100%, to je tačno. Dakle, zaista nije isto da li je 70 ili 100%.
Gde gospodin Vlahović nije u pravu? Nije u pravu, zbog toga što nije ista akcija koja je kontrolni paket. Ne vredi svaka akcija isto. One koje čine 70% imaju kontrolni paket u upravljačkom smislu, u tom preduzeću vrede više, tako da njegova matematika tu nije sasvim ispravna. Slažem se da ja nisam uzeo u obzir ovaj deo koji se odnosi na 30%, ali ostajemo na istome, četiri ponuđača za tri cementare, kombinacijom elemenata...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
... tri cementare jednovremeno samo iz cementne industrije i 7,5 miliona. Kada saberete rezultat je - nema konkurencije.

Kao što vidite, ja se trudim da izbegnem svaki mogući nivo uvredljivih tonova, računajući da je argumentacija sasvim dovoljna. Dakle, vi živite u jednoj zabludi da tender isključuje nameštanje. Dakle, načelno, tender je bolji od direktne pogodbe, tu nema spora, ali imali smo čitav niz nameštenih tendera. Odmah ću da vam kažem: tender za kupovinu nafte u 2002. godini, vrednost preko 400 miliona dolara, potpuno namešten tender.
Dakle, kada ste rekli, maločas, to ste rekli danas pre podne, ja nisam imao priliku da vam repliciram. Drago mi je što me sada iz klupe pitate šta sam preduzeo, reći ću vam to, vezano i za ove prethodne. Odmah sam javno o tome govorio, i u jednom i u drugom slučaju. U ovom prvom slučaju, vezano za cementare, nisam imao tu sreću da me prenese neki centralni medij, pa sam to ponavljao po lokalnim medijima.
Kada je u pitanju tender za naftu, to je bilo preko cele naslovne strane jednog vrlo tiražnog dnevnog lista.
(Milka Marinković, sa mesta: "Nacional"?)
Ne, bio je "Blic", ako već hoćete da znate koja je novina bila.
Moram da vam kažem da je to bilo u dva navrata sasvim vidljivo, a što se tiče vaše primedbe koju ste izneli pre podne, da je neophodno podnositi krivične prijave, ja sam potpuno uključen u taj proces kadriranja u tužilaštvu i uopšte nisam naivan čovek da podnosim krivične prijave. Ako jedanput Inicijativa za normalnu Srbiju bude na potezu, sve će se to rešiti u sto dana. Hvala.

Sve ću da vam objasnim. Dakle, broj jedan, tender za naftu je raspisan mimo Upravnog odbora.
Imao je otvoreni rok od sedam dana, za nabavku 2.400.000 tona, ukupno sedam dana je trajao taj tender, uključujući i subotu i nedelju.
Tražio je da se ponuda donese u koverti u Beogradu po lokalnom vremenu, što takođe skraćuje vreme svim onim DHL-om i drugim sredstvima kako se može uputiti, drugim rečima, priprema celokupne tenderske dokumentacije koja bi mogla uopšte da bude podneta bila je svedena realno na 48 sati, što znači da je mogao da reaguje samo onaj ko je unapred imao najavu da će se to dogoditi. Upravni odbor se suočio samo sa posledicama toga, vodio petosatnu raspravu u kojoj je nekadašnji ministar gospodin Novaković bio prisutan i tražio da se o tome glasa; bio je predlog da se to podrži, to nije podržano, taj tender od strane Upravnog odbora nije bio podržan. Preglasan sam bio u delu gde je trebalo da bude da se tender obara, ostalo je pata karta u okviru Upravnog odbora.
Po Poslovniku Upravnog odbora NIS-a, svaki član odgovara lično za svoje glasanje i krivično i materijalno. Prema tome, kada glasam protiv, ja sam uradio sve što je trebalo da se uradi, javno sam izašao sa time o čemu se tu radi, a javni tužilac je dužan po službenoj dužnosti da takvu stvar ispita, prema tome, dalji koraci su potpuno nepotrebni.
Što se tiče toga da me pitate ko sam ja - ja sam član Odbora za pravosuđe i upravu, govorim o situacijama, o ova prethodna dva slučaja, vezanim uglavnom za kraj 2001. godine i početak 2002. godine.
U toku cele 2001. godine, po zakonu, Odbor za pravosuđe i upravu je bio jedino nadležan za vođenje kadrovske politike u tome.
Dakle, kada me pitate ko sam ja, ja sam neko ko je bio u telu i ko zna kako je to rađeno do detalja. Rađeno je tako što je izvršna vlast izvršila pritisak, znači, dosta smo dobro radili negde do marta, aprila meseca 2001. godine, onda je izvršna vlast izvršila pritisak od maja do juna, ja sam takođe tu bio protiv, vi niste bili u ovoj skupštini, bio je prekid zbog nameštanja v.d. tužioca itd, svašta smo ovde imali, čitav cirkus i onda smo bili bez republičkog tužioca sve do kraja godine. On je potpuno rezultat nekog kompromisa, koji nema nikakve veze sa mnom.
Dakle, kada govorite sa nipodaštavanjem, meni se učinilo da govorite sa nipodaštavanjem, formalno sam bio u telu koje je formalno bilo zaduženo i tačno znam kada je krenulo nizbrdo. Krenulo je od Jelisavete Vasilić i od toga kada ste jednog nespornog člana, kao najboljeg za tada Viši privredni sud, prvi put patentirali vi u Demokratskoj stranci, glasali sa radikalima i SPS-om i oborili taj predlog. Tako je to bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo članovi Vlade, imam samo pet minuta i zbog toga će neki stavovi biti izrečeni sa malo argumentacije ili možda samo kao stavovi. Druga stvar, neću moći da ni izbliza onoliko stvari navedem po resorima Vlade koliko bih želeo. Dakle, unapred se izvinjavam i po sadržini i po obimu.
Ja ću svoju raspravu svesti na tri tačke. Jedno je pitanje Vlada - prethodni režim. Drugo je pitanje šta je urađeno, a šta je moglo biti urađeno. Treća tema, oko koje bi valjalo raspraviti, jeste da li bi svaka druga vlada manje-više morala slične poteze da vodi kao i ova, koliki je taj manevarski prostor i šta se tu zapravo može uraditi. Čini mi se kod 3. tačke da bi bilo racionalno uopšte voditi raspravu.
Mnogo je, i po mom mišljenju previše, reči rečeno oko odnosa Vlada - prethodni režim. Prethodni režim je završio tako što je pucao ljudima u glavu i bacao ih u neke jame po Fruškoj gori. Hvaliti se time kako je ova vlada bolja od prethodne za mene, kao nekog ko je iz te pobedničke grupacije, nije prihvatljivo, a da sada ne analiziramo šta bi značilo biti gori od prethodne vlade. Dakle, da završimo tu priču sa prethodnom vladom.
Ključna stvar za mene jeste ova analiza šta je urađeno, a šta je moglo biti urađeno i u nekoliko navrata često je rečeno da to možda nije dovoljno i sigurno nije dovoljno, ali manje-više ne može se bolje. Sada ćemo da idemo tačku po tačku i da vidimo šta je to moguće bolje.
Prvo da dimenzioniramo zasluge. Dakle, otvaranje prema svetu, kontakti sa raznoraznim međunarodnim organizacijama, donacije, povoljne kreditne linije itd. u velikoj meri su rezultat 5. oktobra i jednog pozitivnog odnosa sveta prema zemlji, i to je u najvećoj meri zasluga građana. Dakle, kada govorite o rezultatima, ne idem tako daleko da kažem da bi to mogao bilo ko. Ne kažem ja to, ali zaista treba dimenzionirati da u tome najveću zaslugu imaju pre svega građani Srbije, a onda videti odatle šta je to što je neko doprineo ili nije.
Žao mi je što gospodin Pitić nije tu, mislio sam da ću u petak dobiti reč, ali evo sada sam stigao na red. On je govorio o rezultatima, o tim ekonomskim odnosima sa inostranstvom. On uključuje rezultate gospodina Labusa i gospodina Dinkića. Nije rezultat boljih ekspertskih običaja da ne razgraničite gde je tu doprinos drugih kolega koje su na tome radile. Šta je moglo bolje? Dogovor sa Londonskim klubom je trebalo zaključiti u prvom naletu kada je zaključivan dogovor sa Pariskim klubom. U tom delu, neću da se ogrešim kao gospodin Pitić, vrlo veliku odgovornost nose i gospodin Labus i gospodin Dinkić. To je činjenica, ali sada govoriti kako nema veze, kako ćemo to da uradimo, najbolji trenutak je prošao. Moglo je bolje. Kina, Rusija, sve je to moglo da se završi sredinom 2002. godine. Sve je to zakasnelo i ušli smo u probleme sa tim stvarima. Moglo je bolje.
Treći deo, odnosi sa susedima, pre svega sa Hrvatskom u pogledu imovine. Značajnu imovinu imamo pre svega u Hrvatskoj i nismo na ozbiljan način ostvarili paritetne odnose raspravljanja tih spornih problema.
Četvrta stvar, gospodin premijer voli da kaže - za normalnu Srbiju. Mi smo napravili inicijativu za normalnu Srbiju ne verujući da je ovo što je danas na dnevnom redu normalno, ali u poljoprivredi nam je ukinut preferencijal za šećer. Nećete valjda da mi kažete da je najbolje što možete da bude ukinut preferencijal? Nećete valjda da mi kažete - mi smo uradili i to ne bi mogao niko bolje i produžena je sankcija. Dakle, ozbiljna je stvar oko toga. Strašno brzo vreme ističe.
Samo ukratko oko gospodina Đelića, taj resor. Oni koji su bili bogati u vreme Miloševića ostali su bogati i danas, a obaveze su ostale na nama, na našoj deci, na našim unucima. To nije prihvatljivo. To, izvinite, nije normalno u političkom smislu reči. Ko su ti bogati ljudi? Ovi koji su bili kod gospodina premijera na razgovoru, to su ti koji ne mogu ostati bogati posle Miloševića i u narednom periodu.
Drugi deo kod gospodina Đelića - igre na sreću. Država je morala odmah u proleće 2001. godine da stavi monopol na igre na sreću i na taj način budžet je izgubio do današnjeg dana preko 600 miliona evra. Onda govorite, to je sada demagogija, da se za razne korisnike budžeta ne može, nema odakle. Izvinite, ogromna sredstva su ostala i to je moralo da bude uzeto. Vreme je isteklo, imam samo pet minuta. Ostavićemo gospodina Vlahovića za neku drugu priliku. Pet minuta je užasno malo.

Šta vi očigledno ne razumete, gospodine premijeru? Dok ne razmontirate taj mehanizam Miloševićeve vlasti, a on se sastoji od strukture državne bezbednosti, a današnje BIA-e, dok vi postavljate za prvog čoveka BIA-e čoveka koji je sedam godina bio načelnik u vreme Jovice Stanišića i kada imate iz takve strukture, a kod nas je organizovani kriminal proistekao iz državne bezbednosti, nije on nastao sponatno, kada imate te koji su se obogatili u Miloševićevo vreme, to su vam tri strukture koje drže u okovima ovu zemlju. A to što vi ne razumete da je ključna stvar razbiti taj kompleks, pa onaj koji komanduje svima, slažem se, a voleo bih da se zna da ako neko misli da mene neko plaća, neka  izađe i neka kaže. To što ste rekli, načelno je tačno, samo se ne odnosi na mene i na Inicijativu za normalnu Srbiju.
Dakle, to je naša rak-rana i to što vi paktirate sa njima; i to što kažete - pa nema drugih, naravno da nema. Iz Miloševićevog perioda ne može ni da bude drugih osim onih koji su se obogatili na naš račun i to morate da rasturite u korist države, pa onda da idete u tranzicione, privatizacione procese itd.
To je ključna razlika i tu je ogroman fond para o kome mi zapravo pričamo.
Rekao sam, gospodin Vlahović, a imam još polovinu vremena, gde je tu u procesu privatizacije u stvari ono što je nelegalno. Gde je nameštanje tendera? Evo vam kod cementa, kada su prodavane cementare. Prvo raspišete, prvo nas gospodin Vlahović ubeđuje kako moramo da prihvatimo Miloševićev ugovor sa "Lafaržom", kako je to gotova stvar i biće strašno, kredibilitet, setite se svega onoga što je pričao. Kaže, dobro, u redu, može, idemo na tender, bilo je na svim medijima, kaže idemo na tender i otvori privatizaciju tri cementare i odmah obori konkurenciju. Propiše da u tome može da učestvuje samo neko ko je u istoj vrsti proizvodnje. Zašto? Treća stvar, kaže - mora da ima svoju proizvodnju preko sedam i po miliona tona. Kada otvorite, koliko njih ima takvih? Osam. Na nesreću, gospodin Nenad Čanak kaže dva, a nije dva, nego osam, pa se onda rasprava vodi oko toga da li Nenad Čanak zna ili ne zna. Na kraju, kada otvorite sve ponude, onda dobijete za Beočinsku cementaru značajno manje nego što je "Lafarž" nudio u direktnoj ponudi, pre nego što je uopšte išlo na tender.
Druga stvar je, a toliko još imam vremena, "Sartid". Kako je u stvari izmanipulisano kod "Sartida"? Godinu dana pre prodaje se da "Sartidu" jedan specifičan ugovor, u "US Steel", izvinjavam se, specifičan ugovor za "Sartid", po kome on ostaje menadžer, iako ga neko drugi kupi. Naravno da ga niko drugi neće kupiti kada on ostaje menadžer. Onda, na kraju, to se proda iz ruke i kaže se - sa tim privatizacije nema veze; a cela Vlada se slikala i pokazala da stoji, kao Vlada, iza tog postupka. U stvari, ukinu konkurenciju, u ukinutoj konkurenciji građani izgube preko 100 miliona dolara.

... i uporedite sa drugim stavkama i videćete kolika je razlika među nama.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo nekoliko stvari koje bi valjalo raspraviti danas, kada govorimo o ovim predlozima. Jedno je ko više nije u pravosudnom sistemu. Tu pre svega mislim na gospođu Leposavu Karamarković i gospodina Đorđa Mirkovića. Drugo je pitanje koga mi to predlažemo za pravosudne i tužilačke funkcije i kako. Treće je nešto oko ukupnog metoda našeg rada.
Mi govorimo o tome da moramo menjati propise, kadrove, pre svega da bi mogli da se uhvatimo u koštac sa kriminalom, korupcijom i nekim drugim patološkim problemima u društvu. Ovo što mi radimo nema veze sa borbom protiv kriminala. Dakle, ovde postoji zabluda kako se predloženim izmenama stvari poboljšavaju, omogućava bolja borba protiv kriminala. To nije tačno. Nije bilo tačno ni u paketu onih zakona, koji su bili doneti, ni u ovim predlozima.
Dobro, kod predloga za razrešenje gospođe Karamarković je to na lični zahtev, ali da vidimo pod kojim uslovima. U samom obrazloženju se vidi pod kojim uslovima. Kod gospodina Đorđa Mirkovića to što je on razrešen je tipičan primer pritiska na pravosuđe. U obrazloženju imate, jednu za drugom, stvari koje uopšte ne stoje kao mogući razlog za razrešenje predsednika suda. Možete to silom, ali u stvarnom razumevanju ne.
Kada neko kaže da može da plati taksu i da dobije priznanicu, pa to je lakše za stranku. Sad je pitanje samo daljeg prenosa tog novca u budžet. Niko i ne spori da je taj novac stigao u budžet. Kakve to veze ima sa našom borbom protiv korupcije i kriminala? Nikakve. Kakva je to strašna stvar? Nije nikakva. Bolje je i lakše za stranke. U mnogo sudova je bilo primenjeno i pokazalo se da je mnogo bolje.
U ovim situacijama gde vam je navedeno kako postoje neke greške u izvršnim postupcima, pa mora prvo da bude razrešen sudija koji je postupao po tim predmetima, ako je uopšte u pitanju greška. Mi ovde nigde nemamo da je izjavljen pravni lek, pa da se po pravnom leku ne znam šta uradilo.
Dakle, ispitivanje zakonitog postupanja u konkretnom predmetu vezano je za onoga ko je sudio u tom predmetu ili za odluku višeg suda. Uopšte ne može nikako ministarstvo da ceni da li je to ispravno ili nije, da li treba ili ne treba, tako da je cela ta priča potpuno iskonstruisana. Meni je zaista žao gospodina Mirkovića. Ako mene pitate, on je potpuno na pravdi boga došao pod udar iz sasvim drugih razloga, a ne ovih koji se navode.
Imam malo vremena. Koga mi predlažemo, šta predlažemo i da li će to biti bolje? Neće biti bolje. Dakle, kada dođete u situaciju da nešto poboljšate u sistemu - svakako smo nasledili pravosudni sistem koji nije dobar, nesumnjivo - onda dođete u situaciju da nešto u njemu menjate. Zatičete odlične, dobre, solidne, lenje, korupmirane, raznorazne druge, sudije do dna.
Kada vi u tom kadriranju izvučete ljude koji nisu vrh i stavite ih na vrh, vi ste time upropastili sistem, zato što oni najbolji neće da rade i ne veruju vam. Oni su čekali 10 godina da dođe neko na potez i kaže, cenim stručnost, vrednoću, inteligenciju, upornost. Onda vi izvučete nekoga ko nije to i stavite da mu bude šef. On kaže, neću da radim i neću da dam sve od sebe.
Šta to znači? To znači sledeće: gospođa Sonja Brkić nikada u svojoj karijeri nije bila sudija okružnog suda, osim što je bila izabrana za predsednika okružnog suda. Već je to bio vrlo veliki skok od dugogodišnjeg sudije opštinskog suda do predsednika okružnog suda; to je teorijski moguće, ali u izuzetnim slučajevima. To sam tada podržao, kvalitetan kadar, ali to je maksimum.
Vi sada osobu koja nikada u stvari u karijeri nije bila ni sudija okružnog suda, stavljate da bude sudija Vrhovnog suda i odmah predsednik tog suda. To ne može. Takvim postupkom upropaštavate sistem, mislite da je moguće nekakvim kadrovskim rešenjima, po nekim drugim kriterijumima, podobnosti, rešavati probleme; nije moguće. To se obilo o glavu kada se postavljao ranije republički tužilac, gospodin Simić. On je čovek dobar, pošten, ali nije imao kapacitet da iznese tu funkciju. Tada, kada vam je to bilo rečeno, tada ste rekli, neka, važno je da imamo nekakav politički dogovor. Ne vredi, ne može dati rezultat.
Imate gospodina Baćovića za predsednika Okružnog suda u Beogradu. Molim vas, na osnovu čega se on nama preporučuje kao dobar kandidat? Čovek je bio nešto oko godinu dana predsednik Petog opštinskog suda u Beogradu, a to vreme je uglavnom proveo kao predsednik RIK-a. Ta RIK je radila nikada gore. To je najgori rad RIK-a.
Pre nego što je postao predsednik Petog opštinskog suda, uzmite njegove podatke u zadnje dve godine pre tog izbora, pre našeg dolaska na vlast, najgori rezultati i najneažurniji sudija. Pogledajte statističke podatke i videćete: čovek sa najgorim rezultatima. Onda nekoga ko dana nije bio sudija okružnog suda postavljate da bude predsednik okružnog suda. To ne može.
Sve najbolje u tom okružnom sudu će vam otići u rikverc, odnosno radiće onoliko koliko mora da ova vlast prođe, pa da više ne razmišljaju o tome. Vi ne motivišete one najbolje u tim sudovima da sada stvarno krenu i daju sve od sebe. Ne vredi, vi ste kod tog sudije imali situaciju da mu je čovek preležao u pritvoru. Ovde razrešavate čoveka zbog sudskih taksi, zato što se naplaćuju priznanicom a ne na račun. Ovoga koga predlažete za predsednika Okružnog suda u Beogradu, njemu je čovek u njegovom predmetu preležao u pritvoru. To je kao pravi kadar koji će da nam reši probleme. Nije.
Samo još jedna rečenica. Nemam biografije ovih ostalih, ali znam da je gospodin Kurtović Zlatan, o Novom Pazaru govorim, sve do sada bio sporan i nije slučajno što nije bio predsednik, jer je obavljeno sijaset konsultacija i videlo se da to nije dobro rešenje. Sada se u vanrednom stanju nešto što je bilo najavljeno pre dve godine u stvari realizuje. Dakle, put kojim se ide i dalje nije dobar.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji nekoliko pitanja, koja zaslužuju da ih ovde razmotrimo, vezano za ovaj predlog Vrhovnog suda Srbije u pogledu popunjavanja Visokog saveta pravosuđa. Krenućemo od lakših ka težim pitanjima.
Prvo, da li je reč o ovlašćenom predlagaču? Jeste, postoji određena neusaglašenost našeg Poslovnika o radu Narodne skupštine i Zakona o Visokom savetu pravosuđa, ali pošto je zakon jači pravni akt primenjuje se zakon i tu u stvari nema u nekom ozbiljnijem pravnom tumačenju bilo kakve praznine, koja se ne bi mogla popuniti.
Drugi problem je kašnjenje; čuli smo da je reč o kašnjenju i moram da kažem da je u ovom slučaju to odgovornost Vrhovnog suda Srbije. Dakle, ne radi se o tome da su političari nešto opstruirali ili kasnili. Kao što vidite na vašim klupama, oznaku 9. maj nosi biografija kandidata. Mi smo ranije dobili predlog Vrhovnog suda Srbije bez bilo kakvih biografija kandidata. Naravno da Narodna skupština i poslanici nisu u poziciji da se uopšte izjašnjavaju kada nemaju elementarne podatke koga nam to Vrhovni sud Srbije predlaže i moram da kažem da u ovom slučaju ta odgovornost zbog kašnjenja pada isključivo na Vrhovni sud Srbije, a da ne govorimo o tome da ne vidim ko je ovo podneo, jer nema zaglavlja.
Imali smo još neke sitnice tehničke prirode; tako se Vrhovni sud Srbije obratio Odboru za pravosuđe i upravu. Vrhovni sud Srbije komunicira sa Narodnom skupštinom Republike Srbije, a on svoj predlog upućuje predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije, on onda dalje gleda kako će i na koji način da postupa. To su neki proceduralni nedostaci koji su onemogućili ovaj parlament da uvrsti ovu tačku dnevnog reda ranije. To nije bilo moguće, ne našom krivicom ovog puta i time neću da kažem da u nekim drugim delovima nema, ali u ovom konkretnom slučaju nije bilo krivice političara. Obično se kaže da političari uvek nešto zakuvavaju, a ovog puta to nije slučaj.
Najkrupnija i najvažnija stvar ovde je, a malo ću vas vratiti unazad, to je koncepcija kojom smo mi hteli da idemo kod Visokog saveta pravosuđa. Ona je bila sledeća: da vas podsetim, Visoki savet pravosuđa se bavi izborom sudija i javnih tužilaca, odnosno njihovih zamenika; mi smo hteli da uspostavimo pravila struke na ovaj način, da preovlađujući sastav kada je reč o izboru, čine sudije, odnosno tužioci. U nekoj prethodnoj varijanti nacrta bilo je da Narodna skupština bira dva člana Visokog saveta pravosuđa, a onda je u brzini amandmanima izmenjeno i jedna je pozicija data Advokatskoj komori. To je u redu što je dato, ali je ostalo greškom, omaškom je ostalo da onog drugog predlaže Vrhovni sud Srbije.
U početnoj kombinaciji je bilo da jednog prdlaže Vrhovni sud Srbije, a jednog Republički javni tužilac. Zašto? Na taj način bi Republički javni tužilac predložio tri tužioca i kada mi izaberemo jednog, samo tako će Visoki savet pravosuđa imati većinu, četiri člana iz tužilačke organizacije i troje koji to nisu. Na ovaj način neće. Kada su sudije u pitanju, Visoki savet pravosuđa će imati većinu sudija kada bira sudije, ali kada bira tužioce pri ovom izboru neće i zakonska koncepcija je narušena.
Tačno je ovo što je gospodin Ivošević rekao, zaista je ostala odredba koja kaže da predlog koji čini Vrhovni sud Srbije ne može biti iz redova sudija i tužilaca, zato što je to bilo određeno za tog jednog člana koga smo dali Advokatskoj komori. Šta je trebalo da uradi Vrhovni sud Srbije? Trebalo je da učini napor da nam među ovim kandidatima ponudi jednog koji je nekada bio javni tužilac, da bismo mi onda bili u poziciji da tužiocima damo jednak tretman prilikom izbora, kao što imaju sudije. Fer je, to su kolege i vrlo su nam značajne i jedna i druga institucija. To je trebalo da uradi Vrhovni sud Srbije, ako se već opredeljujemo da predlažu i penzionere.
Dakle, gospodina Petrovića znam, on je vrstan pravnik i nemam ništa protiv, ali ako se već u koncepciji ide sa tim da može biti penzioner, mogao je da bude penzioner i neko ko je ranije bio tužilac, mogao je da bude advokat neko ko je bio ranije tužilac, mogao je iz redova profesora fakulteta možda da bude neko sa kriminalistike, možda neko iz krivično-procesnog prava, neko ko je bliži toj tužilačkoj organizaciji.
Svi tužioci i zamenici tužilaca u ovoj zemlji znaju da je reč o jednoj neusklađenosti, a tako to biva kada se amandmanima u većem broju menjaju zakonski predlozi i da nije namera ovog parlamenta da učini njih manje vrednim u sastavu, kroz sastav Visokog saveta pravosuđa, nego smo dovedeni u poziciju da mi sada ne možemo, hteli to ili ne, da napravimo taj balans. Mislim da je Vrhovni sud Srbije, sa malo više sluha i sa malo više razumevanja, mogao dati predlog koji bi održao bazičnu koncepciju Visokog saveta pravosuđa, a to je da struka ima odlučujuću reč kada su u pitanju izbori, bez obzira; kod sudija je to obezbeđeno, ali kod tužilaca to neće biti.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi nećemo tokom ove rasprave u pojedinostima obrazlagati sve amandmane
Socijaldemokratske partije, iz prostog razloga što je zaista koncepcijski Predlog izmene i dopune Zakona o srednjoj školi potpuno isti, kao i o osnovnoj školi. Ono što je bilo preglasano ili tamo gde nismo uspeli kod osnovne škole, sigurno nećemo ni kod srednje škole. Sada ću samo ovom prilikom reći koje su to četiri tačke koje smo želeli da promenimo i u osnovnim i u srednjim školama, a koje nisu prihvaćene.
Jedno je ovo što je već spomenuto, dakle, da veronauka ako se već uvodi, što mislimo da je pogrešno, makar bude fakultativna, pa da ne mora neki učenik da ima neki predmet zato što drugi hoće da ima veronauku. To nije prihvaćeno.
Drugi deo na kome smo insistirali bio je da se ne pravi razlika između verskih zajednica i tradicionalnih crkava. Ovde smo čuli jedno mišljenje - naša crkva. Mi smo narodni poslanici. Sve crkve građana Srbije su naše crkve i sve ih treba podržati da imaju mogućnost verskih nastava u svojim objektima i svojim prostorijama. Dakle, to takođe nije prihvaćeno.
Druge dve tačke (ne tačke, ali grupe amandmana), bile su usmerene na jedan pokušaj da se đaci rasterete nekakvim skraćivanjem, vezano za radne subote i da se to izostavi. Treći deo je bio vezan za pokušaj da se stimuliše osposobljavanje i usavršavanje nastavnog osoblja. Jasno je da će sve biti preglasano, kao što je bilo preglasano i kod Zakona o osnovnoj školi. Zbog toga se više nećemo javljati i pustićemo da glasanjem odlučite o našim daljim predlozima.
Što se tiče ovog amandmana na član 3, povlačim ga. Hvala.