Vrlo kratko, neću ni dva minuta. Sve se ja to slažem. U velikoj meri nas je neprijatelj nadigrao i postigao tačke oslonca preko kojih sada pokušava da diriguje političku scenu u Srbiji, ali je na sreću naišao na kontru kod značajnog broja mladih ljudi. To spajanje Proglasa i njih sa protestima je trebalo da se dogodi u Novom Sadu, pa im je propalo. Bombe, baklje i ostalo je panični pokušaj radikalizacije zato što im je propalo.

Dakle, da li opasnost postoji? Apsolutno, da se to nekako spoji, ali da li tu ima elemenata očigledno zdravog patriotskog razmišljanja. Bila je zastava UČK, ali bilo je hiljade srpskih zastava i bilo je da se ogroman broj ljudi razišao kada su studenti rekli – ovo nije više naš protest, što je i te kako omogućilo snagama reda da bez problema uz velike napore, suzdržanost i sve ostalo održe stvari do kraja. Ja na to mislim.

Dakle, da li smo u jednom trenutku nadigrani – jesmo. Da li su ovi o kojima ste vi govorili poimence, njima se bavi tužilaštvo. Tako da, njih nisam ni spominjao. To se valjda podrazumeva. Ali, mnogo šire je to ispiranje mozgova, mnogo šire je ta mržnja usađena u ljude i tu smo nadigrani. I sad, tu smo gde smo. Treba da vidimo kako sada dalje iz toga da izlazimo i mislim da je vrlo dobro tražiti pozitivnu kopču gde god se može. Tamo gde se ne može, ne može. Hvala.

Zahvaljujem.

Amandman je duži, ali suština tog amandmana je da se ispravi jedan nedostatak koji je predviđen ovim Predlogom izmenama i dopunama zakona da rad na određeno vreme ne može da preraste na rad na neodređeno vreme.

Naime, on nije uopšte u saglasnosti sa činjenicama i realnim stanjem u kome se Srbija nalazi.

Mi imamo izuzetno veliki broj ljudi koji godinama uzastopno rade na određeno vreme, pet, sedam, 10, 12 godina i oni zapravo rade posao koji je predviđen za poslove na neodređeno vreme. Dužina njihovog trajanja to dokazuje i zapravo država kao poslodavac se ogrešila o te ljude. Oni su neprekidno u strahu, oni ne mogu da uzimaju kredite i da konkurišu za rešavanje svojih drugih životnih potreba, a onda im se stavlja u poziciju da treba da se nešto naknadno dokazuju na nekim konkursima.

Ideja amandmana koji sam predložio je da onaj ko je ocenjen kao veoma dobar, na poslovima koje je radio na određeno vreme duže od dve godine ima prava da mu to preraste u rad na neodređeno vreme, jer smo mi u realnoj situaciji da ispravimo nepravdu, koja je učinjena velikom broju ljudi koji rade u sistemima gde je država poslodavac ili gde su prosveta, zdravstvo, itd. oni koji primaju plate iz budžeta. Kada se to reši, onda za nadalje ovaj sistem, godinu dana, pa interni konkurs o kome ministarka je govorila da je prihvatljiv, ali ovaj zakonski predlog ne adresira jedan gorući problem koji postoji u našem društvu i zato sam podneo ovaj amandman. Hvala.

Zahvaljujem.

Razlika između ovog rešenja, interni konkurs i ovog mog predloga automatskog prevođenja, koji je ocenjen dobro, odlično, je u tome što će interni konkursi biti dozvoljeni samo onda kada Ministarstvo finansija, odnosno MMF to odobri.

Mi imamo mnogo dublje kadrovske i ljudske potrebe nego one koje sagledava MMF, odnosno budžetski sistem Ministarstva finansija. Prema tome, mora da se nađe balans.

Ne može samo kriterijum finansija da bude onaj koji će opredeljivati na koji način treba da se povećava kvalitet naših kadrova u svim institucijama i na koji način mora da se poveća kvalitet života.

Naime, taj pristup MMF-a ne vidi sledeću stvar, baš finansijski. Onog trenutka kada neko postane zaposlen na neodređeno vreme, on počinje više da troši, jer kada je na određeno vreme, on je stalno u strahu da mu se neće produžiti i uvek manje troši nego što bi trošio inače i ima mogućnosti da poveća potrošnju preko kredita, što povećava BDP i što kompenzuje finansijski trenutni izdatak o kome razmišlja Ministarstvo finansija i MMF, tako da sam to hteo samo da pojasnim.

Vrlo je velika razlika, iako na prvi pogled to ne izgleda između internih konkursa koji to omogućavaju i automatskog prelaska za one koji su se pokazali kao odlični ili vrlo dobri i dugo rade.

Hvala vam.

Hvala.

Izmene ovog zakona sadrže dva člana, drugi je kada zakon stupa na snagu. Dakle, taj jedan jedini član u meritumu u stvari uvodi pravilo da se više neće od državnih privredni subjekata preduzeće, što bi smo nekada rekli, odvajati određeni procenat u fond koji je namenjen za četiri miliona građana koji na drugi način u privatizacijama nisu ostvarili nikakva svoja prava.

Dakle, ovim zakonskim predlogom se uskraćuju buduća sredstva za četiri miliona građana, koliko god bila ta sredstva, budući da su ti građani inače oštećeni u svim prethodnim postupcima privatizacije naročito od 2001. godine na ovamo. Do tada su po ranijim zakonima mogli da učestvuju i oni u privatizaciji onda im nikako ne treba dalje uskraćivati mogućnost da dobijaju kolika god sredstva, ali ipak nekakva sredstva.

Tako da ovaj zakon nije trebalo ni donositi. Prosto, menja se jedno postojeće pravilo u hodu i odjedanput se isključuje jedna mogućnost na koju su oni računali ranije. Sećate se krenulo je od onih 1000 evra za svakog građanina, to je taj koncept koji je unet u naš pravni sistem, kao odgovor na onu jednu jedinu narodnu inicijativu koju sam imao čast da ja, kao profesionalac vodim ispred sindikata gde smo skupili 560 hiljada potpisa za sedam dana i to je jedina narodna inicijativa koja je u 2006. godini imala prilike da ovde u parlamentu iznese svoje stavove i svoje zakonske predloge.

Sada se od tih 1000 evra još dalje skraćuje, naravno to je uvek bila bajka, dalje se skraćuje ta mogućnost građana da nešto dobijaju, to je prosto pogrešno. Tako da moj amandman jeste – briše se, ali prosto pošto je samo jedan član u meritumu nije nikada ni trebalo ići tim putem. Hvala.

Zahvaljujem.

Zbog jučerašnjeg dana imamo potrebu da malo šire objasnimo poziciju Mi – Glas iz naroda. Mi smo ovde u sali, učestvujemo u radu Narodne skupštine kao opoziciona grupacija, zato što smatramo da zalaganje za smenom vlasti ne može da se postiže rušenjem države. Opoziciono delovanje ima ograničenje, ono se sastoji u poštovanju Ustava, zakona i države Srbije i ne može se pretpostaviti politička potreba za promenom vlasti, za šta se zalažu sve opozicione grupacije, potrebama države za njenim funkcionisanjem. To je razlika između nas i svih drugih opozicionih grupacija.

Neke su ekstremno globalističke, prozapadne, njima je prirodno da ruše države, jer je globalistički koncept inače rušenje države svuda u svetu, pa rušenje i ovde. Oni su nastupali uglavnom kao „Srbija protiv nasilja“. Imamo ove druge suverenističke grupacije koje su juče bile kolovođe u rušenju institucije Narodne skupštine Republike Srbije. Dakle, njima funkcionisanje Narodne skupštine, bez čijeg funkcionisanja država i pravna država uopšte ne mogu da postoje, nezamislivo je, ne predstavljaju ništa, a suverenisti su. To je potpuno šizofrena situacija. I jedni i drugi ruše državu, ali jednima je to prirodno jer su globalisti, a drugi su još i kontradiktorni i rade nešto što ne sme da radi nikada nijedna opoziciona grupacija. Imamo jednu suverenističku koja nije učestvovali ni u čemu, ali podržava da državni organi ne postoje, da je sve u nekom vanrednom stanju i da ništa ne funkcioniše. U kojim okolnostima se to tvrdi?

9/1 JJ/LjL 11.25-11.35

U međunarodnim okolnostima nesumnjivog napada na pravo srpskog naroda da bira svoje političke predstavnike koji se pojavno vezuju za predsednika Dodika i presudu protiv njega. Ali, nije on bitan. Politička suština tog napada je napad na ceo srpski narod, da mu se oduzme pravo da bira svoje predstavnike i da se izvrši eskalacija sukoba u regionu, da bi se nova miroljubiva politika koja dolazi ovoga puta iz Amerike u Evropi osujetila i da bi se razbuktali novi plamenovi i dokazalo da je ta miroljubiva politika pogrešna iz Amerike na ovu stranu, oslanjajući se na ekstremne globalističke krugove u Evropi koji su i danas u zapadnoj Evropi na vlasti.

U tim okolnostima i ovo što je već rečeno, u želji da se srpskom narodu ne dozvoli da bira svoje predstavnike na Kosovu i Metohiji, se negira funkcionisanje i postojanje državnih organa. Tu se mi razlikujemo.

I mi smo za promenu vlasti, ali u skladu sa Ustavom i zakonom i nikakva destabilizacija Srbije u datim okolnostima i uslovima i zato mi učestvujemo u ovom radu. Zato.

Imamo jedan veći društveni problem. Naime, decenijama je ta globalistička ideologija, koja inače potiskuje bilo kakvo razmatranje činjenica, dakle, ključna pozicija da biste ovladali mišljenjem ljudi, masovnim mišljenjem ljudi, prvo i osnovno, mora da se izbaci uopšte rasprava o činjenicama, da ne sme da se govori šta je tačno a šta nije, šta je istinito a šta je lažno, nego se formiraju grupe koje se mrze ili obožavaju, oko kojih se prave narativi kao prepoznavanje, na čijoj si strani, u čiju korist to ide. I ako neko trezveno kaže - ovo je ispravno a ovo nije ispravno, ne uklapa se u podelu i odmah se odbija bilo kakva argumentacija.

Kada to postaje eksplozivna naprava? Kada se spoji sa dobrotom ljudi, sa saosećanjem ljudi. Nekada su to lažne ideje, kao majka zemlja umire, nekada kitovi izumiru, što je tačno, a ovde kod nas tragedija u Novom Sadu. I onda se pokrene u ljudima ono najbolje u njima, emocije i saosećajnost i spoji se sa ranije postignutim narativima - ovo je zlo, ovo je dobro. I tada dolazimo u situaciju gde se uopšte ne čujemo, gde se argumenti odbijaju, zato što čovek ima utisak - pa, ja radim sve što radim i kad protestujem i kad se bunim, iz najboljih namera, ne razumevajući da je problem u tome što je doveden u psihološko stanje, da nije sposoban više da preispituje činjenice i stavove koje je prethodno neko drugi zauzeo. To je vrlo, vrlo veliki problem.

Otuda je usvajanje ovog zakona kao mehanizam smirivanja tenzija i spuštanja emocija kod ljudi, da bismo mogli da razgovaramo o činjenicama istinitosti i laži, tačno i netačno, dobra. Nije dobro što je u okviru onoga što su zahtevi i što je utkano u ovaj predlog zakona, ima odgovornosti i vlasti. U kom elementu? U onom elementu u kome zaista fakulteti u Beogradu nisu imali para da plate grejanje. Zaista je kršenjem propisa, jer ovo što je sada predviđeno kao materijalna pomoć fakultetima već bilo u našem pravnom poretku, iste odredbe su bile, samo u uredbi, i tu je odgovornost Ministarstva finansija, tu je odgovornost direktno Siniše Malog, zašto je ikada bilo došlo do toga da studenti moraju da se smrzavaju u svojim amfiteatrima, u svojim prostorijama, da nemaju uslove za rad? To država nikada ne sme sebi da dozvoli. A postojali su propisi i pre ovog zakona koji su to omogućavali.

Drugi zahtevi su po meni potpuno neprihvatljivi, da se plaća pola školarine za one koji nisu na budžetu. To je potpuno neprihvatljiv zahtev, ali razumem da se u ovom trenutku pravi jedan iskorak više da bi se spustile tenzije i da bismo došli do nekakvog boljeg razumevanja ukupnih stanja i ukupnih daljih koraka u našem radu.

9/2 JJ/LjL

Jedna rečenica, moram da kažem, jer je to česta zabluda, oko položaja predsednika Republike. Ne slažem se da predsednik Republike ne može da se kritikuje. On i te kako može da se kritikuje kao i bilo ko drugi i vrlo oštro može da se kritikuje, ali mora da se uvažava funkcija predsednika i mora da se uvažava činjenica da je u našem ustavnom konceptu predsednik biran neposredno od građana. On posle u ovlašćenjima ima mala ovlašćenja koja se inače u komparativnim ustavnim porecima daju predsednicima koje bira parlament, tako da ovlašćenja koja se nabrajaju za predsednika ne odgovaraju političkoj činjenici da ga građani biraju direktno. To je tačno. Ali, sama činjenica da su ga građani birali direktno, gospodin Vučić ali i bilo koji drugi predsednik, on jeste po funkciji najjača politička ličnost, prema tome, i te kako je pozvan da razmatra, raspravlja i analizira sva najvažnija društvena pitanja. Ne može da daje naloge drugim državnim organima, ne može da se meša u rad drugih državnih organa, ali i te kako je nadležan da raspravlja, razgovara itd. Dakle, kritika, svakako, i vrlo oštra kritika, ali ne bez uvažavanja.

Ista stvar je i sa Skupštinom, ista stvar je i sa funkcionerima Narodne skupštine. Onog trenutka kad se izbori završe, ima se uvažiti institucija i predstavnici institucija, a posle možemo da se kritikujemo i treba da se kritikujemo kad god neko misli da nije u redu i da nije dobro to kako se radi i na koji način se postupa. Ali, biranim rečima, bez uvreda. Ovo što smo juče imali, to je pokušaj da se dokaže da država Srbija ne postoji. I to je za nas apsolutno neprihvatljivo i za to potpunu odgovornost snose oni akteri koji su to izazvali iz opozicionih krugova. Eto, samo toliko sam hteo. Hvala.

Bukvalno dvadeset sekundi, baš gledajući u budućnost, kada se studenti smrzavaju, onda država plati grejanje, pa onda kroz nadzorne inspekcijske organe sa rukovodstvom, dekanima fakulteta raspravlja, ko je koliko platio i ko je koliko trebalo da plati. Obrnuto se stvara utisak da država ne brine o univerzitetu, o studentima itd. Dakle, za ubuduće, kada se već dođe u situaciju, ne isteruje se mak na konac ko je u pravu i ko je koliko trošio, preko leđa studenata, nego se direktno plate računi za grejanje i materijalne troškove, a kasnije se kroz nadzorno inspekcijske poslove reguliše odnos sa fakultetom. Hvala.

Gospodin Vulin me je pomenuo, pa pravo na repliku.

Dve stvari samo, na početku kada kažete, opozicija je, samo da istaknemo da Mi glas iz naroda, ni na koji način nije učestvovao u jučerašnjem haosu, da se ne stvara zabuna.

Jedno kratko, oko primene Poslovnika. Da, ja mislim da je predsednica pogrešila, Ana Brnabić samo toliko što nije izrekla meru udaljenja svima koji su u tome učestvovali, dala pauzu. U pauzi stvorila uslove za nastavak rada i onda nastavila rad. Dakle, ne prekid, to je tačno, to je ispravna odluka, nego prosto po Poslovniku direktna mera udaljenja svima koji su u tome učestvovali, pauza, provetri se, obezbeđenje reši to pitanje udaljenja, poslanici koji žele da rade u Skupštini se vrate i nastavi se dalji rad.

Ovde mislim, sada bih hteo da se obratim, naravno građanima, ali pre svega našim nastavnicima. Koleginica koja je iznosila argumentaciju kako oni time što su u obustavi nastave ne krše ustavno pravo na obrazovanje je dala jednu apsolutno netačno tumačenje Ustava Republike Srbije. Nažalost, dragi nastavnici, vi brutalno kršite pravo na obrazovanje time što kažete, odbijamo da učimo decu. Dakle, podržavati

17/3 JJ/LŽ

zahtevi i mi podržavamo zahteve zbog nagomilanih problema korupcije, kriminala, loših kadrova i tako dalje, ali metod borbe obustave nastave i na fakultetima, a da ne govorimo ovde gde su deca u pitanju, jer u srednjoj školi veoma mali broj njih je punoletan, je apsolutno neprihvatljiv.

18/1 VS/JG 12.55 – 13.05

Bojim se da slične kolege im pune glavu time kako oni ne krše Ustav kako to ima neko objašnjenje koje im daje za pravo. Molim vas, ozbiljnije razumite situaciju, apsolutno kršite, jer ovde su sad nabrojana neka druga prava od kojih bih možda mogli jedino da pomenemo izborno pravo. Pa, šta ćete izborno pravo da štitite tako što ćete kršiti pravo lično pravo na obrazovanje nekog deteta? Pa, to je besmisleno.

Molim vas shvatite da ste uhvaćeni u jednu zamku narativa koje vaše plemenite želje da bude bolje u društvu i nagomilane probleme guraju vas da rešavate na jedan apsolutno neprihvatljiv način i neustavan način, pa nikada ne možemo doći do pravne države i vladavine prava tako što ćemo kršiti osnovna načela Ustava o ljudskim pravima što vi činite obustavom nastave i što pre prekinite i vratite se u normalan rad, a protestvujte u slobodno vreme i podržavajte i mi podržavamo čitav niz opravdanih zahteva pri čemu se slažem da nisu svi studentski zahtevi opravdani. Tumačenje kako za njih ne bi trebalo da važi procesuiranje je takođe kršenje prava svaka ideja pravne države, jel to zapravo zabranjuje nadležnom organu tužilaštvu da ono postupa po zakonu, a sutra kažemo taj organ mora da postupa samostalno u svom radu u skladu sa Ustavom i zakonom. Pa, kako? Kako tražiš da postupa samostalno u skladu sa Ustavom i zakonom, ali ne kada si ti u pitanju?

Time se sada vraćam, žao mi je gospodin Vulin sada nije tu objasnio je iz političkog ugla zašto vlast taktizira vodeći računa o nekim šturim političkim kontekstima kada striktno primenjuje zakon, a kada ne, i izneo je pozitivne strane takvog pristupa.

Međutim, takav pristup ima i negativne strane on kaže – vaga se balansira se, ali to se vidi ovo što je ministarka Đukanović rekla objašnjavajući poziciju vezano za plate. Dakle, da se mi razumemo kod nas u našem pravnom sistemu obustava nastave ne postoji, postoji štrajk. Štrajk može biti samo iz profesionalnih ili materijalnih razloga tragedija poginuli ljudi bilo gde ovde konkretno u Novom Sadu uopšte ne može da bude zakonit osnov za bilo kakav štrajk, ni po jednoj Međunarodnoj konvenciji, ni po zakonu Srbije. Može se raspravljati da li naš zakon zahtevajući minimum procesa rada u prosveti je u skladu sa međunarodnim konvencijama ili nije to je jedno vrlo komplikovano pravno pitanje, ja ga sada neću otvarati, ali nikako ne možete uopšte da se pozivate na pravo na štrajk iz ovih razloga iz kojih se vrši obustava nastave.

Dakle, po zakonu obavezna primena je disciplinski postupak sa vrlo mogućim ishodom otkaza u tim situacijama to je po zakonu. Ovde se ide na mnogo blaže, ja se slažem ko može više, može i manje, ali sada pošto smo ih navikli iz ovih političko opravdanih razloga da zakon može i da važi i da ne važi. Sada je njima strašno što se primenjuje i neuporedivo blaža mera od one koja se zakonom inače primenjuje i oni kažu mi smo besni, mi hoćemo itd. Dakle, samo upozoravam da to vaganje ne sme da bude ad hoc vaganje kada se odstupa od zakona nego dublje sagledavanje daljih posledica kuda sve to vodi?

Ja najljubaznije molim nastavno osoblje da vrlo ozbiljno shvate da su uhvaćeni u mrežu narativa gde se argumentacija odbija od njih i da nisu spremni da preispitaju sopstvene stavove. Vi kao fakultetski obrazovani građani i nastavnici prvo i osnovno morate da se vratite mirnom, staloženom preispitivanju sopstvenih stavova i na kojim argumentima zasnivate svoju poziciju i onda odatle da krenete što je mogućim brzim koracima ka uspostavljanju punog prava svakoga na obrazovanje, a naročito naše dece.

Kada su roditelji u pitanju ovde je bilo rečeno - onaj ko kaže ne dam da mi, protiv toga sam da mi deca idu u školu, on ne samo da šteti svom detetu, on je preuzeo sebi pravo da šteti tuđem detetu.

18/2 VS/JG

Svako od nas koji je dovoljno star kada hoće da kazni svoje dete nikada mu ne padne na pamet da kazni tuđe dete, nego ako je tuđe dete uradilo nešto baš mnogo loše onda kontaktira njegove roditelje, pa kaže izvinite događa se to i to.

Ovde se dalo za pravo da se kažnjavaju, da se štete, da se nanosi šteta Ustavnih prava ne samo sopstvena deca nego i tuđa deca. Nastavnici u školu se išlo za vreme Drugog svetskog rata i tada se išlo u školu i tada su se deca obrazovala.

Prema tome jedna je stvar podržavati, mi to vrlo podržavamo ovaj prvi zahtev transparentnost kako se troše pare, korupcija to je sve u redu, ovo da se procesuiraju oni koji su napadali one koji su protestvovali, apsolutno to sve podržavamo, ali ovde nastavnici što pre moraju da prekinu sa ovim i na fakultetu to isto važi i na fakultetu i to je zabranjeno i to je protivustavno i molim vas, nemojte se povoditi sa objašnjenjima koji vam kažu – da to nekako ipak može da bude, a da nije kršenje Ustava i zakona, to je flagrantno kršenje Ustava i zakona i sa tim se mora prekinuti odmah.

Vrlo kratko.

Nije dobro da mi ovde definišemo krivična dela, da kvalifikujemo događaje koji su se juče dogodili, jer će se to tumačiti kao pritisak na rad drugih državnih organa, ali jeste opravdan zahtev prema tužilaštvu da hitno uzme u razmatranje sve ono što se dogodilo i da hitno izađe u javnost sa svojim viđenjem i svojim kvalifikacijama onoga što se dogodilo juče u Skupštini. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam dva pitanja za Vladu Republike Srbije.

Nevreme i grad su 24. jula uništili voćnjake u Bujanovcu, pogotovo u selu Lopardince. Procenjena je šteta na 90%. Naravno, stradala su i sela u kojima žive Albanci, ali Bujanovac nema mogućnosti da nadoknadi tu štetu i pitanje za Vladu je kada mogu ljudi kojima je uništeno ono od čega zapravo žive da očekuju nadoknadu te štete? Ponavljam, ona je u Lopardincima procenjena na 90%.

Zašto ističem Bujanovac, iako su tradala i neka sela koja pripadaju Vranju, ali to je ipak mnogo veći grad i opština, zbog toga što u Bujanovcu nije otvorena ni jedna fabrika i kada ljudi imaju takvu nesreću da im stradaju zasadi koji im čine gro njihovog prihoda, onda je brzina rešavanja tih problema od veoma velike važnosti, jer ćemo se posle susresti sa time da nemaju perspektivu i da mladi ljudi napuštaju te delove, a znamo da je reč o osetljivim opštinama u kojima su Srbi u manjini i veoma je važno da imaju stabilnost i ekonomsku sigurnost, radi opstanka i nastavka života u tim predelima.

Drugo pitanje je vezano za utvrđivanje politike u oblasti međunarodnih odnosa, pošto je Vlada po Ustavu zadužena za utvrđivanje politike, pa i u međunarodnim odnosima. U pogledu odnosa Srbije prema BRIKS-u, potrebno je da Vlada, po mom mišljenju, izađe sa politikom Srbije prema BRIKS-u kojom bi bilo utvrđeno da je od državnog interesa da svi predstavnici Srbije obavezno prisustvuju svim samitima i svim drugim telima i radnim grupama BRIKS-a, radi ostvarenja i zaštite naših i državnih i ekonomskih interesa i da onda ne moramo da očekujemo odgovor predsednika Republike da li će ili neće prisustvovati samitu BRIKS-a koji je ovog meseca, od 22. do 24. oktobra u Rusiji. To mora da postane izuzetno važan prioritet Srbije u svetu u kome očigledno vidimo da Amerika i sve države koje prate njenu politiku idu ka tome da izazivaju nove sukobe i nove tenzije, a taj slobodarski svet koji poštuje međunarodno pravo i koji zapravo preuzima ono što su stavovi Srbije kao naslednice Jugoslavije iz Pokreta nesvrstanosti miroljubivu koegzistenciju postaju snažan oslonac svim državama koje žele da se suprotstave toj američkoj hegemoniji.

Dakle, ono što Srbiji kao državi nedostaje, to je javna politika Vlade Srbije u pogledu BRIKS-a a moj stav i stav moje poslaničke grupe MI - Glas iz naroda, je da bi ona morala da predvidi obavezno prisustvo svih predstavnika Republike Srbije na svim skupovima BRIKS-a. Hvala.

Hvala.

Da razjasnimo ta ideja faktičkog fiksnog kursa, on se drugačije naziva u dokumentima, zasniva se na sledećem, i na to je ranije u raspravi ministar Mali skrenuo pažnju da treba voditi računa i o inflaciji u Evrozoni, apsolutno. Dakle, razlika između inflacije u Srbiji i Evrozoni, a u Srbiji je prosečno duplo veća inflacija nego u Evrozoni kada gledamo u dužem vremenskom periodu, skoro duplo veća. Za tu razliku dinar treba da oslabi u odnosu na evro u toku godine da bi vrednost robe iz uvoza i one proizvedene u Srbiji ostao na istom nivou, da bi konkurentan odnos roba bio isti.

Kada gledamo kumulirano na 10 godina, onda su ti procenti sada u toj razlici veoma visoki. U ovom trenutku to ne predstavlja problem jer je moguće održavati fiksni kurs zbog toga što su, ono što naši sugrađani dobijaju i šalju iz inostranstva, stabilno preko tri milijarde evra godišnje i zbog toga što su strane direktne investicije stabilno preko tri milijarde evra godišnje. Dakle, u zbiru je to neki put sedam, neki put kao ove godine osam milijardi, a deficit je pet milijardi. Dakle, možete neko vreme to da radite, ali to što vam kurs ostaje fiksni, korak po korak vam čini domaću proizvodnju sve manje i manje konkurentnom. Da li bi izlazak i u jednom trenutku, naravno, može se dogoditi da nemate nivo stranih direktnih investicija i da nemate…

Zahvaljujem.

Poštovane dame i gospodo, poslanička grupa Mi glas iz naroda neće podržati rebalans budžeta, a podržaće zakon koji menja i dopunjuje podršku porodicama sa decom i počećemo od tog zakona. To je dobar zakon i dobro obrazložen. Jedino što je ostalo nedorečeno to je neprepoznavanje potrebnih sredstava u ovoj godini u rebalansu budžeta, na šta je ukazao i Fiskalni savet.

Dakle, prosto rečeno, od 1. novembra, kako je predloženo, bi trebao da stupi na snagu, a u rebalansu budžeta se ta sredstva ne vide. Ali, dobro, moguće je da će se ljudi prijavljivati pa će se to rešavati negde od 1. januara 2025. godine.

Dakle, taj zakon podržavamo. On je takođe uvažio i neke izmene koje postoje kod samog Katastra, gde se više te potvrde o katastarskom prihodu ne vode pa se ne mogu ni izdavati potvrde. Uvažio je i odluku Ustavnog suda oko usaglašavanja osnovice. To je sve dobro što je urađeno i u kom pravcu to ide.

Rebalans budžeta i tu ćemo sada imati dve grupe pitanja. Jedno su te makroekonomske osnove na kojima on počiva. To je naravno vrlo komplikovana tema i zaslužuje višekratnu dugačku raspravu. Ali, počećemo odmah od sredine, od najvažnije stvari, to su izdvojene investicije 111 milijardi dinara za kapitalne investicije. To je u najvećem delu primer neodgovornog investiranja. Dakle, 48 zarez nešto milijardi dinara ide kao prva tranša za kupovinu aviona „Rafal „ i tridesetak milijardi ide za nacionalni stadion. Dakle, najveći deo povećanja za kapitalne investicije je bacanje para kroz prozor.

„Rafali“ koji se kupuju nikada neće moći da imaju borbeno dejstvo protiv snaga NATO pakta jer nam niko neće isporučiti avion iz NATO pakta koji neće imati u sebi ugrađenu blokadu takvog korišćenja, da ne govorim o ovim sadašnjim situacijama gde vidimo šta se stavlja u pejdžere, pa to eksplodira, a zamislite šta se može staviti u „Rafale“ i da ne govorimo o istorijskom iskustvu drugih zemalja koje nisu dobile rezervne delove za svoje avijacije kada im je bilo potrebno da se suprotstave NATO paktu.

Mi nemamo drugog neprijatelja i nemamo drugoga ko nas ugrožava i radi aktivno na ugrožavanja našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta, osim snaga NATO pakta. Prema tome, 48 milijardi dinara samo u ovoj tranši, nešto više od toga. Ničemu ne služe. Ti moderni savremeni avioni služe da bi neprijatelj bio odvraćen, da bi Srbija bila toliko jaka i sposobna da nanese kontra udar agresoru da on odustaje od ideje u svojim proračunima isplativosti napada na Srbiju.

Pošto oni pouzdano znaju da „Rafali“ nikada ne mogu da polete protiv snaga NATO pakta. Zato i hvale takav naš potez. Amerika vrlo pozdravlja našu investiciju ni u šta. To ne samo da je investicija ni u šta, nego direktno kupujemo od države koja je priznala nezavisnost tzv. Kosova, a u prilici smo i trebalo je da poboljšamo našu avijaciju, da kupimo avione duplo jeftinije, bilo ruski, bilo kineski, bolje ruski, pa to nismo uradili.

Dakle, jedna je stvar kada građani slušaju, nabavljaju se „Rafali“, oni imaju takva i takva svojstva, to je odličan avion sam po sebi, skup, ali odličan. Druga je stvar kada se sada suoči sa time da je 48 milijardi dinara utrošeno za nešto što ne služi apsolutno nikakvom poboljšanju odbrane i bezbednosti Srbije. Šta više školovaćemo naše pilote da lete na avionima koji ne mogu da polete u slučaju potrebe protiv neprijatelja, a onda ne možete da ih prebacite na drugu vrstu aviona jer je preobuka veoma dugačka i komplikovana. Traje najmanje godinu i po do dve godine dana.

Drugi primer je nacionalni stadion. Nacionalni stadion kao izbor nekakvog prioriteta je potpuno promašena stvar. Tačno je, u trenutku kada investirate, kada kupujete to vam stvarno podiže BDP, ali sutra to ne koristi Srbiji nizašta, ne donosi nikakav prihod, odnosno moraće da bude dotiran da bi uopšte mogao da funkcioniše, a sve se to radi iz kredita koji će morati da se otplaćuju.

Dakle, lavovski deo opredeljivanja sredstava za kapitalne investicije u rebalansu budžeta je bukvalno bacanje para kroz prozor, a u slučaju kupovine „Rafala“ još i gore od toga, kako sam objasnio.

Kada gledamo makroekonomski pokazatelj gde će naša ukupna kapitalna izdvajanja ove godine biti skoro 8% u odnosu na BDP, 7,9 skoro 8%. Taj pokazatelj sam po sebi je dobar, veličina je odlična i veličina je čak skoro duplo veća, malo manje nego duplo veća nego što je to u uporedivi državama, ali je efikasnost tih ulaganja izuzetno mala.

Mi smo stigli, kao što je predsednik Odbora za poljoprivredu, već rekao do iznosa od milijardu evra za poljoprivredu i vidimo da su rezultati nezadovoljavajući. Nastranu što se i tu uključuje inflatorni element, ali zaista se realno povećalo izdvajanje iz budžeta za poljoprivredu. Da li su nam izdvajanja dobra? Nisu.

Mi predviđamo određene mere poboljšavanja plata za prosvetne radnike. Ali kakvo nam je stanje u prosveti? Mi predviđamo ovde sada, između ostalog za zdravstvo, za naročito povećano angažovanje zdravstvenih radnika. Potreba da imaš naročito povećano angažovanje zdravstvenih radnika je dokaz da ti sistem nije dobro utemeljen, čim mora neko nešto vanredno da radi. To znači da sistem sam od sebe ne radi kako treba. Svaki građanin zna da iako je zdravstveno osiguran, još 50% toga mora da plati iz svog džepa za zdravstvenu zaštitu.

Srbija je u tom odnosu ukupnih potreba građana i plaćanja za zdravstvene usluge između onoga što je kroz osiguranje i onoga što je iz privatnog iz svojih dodatnih sredstava i plaćanja među najgorim odnosima u Evropi. Sve ono što se izdvaja, a izdvaja se značajno zahteva još enormno izdvajanje građana iz svog džepa, da bi stvarno imali zdravstvenu zaštitu.

U tom investicionom delu vezano za zdravstvo, takođe imamo ogromno količinu ugrađenih neracionalnosti i gromno arčenje para, nepotrebno, potpuno nepotrebno. Vi imate, recimo to nije vezano za rebalans budžeta, ali primer koji se često spominje, novi klinički urgentni centar u Beogradu na kome je napisano „živela Srbija“, koji je za opremu platu najmanje 60 miliona evra više nego što je trebalo da plati. Onda se pretplati i gore se napiše „živela Srbije“. uzgred rečeno, taj urgentni centar nema heliodrom. Ako se već pravi nova zgrada za urgenti centar, onda bi bilo dosta dobro u projektu imati heliodrom za brze intervencije koji je izostao, ali ova stvar je još gora.

Sada nešto oko ovih makroekonomskih pokazatelja. Samo nekih, jer je zaista tema preobimna. Stalno isticanje o povećanju plata i penzija, minimalne zarade u evrima je suštinski obmana građana. Zašto? Zato što to povećanje sa fiksnim kursom od 117 dinara za evro, nije fiksni, ali suštinski fiksni, u sebi uključuje inflaciju pa kada se plate koriguju za nivo inflacije, onda ispada u evrima da je čovek dobio, onaj ko dobija platu, zaradu, dobio mnogo više, ali je njegova kupovna moć ista. Realno, kada treba da ode u prodavnicu, kada govorimo o onima koji primaju medijalnu zaradu, dakle 50% naših sugrađana, to je na nivou u evrima, kada iskazujemo 634 evra, oni su zbog strukture svoje potrošnje siromašniji realno danas, nego pre pet godina, zato što kada imate relativno mala primanja, onda lavovski deo svojih primanja trošite za nužne potrebe, pre svega za hranu, za komunalije, za struju itd. Ti proizvodi i te usluge su porasle značajno više nego što je inflacija i kada se koriguju primanja za nivo inflacije ili nešto malo preko inflacije, to je u strukturi onoga što polovina naših sugrađana troši. U stvari, manja je njihova kupovna moć iako u evrima to izgleda sve bolje i bolje. Dakle, kada bismo hteli da stvari odguramo do kraja, država bi mogla da isforsira inflaciju od 100% sa zadržavanjem kursa od 117 u jednoj godini i mi bismo već dogodine imali 1.600 evra prosečnu platu. Ne bismo morali da čekamo da stignemo do 1.400.

Da bi građani mogli to da prate, otprilike realno kada se uzme povećanje, to je otprilike između 25 i 30% onoga što se prikazuje u evrima, za deset godina. Prema tome, ti rezultati su vrlo skromni. Prosečni rezultati rasta BDP za privredu koja startuje od niske osnove kao što je Srbija su veoma skromni. Tačno je kada se porede u poslednjih pet godina, to su tačni podaci koje je izneo ministar finansija, to u poređenju sa drugima u Evropi izgleda dobro, ali čitav evropski kontinent privredno koji uglavnom svi slušaju MMF je najgori na svetu po rastu privrede u poslednjih pet godina. Tačno, mi smo u jednom okruženju koje je nepovoljno, ali porediti se sa onima koji su po stopama najgori, ne znači ništa, a kada bismo se poredili sa zemljama koje su startovale kao i mi, onda bismo videli da su oni vodili potpuno drugačiju makroekonomsku politiku i da im je ta druga ekonomska politika omogućila dvedesetogodišnji rast od 7% svake godine i više.

Rast koji se predviđa, 3,7 - 3,8, to je za privredu kao što je naša anemičan rast, uz vrlo visok stepen kreditnih obaveza koje imamo, sa sve većim izdvajanjima za kamate koje imamo, koje se u ovom trenutku ne vide i ne predstavljaju opasnost po likvidnost budžeta, zato što je veliki deo tih obaveza koje dospevaju odložen, ali će doći na naplatu.

Kada imate investicije, kapitalne investicije koje vam neće dovesti do boljitka privrede u narednim godinama, ne kažem da su sve investicije takve, ima ovde i dobrih investicija, ali jedan značajan deo, pogotovo u rebalansu, ide na potpuno pogrešne stvari, a sutra ćete morati da vraćate i glavnicu koja je trenutno odložena, čije je vraćanje odloženo ugovorima, onda ćete ući u makazice koje će dovesti do vrlo teškog položaja ukupnu privrednu situaciju Srbije.

Šta u toj makroekonomskoj politici sa fiksnim kursom nije dobro? Pa, ne može poljoprivreda da bude konkurentna. I da bolje upotrebljavamo sredstva u budžetu, i da pametnije to radimo, jednostavno, zbog inflacije sa fiksnim kursom u stranoj valuti sve postaje toliko skupo da se proizvodi u Srbiji da ne može da izdrži konkurenciju iz inostranstva, ne samo zbog većih subvencija koje oni imaju, što je tradicionalno, nego prosto je neodrživo. I cela domaća privreda nužno ide ka zatvaranju, osim onog dela privrede koji posluje sa državom direktno, tu su cene dovoljno velike pa onda to može da se uklopi. Sve drugo vam je posledica nužno da ste u jednom neokolonijalnom položaju oslonjeni samo na strane investitore, koji mogu da izvoze zato što oni uzimaju mnogo povoljnije kredite direktno od svojih banaka iz država odakle dolaze, zato što su dobili od nas uređeno zemljište besplatno, pa ne moraju da imaju te investicije, zato što su oslobođeni poreza na dobit kada zaposle 100 ljudi ili imaju investiciju više od milijardu dinara na 10 godina, zato što imaju subvencije za svakog zaposlenog. Zbog toga nam izvoz raste.

U jednom trenutku, kada budemo oslonjeni samo na njih, će oni, da bi ostali, zahtevati sve više i više, sve veće i veće pogodnosti. To što najveći broj stranih investicija u regionu ide ka nama, rezultat je toga što mi, to se zove "trka ka dnu", trka država koja će investitorima najviše pogodovati, vremenom potpuno stavlja državu koja se tako ponaša u jedan neodrživi razvoj i onda tek dolaze na naplatu sve godine pogrešnog vođenja ekonomske politike. Hvala, drugi deo vremena ćemo zadržati za drugo javljanje.

Neću ponavljati ovo što je prethodnik rekao. Samo da izoštrimo naše odnose u Skupštini Srbije - sarkastično govoriti o izlaganju nekog poslanika je u redu, ali sarkastično govoriti po nacionalnoj osnovi je uvredljivo, nedopustivo i potpuno neprimereno Narodnoj skupštini Republike Srbije. Samo to sam hteo da dodam.

Ne treba da se izjašnjavamo.

Zahvaljujem.

Imam tri pitanja.

Prvo je formalno za Ministarstvo pravde, a suštinski za Vladu, jer je rešenje problema o kome ću govoriti i postaviti pitanje međuresornog karaktera, pa Vlada prvo mora da izađe sa tim odgovorom.

Naime, zvanični državni organ nadležno za to pitanje, Visoki savet sudstva, je u svojoj Strategiji u komunikaciji sa evropskim telima izvestio da je materijalni položaj, ja ću govoriti sada o sudijama ali odnosi se na sve zaposlene u pravosuđu, takav da ugrožava nezavisnost sudstva i bitno ograničava mogućnost kvalitetne kadrovske politike u toj oblasti.

Problem je u tome što u narednih sedam godina preko 50% sadašnjih sudija ide u penziju, a u narednih 10 godina 62%. Mi u ovom trenutku ne možemo sa ovim materijalnim položajem koji imamo, a koje je na samom dnu Evrope, da privučemo najkvalitetnije mlade pravnike da uopšte žele da se prijavljuju da budu sudije i tužioci. To znači da ćemo imati i danas već imamo u sistemu pripravnika i saradnika manje kadrova nego što ćemo imati upražnjenih radnih mesta, a sistematizacija inače nije popunjena 15%.

Dakle, pitanje je kada će Vlada, inače ovaj stav Visokog saveta sudstva je javno komuniciran pre dve godine, izaći sa sveobuhvatnim merama rešavanja pitanja materijalnog statusa sudija i svih drugih zaposlenih u pravosuđu?

Druga dva pitanja su za Ministarstvo spoljnih poslova. Jedno je, pojavila se jedna vrsta nekomunikacije između Kancelarije za dijasporu i Odbora za dijasporu Narodne skupštine Republike Srbije u tom smislu da Kancelarija ne dostavlja podatke o našim udruženjima Srba u dijaspori Odboru za dijasporu i time blokira rad skupštinskog odbora. Pitanje je kada će se, odnosno da li će se u kratkom roku, ova vrsta odsustva komunikacije između izvršnog organa i organa Skupštine Srbije otkloniti?

Treće pitanje je za Ministarstvo spoljnih poslova, najkraće. Da li će i kada Republika Srbija ukinuti sankcije bratskoj Belorusiji, kojima smo se pridružili, a koji nam ne služe na čast? Hvala.

Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj Predlog zakona o dopuni Zakona o biračkom spisku je neustavan. On se sastoji od tri člana, treći član je da stupa na snagu narednog dana od objavljivanja, a prva dva člana svaki ponaosob je neustavan.

Prvi član uvodi jedno novo pravilo za ubuduće, kada se stekne novo prebivalište onda će to lice biti upisano u birački spisak, tek nakon isteka roka od šest meseci, a drugi član ima retroaktivno dejstvo i to je ovih 11 meseci kojim se oduzima već postojeće biračko pravo građana.

U prvom delu ću govoriti zašto je to neustavno, u drugom delu ću analizirati otkuda šest meseci. Ovde nije rečeno od strane predlagača, ali pozivam se na jedno mišljenje Venecijanske komisije, o tome ću nešto reći, i u poslednjem delu ću govoriti o odgovornosti vladajuće grupacije koja je pristala da podrži ovakav zakonski predlog.

Dakle, sve ovo što smo čuli, što navodno treba poboljšati, predlaže se da se ostvari ugrožavanjem ljudskog prava zaštićeno Ustavom koje se zove izborno pravo. Naš Ustav ne poznaje mogućnost ograničenja izvan onih elemenata koje Ustav propisuje, a to je da svako ima jednako pravo ako je punoletan, poslovno sposoban i državljanin Republike Srbije.

Mogućnost zakonskog uređenja, i to je izuzetno važno, to je stav 3. tog člana Ustava dozvoljena je, obratite pažnju isključivo radi zaštite izbornog prava. Zaštite. To znači, i sada govorim ovih šest meseci, da nikakvo otežavanje izbornog prava ne može da se podvede pod zaštitu, te zakonom bilo kakvo otežavanje nije ustavno.

Kad kažemo da će neko glasati tek istekom roka od šest meseci, mi u stvari kažemo da on u tom periodu mora da ide u opštinu odakle je došao da bi glasao i imamo dve kategorije ljudi koji imaju izborno pravo kao svoje individualno ljudsko pravo. One, koji normalnog glasaju tu gde jesu i druge koji moraju da putuju, da imaju finansijski trošak, da bi ostvarili svoje izborno pravo.

Recimo, sada u Beogradu smo povećali broj biračkih mesta. Zašto? Zato što je ugrožavanje izbornog prava i ukoliko veliki broj ljudi glasa na istom biračkom mestu, pa je dužina čekanja u redu nešto što treba popraviti, a ne da teraš ljude da putuju u drugi grad.

Ako bih ja rekao ljudima – hajde, ja vodim na ručak, veliki broj bi pristao, ako bi im rekao – vodim na ručak, ali 200 kilometara od Beograda, 95% ljudi bi reklo – ma, neću Branko da putujem 200 kilometara.

Prema tome, i član 1. koji predviđa za ubuduće šest meseci ugrožava neotuđivo ljudsko pravo koje se zove izborno pravo svakog građanina.

Drugi element zašto je takav pristup neprihvatljiv. Motivacija da li je neko fiktivno ostvario prebivalište znači sledeću stvar. Pretpostavljamo da u određenoj grupi građana postoje neki koji krše pravo i onda kažnjavamo sve građane. Uvođenje kolektivne odgovornosti zbog toga što neko krši zakon je potpuno neprihvatljiv princip.

Treći nivo, zašto je ovo neustavno? Zbog toga što postoji sumnja u konkretnom slučaju da je MUP, odobravala prebivališta nezakonito i sada Narodna Skupština kao kontrolni organ, kao drugi državni organ, zato što izvršni državni organ ne radi dobro, ukida ili otežava ljudsko pravo građanima.

Ne može se rešavati problem rada izvršnog organa, tako što će se građanima otežavati, odnosno ugrožavati ustavom zagarantovano pravo na izbor, kao izborno pravo, to je potpuno neprihvatljivo i sada zamislite član 2. koji kaže ne 6 meseci za unapred, za ubuduće, nego 11 meseci retroaktivno. Pretpostavljamo da postoje neki ljudi koji su lopovi, pa ćemo sada da pohapsimo sve ljude.

Dakle, ta retroaktivnost to objašnjenje koje smo dobili, da se to radi radi povećanja poverenja građana u birački spisak, pa ćete povećanje poverenja građana u birački spisak da radite tako što ukidate ljudima ljudsko pravo na izbor, pravo na glasanje, pravo na izbor, kakve veze to ima jedne sa drugim, nikakve i ne može se ukidanjem ljudskih prava koje inače su zajamčena i postoji odredba u Ustavu da se jednom dostignuti nivo ljudskih prava ne može umanjivati i ne može skraćivati, tako da su brojni uglovi zbog čega su i prvi i drugi član potpuno neustavni, a sve ovo što se sumnja i što se želi postići, mora se postizati drugim merama.

Ovo što smo čuli pozivanje na preporuku 4 ODIHR-a, koje govore, skraćeno govoreći o reviziji biračkog spiska, takođe nema blage veze sa ovim zakonom, sa ovim predlogom zakona i niko nije rekao da to može da se radi tako što ćeš ugrožavati pravo na izbor, nego na potpuno drugi način, jer ti nešto ne valja u biračkom spisku, idi i vidi oko tog biračkog spiska, jer ti ne valja nešto u prebivalištima, idi vidi tamo gde se ta prebivališta registruju, tamo rešavaj stvari, a ne tako što ćeš ugrožavati prava svim građanima.

Da ne govorim ovo što smo čuli utopljavanje zgrada i ukidanje prava građanima itd. Tek to nema nikakve veze jedno sa drugim.

Dakle, da se vratimo samo ovaj član 1. zašto se predlagač opredelio na šest meseci, to nije rečeno u obrazloženju, nije slučajno rečeno 6 meseci.

Postoji zaista jedan dokument koji su zajedno pisali Venecijanska komisija i ODIHR, koji se tiče Srbije, u kome je razmatrano ovo pitanje, i Venecijanska komisija, prvo da se to razumemo, ona uopšte ne ocenjuje da li je nešto ustavno ili nije, u odnosu na Srbiju.

Ona utvrđuje da li je neki propis u skladu sa standardima, u suštini SE, pa onda to primenjuje i Evropska unija. Tamo stoji ne da to treba da se uradi, da se uvede ovih šest meseci nakon posle kojih imaš pravo da glasaš na novom prebivalištu. Njihova formulacija u tom dokumentu, može se razmotriti takva mera, dakle, može i ne mora, a ne usvojiti.

Uopšte se nisu bavili pitanjem da li je to u našem pravnom sistemu ustavno ili nije, niti Venecijanska komisija može da se bavi tim pitanjima, šta više u tom dokumentu je vrlo upitna stručnost ljudi koji su to radili, jer oni polemišu sa našim određenjem da bi imao izborno pravo moraš biti posebno sposoban. Zbog lošeg prevoda oni su razvili čitavu filozofiju kako to treba menjati, a onda kada su obrazlagali u tom dokumentu kako to treba da glasi u stvari su sve govorili onako kako u Srbiji već jeste. Kada mi primenjujemo pravni institut poslovne sposobnosti, oni su ga preveli kao „working capacity“ to nema veze sa oni što je zapravo pravni institut koji mi primenjujemo.

Dakle, upućujući na tih šest meseci oni su uputili na neki kodeks Venecijanske komisije koji se ne tiče Srbije nego generalno dobrih standarda u oblasti izbora i tamo su uslovili da maksimalno, eventualno to može biti šest meseci. Na pamet im nije pala retroaktivnost važenja tog propisa i na pamet im nije palo da to može biti dan duže od šest meseci.

Tako da ovde građani treba da znaju, izrazito prozapadni deo opozicije koji ovo predlaže, oni bez problema prelaze preko onoga što je standard Venecijanske komisije na koju se inače redovno pozivaju.

Dakle, ovde se predlaže u članu 2. nešto što je apsolutno suprotno našem Ustavu, a uzgred budi rečeno je suprotno i evropskim standardima i to dramatično, ne samo u dužini roka koji se predlaže, nego u retroaktivnosti koja ne dolazi u obzir ni po jednom standardu o kome je tu inače reč.

Drugim rečima ovde se gomilom reči zatrpava veoma važna stvar, a to je da se iz političkih razloga poseže za ugrožavanjem ljudskih prava. To je za Mi - glas iz naroda nedopustivo. Razumemo da postoje problemi, ali se oni ne mogu rešavati generalnom odredbom koja pogađa kategorije naših građana, ugrožavanjem odnosno oduzimanjem njihovih Ustavom zajamčenih ljudskih prava.

U tome što je vladajuća grupacija prihvatila da podrži ovaj zakon, mi vidimo odgovornost vladajuće grupacije. Ne može se politika do te mere i politički rezoni stavljati izvan temeljnih principa i temeljnih vrednosti, jer to razlikuje politiku koja je državotvorna od politike koja vodi računa o parcijalnom interesu. Budući da Mi - glas iz naroda nastupa kao državotvorna grupacija, mi ćemo glasati protiv ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Nastavljam jučerašnju raspravu. Trebalo je kolega Mitar Kovač da danas govori umesto mene, ali je nažalost zbog porodičnih razloga morao da odsustvuje.

Dakle, juče smo utvrdili da je zapravo prosek rasta privrede ovih vlada od 2013. do 2023. godine nešto ispod 3% BDP, da su prethodne vlade 2001. i 2012. godina imale oko 4%. Dakle, prosečan rezultat je slabiji od prethodnog, ali je suštinski isti iz razloga koje smo juče izneli. U dvadeset i više godina mi zapravo imamo veoma nezadovoljavajuće stope raste, zbog čega, zbog toga što nam je zapad nametnuo mere makro-ekonomske politike koje nam onemogućavaju da se brže i bolje razvijamo, što bi Srbija inače mogla da čini.

Ovde u diskusiji je vrlo zanimljivo da prozapadna opozicija uopšte ne kritikuje te makro-ekonomske mere koje su zapravo uspostavile jedan neokolonijalnu kontrolu našeg privrednog sistema, tako da zapad ima ogromnu podršku u toj svojoj politici u ovom parlamentu obe grupacije i vladajuća i ova prozapadno opoziciona se zasnivaju na istom razumevanju ekonomske politike. To razumevanje je pogrešno.

Ovde je bilo dosta dobrih diskusija koje su ukazivale da u programu koji ste izneli se ne vidi dublje razumevanje problema. Vi ste rekli da je problem nataliteta veoma važan i izneli ste tačnu cifru, da smo došli do 1.35 koeficijenta koji je svakako veoma zabrinjavajući, međutim ovde u merama koje predviđate u svom programu, kao ilustracija, govorite manje-više o povećavanju mera koje su se već primenjivale, a te mere koje su se primenjivale su već bile uvećane u odnosu na one prethodne mere. Drugim rečima, povećavanje obima izdavanja za isto nećemo zaustaviti problem koji je izuzetno težak, složen, važan i ozbiljan, a to je odumiranje našeg naroda. Tu mora da se uključi Ministarstvo kulture sa čitavim programom koji će odvraćati tu ideologiju ekstremnog individualizma. Mora da se uključi Ministarstvo prosvete u svojoj vaspitnoj ulozi. Mora da se uključi Ministarstvo informisanja u svojoj medijskoj strukturi, jedan združeni celoviti napor sa strateškim razumevanjima šta sve i na koji način pored onoga što ste naveli, ono što radi socijalna politika da bi smo ovaj trend prvo zaustavili, a onda preokrenuli. Toga nema.

Ovde je bilo vrlo dobro govoreno o prosveti, međutim, govoreno je iz ugla programa, iz ugla pravaca. Nažalost, naši problemi su tu mnogo dublji. Niko nikada se nije opredelio da bude učitelj zato da bi se obogatio ili da bi bio slavan. Imao je osećaj misije, osećaj potrebe da se nekome prenesu vrednosti i znanje. Mi smo to izgubili. Mi smo došli do toga da su roditelji i deca nekako nasuprot učitelja. To je veoma komplikovana stvar kako ćemo i na koji način učiti naše učitelje, na kojim institucijama, kojim metodama, na koji način. Vrlo složeno pitanje. U vašem programu se ne vidi to dubinsko sagledavanje. Recimo pravosuđe, u pravosuđu imate problem, ne ovaj tekući, ovo što svi komentarišu, imate problem da najbolji mladi pravnici neće da idu putem sudijske i tužilačke funkcije. Neće.

Dakle, koji su to sada uslovi potrebni da bismo dobili jednu novu generaciju mladih pravnika koji će reći da, kao što ni učitelj ne ide da se obogati, tako niko ne ide da bude tužilac ili sudija da bi zarađivao, ali ima i ujedno osećaj da je on veoma važan stub države, jedan ponos i jedan ugled u društvu. Sedamdeset posto naših sudija za manje od deset godina ide u penziju. Mi sa ovakvim odnosom nećemo imati uopšte odakle da izaberemo potrebne kadrove.

Hoću da kažem da čitav niz problema koji postoje obrađeni u vašem programu su mnogo složeniji i dublji nego što se vide mere koje predlažete da bi se to poboljšalo i mislim da je to nedostatak tog programa.

Spomenuo sam da je odnos prema privatizaciji, ove garnitura vlasti od 2012. godine na ovamo isti kao prethodni i rekao sam prodaja Komercijalne banke je velika greška i onda ste me stavili u jedan kontekst da sam na neki način ja kao poslanik koji je bio od 2001. godine do 2004. godine odgovoran za tako nešto, vladajuće grupacije DOS-a. Ne, to je u nadležnosti Narodne banke Srbije i Agencije za osiguranje depozita. To nema veze sa onim čime sam se bavio, prodaje banaka su u nadležnosti Ministarstva finansija. To nema veze sa onim čime sam se bavio. Ja sam bio u Odboru za pravosuđe i bio sam u Upravnom odboru NIS, vodio sam Pododbor za restrukturiranje NIS-a i vrlo uspešno smo završili taj posao do 2003. godine.

Dakle, to je kompanija koja je bila druga najveća u Srbiji sa 17.000 zaposlenih i tri milijarde dolara prometa. Znam o čemu govorim kada govorim. Kasnije sam bio direktor Agencije za privatizaciju, tri meseca od 2004. godine na ovamo i za mesec dana sam sa timom koji sam doveo u Agenciji zaustavio korupciju. Korupcija je ogroman problem i korupcija se ne rešava sako onako kao u vašem programu piše, institucionalno. Institucionalno je kažnjavanje. Korupcija se rešava tako što znanjem i sposibnošću kadrova koje određujete sprečavate svoje da kradu. Osnovni uspeh onoga što smo uradili u Agenciji za privatizaciju je bio da smo sprečili tada one koji su na vlasti da mogu da kradu kroz korupciju, da nema korupcije u tim tokovima.

Prema tome, u vašem programu, uopšte se ne vidi na koji način, možda mislite da možete da se uhvatite u koštac sa time, osim što kažete da treba neko drugi da procesuira, naravno, treba da dođe do kažnjavanja i to treba neko drugi da čini. Stvar je u tome da onaj ko je na potezu uopšte nema koruptivne aktivnosti i da ih sprečava svojim aktivnostima i svojim dobrim kadriranjem i određivanjem ko, gde i na kojim mestima treba da obavlja te poslove.

To je moguće, apsolutno. Zapravo korupcija koja je rak rana, a i vi morate da se složite sa time da je ogroman problem, jer ste 12 godina na vlasti, pa pošto u svom programu imate apostrofiranu korupciju, pa to znači da su vaše garniture bile neuspešne u tome. Da bi bile uspešne nije dovoljno kroz institucioni okvir, nego upravo zalaganjem kroz jednu kadrovsku, pametnu politiku odlučnih i sposobnih ljudi da se sa tim uhvate u koštac, a to znači da moraju da preispitaju mnoge mehanizme koji su do sada primenjivani, a ja vam predlažem jedan. Ove vlasti su uvele nakon 2012. godine u čitav niz naših propisa mogućnost direktne pogodbe kod veoma velikog broja najvrednosno važnijih poslovnih poteza. Ukinite direktne pogodbe, osim eventualno za vojsku i ostala osetljiva pitanja.

Samo ta mera će vam institucionalno omogućiti jedan novi kapacitet kontrole i borbe protiv korupcije.

Naravno, Mi - Glas iz naroda će glasati protiv ove Vlade.

Hvala.