Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo je zanimljivo da vam prvo pročitam šta to Vlada ne prihvata. Naš amandman glasi: "Nastava predmeta održava se samo ako za njih postoji udžbenik odobren od strane ministra prosvete...". Drugim rečima, za Vladu je neprihvatljivo da mora da postoji udžbenik za predmet koji se predaje. Ne znam kako mislimo da je to nekakav napredak u odnosu na period koji je bio do sada. Dakle, idemo na improvizaciju, idemo na to da različiti nastavnici dođu u različite učionice i govore ono što oni misle da bi trebalo govoriti učenicima.
Razumemo da nam tek predstoji ozbiljna reforma osnovne škole, ali ne razumemo da ovakve škole ne mogu da se urade već odmah.
U ovom prvom delu, gde govorimo o tradicionalnim crkvama, moram da vam iznesem drugu argumentaciju; to je poruka onima što su govorili ispred Demokratske stranke Srbije, a odmah smo nakon prihvaćenog amandmana SRS koji je Vlada prihvatila videli da oni eksplicitno podrazumevaju da je sada sa adventistima to nešto mnogo problematično.
Izvinite, šta je problematično kod Adventističke crkve? Ništa pod milim bogom. Sada ću vam objasniti zašto. Ali ideja da razlikujete tradicionalne crkve i verske zajednice počiva na arbitrarnosti da odlučujete o nekom religijskom ubeđenju. Dakle, imate više ljudi koji imaju religijsko ubeđenje i veruju u Boga i onda vi kažete - ti to radiš po nekom obredu i to vrednujem više, a ti radiš po nekom drugom obredu i ja to vrednujem manje.
Molim vas, po teološkom učenju, ko sebe stavlja u poziciju da vrednuje verovanje u Boga, on je bogohulan. To je osiono, to je smrtni greh, po Bibliji. Otud, ne razumete da po teološkom tumačenju, kada pravite razliku između tradicionalnih crkava i verskih zajednica, vi sebe stavljate u poziciju svevišnjeg. Nisam religiozan, ali shvatite da je to potpuno nesaglasno sa Svetim pismom.
E, sada ovako, Adventistička crkva, izvinjavam se, moraću samo pet sekundi da produžim, mnogo je kratko vreme od tri minuta, nisam, glasao sam protiv, možete uzeti listing, zaista sam glasao protiv jer je nemoguće raditi u tri minuta.
Dakle, ovako, Adventistička crkva je deo jednog reformatorskog procesa u crkvi, oni su rekli - imajući iskustva još od Lutera tamo u Ahenu kako to izgleda - hajde da se vratimo hrišćanskim korenima. U okviru toga adventisti kažu - taj koren je samo Biblija, dakle, njihovo utemeljenje je samo Sveto pismo. Prihvaćen je amandman gde su taksativno pobrojane tradicionalne crkve, a nisu adventisti, pa vas pitam zašto nije crkva koja se bazira samo na Svetom pismu? Hvala.

Ne zato što sam pomenut, nego zato što nije shvaćeno moje izlaganje. Zalažem se kao Srbin koji nije pravoslavac za poštovanje svačijeg religijskog ubeđenja. Ne radi se o tome da uopšte nekoga favorizujem, potpuno su mi ravnopravna religijska osećanja svih građana ove zemlje, nisam vernik, nemam religijsko osećanje te vrste i uopšte ne sporim potrebu dubokog razumevanja religije kao značajnog napora utemeljenja vrednosti.
Ovde postoji jedna zabluda, misli se da ljudi koji nisu vernici nemaju osećaj za potrebu utemeljenja vrednosti. Imamo, i nama je daleko teže i dnevno to preispitujemo kod sebe. Kada mi mislimo da Boga nema, kako onda utemeljujemo vrednosti? To je jedno vrlo komplikovano pitanje, kojim se mi koji nemamo religijska osećanja mnogo ozbiljnije bavimo. Vernici imaju lak odgovor, oni kažu - Bog; u nekoj varijanti i mi to poštujemo i to je potpuno u redu. Dakle, uopšte se ne radi o tome da ovde zagovaram bilo kakvo, jedno ili drugo religijsko osećanje, pogotovu ne da sporim pravoslavnim vernicima da imaju to osećanje; imaju crkvu, obrede i sve ostalo.
Samo sam govorio o tome da je arbitriranje između toga neprimereno hrišćanstvu.

Poštovane dame i gospodo, u ova dva člana za koje mislimo da ih treba dodati posle člana 11. pokušavamo da rasteretimo učenike. U članu 11a pokušavamo tako što predlažemo mehanizam kojim bi se opterećenje po broju časova nešto smanjilo, a onda ravnomernije rasporedilo tokom radne nedelje. Ako je potrebno od te ravnomernosti odstupati, onda prelažemo da se to radi u ponedeljak ili utorak, posle vikenda, kada su đaci odmorniji. Ne morate čitati sve ovo ostalo, ovo je smisao i člana 11a.
Što se tiče 11b, veoma je značajan i glasi, kratak je i pročitaću vam ga: "Nastavne aktivnosti ne mogu se, ni redovno ni vanredno, održavati subotom i nedeljom, kao ni radnim danom u suprotnoj smeni". Šta to znači? Programi su potpuno neprilagođeni uzrastu dece. Ona su preopterećena. Ovakvom zabranom, da idete na tzv. radne subote i da moje dete ide pre podne u školu, a onda još neki čas u popodnevnoj smeni (to je za nas neprihvatljivo), hoćemo da stavimo branu ukupnom opterećenju dece i time nateramo onog ko bude koncipirao program i plan da mora to sve da svede u raspoložive okvire koji su primereni uzrastu dece. Ne može ih preopterećivati kako hoće i mora to svesti na petodnevnu radnu nedelju i dobro isplanirati, računajući i praznike, u okviru jedne smene. Ne može da prebacuje decu u suprotnu smenu, što se do sada događalo.
Naravno, imam dvoje školske dece i pretpostavljam da većina vas ima tog iskustva. Kvalitet tih tzv. radnih subota je daleko ispod prosečnog kvaliteta nastave koja se inače odvija. Dakle, to je samo opterećenje koje ne daje bilo kakve ozbiljnije rezultate. Ovi amandmani su sračunati samo na to da rasteretimo našu decu i da omeđimo onoga ko planira program i plan za njih, tako da to mora prilagoditi stvarnim mogućnostima jednog normalnog rada u školi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan naš napor da probamo da već sada reformišemo osnovnu školu u okviru istih budžetskih mogućnosti. Dakle, ovo što  predlažemo ne bi zahtevalo nikakva dodatna sredstva, a bilo bi moguće već sada popraviti u tekstu zakona koji je predložen. Povezano je i dugačko i neću vam čitati, samo ću vam objasniti šta je suština predloženih dodatnih članova;  nešto je stilizacija, a nešto je suština.
Suština je u sledećem - da prilikom utvrđivanja prosečne ocene učenika tu uđe i ocena iz vladanja. Imamo stanje kakvo imamo po školama, a zaista je prilično loše. Pretpostavljam da je ova vrlo velika tenzija koju mi odrasli pravimo preneta i na decu, i ne vodi se računa šta uopšte znači primereno vladanje u školama. Predlažemo stoga da se u prosečnu ocenu uključuje i ocena iz vladanja da bi onda učenici malo ozbiljnije i bolje razmislili kako će se vladati, pri čemu pre svega mislimo na onu pojavu gde se vrlo kvalitetni učenici takođe ponašaju prilično neprimereno u školama. Zanemaruju to, ne interesuje ih; ne utiče mu to na uspeh i onda ga to ne interesuje. Ne mislimo da se samo na tome može zasnivati vladanje, ali kao dodatni motiv mislimo da bi bilo korisno. To je smisao člana 12a.
Što se tiče 12b, to je brisanje člana 50; on je prestilizovan pa je sada nepotrebno, to je samo pravno-tehnički.
Što se tiče 12v, predlažemo sledeću stvar, da se doda "i ako je položio završni ispit iz maternjeg jezika i matematike". Mislimo da je zbog veoma velike razlike u kvalitetu nastave, zavisno od škole do škole, u jednom mestu, a naročito na teritoriji cele Srbije, neophodno standardizovati znanje, makar iz matematike i maternjeg jezika. To bi bilo jednim ispitom koji bi propisivalo Ministarstvo prosvete jednoobrazno za celu Srbiju. Time bismo onda uprosečivali startnu poziciju za srednje škole i za dalje školovanje.
Prosto rečeno, nije isto da li ste u jednoj sredini odličan đak ili u nekoj drugoj, gde je nastavno osoblje bolje, zahtevi veći itd. Dakle, prosto ovim članom 12v predlažemo da se uvede standardizacija na nivou cele Srbije, makar iz maternjeg jezika i matematike. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, našim amandmanom na član 17. Predloga zakona predlažemo da stav 1. člana 79. Zakona glasi: "Nastavnika, stručnog saradnika i vaspitača, na osnovu konkursa, bira konkursna komisija u sastavu: direktor, predstavnik stručne službe i predstavnik stručnog aktiva, a po pribavljenom mišljenju školskog odbora". Šta mi hoćemo ovim amandmanom?
Mi hoćemo da u najvećoj mogućoj meri objektiviziramo izbor nastavnog osoblja. Mala digresija u odnosu na stav Zakonodavnog odbora, protiv je, a moram da kažem da je to pogrešno pravničko tumačenje. Naime, ne bi bilo moguće u skladu sa postojećim pravnim sistemom, podzakonskim aktom ovo predvideti. Zakonom je moguće i to u dva smisla. U jednom zato što je to kasniji zakon, a u drugom zato što je to specijalni zakon koji bi važio samo za izbor nastavnog osoblja. Zašto? Zato što kod izbora preduzeća ima neki vlasnik koji se o tome stara, a ovde kada su u pitanju naša deca, kada je u pitanju školovanje, izuzetno je važno da postoje preciznija i bolja normiranja ko i kako može uopšte birati taj nastavni kadar.
Što se tiče pozivanja na Ustav i jednaku šansu na zapošljavanje, naš amandman je u pravcu tog ustavnog rešenja, jer kažemo, po osnovu konkursa. Ako kažete da je jednako bez konkursa, onda onaj ko ima informaciju ima prednost, a kada je po osnovu konkursa, onda je to mnogo više u skladu sa Ustavom nego ovo drugo rešenje. Dakle, nemojte se obazirati na stav Zakonodavnog odbora, oni pravnički takoreći nisu u pravu.
Kako mi vršimo objektiviziranje? Vršimo na dva načina. Jedanput to radimo time što uvodimo pravila struke. Dakle, da po pravilima struke neko bude izabran. To pokazuje sastav ove komisije: direktor, predstavnik stručne službe i predstavnik stručnog aktiva, a po prethodno pribavljenom mišljenju školskog odbora. Na drugi način vršimo objektiviziranje javnošću, time što propisujemo obavezu da se raspiše konkurs. Prema tome, mi kažemo, izbor nastavnog osoblja objektivno, i to na osnovu pravila struke i uz javnost. Vlada kaže, to za nas nije prihvatljivo. Sada vas pitam, da li su pravila struke i javnost za vas prihvatljivi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom smo pokušali da predložimo jedan mali reformski pomak u Predlogu o izmenama i dopunama Zakona, koji je moguć i koji ne zahteva nikakva posebna dodatna sredstva. Dugačko je, neću vam čitati, objasniću vam o čemu se radi.
Pokušavamo da ovim amandmanom nastavni kadar rasteretimo obima neposredne nastave i time im damo više vremena za stručno usavršavanje, usled čega bismo dobili kvalitetniju nastavu. To je osnovna ideja i koncept ovog amandmana.
O čemu je reč - obično roditelji previde i misle da je obaveza nastavnika samo ono što on uradi za 45 minuta na času. Slično onima koji nas gledaju ovde, pa misle da je biti poslanik samo to što sediš u klupama i pritiskaš neke dugmiće. Ima mnogo toga što je priprema, rad, odbori itd. Tako je i kod njih, postoji veoma velika količina posla koji nastavnici obavljaju izvan neposredne nastave.
Dakle, član 17a predlaže da se broj neposrednih časova smanji sa 24 na 20 za sve, a ovaj sledeći 17b, do koga nam je veoma stalo, predlaže dodatnu motivaciju. Naime, za nastavno osoblje se predviđa mogućnost da ako ubrzano podižu sopstvenu stručnost tako idu u zvanja (pa su ona sada poređana: pedagoški savetnik, mentor, instruktor ili viši pedagoški savetnik); ili, ako paralelno s tim imaju radno iskustvo 15, 20, 25 ili 30 godina, postepeno im se smanjuje broj časova neposredne nastave, ne mnogo, za po jedan, dva časa, kako idu u viša zvanja.
Znači, ili ćete se ubrzano usavršavati i time dobijati još više prostora da se bavite ovim drugim stručnim poslom, ili cenimo vaše godine, radno iskustvo, pa ako hoćete i opterećenost; biti 30 godina nastavnik u neposrednoj nastavi je veoma naporno i zahtevno; zato vam predlažemo smanjivanje broja časova u neposrednoj nastavi. Dakle, to je stimulativni deo: da što ubrzanije dobijemo kvalitet nastave ili da rasteretimo one ljude koji su već mnogo toga uložili u nastavu i da sada ne moraju da budu u neposrednoj nastavi.
To je smisao našeg amandmana. Hvala.

Neću obrazlagati, pošto nisam dobio ovo što je Vlada prihvatila. Prihvaćeno je da i direktor mora imati visoku školstu spremu, što je bio smisao ovog amandmana, tako da poslanici Socijaldemokratske partije više neće obrazlagati amandmane. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlog amandmana je u stvari jedan pokušaj pravne stilizacije onoga što već imamo u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi. Naime, član 1, kako je to predloženo, prepisuje neke vrednosti koje su zaštićene i samim Ustavom, a mi smo predložili samo da se doda stav 3. koji bi glasio: "Škola ostvarivanjem nastavnog plana i programa obavlja obrazovno-vaspitnu delatnost u skladu sa Ustavom Republike Srbije".
Drugim rečima, ne mislimo da je bitno različito od ovog koncepta, mislimo da je to pravno-tehnički bolje. Ako već idete na taksativno nabrajanje koje se oslanja na Ustav, da imate jednu klauzulu koja je široka i koja definiše da se sve ima uraditi u skladu sa Ustavom, zato što promenom Ustava možete imati nekakvu drugačiju formulaciju u nekom članu, a kada imate ovakav stav 3. onda nema potrebe da se zakon usklađuje sa nekom novom ustavnom formulacijom.
Dakle, ovo je čisto pravno-tehničko pitanje i mislimo da je bolje da pored ova dva postoji i stav 3. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da u ovom paketu predloga koji je pred vama, ima preko 120 predloga za izbor sudija, u najvećem broju slučajeva ima veoma kvalitetnih sudija ili stručnih saradnika koji sada napreduju u karijeri i biramo ih na sudijske funkcije ili na više dužnosti u okviru pravosuđa.
Izdvojio sam mišljenje zbog toga što sam smatrao da u predlozima za Okružni sud u Beogradu postoji jedan broj sudija koji su nedovoljno dobri da bi napredovali; kod slučaja kandidata za predsednika suda, apsolutno se radi o kandidatu koji svojim radom ne zaslužuje tu funkciju; i kod nekih drugih slučajeva ima još nekakvih problema. Budući da sam shvatio da smo sada svi vrlo umorni, da je to previše ozbiljan materijal i ne biste mogli da me pratite, sveo sam stvar samo na dva slučaja, koja želim da izdvojim i smatram da Narodna skupština ne treba da ih podrži u okviru ovog predloga.
To će ujedno značiti i moj zahtev da se o njima pojedinačno izjašnjavamo. Jedan je predlog gospodin Omer Hadžiomerović, za Okružni sud u Beogradu, sadašnji sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu, za Okružni sud; drugi predlog je gospodin Radoslav Baćović, za predsednika Petog opštinskog suda u Beogradu.
Prvo ću nešto reći o gospodinu Radoslavu Baćoviću. Znate, osnovna stvar kod svakog kadriranja je u tome da nagrađujete one koji svojim radom zaslužuju da napreduju, naročito kada neko od sudija postaje predsednik tog suda, jer on onda mora biti osoba koja je svojim radom pokazala da je vrednija i bolja od svojih kolega.
Gospodin Radoslav Baćović to nije. Ako pogledate njegove rezultate u devet meseci ove godine i njegove rezultate u prošloj godini, videćete da je u kvalitetu svog rada gospodin Baćović 80% ispod proseka. Dakle, problem našeg pravosuđa je u tome što su prosečne vrednosti nezadovoljavajuće. To je problem. Kada bi prosečne vrednosti bile dobre, mi ne bismo imali problem u pravosuđu.
Prosečne vrednosti u pravosuđu su loše. On je krivičar i kada je krivična oblast u pitanju, u beogradskom pravosuđu za devet meseci ove godine nikad nije bilo gore. To je najgori rezultat ikada utvrđen po procentu ukinutih odluka. Nažalost, gospodin Baćović, je zbirno u te dve godine, 80% ispod proseka, a u ovoj godini čak i preko 80%.
Nevolja je u tome što je on slab i po svim kriterijumima koji mere vrednoću, koji mere ažurnost nekog sudije, neću vas zamarati šta to znači, ali imate nešto i što je koeficijent ažurnosti, jedan zbirni pokazatelj, imate broj predmeta u radu i imate ono što je rešavanje presude. Znate, kod krivičara je izuzetno važno koliko on stvari reši presudom, a ne na drugi način, jer na drugi način može da bude da je zastarelo pa je zbog toga obustavljen postupak.
Po svim kriterijumima, on je 20% ispod prosečnog sudije, za period od devet meseci 2001. godine i 2000. godine. Kada prevedete šta znači da je neko 20% ispod proseka, onda to znači da on radi jedan dan u nedelji manje od prosečnog sudije, a prosečni sudija je zabrinjavajuće neažuran.
Na kraju, kad je reč o gospodinu Baćoviću, on je imao početkom ove godine situaciju u kojoj je u njegovom predmetu, u predmetu kojim je on zadužen, čovek bio preko 20 dana u pritvoru, bez zakonskog rešenja, i to njegovom nemarnošću. Kao predsednik suda treba da vodi računa da se takve stvari ni slučajno ne događaju u sudu, a događalo se u njegovom predmetu. Cela priča je praktično isplivala onog trenutka kada su iz Okružnog zatvora u Beogradu rekli - pa evo, već četvrti dan nema nikakvog rešenja, dajte ljudi, reagujte, i onda se videlo da u stvari on to nije uradio.
Nažalost, smatram da gospodin Baćović nikako ne bi smeo biti podržan od ove skupštine.
Što se tiče gospodina Omera Hadžiomerovića, samo vam mogu reći sada ovo - znam da je on predsednik Upravnog odbora Društva sudija, ali verujte mi, po mom shvatanju, to je problem Društva sudija. Naime, on je dovoljno stručan i dovoljno vredan, ali kod njega postoje oni drugi elementi, koji ga apsolutno isključuju kao mogućeg kandidata za bilo kakvo napredovanje, odnosno, neki drugi postupci bi morali da ga eleminišu iz pravosuđa uopšte, ali ono što ova skupština može da uradi, to je da makar spreči njegovo napredovanje u karijeri. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za reč, iako sam već učestvovao u ovoj raspravi, samo zbog toga što je osporena kandidatura gospođe Jelisavete Vasilić za mesto predsednika Višeg privrednog suda. Ne bih se inače javljao, da se to nije dogodilo.
Imali smo dosta burnu raspravu, ali je jedna stvar ukupno bila nesumnjiva. To je da je gospođa Jelisaveta Vasilić vrhunski stručnjak. To apsolutno niko nije osporio, pa ni onaj ko je tražio pojedinačno izjašnjavanje u pogledu njenog mesta za predsednika Višeg privrednog suda.
Postavlja se pitanje kako tu postoje nekakvi proceduralni nedostaci. Gospodin Jovanović je izašao sa jednim konstruktivnim predlogom da Odbor za pravosuđe to razmatra i vi ćete imati stav i objašnjenje Odbora za pravosuđe, pre nego što se pristupi glasanju, a ja vam samo kažem da je Odbor ostao pri svom predlogu. Dakle, raspravili smo i nema nikakvih proceduralnih smetnji da ona bude predsednik Višeg privrednog suda.
Meni je veoma drago što mi sada pristupamo imenovanju na jednu veoma važnu funkciju, za čitav sistem pravosuđa. To je trebalo, naravno, uraditi mnogo ranije, trebalo je uraditi u februaru mesecu, onda kada smo vraćali po istom osnovu gospođu Leposavu Karamarković i birali je za Vrhovni sud Srbije. Šteta je što to nismo uradili tada. Ja se izvinjavam u svoje lično ime gospođi Jelisaveti Vasilić, ali dobra je prilika da to sada, sa zakašnjenjem, učinimo.
Ovde je sasvim opravdano u prethodnoj raspravi rečeno da ako nam nešto mogu zameriti birači, onda je to pre svega jedan osećaj da radimo previše sporo i da smo malo kolebljivi. Govorim o većinskom. Ne govorim, naravno, za ceo parlament, nego u odnosu na koaliciju koja ima većinu u ovom parlamentu. Oklevanje da kandidata koji je nesporno, u ovom trenutku, najbolje moguće rešenje postavimo i za predsednika suda upravo bi bilo kolebljivost i mislim da mi tu poruku ne možemo i ne smemo poslati građanima Srbije.
Definitivno, u pravosuđu, možda u privrednom pravosuđu oštrije nego u drugim oblastima, imamo probleme, s jedne strane, a, s druge strane, imamo izuzetnu osobu, pa bi poruka bila, kad se ukrsti - da ona ne može da bude i predsednik Višeg privrednog suda, da krene u razrešavanje svih tih nagomilanih problema, zapravo, da mi to ne želimo.
U tom smislu, odgovornost svih onih koji bi se uzdržali od glasanja ili glasali protiv, a u okviru su Demokratske opozicije Srbije, naravno ne govorim o opoziciji, bila bi veoma velika. U ovom trenutku, važno je da celokupna stručna i ukupna javnost zna da li će odluka o tome da li će gospođa Jelisaveta Vasilić biti predsednik Višeg privrednog suda, samo je to osporeno, biti u rukama Demokratske stranke, isključivo u rukama Demokratske stranke. Da ne bude dileme, samo Demokratska stranka može da ospori ovaj predlog. Ako podrže, a videli smo da nema ni jednog razloga da to ne učine, dobićemo predsednika Višeg privrednog suda kakvog zaslužujemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam ukažem na tri stvari, jer smatram da su bitne i da možemo napraviti greške u pogledu čitavog paketa koji je pravljen. Dve se odnose na ono gde je predlagač Odbor za pravosuđe i upravu Skupštine Srbije, a u pitanju su Okružni sud u Vranju i Opštinski sud u Smederevu, i da bi vam bilo lakše praćenje u vašim materijalima, to su strane 2 i 9, naći ćete ih tamo. To su bitni, ali manji problemi. Ključni problem je ono što nam je dostavljen materijal kao predlozi za kadriranje u pogledu javnotužilačkih funkcija. Tu imamo jedan ogroman ustavno-pravni problem i o njemu ću govoriti kasnije, a odmah da vam kažem da su podneti od neovlašćenog lica.
Da se vratim na sudove. Zašto sam izdvojio mišljenje u pogledu kandidata za predsednika Okružnog suda u Vranju i kandidata za predsednika Opštinskog suda u Smederevu? Zato što su to ljudi koji nikada u karijeri nisu bili sudije, apsolutno nikada, i to je naročito dramatično kada je u pitanju okružni sud. Biti predsednik okružnog suda, a da nikada niste bili sudija - to zaista niko i nikada nije radio i to ne postoji kao iskustvo bilo gde u svetu. Postoji iskustvo da ste vi advokat ili tužilac, pa postanete sudija, čak i višeg suda, ali predsednik suda - apsolutno ne. U celoj Srbiji samo je u Vranju taj slučaj i kada govorimo o okružnim sudovima jedino je u Vranju taj slučaj da se za predsednika predlaže neko ko nije nikada bio sudija. U Šapcu je predlog povučen i to je dobro. Ja sam izdvojio mišljenje za Šabac, ali pošto je taj predlog povučen, onda nemam razloga da vam skrećem pažnju na to.
Što se tiče kandidata za predsednika Opštinskog suda u Smederevu, skrećem vam pažnju pošto vi u materijalima to nemate, ali mi na Odboru za pravosuđe smo imali. Šta mi znamo o tom kandidatu? Znamo da se prvi put zaposlio sa 31 godinom, da u 40. godini života ima devet godina radnog staža, znamo da je, i vi to nemate u materijalima, njegov prosek 6,16 i 7 godina je studirao. Nikada nije bio sudija. Recimo da je bio u pravosuđu, imao neke druge pokazatelje i kažemo da je radio ovako ili onako i onda bismo mogli da diskutujemo o tome, međutim, u ovim situacijama reč je o takvim pokazateljima, gde ja apsolutno nisam spreman da prihvatim takav način izbora predsednika sudova.
Moram da vam kažem da postoji nekoliko drugih slučajeva, osam ili devet, gde su predloženi ljudi koji nikada nisu bili sudije, ali reč je o manjim sredinama i u jednom broju tih slučajeva reč je o situacijama u kojima uopšte sudije nisu ni konkurisale. Nemojte da mislite da sam nerealan čovek. Birate u odnosu na ono što imate, ali to apsolutno ne važi za Okružni sud u Vranju i ne važi za Smederevo. To apsolutno ne stoji.
Što se tiče predsedavajućeg, molim da se ovo stavi na pojedinačno glasanje, odnosno tražim pojedinačno izjašnjavanje za ova dva kandidata. To su nama sada u ovom trenutku manji problemi.
Imamo jednu neverovatnu situaciju da svi predlozi javnotužilačkih funkcija dolaze od neovlašćenog lica. Gospodin Nedić nije vršilac dužnosti republičkog javnog tužioca. On je sam sebe u to zvanje proizveo, samovlasno. Samovlašće u Republičkom javnom tužilaštvu dovodi do bitnog urušavanja ustavno-pravnog poretka ove zemlje i to apsolutno ne može da se podrži, i ova skupština ne može da sklizne u takav način postupanja.
Daću vam malu hronologiju da bih vas uveo u celu priču zašto je to tako. Naravno, posle 5. oktobra tadašnji republički tužilac je podneo zahtev za ostavku i onda doneo rešenje kojim je postavio za vršioca dužnosti gospodina Ivanovića. To je zakonita procedura. Onaj ko će menjati republičkog tužioca - to je regulisano u glavi koja reguliše javna tužilaštva, rukovođenje organom i dakle, samo onaj ko je na čelu organa ima ovlašćenje da odredi ko će ga menjati. To je urađeno i gospodin Ivanović je potpuno zakonito bio na mestu vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca. Gospodinu Ivanoviću, vi to imate u materijalima, po svim osnovama je isteklo vreme i on mora da ide u penziju. Sledeći ko treba da menja u tom periodu može biti samo osoba koju gospodin Ivanović ovlasti da to radi.
U tom jednom pravnom vakuumu, odnosno ne u vakuumu nego u jednoj situaciji gde čovek treba da ide u penziju, Odbor za pravosuđe i upravu je našao za potrebno da preporuči, ko bi po našem mišljenju od zamenika republičkog tužioca trebalo (molim vas, formulacija Odbora za pravosuđe je "trebalo") da obavlja tu funkciju, a nikako nije osnov da neko to i postane. Drugim rečima, mi smo to doneli u formi zaključka i u formulaciji "treba".
Čitali ste u štampi da smo mi nekoga postavljali. Na pamet nam nije palo i postoje stenografske beleške sa sednice Odbora. Upravo smo o tome diskutovali i došli do zaključka da Odbor nema nikakva ovlašćenja da postavlja vršioca dužnosti i mi to nismo uradili, a inače bi bilo - odluka, i - određuje se za vršioca dužnosti taj i taj. Mi to nismo uradili.
Ja sam, nažalost, tek u četvrtak saznao da gospodin Nedić nema pravni osnov po kome se uopšte pojavljuje. Imao sam prilike juče na Odboru za pravosuđe i upravu da ga direktno pitam - gospodine Nediću, osim tog zaključka Odbora za pravosuđe, koji vam ne može biti pravni osnov, imate li vi nešto po čemu se pojavljujete kao vršilac dužnosti. Videli smo da nema. Predsednik Vrhovnog suda Srbije se složio da je gospodin Nedić, i tu postoje stenografske beleške, po njemu legitimno, ali nelegalno na toj funkciji.
Tolerisanje nelegalnosti u samom Republičkom tužilaštvu je dramatično narušavanje čitavog ustavnog i pravnog poretka ove zemlje. Dakle, u ovom trenutku je izuzetno važno da se mi, ma koliko nama to bilo teško, suočimo sa pravnim argumentima, da se suočimo sa pravnim činjenicama i da povučemo jedini mogući potez, a to je da odbijemo sve predloge koji potiču od neovlašćenog lica.
Drugo, pitanje odgovornosti, ko, kako i zašto radi - ono što Skupština danas na ovom zasedanju treba da uradi to je da ne podrži te predloge, ne ulazeći uopšte u pojedinačne analize, jer svi do jednog potiču od neovlašćenog lica.
Vi ćete čuti ovde različite argumente, a ja sam ih čuo na Odboru za pravosuđe - interes države, interes borbe protiv kriminala, korupcije itd. i stvari su potpuno obrnute. Čuvanje legaliteta u Republičkom tužilaštvu je prva i osnovna stvar borbe protiv korupcije, kriminala, čuvanje države, čuvanje poverenja građana i čuvanje ustavnosti ove zemlje. Svaki drugačiji pristup u stvari u drugom i trećem koraku nas vodi u katastrofu, čak i pod pretpostavkom da imamo najbolje namere, za šta ja sada uopšte ne otvaram diskusiju, niti mislim da o tome u ovom trenutku raspravljamo.
Ta argumentacija, koja bi išla izvan pravnih okvira, za mene je potpuno neprihvatljiva. Na Odboru za pravosuđe i upravu nijedan pravnički kontra argument nisam čuo. Da sam čuo, preneo bih vam sada i odmah iskoristio vreme koje mi je na raspolaganju da sa njime polemišem.
Dakle, na kraju da kažem, što se tiče Okružnog suda u Vranju i Opštinskog suda u Smederevu, molim u pojedinačno izjašnjavanje, a što se tiče svih predloga potpisanih od gospodina Nedića, molim da takve predloge odbijete zato što su podneti od neovlašćenog lica, koje je samovlasno zauzelo poziciju vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o privatizaciji ima svoje dobre i loše strane. Ono što je meni bilo interesantno u ovim prethodnim danima rasprave u načelu, bilo je u tome što su predstavnici opozicije napadali zakon, isticali neke njegove nedostatke, navodno štiteći pre svega radništvo,  a ti napadi koji su dolazili, uglavnom su u stvari dobre strane tog zakona. To ću kasnije da objasnim. Mislim da je promakao jedan krupan nedostatak ovog zakona o kome ćemo takođe govoriti, a koji će biti novina u ovoj našoj dosadašnjoj raspravi. Pre nego što pređemo na tu analizu, hteo bih samo da odredimo dva termina, da utvrdimo među nama, a jedno je bila privatizacija u užem smislu, a to je ovaj predlog zakona koji mi imamo danas na dnevnom redu.
Dakle, promena titulara svojine i privatizacija u širem smislu. To je ono kada gospodin ministar govori o investicijama, kada govorimo o ekonomskom razvoju i socijalnoj sigurnosti. To je u stvari naznaka jednog šireg koncepta privatizacije. E sada, u tom definisanju šireg koncepta privatizacije, mislim da moramo biti precizniji nego što je zalaganje za ekonomski razvoj i socijalnu sigurnost, jer bi se za to založila svaka vlada. Dakle, koncept privatizacije u širem smislu podrazumeva takve makro ekonomske mere koje utiču da se svaki privredni subjekt ponaša racionalno. Drugim rečima, da kažnjavate sve one koji se ne ponašaju racinalno. To su pre svega mere dominantne uloge direktnih poreza, to su mere kursa dinara, to su mere izvoza i uvoza. Jedna od tih mera je i promena titulara svojine. Dakle, kada imamo taj širi koncept privatizacije, koji za posledicu ima ekonomski razvoj, onda imamo i ovu jednu meru promena titulara svojine o kojoj mi danas govorimo.
Još jedno da kažem, a vezano za denacionalizaciju. Neću o tome da pričam ništa ozbiljnije, imaćemo prilike da o tome raspravljamo još mnogo detaljnije kada to bude na dnevnom redu. Ovde samo toliko, da ne postoji uzročna veza između denacionalizacije i povećavanja efikasnosti privrede. Vi nemate uzročne veze, a drugo ćemo kada budemo govorili detaljnije o tome.
Šta se napada ovde? Napada se po ovom konceptu predloga zakona o privatizaciji, što se za četiri godine ukida društvena svojina i bitno se smanjuje uticaj, ne uticaj nego struktura vlasništva se bitno smanjuje u državnoj svojini. Mislim da je to izrazita prednost ovog zakona. To je odlučno eliminisanje društvene svojine. To je u stvari jedna od najboljih strana ovog zakonskog predloga.
Vrlo često smo čuli ovde da će se preduzeća prodavati po nekoj ceni koja nije prava vrednost tih preduzeća. Moram da kažem da je to jedno suštinsko nerazumevanje tržišta uopšte. Ne postoji ništa što bi bila prava vrednost izvan tržišne vrednosti. Odustajanje od ovog zakonskog predloga od bilo kakve obavezujeće procene vrednosti kapitala, u stvari je vrlo velika vrednost ovog zakona. To je upravo dobro u ovom zakonu, što se opredeljuje za to da će se preduzeća prodavati samo po tržišnoj vrednosti, jer nema drugog pravog kriterijuma, a po kome se bilo šta može ozbiljno raditi.
Bilo je mnogo primedbi vezano za otpuštanje, za prava radnika, za nekakvu socijalnu ugroženost. Uglavnom na toj liniji je bilo dosta kritika. Mislim da je opredeljenje za nešto što će omogućiti veće investicije, a definitivno ovaj zakonski predlog može omogućiti veće investicije, jeste prednost i jeste mogućnost zapošljavanja. Dakle, mi moramo jednu psihološku barijeru da probijemo. Kada kažemo da u toj firmi može da radi po tržišnim uslovima toliko i toliko radnika, mi smo sačuvali ta radna mesta. Ovim putem socijalizacije kroz zapošljavanje, mi bismo doveli do toga da bi svi oni ostali na ulici i svi oni bukvalno formalno zaposleni bili bez posla. Dakle, to je jedna dosta teška psihološka situacija, ali mislim da je i u tome ovaj predlog zakona na pravom putu.
Bilo je ovde reči i to je gospodin ministar rekao, a mislim da je u tom delu potpuno u pravu, nije nesaglasan ovaj zakon o privatizaciji sa dokapitalizacijom. To su dve stvari koje se povezuju. Ovaj predlog zakona upravo omogućava veću dokapitalizaciju. Zašto? Vi kada prodate preduzeće, te pare idu državi. Onda taj koji je kupio preduzeće ima dalji interes, pošto je već uložio značajna sredstva, da dalje ulaže u ta preduzeća da bi ga osposobio, razvio i sve drugo uradio što mu je potrebno na tržištu. Dakle, te dve stvari su kompatibilne, nisu suprostavljene međusobno. Ono što ne valja u ovom zakonu, pre svega je kocentrisano u onom delu glave II, kada se govori o pripremi za privatizaciju, a odnosi se na restrukturiranje. Uspostavljen je jedan koncept koji dramatično narušava principe tržišne ekonomije.
Dakle, za mene problem ovog zakona nije u višku tržišta, nego u manjku tržišta. Šta je restrukturiranje - kada neko preduzeće ne može da nađe kupca na tržištu. Dakle, ne samo u onim slučajevima koje je naveo gospodin ministar, kada su obaveze preduzeća veće od njegove imovine. Naravno, u tom slučaju svakako, ali u svim drugim slučajevima , u kojima preduzeće takvo kakvo je ne može naći kupca na tržištu, primenjuje se restrukturiranje.
Ključni nedostatak je u tome što se tu država preko agencije, odnosno nekih paradržavnih organa, pojavljuje kao telo koje će u stvari obvezujuće, direktivno, za svako konkretno preduzeće govoriti šta ono sad treba da uradi da bi otklonilo svoje nedostatke. Taj koncept da neka grupa ljudi, bili oni u jednoj kancelariji u Beogradu, u pet kancelarija ili spušteni na nivo lokalne samouprave, ali da državna struktura može da rešava konkretne probleme svakog preduzeća, to je državni planski kapitalizam i to ne može dati dobre rezultate, čak ni pod pretpostavkom da se radi o najpametnijim ljudima uopšte.
Dakle, konceptualno, to što agencija može direktno da se obraća preduzećima i obvezujuće govori šta oni treba da rade, toliko destimuliše same one zaposlene u preduzećima i menadžment tih preduzeća, da praktično sve pada na teret države. Taj koncept načelno ne može dati dobre rezultate. Kad bi to bilo moguće, onda se Sovjetski Savez nikada ne bi ni raspao. Da je to moguće, onda bi oni zaista pretekli Ameriku. Dakle, konceptualno je to vrlo veliki problem.
Kad pogledate drugi član koji govori o restrukturiranju, videćete, i na to je već ukazivano, jednu odredbu koja govori o tome da onog trenutka kad agencija donese rešenje o početku restrukturiranja, svi drugi poverioci više ne mogu prinudom da se naplate. To je dramatičan upliv u tržišne tokove. Dakle, ako ja u ovom trenutku u gubicima, ako imam obaveze, sve što treba da radim je da hitno kod agencije izdejstvujem da donese rešenje da idem u program restrukturiranja. Tog trenutka moj račun je deblokiran. Tog trenutka naplata prema meni nema.
Dalje narušavanje tržišnog koncepta je u tome što država, kada na takav način, radikalno, preuzme obavezu za restrukturiranje nekog preduzeća, ona onda, hteli to da priznamo ili ne, počinje da pomera ukupne uslove na tržištu da bi restrukturiranje tog preduzeća uspelo i time dalje vrši upliv u tržišne mehanizme, koji bi morali sami da nateraju sva preduzeća da se racionalno ponašaju. Mislim da koncept restrukturiranja, koji je predložen u ovom zakonu, a na koji niko do sada nije ukazao, bar nisam ja možda tada bio u sali, a pažljivo sam se trudio da slušam, je vrlo problematičan. Mislim da uz najbolje namere, ne može dati dobra rešenja.
Ono na šta je ukazivano, za šta mislim da je potpuno u redu- prodaja većinskog paketa akcija od strane države je bolje rešenje nego insajderska privatizacija podelom do 60% radnicima. Zašto je bolja? Nije bolja zbog toga, kao što je ovde gospodin ministar rekao, što bi se onda delili gubici . Gubici postoje, pa postoje, bilo da se podele radnicima ili da to radi država. Problem je u tome što će zaista strani partner lakše, brže i bolje pregovarati sa jednim subjektom kao što je država, nego sa velikom količinom radnika koji su disperzovani. To je ta prednost, a ne u tome što bismo mi podelili gubitke. Gubici su onda na teretu prodavca, koji je u ovom slučaju država. Ali, jeste prednost i jeste bolja strana. Mislim da bi o restrukturiranju valjalo još dobro porazmisliti, pre nego što na kraju usvojimo ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnja rasprava u parlamentu povodom ovog zakona o jednokratnom oporezivanju ekstra dohotka u osnovi treba da odgovori na dva pitanja. Prvo je da li oni koji su se nepravedno obogatili, koji su u kratkom vremenskom periodu stekli velika bogatstva, treba i dalje da ostanu zaštićeni i nedodirljivi. Drugo pitanje je kako da to uradimo, kako da obuhvatimo sve one izvore njihovog bogaćenja i da to bogatstvo vratimo državi, preko države i građanima, kojima izvorno i pripada.
Ovo prvo je stvar čisto političke volje. Dakle, vi prosto ili hoćete da to uradite i tu je DOS ovim predlogom zakona vrlo jasan. Hoćete ili nećete i to je onda ovo što manje-više čujemo od strane opozicije. Zbog čega mislimo da to bogatstvo treba oduzeti u korist države i kasnije distribuirati građanima? Zato što vidimo direktnu vezu između diktature režima Slobodana Miloševića i njihovog bogatstva, zato što vidimo direktnu vezu između njihovog bogaćenja i ukupnog siromašenja i propadanja ove zemlje i građana ove zemlje.
Što se tiče same sadržine ovog zakona, i tu je meni drago kao članu Socijaldemokratske unije da je većina DOS-a došla do tog stanovišta kao svog u suštini, da je taj zakonski predlog, u osnovi neka vrsta zakona o nacionalizaciji. Naime, ovde se dosta često priča o krivičnim odgovornostima. Ne, ovaj zakon rešava sasvim drugi pristup. Dalje, radi se o bogatstvu koje je stečeno u skladu sa tada važećim propisima, ali mi kažemo - pod tako nepravedenim uslovima, da u ime pravde danas to moramo vratiti u državnu svojinu, a preko dražvne svojine, odnosno budžeta, kasnije, vratiti građanima.
Dakle, par ekselans primer zakona o nacionalizaciji i to je tipičan primer kada je u nekim veoma teškim društvenim okolnostima, kada nema druge nego da se pribegne zahvatanju i na taj način da bi se neki ogromni debalans i ogromne privilegije svele na društvenu prihvatljivu meru. Drugi deo rasprave i on će biti manje-više raspravljen kada budemo govorili o zakonu u pojedinostima, kada budemo raspravljali o amandmanima. On treba da nam odgovori koji su to sve oblici bogaćenja, na koje sve to načine se sticalo to ogromno bogatstvo koje mi, i ja se tu sa svojim predsednikom potpuno slažem, golim okom vidimo, prosto kada se šetamo ulicom ili kada prolazimo nekim kvartovima. U tom drugom delu, za razliku od onog prvog, mislim da će nam iskustva opozicije biti od prilične koristi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo jedan poduži spisak novih kadrovskih rešenja u pravosuđu. Kada govorimo o pravosuđu i o tome šta smo nasledili i kakve su nove intencije, treba imati u vidu da je sistem u takvom stanju da mi ...

Dakle, moramo imati jednu širu sliku šta moramo uraditi u narednim godinama u oblasti pravosuđa, da bismo taj sistem učinili uporedivim sa sistemima razvijenih zemalja. Deo poslova nije moguće uraditi odmah. Ono što je moguće uraditi u prvoj godini, to su sledeće stvari: promena, u onoj meri u kojoj je to potrebno, funkcionera u oblasti pravosuđa, rukovodilaca, pre svega predsednika sudova; novi zakon o sudovima, i bilo je potrebno znatno povećati plate u prvoj godini. U drugoj godini bilo bi veoma značajno uraditi promenu procesnih zakona i promeniti odnos između sudova i drugih državnih organa, znatno popraviti i promeniti sadašnji sistem polaganja pravosudnog ispita, i znatno povećati rad na poboljšanju stručnosti sudijskog kadra kojim danas raspolažemo. Za to je potrebno vreme.
Od onoga što je u prvoj godini, mislim da postoji nešto što nismo u dovoljnoj meri uradili ili nismo uradili uopšte, a to je poboljšanje materijalnog položaja sudija. To je problem. Međutim, predlog koji je pred vama je drugi krupniji zahvat i, po meni, vrlo dobar zahvat u pravcu postavljanja odgovornijih i boljih predsednika sudova od onih koji su to do sada bili.
Kada govorimo o radu samog Odbora za pravosuđe i upravu, čiji sam i ja član, onda je reč o tome da opozicione stranke, koje u tom radu učestvuju, nisu imale primedbe na kadrovska rešenja koja su pred vama. Dakle, ne radi se o tome da se mi hvalimo time što su oni saglasni sa nama, nego je prosto prirodno da opozicione stranke ukazuju na nedostatke i propuste koji bi se tu našli. Toga nije bilo. To potvrđuje naše uverenje da su ova kadrovska rešenja dobra. Dakle, ja lično stojim iza toga da ova kadrovska rešenja jesu dobra.
Ukazano je na jedan nedostatak, moram samo da vam skrenem pažnju na to. Dakle, ono što je osporio gospodin Toma Nikolić, postoji ispravka. Trebalo je da dobijete tu ispravku od stručnih službi. Dakle, nije do Odbora za pravosuđe i upravu. Postoji ispravka upravo toga na šta ste vi ukazali.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Ispravka je samo u Bečeju i Zrenjaninu.)
Postoji ispravka za Bečej i Zrenjanin. Kada govorite o tome da se neko bira za sudiju toga suda, pa za predsednika, takvo je zakonsko rešenje. Predsednik suda bira se iz redova sudija tog suda.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Mora prvo da postane sudija.)
To vam je tačka A), pa tačka B).
(Predsednik: Prekinite sa dijalozima.)
To vam je jedna potpuno normalna procedura. Dakle, sasvim je normalno da prvo birate nekoga za sudiju tog suda, pa onda za predsednika tog suda. Zapravo, tu nema ničeg spornog.
Ono što bih hteo da kažem i gde zaista vidim razliku između našeg rada i prethodnog rada, to je upravo na primeru predloga koji danas imate pred sobom, za razrešenje od sudijske funkcije gospođe Arežine.
Naime, predlog i ona čitava procedura koja prethodi, utvrđena na Opštoj sednici Vrhovnog suda Srbije i tu se, gospodo, mi razlikujemo od svojih prethodnika. Oni su to radili mimo Opšte sednice Vrhovnog suda Srbije, a odluka Opšte sednice Vrhovnog suda Srbije je jednoglasna i oni su predložili razrešenje od sudijske funkcije.
Potpuno se slažem sa onima koji su ovde govorili da postoje neodmerene izjave političara u pogledu rada pravosudnih organa. Postoje takve izjave i od strane pripadnika DOS-a, ja to uopšte ne krijem, ali ovde za ovom govornicom prozivati konkretnog istražnog sudiju koji radi veoma komplikovane predmete, to je flagrantan primer pritiska i napada na nezavisnost i samostalnost sudija i sudijskih funkcija. Dakle, to je tipičan primer onoga što nikako ne sme da se radi i pravi primer šta ne sme političar sebi da dozvoli. Dakle, kada primećujemo to kod drugih, ne bi bilo zgoreg da to prvo primetimo kod sebe, a naročito bi bilo važno da takve izjave ne dajemo za skupštinskom govornicom.
Mislim da Odbor za pravosuđe i upravu snosi određeni stepen lične odgovornosti, što svoje predloge ne utvrđujemo brže nego što to činimo. Mislim da ćemo taj deo rada poboljšati u narednom periodu i mislim da ćemo u jednoj boljoj i utemeljenijoj proceduri raditi u daljem periodu. Ono na šta mi definitivno možemo biti ponosni i, ako hoćete, ono što ja doživljavam kao našu legitimaciju prema stručnom delu javnosti, upravo se svodi na to da je naš predlog gospođa Leposava Karamarković, za predsednika Vrhovnog suda Srbije. To je naša razlika od prethodnika gde ste imali gospodina Balšu Govedaricu i razlika između nas i prethodnika je u tome što je pred vama predlog da gospođa Arežina više ne bude sudija. To je ono u čemu se mi razlikujemo i u čemu vidimo sopstveni kredibilitet u očima stručne javnosti, u odnosu na one koji su bili pre nas.