Zahvaljujem predsedavajući.

Povredili ste član 107. dostojanstvo Narodne skupštine i 106. govornik može da govori samo o tački dnevnog reda.

Obzirom da ste vi gospodine predsedavajući zamenik člana Odbora za finansije, trebali ste da obavestite radi javnosti, a mislim i zbog informisanosti ministra, da NBS, prema Zakonu o NBS, prema Ustavu, prema Poslovniku o radu Skupštine je dužna da do 30. juna dostavi svim poslaničkim grupama izveštaje svoje o radu, a da smo na Odboru za finansije u julu mesecu raspravljali o svih 14. tačaka koje su predmet rada NBS, za prethodnu godinu.

Poslanici svih poslaničkih grupa imaju pravo da dođu na taj odbor. Sa druge strane, povreda je u tome što predsedavajući nije na adekvatan način odgovorio na ovakav napad. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Povređen je član 107. – dostojanstvo Narodne skupštine. Iz izlaganja prethodnog govornika, mislim da niste reagovali, a verovatno niste stigli od količine informacija koje jednostavno nemaju veze sa životom, jer populaciona politika ne može biti predmet dnevnopolitičkih skupljanja poena pokreta Dveri. Ako pričamo o budžetu Narodne skupštine da je manji za milijardu dinara, onda treba da se zna da je on sastavni deo budžeta RIK-a. Pošto smo imali predsedničke izbore u ovoj godini, ti troškovi za sledeću godinu ne postoje, a ne da se govori o tome da su smanjeni porezi, doprinosi, plate i davanja ljudima koji rade u Narodnoj skupštini Srbije, a onda bi trebali da znaju da je budžet RIK-a sastavni deo budžeta Srbije, a ne da biju žene koje rade u RIK i povređuju vas gospođo predsednice. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažene dame i gospodo, poštovani ministri, imali smo danas prilike da čujemo da je najveći greh u stvari što je budžet došao na vreme u Skupštinu Srbije.

S obzirom da je 2011. godine za 2012. godinu usvajan 29. decembra. Godine 2010, 28. decembra, godinu dana pre, a za 2009. godinu takođe 28. decembra. To je tad bilo normalno, a sada kada je po Poslovniku i kada je ušao 30. novembra i biće izglasan po Poslovniku do 15. decembra u tekućoj godini, to onda nije dobro.

Kao što nije dobro da je javni dug iznad 45% u vreme kada imamo probleme koje smo nasledili, a to je stopa nezaposlenosti od 26%, 200 hiljada otpuštenih ljudi iz javnog sektora, 100 hiljada ljudi u firmama u restrukturiranju. To nikada nije postojalo, ali je izmišljen pravni model, onih firmi koje su privatizovane, pokupljeno ono sve što je najbolje iz tih firmi pa vraćeno državi. Bilo je nekih ljudi koji su radili, a imalo ih je 100 hiljada, i primali neke plate od 100 evra mesečno.

Bile se na tapetu ispred EU 24 sporne privatizacije u Srbiji. Srbija se nalazila na 91. mestu na Duing-biznis listi, građevinske dozvole su se u proseku izdavale za 200 dana. Zatim, postojalo je milion i po bespravno sagrađenih objekata u Srbiji. Borba protiv korupcije je bila na najmanjem mogućem nivou, tako da su javne nabavke bile u funkciji tajkuna i budžeti Republike Srbije su pravljeni na osnovu mišljenja tajkuna, koji su finansirali to, i koji su imali posao isključivo na taj način koncipirane.

Ono što je ostalo je 558 firmi u stečaju i privatizaciji, i ono što smo dobili kao oni koji isporučuju račun nakon svoje političke vladavine je 1,4 milijarde evra godišnje kamate na kredite koje su povlačili, 20 milijardi dinara dugovanja po sudskim rešenjima za vojne penzionere, koji su na osnovu odluke tadašnjeg ministra odbrane, i 750 miliona evra godišnje za firme u restrukturiranju kao određena dugovanja.

E sad, sa svim tim u 2012. godini dobijate deficit od 56%, a tek treba da vam dospevaju određena dugovanja sa kojima se susrećete u 2013. godini, kao što vam je ministar finansija objasnio, koliko je to iznosilo, kakva je to rupa bila, i trebalo je isplatiti penzije i sva socijalna davanja koja ste obavezni kao država i onda dolazite u situaciju da neki međunarodni eksperti u svojim izveštajima kažu da je Srbija pred bankrotom zbog toga što je ostalo svega 84 miliona evra u budžetu za dospele obaveze.

Znači, sa tim je politički establišment koji nam sada drži lekcije o tome kako nedovoljno radimo, kako imamo suviše veliki javni dug, kako jednostavno imamo danas prilike da imamo viška u budžetu, kako smo savladali deficit i zaustavili negativan rast, odnosno pretvorili u pozitivan rast privredu i privredne aktivnosti, govore o tome kako jednostavno oni koji su preuzeli odgovornost za vođenje državom, sa ovakvim rezultatima prethodnika, ne rade dovoljno svoj posao.

Ono, kao što vidite, prema ovim rezultatima, došlo je vreme da posle ti godine najtežih mera štednje, sa kojima je gospodin Vučić i SNS izašao pred svoje birače i rekla istinu o stanju, ne samo kase u budžetu, nego i stanje u državi, 2014. godine je dobila mandat od građana Srbije da nešto uradi, da sredi situaciju u državi, jer ukoliko nije sposobna da to uradi, doći će neko drugi, neka druga politička većina i uradiće taj posao. Zbog toga je bilo potrebe da krajnje otvoreno i iskreno razgovarate sa građanima i pitate da li su za put u budućnost ili su za ekonomski kolaps, i dalje da se uljuljkavaju u obećanjima onih koji su do 2012. godine jednostavno ostavili Srbiju u ovakvoj situaciji.

Godine 2014. je započeo, praktično, aranžman sa MMF, započeo set ekonomskih reformi i fiskalne konsolidacije. U ovoj Skupštini je doneseno preko 300 zakona koje se odnose na ekonomske reforme i preko 300 akata koje se odnose na fiskalnu konsolidaciju. Danas imamo rezultate i imamo sa čime da se pohvalimo, a pre svega da čestitamo građanima Srbije da su zaista dobro procenili kada su na izborima dali podršku Aleksandru Vučiću i SNS.

Naravno da to ništa ne bi moglo da se ostvari da nije bilo zaista odgovorne monetarne politike i Narodne banke Srbije, koja je pomogla da se čitav set ovakvih reformi i fiskalne konsolidacije sprovede, jer ono kada se govori o javnom dugu do 2012. godine, kažu neki zli jezici, da je Srbija živela od 2000. godine do 2012. godine od velikih donacija i od toga što je kurs koji se kretao u tih 12 godina, između 60 dinara i 123 dinara, išao u prilog tome da se smanjuje javni dug, išao u prilog tome da su pojedinci postali bogataši preko noći, i da su njihove firme praktično postali glavni finansijeri Republike Srbije. Tako je Srbija izgledala do trenutka dok se DS nije podelila u nekih pet frakcija i otišla u istorijsku prošlost, i kada je SNS došla da sređuje sve ono što su oni do tada radili.

Od 2012. godine do danas, imamo prilike da vidimo da su pokrenuta velika gradilišta, veliki infrastrukturni projekti, ali je trebalo stvoriti uslove i na kraju krajeva, ministar finansija i celo ministarstvo je zaduženo da sa svojim znanjem i iskustvom, na određeni način, u Vladi svoju neku politiku i svoje smernice daje ministarstvima kako da ostvari uštede u postojećem budžetu i ostvari taj višak sa kojima će doći do određenog povećanja plata i penzija, ali i doći do mogućnosti da se određeni projekti realizuju.

Mi sada po prvi put sa ovim budžetom imamo mogućnost stvaranja programskog budžeta. To znači da planirate svoje finansije, da planirate realizaciju projekata, da planirate da ćete zaista isplatiti te plate i penzije bez straha da para neće biti. Znači, ovo sada pokušavam da uprostim, da bi svaki građanin shvatio zašto je važno da ovaj budžet Srbije, po prvi put posle 2005. godine, će imati ovakve rezultate planiran na minimalan, ekstremno minimalan deficit, a da ćemo završiti i ovu godinu sa suficitom. Znači, više će prihodovati budžet nego što će rashodovati i da sledeće godine očekujemo takve rezultate.

Ono što treba još reći, to je da na Odboru za finansije, imali smo prilike da čujemo raspravu koja se odnosi od strane Fiskalnog saveta, koji je izneo neka svoja mišljenja, krajnje stručno, ali treba reći građanima Srbije šta je Fiskalni savet rekao i zbog toga treba reći građanima zašto Ministarstvo finansija nekim stvarima nije izašlo u susret Fiskalnom savetu.

Fiskalni savet je rekao da postoji 5% mogućnosti povećanja plata i penzija. Takođe, rekao je da oni ne vide mogućnost da to treba povećati na ovaj način, već ići na povećanje 2,5% na neto i ono resto na bruto. To znači da bi u nominalnom povećanju duplo manje bilo povećanje od svakog penzionera i svakog pripadnika javne uprave. Drugo, bili su protiv povećanja plata i penzija zaposlenih u javnoj upravi. To treba reći otvoreno građanima Srbije.

Ono što je još Fiskalni savet insistirao, to je da oslobađanje od poreza kod firmi koje se prvi put sada otvaraju kod zaposlenih, koja je jedna stimulativna mera za otvaranje novih radnih mesta i novih preduzeća, se predstavlja kao jedna mogućnost manipulacije, odnosno pranja para od strane velikih firmi.

Naravno, niko nije imao ideju uopšte o tome da za to postoji mogućnost. Ministarstvo privrede, NALED i sva poslovna udruženja su to godinama tražili i ta mera je postojala pre 2008. godine. Ali, s obzirom da sada imamo mnogo manipulacija, očito da postoji rezerva sa kojom je, na kraju krajeva, Ministarstvo u razgovoru sa Fiskalnim savetom spremno da ograniči taj broj i nivo uopšte davanja, u smislu broja plata na godišnjem nivou. Tako da, taj neki koncept konstruktivne diskusije između Fiskalnog saveta, na kraju krajeva poslanika u Odboru za finansije i Ministarstva finansija postoji. Nije da Ministarstvo i Vlada neće da čuju odluke Fiskalnog saveta, ali oni koji čitaju izveštaje Fiskalnog saveta moraju da čitaju od početka do kraja. Ne možete da uzmete samo ono što se vama dopada, a ono drugo što vam se ne dopada da prećutite.

Zašto ovo govorim? Zato što je taj Fiskalni savet u junu mesecu uradio jednu studiju lokalne javne finansije „Problemi, rizici i preporuke“ i rekao za Beograd da su u prošlosti sredstva za javne investicije obezbeđivana zaduživanjem, isključivo zaduživanjem, i da su ona potpuno bila iscrpljena, da je investicija Beograda u periodu od 2008. do 2012. godine iznosila preko 200 miliona evra i da je došlo do neodrživog ekonomskog načina funkcionisanja Grada Beograda, da je dug Beograda zato porastao na oko 60 miliona evra na kraju 2008. godine, a na 410 miliona evra na kraju 2013. godine.

Prema tome, kada smo pričali o javnom dugu i o opštem dugu, u javnosti želi da se zameni potpuno terminološka teza koliki je dug Beograda bio 2012. godine, a koliki 2013. godine. Godine 2012, nemojte da zaboravite, gradonačelnik je bio gospodin Đilas. Završni račun je radio gospodin Đilas, koji je isključivo prikazao svoje zaduživanje u odnosu na međunarodne institucije po svojim kreditima. Oni jesu 400 miliona, ali u 2013. godini, kada dolazi do ekonomskog kolapsa, gospodin Đilas gubi skupštinsku većinu, jer i sami odbornici shvataju da se vodi grad na krajnje neefikasan, neodrživ ekonomski način i da će doći jednostavno do bankrota u Gradu Beograd. Preuzima ga privremeno veće na čelu sa gospodinom Sinišom Malim. Dana 31.12.2013. godine dolazite u situaciju da vam pristižu sva dugovanja. Znači, mi govorimo o ukupnim dugovanjima na kraju 2013. godine, a ne govorimo o javnom dugu. Ta zamena teza želi da minimizira, u stvari, sve one dugove onih koji su pravili to do 2012. godine.

Dug na 31.12.2013. godine je 1.118.716.459 dinara. Šta ulazi u taj dug, u strukturu ovog duga? Ulazi 662 miliona ukupne obaveze po kreditima za projektovane kamate do kraja otplatnog perioda, obaveze gradskih opština Beograda – 18.241.000, obaveze javnih komunalnih preduzeća i javnih preduzeća u gradu Beogradu – 336.967.000 i dospele neizmirene obaveze i nepokrivene budžetom po 50 miliona za socijalno ugrožene kategorije. E, to je rezultat rada tzv. vrlo uspešne gradske vlade gospodina Đilasa do 2013. godine. Stanje duga na 15.09.2017. godine, znači ove godine, Grada Beograda, na čelu sa Sinišom Malim, je 547.792.000 dinara.

Znači, predlog uopšte, kada govorimo o kapitalnim investicijama za Grad Beograd, su u ovom trenutku, u 2017. godini, blizu 20 milijardi dinara, a za sledeću godinu 23 milijarde dinara. Trebalo je sa velikim uspehom i velikom snagom organizovati gradsku upravu, svakodnevni život Grada Beograda, otplatiti deo svih ovih dugovanja, namiriti sve poverioce i dužnike koji se nalaze i u lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, u socijalnim kategorijama i voditi normalan život u Gradu Beogradu, koji je počeo da se širi. Danas imate 1200 gradilišta, imate izdatih građevinskih dozvola do kraja 2017. godine za milion kvadrata koji treba da se grade.

Znači, govorimo o Gradu Beogradu kao jednoj metropoli koja se razvija i u koju svi vole da dođu. Na kraju krajeva, to pokazuju rezultati turista čija je omiljena destinacija tzv. „beogradski vikend siti“. Ono što treba reći, to je da je prihod koji Grad Beograd ostvaruje od turizma svake godine sve veći i veći i njihov porast kreće preko 12% permanentno. To je ono što otvara nova radna mesta. To je ono što jednostavno daje mogućnost da se mladi ljudi ovde zapošljavaju.

Pogledajte rezultate o zapošljavanju. U ovoj godini, pri kraju godine, prvi put imamo manje od 100.000 nezaposlenih. U ovom trenutku imamo 89.000 nezaposlenih u gradu Beogradu, 66.000 ljudi koji su nezaposleni u ovoj godini su našli posao. zapošljavanje je išlo ovim tokom. Godine 2013. u Beogradu je bilo 108.700 nezaposlenih, da bi sada u avgustu 2017. godine palo na 89.000. Prema tome, ono što pokazuju konkretni rezultati, da se nezaposlenost smanjuje i da zaista ide u onom smeru ka 11%, prepolovljeno u odnosu na 2012. godinu.

Znači, republički budžet, naravno, obuhvata i budžet grada Beograda i svi budžeti lokalnih samouprava obuhvaćeni su republičkim budžetom. Ono što je važno reći je da je 54 milijarde dato za projekte. Subvencije koje pokazuju 87,6 milijardi dinara pokazuju da te subvencije idu u pravcu investiranja, ali nemojte da zaboravite da sve ono što zovemo subvencije kao podršku određenim javnim preduzećima, bez kojih jednostavno ne može da funkcioniše država, u datim trenucima kada budete zauzeli mesto kao punopravna članica EU nećemo moći više da koristimo.

Prema tome, sada je šansa, dok smo u procesu evropskih integracija, da jednostavno sva ova ulaganja iz budžeta idemo u investicije, a da socijalno odgovornom politikom zaista pokrivamo sva naša davanja koja su potreba neproizvodnih zanimanja, a to su obrazovanje, nauka, kultura i zdravstvo. Znači, ne mogu oni da idu tolikim stepenom rasta dok god taj stepen rasta privrednih aktivnosti ne bude 5%.

Zato je važno da mi kao društvo u kome imamo realne investicije pređemo na investicije zasnovane na znanju i na inovacijama. Zato su dva osnovna karaktera formiranja ove Vlade i dve teme koje su date u ekspozeu bile digitalizacija i inovacije. Zbog toga imamo i posebno ministarstvo za inovacije, ali nismo zaboravili i populacionu politiku. Videli smo na osnovu izlaganja ministarke Slavice Đukić Dejanović da smo se zaista kao država u protekle četiri godine ozbiljno bavili ovim problemom i mislim da za to sada postoji i podrška od strane Ministarstva finansija.

Mislim da set zakona koji smo danas imali da razmatramo, videli ste da oni idu u skladu i sa ovim rebalansom i u skladu sa Predlogom budžeta, daju nam mogućnost da Srbija ide u dobrom pravcu, ide putem visokog rasta jer samo uz pomoć tako visokog rasta Srbija može da ide napred, a samim tim i regionalna saradnja će ići u tom pravcu. Naravno da uvek na tom putu postoje veliki problemi i naravno da te probleme morate da rešavate, ali kada imate velike izazove imate i velike mogućnosti da zaista postignete visoke rezultate. Za to zaista veliku zahvalnost treba da odamo svi zajedno predsedniku Republike Srbije, naravno i premijeru Ani Brnabić, svim ministrima, ali naravno i svim onim ljudima koji rukovode budžetima, koji su sastavni deo budžeta Republike Srbije.

Zašto ovo govorim? Zato što je jako bilo teško naviknuti ljude koji rade sa javnim finansijama da kontrola mora da postoji, da DRI može da uđe u svaku od institucija, da taj sistem interne kontrole, kontrola pre same kontrole, mora da postoji, jer samim tim vi štedite velika sredstva za državu i samim tim jednostavno uvodite u red ne samo fiskalni sistem, nego i način funkcionisanja tih institucija.

U Danu za glasanje ceo ovaj set zakona sa zadovoljstvom SNS će prihvatiti. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, pa evo danas da završimo ovu raspravu o najvažnija četiri sporazuma koja smo imali prilike juče i danas da razmatramo. Ono što treba reći da su oni, pre svega, u interesu građana i budućnosti Srbije.

Potpuno je neshvatljivo danas, što smo imali prilike da čujemo u raspravi, da pojedine političke stranke nazvali sebe pokreti ili političke stranke, govore o tome da treba deliti Srbiju i da se ne treba uopšte infrastrukturno saobraćajno povezivati. Razvoj jedne države i ekonomija ne može bez razvoja infrastrukture i saobraćaja. Sve zemlje EU, u formatu 16 plus jedan, Kinu gledaju kao strateškog partnera u pogledu infrastrukture i projekata koje ona izvodi. Ne postoji država u svetu koja ima na najsavremeniji način mogućnost da, u što kraćem roku, na najkvalitetniji način izradi brze pruge i da jednostavno dostigne određene standarde. Utrkuju se mnoge evropske zemlje, kao što je Francuska, ali Kina je danas najprosperitetnija država u tom pogledu.

Velika je čast imati investitora u državi i imati određenu mogućnost da radite sa njima na takvim projektima. Zato što je to jednostavno karta za budućnost i naše dece i države Srbije. Stoga je potpuno neshvatljivo gledište pojedinaca koji su danas imali prilike da nam govore o tome da ne treba pruga da ide, ne znam, kroz Rašku, ne treba da ide na određenu stranu. Treba da ide na sve strane. Ali, ono što je za sada zacrtano je zacrtano nacionalnim planovima i programima.

Na kraju krajeva, Železnice Srbije su te sve svoje planove, zajedno sa Ministarstvom saobraćaja i građevine, stavili na sajt i postoji jedna karta Srbije u kome stoje svi projekti, na potpuno transparentan način, koji su započeti, koji su predviđeni i koji su ugovoreni. To mogu svi građani Srbije da vide, znači koliko je ova Vlada, koliko je ministarstvo radilo na ovim projektima i na kraju krajeva dolazi tek ratifikacija sporazuma kada dođete do toga da je to uokvireno na jedan finansijski način i potpisan od strane dve države.

Znači, to je jedan vrlo težak, mukotrpan rad i zahteva veliki napor svih institucija, državnih organa i uopšte predstavnika, političkih predstavnika države. Stoga, zaista, na današnji dan, kada budemo glasali za ove sporazume, treba da razmišljamo o tome da mi otvaramo svoju ekonomiju, razvoj svoga društva za narednih 20 i 30 godina.

S druge strane, ono što je potreba da dalje razvijamo, odnosno da rekonstruišemo, to je vodovodna i kanalizaciona mreža u Republici Srbiji i očito se to pokazuje od strane KfW, inače državne nemačke banke, koja je na osnovu sporazuma dve vlade potpisana 2014. godine, jako mnogo uradila po tom pitanju da zaista svega 70% budu krediti, a 30% donacije u onom ekspertskom smislu, da pomognu Srbiji da ono što nije rađeno skoro od osamdesetih godina, na potpuno jedan reformski način se sada uradi.

Moram vam reći da smo mi do sada imali projekte završene u osam gradova, kada pričam o 2012. godini, a da su novih 15 opština, do dana današnjeg, ušli u ovakve programe. Ono što je evidentno, da kamatne stope, koje su od 2012. za ove projekte odobravane, svake godine, po svakom programu su sve više i više padale. Iznosile su 6,17% 2012. godine, da bi sada 2017. godine iznosile 1,1%. To mnogo znači zameniti azbestne cevi u jednom Paraćinu, smanjiti količinu arsena u kikindskom vodovodu, znači jednostavno obezbeđujete zdravlje ljudi koji žive u tim gradovima. Naravno da treba obezbediti Knjaževac i druge gradove koji su u ovom programu, za koje govorimo da se 70% pitke vode odliva iz same mreže. Time postižemo jedan potpuno efikasan način funkcionisanja komunalnih službi, ali bogami i radimo ono što je, na kraju krajeva, Fiskalni savet u svojim izveštajima rekao, da treba investirati sve više u programe koji podižu nivo kvaliteta života kada je u pitanju zaštita životne sredine.

Ono o čemu danas mislim da smo malo pričali, to su ugovori koji se odnose uopšte na Transportnu zajednicu. Više je negde skrenuta rasprava u delu da li je Kosovo tu jedna kao entitet posebna celina, da li Srbija nije razmišljala o tome na koji način pristupa uopšte učešću i potpisivanju od strane međunarodnih organizacija, a mislim da je to jedna floskula koja pokušava od nekih stranaka da se non-stop ponavlja kao mantra. Srbija ima nedvosmislen stav o tome i on je od 2012. godine isti.

Postoji način na koji se potpisuju međunarodni sporazumi. Vlada uvek donosi instrukcije za potpisivanje toga. Na osnovu instrukcija Ministarstva spoljnih poslova uvek postoji ta fusnota. Da li ona nekome smete ili ne smeta, ona je obavezna jer pokazuje celovitost integriteta i teritorijalnog jedinstva, kada govorimo o Republici Srbiji. Znači da Kosovo ne postoji uopšte kao poseban deo teritorije Republike Srbije i o tome nema uopšte bilo kakve dileme. Svako ko pokušava da u svojim raspravama to inicira kao jedan deo eventualno nekog priznavanja od strane Republike Srbije u smislu Kosova, pokazuje samo jednu zluradost i napade na Vladu Srbije u jednom procesu gde želi da rešava probleme koji se tiču ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji.

Ono što treba reći, to je da Srbija više ne želi da gubi građane, ne želi a gubi jednostavno na politici, kada pričamo o Kosovu i Metohiji. Želimo da pobeđujemo u tome, želimo da naši ljudi mirno i spokojno žive tamo, da jednostavno zajednica srpskih opština zaživi i da mi znamo da deca koja žive tamo mirno spavaju. U interesu svega toga, kod svakog sporazuma ta fusnota će pokazivati jedan principijelan politički stav o tome i kako gledamo na Briselski sporazum i kako se ponašamo u međunarodnim organizacijama.

Zbog toga uopšte, da završim, današnja četiri sporazuma su važna za Srbiju. Ona su oličenje vođenje spoljne i unutrašnje politike i predsednika države Aleksandra Vučića i predsednice Vlade Republike Srbije Ane Brnabić, ali i svih narodnih poslanika koji jednostavno čine ovu skupštinsku većinu. Mislim da ćemo u Danu za glasanje, a to je danas, imati prilike da se pozitivno izjasnimo o svemu ovome. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Javljam se povodom replike, pošto je nekoliko puta pomenuta SNS i o tome šta je Vladu Srbije 2012. godine sačekalo i šta je SNS sačekalo kao jednog od stožera tadašnje Vlade.

Pre svega je iznesena čitava lista neistina i laži, počev od toga da je 47% bio javni dug sa 15 milijardi evra, što naravno, nije istina, jer u istoj ovoj Skupštini je te 2012. godine u oktobru mesecu došao gospodin Dinkić koji je jednostavno dao predlog kao ministar tadašnji finansija, za budžet koji je pokazao da je 56% bio samo javni dug u tom trenutku, i iznosio 17,7 milijardi evra, a pri tome su mnoga dugovanja sakrivena kroz poslovne banke koje nisu ulazile u budžet Republike Srbije.

Pri tome je ostalo 750 miliona evra godišnjeg duga za 558 firmi u restrukturiranju, koje iznose tri milijarde evra naredne četiri godine. Pri tome je ostao dug od nekih 1,4 milijarde kamate koja je ostala na 213 kredita koje je podigla vlast do 2012. godine. Znači, devet milijardi duga je jednostavno ostao kao permanentno kretanje duga koji je došao do 71,3% javnog duga Srbije. Trebalo je zaustaviti jednostavno takvu trajektoriju duga, preokrenuti i smanjivati permanentno svake godine, uz teške ekonomske mere, uz tešku fiskalnu konsolidaciju budžeta, a pri tome održati socijalni mir i ljude koje treba finansirati iz budžeta Srbije i raditi na infrastrukturnim projektima.

To je SNS radila. Kada govorimo o investicijama, u to vreme, radili su investicije isključivo za lične firme „Dajrekt medije“ gospodina Đilasa i gospodina Miškovića, kada pričamo o „Belvilu“. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kolega nije bio poslanik u to vreme kada je 2012. godine došao rebalans budžeta u ovoj Skupštini, u oktobru mesecu, iz prostog razloga što u tom trenutku više nije bilo mogućnosti da se isplate plate i penzije, jer pored tog duga koji je bio od 15 milijardi, jednostavno, nije moglo da se isplate ni plate zdravstvenim radnicima, ni profesorima, ni nastavnicima, ni penzionerima, jer su dospevale kamate, upravo od onih kredita koji su oni podizali.

Kada imate problem, sa tzv. likvidnošću, odnosno „cash flow“, kako bi moderno rekli oni koji nam danas drže lekcije, onda morate da se zadužite, da servisirate potrebe svih kategorija u društvu, od kojih jednostavno žive na konto budžeta Srbije. To se dešavalo 2012. godine.

Ono što su sakrili su završni računi javnih preduzeća koji su se čuvali na poslovnim bankama, koji su se čuvali u firmama u restrukturiranju, koji su se čuvali i na sudskim presudama, 20 milijardi dinara, zbog greške tadašnje Ministarstva odbrane i njihovog predsednika stranke, koji su ostali dužni vojnim penzionerima. Sa tim se suočila Srpska napredna stranka, a da ne pričam o tome da je metodologija o kojoj pričaju promenjena, trebala je da bude promenjena u njihovo vreme, jer se radi po standardima Eurostata, koja je mnogo strožija nego što se radila metodologija do 2012. godine. Ni jedna metodologija im ne valja, jer su dugovanja bila mnogo velika, jer su zadužili građane Srbije u narednih pet generacija. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, nakon celodnevne rasprave, danas govorimo o ugovorima i sporazumima koji su pre svega u interesu građana Srbije. Oni su rezultat dobro vođene odgovorne spoljne politike Srbije i od strane predsednika države, gospodina Vučića i od strane premijerke, gospođe Ane Brnabić i svih ministara u Vladi Srbije.

Kada vidite da za proteklih pet godina neki sporazumi koji su potpisivani između dve vlade, kao što je Vlada Republike Nemačke i Vlade Republike Srbije prouzrokuju i daju za posledicu ovakve programe kao što danas imamo prilike da raspravljamo o njima i kao što vidite da je realizaciji transportna mreža jugoistočne Evrope u kojoj je Srbija jedan od stožera kada pričamo uopšte o našem regionu, i kada vidite da će u budućnosti Beograd biti centar saobraćajne i infrastrukturne politike, onda je to jedno priznanje za takvo vođenje politike u proteklih pet godina.

Prema tome, ono što smo danas imali prilike i na Odboru da čujemo od strane predlagača ovih zakona, odnosno koji podrazumevaju ratifikaciju ovih sporazuma, i ono što smo danas u raspravi imali prilike da čujemo, shvatila sam da i predstavnici opozicije će glasati za ove sporazume, jer iza onih izlaganja koji su rekli da su neki prve korake načinili još davne 2003, 2004. i 2005. godine, a da nisu imali vremena da završe tako odgovorne poslove, očito pokazuju njihovu spremnost da u danu za glasanje, kao i SNS podrže ove zakonske predloge.

Ono što je važno da se kaže za Transportnu zajednicu, a to je da se otvorilo neko pitanje, uopšte sporazuma između Srbije i Transportne zajednice, pitanje fus nota. Ono što treba da se kaže da je odluka svake Vlade i instrukcije koje stižu za sve međunarodne ugovore od strane Ministarstva spoljnih poslova, govore da je obaveza u svakom ugovoru da stoji fus nota koja praktično obavezuje potpisnice da se ispoštuje integritet i teritorijalni integritet i nezavisnost Republike Srbije u pogledu pitanja uopšte KiM.

Tako da, to uopšte nije sporno, nego jednostavno oni koji žele da ovu temu istaknu i istrgnu iz konteksta, kada je u pitanju ovaj ugovor, žele da na neki način steknu jeftine političke poene u skupštinskoj raspravi i zbog toga mislim da na to ne treba toliko obraćati pažnju, jer očito je da nam idu u susret neki beogradski izbori, pa onda određeni budući kandidati žele da se na određeni način profilišu kao nosioci nekih politika iako ona i ne stoji.

Ono što treba reći danas, a to je jako važno, da kada su u pitanju krediti koji se odnose na Nemačku KfW banku, oni govore o tome da je snabdevanje kanalizacijom određenih gradova, a nisu Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac, nego su gradovi u Srbiji od kojih zavisi svakodnevni život ljudi, pokazuju jednu veliku odgovornost i ministarstava u ovoj Vladi, da je potrebno ulagati u rešavanje svakodnevnih problema građana tih malih gradova. Sada su na redu Kikinda, u kojoj je ustanovljeno da u vodi ima čestica arsena, i u Paraćinu o kome toliko govorimo, da je potrebno uložiti, a imamo azbestne cevi i cement koji je pronađen u vodi. Zatim, imamo i 70% odlivanja vode iz vodovodne mreže kada su u pitanju gradovi kao što je i Vrbas i nekvalitetna voda, i zbog toga je potrebno da se izgrade i nove fabrike vode.

Ali, ono što je danas pokazano na osnovu ove diskusije, to je da ne postoje mogućnosti da vodite odgovornu politiku ukoliko ne razmišljate o infrastrukturnim projektima koji su važni za svakodnevni život ljudi u Srbiji i zbog toga je jako važno da ona Strategija koja je usvojena, a to je praktično rekonstrukcija i modernizacija vodovodne i kanalizacione mreže do 2034. godine, kada se govori o Srbiji, pokazuje da su velika finansijska sredstva potrebna da bi Srbija zaista imala kvalitetniji život u svakom pogledu.

Ono što je važno da se kaže, kada je ovaj ugovor u pitanju, to je da je tek 19. maja 2017. godine usvojen izveštaj od strane Vlade Republike Srbije i onog izveštaja koji je podnela KfW banka, a to znači da je bilo potrebno uraditi veliki broj studija izvodljivosti i projekata, da biste uopšte prošli na kreditnim odborima ove banke i da bi sredstva bila povučena.

Ali, kada govorimo uopšte o tim projektima i gradovima, ne možemo da ne zapazimo da su do 2012. godine kreditne linije bile opterećene kamatnim stopama od 6,17%, i da je svega osam gradova modernizovano u ovom pogledu, a da je u proteklih pet godina čak 12 gradova imalo prilike da rekonstruiše i modernizuje svoju vodovodnu i kanalizacionu mrežu, a da su sada kreditne linije opterećene svega 1,1% kamate na godišnjem nivou. To pokazuje jednu uopšte finansijsku stabilnost budžeta koji može da garantuje za ovakve projekte i realizaciju projekata, ali i odgovornost očito ljudi koji vode ministarstva, koja se odnose na infrastrukturu i onih institucija kao što je CIP, koji može na adekvatan način da zaista pruži tu dokumentaciju.

Treba reći da je Kikindi odobreno šest miliona evra za ovakve projekte, Vrbasu 4,1, a Paraćinu i Knjaževcu 3,45 miliona evra. Treba isto tako reći da oni, koji nam danas spočitavaju kako sporo idemo i ništa ne radimo, očito onim svojim lokalnim samoupravama u kojima su vladali 20 godina, pa i danas vladaju, nisu imali vremena da zamene azbestne cevi, ali zbog toga su imali vremena da grade mostove od 600 miliona evra, imali su vremena da grade određene infrastrukturne projekte sa optičkim kablovima koji su isključivo bogatili njihove privatne firme tadašnjih funkcionera koji su vodili ovakve lokalne samouprave. Tako da, očito, odgovornost je ipak na SNS koja ozbiljno razmatra probleme građana.

Kada govorimo o ovom četvrtom ugovoru o izmenama i dopuna koje se odnose na devet ugovora sa Evropskom investicionom bankom, očito je pokušaj da se ovde u javnosti plasira jedna neistina koja govori da je naša greška u tome kada govorimo o izmenama i dopunama ugovora, a ne govori se o tome da je Evropska investiciona banka imala proceduru koja ne prepoznaje žalbe u postupku javnih nabavki.

Do sada smo imali postupak Evropske investicione banke koja daje zeleno svetlo da se raspišu javne nabavke koje se odnose na robe i usluge koje su potrebne za određenu realizaciju projekata, a ti projekti, recimo, faza „A“, faza „B“ projekta izgradnje kliničkih centara, lokalna infrastruktura, putevi, zatim modernizacija škola, zatim bezbednost u saobraćaju, unapređenje objekata koji se odnose na pravosudne institucije.

Kada se govori o tome da, recimo, određeni i nezadovoljni izvođači, koji su učestvovali u postupku javnih nabavki, imaju pravo da ulože prigovor, i kod nas u našim propisima se ulaže Komisiji za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki. Ne postoji zakonska mogućnost, jednostavno Evropska investiciona banka ne prepoznaje modele žalbi da bi ona odgovarala na ovako nešto, a komisija koja je u nadležnosti rada Narodne skupštine Republike Srbije, nema zakonskih mogućnosti da pošalje adekvatne odgovore na tako nešto.

Naravno, zbog toga je došlo do zaustavljanja realizacije određenih projekata i naravno da je Ministarstvo finansija našlo načina da određenim izmenama i dopunama ovakve probleme, koje sama banka ima, zajedno sa ministarstvom koje realizuje ove projekte, Ministarstvo za infrastrukturu, pokuša da jednostavno reši ovakve probleme, da pravni osnov komisiji da može da odgovori na ovakve žalbe.

Time suštinski mi želimo da ubrzamo realizaciju ovih projekata, a to se naravno uvek odrazi u onom postupku povlačenja sredstava od Evropske investicione banke i to pokazuje suštinski da mi na date probleme zaista odgovaramo promptno kao država i pokazuje visok stepen odgovornosti. Zato ne bih dalje dužila, ali mislim da je u interesu države Srbije da zaista sve one političke stranke i svi oni subjekti, koji u ovom parlamentu postoje kao nezavisni poslanici, podrže ovako nešto, jer je u interesu svih nas. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre i kolege poslanici, na Odboru za finansije imali smo prilike da detaljno čujemo uslove pod kojima je finansijski ugovor koji danas imamo u vidu Predloga zakona o potvrđivanju ovog ugovora za Klinički centar, odnosno faza kredita „C“, kako on izgleda, u kojoj je fazi, znači, povlačenje tranši i koji su uslovi.

Očito su stroge procedure za povlačenje ovakvih kredita. Imali smo prilike da čujemo od ministra Lončara da je potreba bila prvo da se izvrši određena vrsta pregovora, kako će povlačenje tranši i za šta će biti namenjeni ti krediti, pa tek na osnovu izveštaja koji je usvojen na Vladi, se radio predlog ovakvog finansijskog ugovora.

Ono što treba reći je da ovde imamo usklađivanje direktiva EU i rešavanje problema građana iz oblasti zdravstva, ali imamo i onaj deo koji govori o unapređenju i digitalizaciji samog sistema, kada govorimo o zdravstvu.

Ono što je sigurno zadovoljstvo, to je da na današnjoj sednici jedino ćemo razgovarati o finansijskom planu, s obzirom da kada budu bili amandmani, o tome neće biti reči, s obzirom da sporazumi nemaju nikakav način podnošenja amandmana od strane poslanika, jer ne postoji mogućnost za to, s obzirom da dve države, odnosno dve institucije i država kada sklapa određene ugovore ne može da ima amandmane, s obzirom da je Vlada garant takvih finansijskih izveštaja, a ratifikuju se u parlamentu.

Ono što želim da pohvalim, to je da pored ova četiri klinička centra koji su potrebni kao infrastruktura i sva ona oprema koja treba da podigne nivo zdravstvene usluge svih građana Srbije, je ono što idemo u korak sa svetom, a to je, pre svega, nabavka reprezentativne opreme. Mi smo imali prilike da vidimo i ovih dana da zaista onu opremu koju Srbija sada dobija i postaje sastavni deo svakodnevne zdravstvene usluge u kliničkim centrima Beograda, Niša, Kragujevca i Novog Sada je i zamena određenih kotlova, odnosno termoenergetski projekti koji će biti finansirani od strane ovih kredita, zatim deo koji se odnosi na upravljanje otpadom, ja ću reći da je to i dobar primer, imali smo prilike 2014. i 2015. godine da vidimo od strane Evropske komisije koje su finansirale upravljanje otpadom, medicinskim otpadom, recimo, u Jagodini, imala sam prilike da vidim i u Pirotu, u bolnicama, znači, u manjim mestima, koji nisu deo kliničkih centara i to su nekako sporadični projekti.

Zbog toga je dobro da ovaj model koji primenjujemo u velikim kliničkim centrima zaista budu dobar primer prakse da i u manjim gradovima to postoji.

Ono što treba reći, pored ovih finansiranja infrastrukture, objekata, opreme, zaista treba raditi u budućnosti na tome da naš kadar, mislim na lekare, budu sastavni deo unapređenja usluga, odnosno da Evropska investiciona banka negde finansira i podršku našim kadrovima koji treba da ostaju ovde, s obzirom da ne samo naši kadrovi u oblasti zdravstva u Srbiji, već i u regionu, pa čak i u članicama EU, budu napadnuti dobrim ponudama od strane jedne Nemačke, zbog toga što je potreba za kadrovima tamo mnogo veća, s obzirom da je Nemačka stara nacija i da ostaju bez kvalitetnih kadrova, jer odlaze u penziju. Smatra se da će Nemačka 2030. godine imati novih pet miliona penzionera i zbog toga ima potrebu za 30 hiljada lekara, 30 hiljada inžinjera i 300 hiljada radne snage koji imaju srednju stručnu spremu.

Prema tome, mi moramo adekvatno da odgovaramo na ovakve izazove, i to je sigurno jedan deo velikog posla Ministarstva zdravlja. I zbog toga mislim da ovakvi ugovori kada se odnose na finansijsku podršku, koji su veoma povoljni, odnosi se na 50 miliona evra, na 25 godina finansiranja, na povlačenja tranši bez kamata, bez određenih troškova kredita su jako dobar način da uopšte ceo sistem zdravstva podignemo na adekvatan nivo.

Zbog toga, ovakav ugovor i sporazum koji danas imamo kao tačku dnevnog reda treba da budu predmet podrške od svih poslanika ne zavisno u kojoj poslaničkoj grupi pripadaju. Hvala vam.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, jako je opasno širenje u javnosti velikih neistina i straha među mladim ljudima da u budućnosti neće moći da se školuju onoliko koliko oni budu hteli. To jednostavno nije istina.

Oko 5% svega dece koja će upisati određene će biti obuhvaćeni u prvoj turi ovim dualnim obrazovanjem, znači, imaće mogućnost za 19 programa u 60 škola da sarađuju sa 127 kompanija, koji će u budućnosti moći da steknu određene veštine znanja, što ne znači da će morati da ostanu u tim kompanijama. Ukoliko žele, moći će da se školuju u visokoobrazovanim institucijama, da polažu veliku maturu i da upišu prestižne univerzitete. Do tada, kada budu trebali da završe četvrtu godinu srednjih škola, imaće prilike sa velikom maturom da upisuju i strane univerzitete.

Prema tome, širenje dezinformacija u javnosti i stvaranje jedne kampanje da je dualno obrazovanje nešto loše, da proizvodi jeftinu radnu snagu, nije istina, zato što time se ne bi bavila Švajcarska, ne bi se bavila Italija, ne bi se bavila Austrija, a ponajmanje Nemačka, koja, kao što vidite je napravila suficit u svom budžetu od 14 milijardi evra. To znači da je ona spremna kao velika država, velikih naroda u kojima je visok stepen multikulturizma da sprovodi ovakve programe upravo zbog toga da bi razvijala svoju privredu i to ne bi moglo ukoliko ne postoji sistem dualnog obrazovanja.

Ono što mi danas imamo kao predlog zakona je jedan model dualnog obrazovanja prihvatljiv za srpsko društvo, prihvatljiv za Srbiju, povezivanje prosvete, nauke sa privredom na odgovarajući način koji odgovara Republici Srbiji, tržištu rada i ovim fabrikama koje se otvaraju.

DŽabe da Srbija otvara fabrike, nova radna mesta ukoliko nema ljude koji će tu raditi. Naviknuti do 2012. godine da nemaju posao, mladi ljudi, da su izgubili preko 400.000 radnih mesta u fabrikama koje nisu radili, naviknuti sa sistemom vrednosti koji je vredeo do 2012. godine, u kome su rekli da jedini dobar posao je državni posao, ta psihologija sada mora da se promeni zarad toga da u budućnosti spremni dočekamo četvrtu industrijsku revoluciju.

Ona je već započela i mi jednostavno moramo da uhvatimo korak sa njom. Hvatanje u korake podrazumeva da na adekvatan način sistem obrazovanja Republike Srbije mora da se menja. I on se menja. Menja se na ovaj način da prihvatamo dobre prakse razvijenih država i na određeni način da možemo da našu decu zadržimo ovde, a ne da odlaze u zemlje EU i postaju jeftina radna snaga. Jer, ako o tome pričamo, ko je jeftina radna snaga, ako gledate sve zaposlene u državama članicama EU, pa sve su one jeftina radna snaga u odnosu na Nemačku, koja je najrazvijenija.

Reći ću vam da je iz Rumunije otišlo tri miliona stanovnika, toliko ih je napustilo tu državu, iz Bugarske dva miliona. Zemlje zapadnog Balkana takođe napuštaju visokoobrazovan kadar i odlaze za Nemačku. Zašto? Zato što je Nemačka država svoju privredu koncipirala tako da pravi jedan unutrašnji rast i razvoj, bez obzira ko radi kod njih, koje vrste naroda, nacionalnosti funkcionišu. Poštuju pre svega stručnost. Takvim svojim desetogodišnjim planom oni planiraju da jednostavno usisaju svoj privredni sistem, preko 30.000 inžinjera do 2030. godine, preko 30.000 lekara, preko 300.000 srednje stručne spreme. To je njihov dugogodišnji plan da bi održali svoju privredu na visokom nivou.

Šta mi time dobijamo? Dobijamo da nijedna država nije dovoljno dobra da pruži ljudima standard kakav mogu da dobiju u razvijenoj zemlji kao što je Nemačka. Ali, zbog toga je Srbija shvatila šta nam je činiti. Vlada Republike Srbije prvi put je prepoznala da sa stanovišta nauke i prosvete treba da poveže direktno privredu. Zbog toga, kao ljudi koji smo krajnje odgovorni, želimo i da naše inženjere i da naše lekare i ljude koji su od struke zadržimo ovde. Zato nije slučajno što je gospodin Vučić upravo u saradnji sa međunarodnim kompanijama otvorio mnoge fabrike ovde, preko 50, i te subvencije o kojima pričamo su zajednički posao, na zajedničkom zadatku, da ovde ostanu ljudi koji će moći da žive normalno od svog posla.

To je proces i ta plata za koju rade više nije osnovni motiv zbog čega će ljudi ostati u Srbiji. „Infostud poslovi“ su jedan portal, časopis koji objavljuje veliki broj oglasa za nova radna mesta, ali i kompanije koje se prijavljuju. Računa se da je od 2016. godine, izvinjavam se, od 2007. do 2017. godine 30% uvećan broj oglašavanja na tom portalu. Ono što je primećeno, od 2012. do 2017. godine potpuno je promenjena zainteresovanost mladih ljudi koji žele da dobiju posao. Nekada su se oni izjašnjavali 2012. godine, više od 40%, da žele da rade u državnom sektoru.

Danas, nakon te ankete, kojih je 30% više, preko 300.000 ljudi, koji su imali prilike da se anketiraju i prijave za određenu vrstu posla preko tog portala, kažu da bi pre radili u stranim i domaćim privatnim kompanijama. Takođe, 40%. Potpuno se promenio odnos i psihologija ljudi koji jednostavno završavaju fakultete i koji traže posao. Zbog toga je dualno obrazovanje, zakon o kome danas pričamo, neophodan da bi jednostavno uspostavili adekvatno tržište rada sa određenim kvalitetom kadrova.

I na kraju krajeva, ako ćemo kao roditelji da posmatramo, svaki roditelj želi da mu dete ostane ovde, da svoje potomke i svoju porodicu jednostavno gledaju svaki dan ovde, a ne preko interneta ili preko „Skajpa“ ili u inostranstvu.

Prema tome, mnoge se stvari menjaju u svetu, Srbija hvata korak sa tim svim promenama i zbog toga ovaj zakon treba prihvatiti. Oni koji ga napadaju treba da daju konstruktivne predloge, a ne da se bave širenjem dezinformacija i straha među mladim ljudima. Hvala.

Po amandmanu, predsedavajući.

Gospodine ministre, da li mi danas imamo informaciju koliko siromašne dece završava srednju školu, a koliko bogate? Da li mi delimo decu na siromašne i bogate ili na one koji uče školu i oni koji ne uče školu? Šta je do sada, gde su ta siromašna deca do sada i da li uopšte treba da razgovaramo o siromašnima i o bogatima, da pravimo neke elitne klase u društvu koje ne postoje? Zato što je ovo Srbija koja je prošla mnogo toga od 90-ih godina i ne postoji podela i mi nećemo da delimo ljude, a tek nećemo da delimo decu.

S druge strane, treba reći, ono što mnogi ne znaju, da je još u vremenu Dragana Đilasa od 2011. godine započela akcija – moja praksa u Beogradu, gde je 1800 studenata tehničkih fakulteta radilo na praksama u javnim preduzećima Grada Beograda, i do dana današnjeg, i mnogi su sada zaposleni, rukovodioci. Oni koji nisu završili fakultete ostali su da rade sa srednjim školama. Kako se taj program zvao? Ja sada vas pitam – kako se taj program zvao, gospodine ministre?

Znači, postoje neki programi koji su slični kao dualno obrazovanje, pa nismo delili ljude, odnosno decu na siromašne i bogate i to poturanje i pravljenje neke kvazi elite, to znači da elita treba da bude bogata? Ta elita je bogata bila do 2012. godine. Sad jednostavno mi nemamo tu elitu koja je tako ekstremno bogata kao što je bio gospodin Đilas.

Prema tome, molim vas, gospodine predsedavajući, pokušajte da utičete malo na one koji žele da javnosti poture priču o tome kako je dualno obrazovanje nešto loše i kako to proizvodi siromašne ljude, da to ne postoji u jednoj Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Za deset godina, 34 edukacija je prošlo. Služba za upravljanje kadrovima je vršila ovu edukaciju. Do 2012. godine – 20.000 edukacija je izvršeno u pet kancelarija, koje se nalaze u Palati Srbije. Otprilike, godišnje 3.300 edukacija prođe svaki državni službenik u ukupnom broju, kada govorimo o ukupnoj sumi. Kada govorimo o stručnom usavršavanju, ne govorimo o obrazovanju, ne govorim o tome da li je neko završio određenu struku, određenu srednju školu, fakultet za određeno radno mesto, već govorimo usavršavanje na osnovu iskustva kolega koji su već jako puno prošli kada govorimo o karijernom kretanju unutar državne uprave. Jedino tako možete da dobijete efikasnu državnu upravu sa kojom treba sutra da nosite sve promene u društvu, koje neće biti samo stvar Srbije i zemalja u regionu, već i EU, istoka i zapada, prema tome, ovo je jedan način na koji radi i Francuska i Nemačka i druge razvijene države i ne vidim uopšte problem zašto je toliki otpor ka tome, kada jedna Francuska ima Nacionalnu školu za javnu upravu, kada jedna Nemačka ima Saveznu akademiju za javnu upravu. Prema tome, ako se mi ugledamo na najbolje, onda zaista treba najbolje koncepte i rešenja ovde da predlažemo, da usvojimo. Samim tim mi ćemo olakšati službi za upravljanje kadrovima da, jednostavno, ovaj deo edukacije ne bude isključivo primarni posao SUK-a, već da, jednostavno, oni onaj deo koji se odnosi na upravljanje kadrovima obavljaju na svoj adekvatan način, a da sam deo usavršavanja, znači, ovaj deo kada pričamo o edukaciji, se obavlja u posebnoj instituciji koja se naziva Akademija. Stoga mislim da amandman koji ukida uopšte koncept akademije nije dobar i ne treba ga prihvatiti. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, danas imamo prilike da razgovaramo kao i ovih dana o zakonima koji očito imaju za cilj da Srbiju stave u jedno društvo u kome se nalaze najrazvijenije države, ne samo Evropske unije već i sveta.

Ono što nam se spočitava kod predloga ovakvih zakona kako ne postoje nacionalne akademije koje edukuju državne službenike, jednostavno ne stoji, zato što zemlje poput Francuske imaju Nacionalnu školu za javnu upravu, koja je osnovana 1945. godine i koju su prošli svi francuski predsednici od njenog osnivanja. Zatim, Nemačka ima Saveznu akademiju za javnu upravu. Čak i najnaprednija država, Južna Koreja, ima svoj Nacionalni institut za razvoj ljudskih resursa. Prema tome, Srbija se ugleda na najbolje i zbog toga kao zakonski predlog danas imamo osnivanje Nacionalne akademije za javnu upravu koja treba u stvari da da najbolje kadrove koji će u budućnosti voditi državu čiji je strateški cilj evropske integracije, ulazak u EU, a velike promene uopšte u geopolitičkom okruženju, ne samo u EU, već i na istoku i na zapadu budućnosti čekaju sve nas.

Prema tome, ova Vlada pokazuje jedan najviši stepen odgovornosti što želi da pripremi sve svoje kadrove i sve svoje ljudske resurse da budu spremni za sve promene koje dolaze, a sa druge strane da predstavljaju jednu prednost u smislu svojim kompetentnosti kadrova, da bude prepoznata kod najrazvijenijih država, da ima takve institucije u kojima ima svoje najbolje kadrove. Zbog toga danas treba reći da od 2007. do 2017. godine ovu edukacija je radila služba za upravljanje kadrovima ili tzv. SUK.

Do danas je 34.000 edukacija prošlo svi državni službenici. Ako uzmemo podatak da je za prošlu 2016. godinu tu edukaciju prošlo 3.350 državnih službenika, onda dolazimo do toga da je oko 3.000 službenika godišnje imalo tu edukaciju.Prema tome, u proteklih četiri godine oko 14.000 polaznika je imalo te edukacije, a do 2012. godine, oni koji nam spočitavaju ovde, kako ćemo sad da edukujemo neke nove političke kadrove, su upravo edukovali 20.000 polaznika. To su sve jeftine političke manipulacije u javnosti, da sad mi nešto uvodimo novo. Ne, mi samo nadgrađujem sistem na jedan mnogo moderniji, kvalitetniji način čime želimo zaista da uđemo u red sa najrazvijenijim državama.

Ono što treba reći da Republika Srbija ima problema što se tiče kadrova u lokalnim samoupravama i to ne treba uopšte da krijemo i toga smo svi ovde svesni. Pa, ako uzmete samo primer da smo pre tri godine uveli zakon, recimo, da smo obavezali da svaka lokalna samouprava treba da ima svog menadžera za energetsku efikasnost i koji treba da prođe edukaciju, verujte mi da lokalne samouprave nisu završile kompletno taj svoj zadatak, jer mnogo je teško naći u svakoj opštini inženjere koji je prošao određenu edukaciju, stekao licence da može da se bavi tim poslom, a zamislite tek kad pričamo o načelnicima uprava, šefovima određenih sektora i ljudima kojima treba da vode politički deo lokalnih samouprava koji su potpuno različitih profesija. I, onda dolazimo u situaciju da mnogi političari koji su izabrani od strane građana, zbog toga što građani imaju poverenje da će sprovoditi određenu politiku, imaju problem da tehnički sprovedu vršenje određenih aktivnosti koji su dužni kada su u pitanju lokalne samouprave.Zbog toga će ova Nacionalna akademija imati veliki značaj u budućnosti i ono od čega, mislim da sada, ovim ćemo preseći, to je zapošljavanje u lokalnoj samoupravi zarad rešavanja socijalnih pitanja određenih lokalnih samouprava, kao što je to bio slučaj 2012. godine, da ste recimo, u jednom Leskovcu imali po 700 ljudi zaposlenih u državnoj lokalnoj samoupravi.

Ono što treba reći da je ova Vlada uradila zaista racionalizaciju uopšte kada su u pitanju u državni službenici da je sa prirodnim odlivom i sa određenom reorganizacijom državne uprave do sada 40.000 ljudi napustilo državnu upravu, čime smo racionalizovali broj, ali i sami tim podstakli one koji su ostali u državnoj službi da na najefikasniji način obavljaju svoj posao.

Ono što je sigurno ovim zakonom rešeno, to je da planiranje kadrova bude podignut na najviši nivo, ocenjivanje kadrova, da se sprovode konkursi na najtransparentniji mogući način i to je ono što u stvari podiže nivo kvaliteta uopšte lokalne samouprave. To će biti u stvari centar stručnog usavršavanja, neobrazovanja, znači, fakulteti, završene škole ne daju vam mogućnost da radite efikasno svoj posao u državnoj upravi, već upravo ovo stručno usavršavanje od strane kolega koji su karijerno prošli mnoge pozicije u državnoj upravi i imaju to radno iskustvo koje može jednostavno da prenesu vama kao nekom mladom savetniku ili referentu koji se bavi određenim poslom.

Kada govorimo o tome zakone koji se odnose na elektronsko poslovanje u i opšte na informatičku bezbednost želim samo da kažem da današnjim Predlogom zakona, koji imamo ovde, a koje uvode elektronski potpis, elektronski pečat, elektronsku dostavnicu, praktično mi uspostavljamo primenu mehanizama koji dovode ono o čemu je premijerka Brnabić govorila, uvodi digitalizaciju u Srbiji.

To je ono sa čime moramo da se suočimo, hteli to ili ne. Da, jednostavno, ukoliko ne budemo ovladali ovakvim mehanizmima i radili ovakav posao, ne možemo da idemo napred. Sada, kako to objasniti svetu koji jednostavno ima veliki otklon prema korišćenju IT tehnologija. Na prost način možete da vidite, kada smo uveli primenu digitalne televizije, kada se ugasio taj analogni kanal, oni ljudi koji nisu želeli na određeni način da se bave novim tehnologijama, telekomunikacijama i IT su bili na određeni način primorani da ako žele da napreduju dalje, da počnu da se interesuju za tu temu i da se bave time. To govorim pogotovo za ljude koji žive u malim sredinama ili u ruralnim područjima i na neki način mislim da naš narod voli da uči i da stiče nova znanja o novim tehnologijama.

Mi imamo negde u svojoj kulturološkoj biti da želimo da uvek budemo prvi po znanju i umenju i na kraju krajeva, po svojim rezultatima mladih koje postižu u svetu, pokazujemo da smo jednostavno takav narod koji želimo da učimo. Nije nas sramota da to radimo i mislim da upravo ovo što sada uvodimo kao nove sisteme tehnologije kojima ćemo upravljati daje nam jedan novi impuls da se zaista nosimo dobro sa novim dobom, sa tom četvrtom industrijskom revolucijom.

Ono što je najbolji efekat i najbolji primer korišćenja uopšte elektronskog poslovanja i te usluge od poverenja su pre svega, određene institucije koje funkcionišu, recimo u okviru Ministarstva finansija postoji Centar za obavezno socijalno osiguranje. To je jedna institucija koja svo svoje funkcionisanje vrši preko portala, odnosno ne postoji ni jedno pravno ili fizičko lice koje je počelo da radi i koje nema zdravstvenu legitimaciju, da nije osigurano, a da nije prijavljeno preko ovog portala.

Ono zbog čega dajem kao dobar primer, zbog toga što trenutni elektronski pristup ovlašćeni ima preko 170 hiljada obveznika, a samo u 2017. godini, putem portala je podneto oko dva miliona prijava za obavezno socijalno osiguranje.Hoću da kažem da je Srbija već ušla razvijenih država i mislim da usvajanjem ovih četiri predloga zakona zaista pokazujemo da Srbija ide sigurno, ne samo evropskim putem, nego ide jednim putem progresa. Zbog toga ću u danu za glasanje podržati ova četiri predloga. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, i juče i danas imamo jednu kvalitetnu raspravu kada je u pitanju uopšte Predlog zakona o visokom obrazovanju zato što mi iz ovih načelnih rasprava nismo čuli suštinsko neslaganje bilo koga od kolega, već imamo pre svega određene kritike na hitan postupak donošenja ovog zakona koji je postao kao jedna mantra koja nam govori o tome da smo mi u suštini vrlo efikasni zbog toga što imamo veliki broj zakona koje donosimo permanentno iz sednice u sednicu na osnovu dinamike koja nam jednostavno nalaže i vreme u kojem se nalazimo, ali i Vlada koja sa svojim ministarstvima jako efikasno radi.

Prema tome, za nekoga je to možda velika kritika, a za nas to predstavlja jednu veliku čast da mi imamo sednice Skupštine na kojima možemo na potpuno otvoren način da razgovaramo o jako važnim temama, a jedna od najvažnijih tema je obrazovanje. Ono što treba da shvatimo svi kao društvo, to je da se pomirimo sa realnošću koja danas mnogo drugačije izgleda nego što je izgledala i pre pet i pre 10 i pre 15 godina. Svedoci ste u svetu velikih ne samo ekonomskih promena, već geopolitičkih promena, političkih zemljotresa velikih sila u smislu vođenja i načina vođenja politike, državne politike i ekonomske politike. Da ne pričamo o velikoj ekspanziji IT tehnologija sa kojima neminovno tehničke nauke brzo rastu, privreda mora da se prilagođava toj ekspanziji odnosno toj četvrtoj industrijskoj revoluciji, a društvene nauke, po prirodi stvari, uvek negde kaskaju za tehničkim. Stoga je jako teško danas uopšte govoriti o reformi obrazovanja, promenama koje kao društvo moramo da pratimo.

Reći ću vam još nešto – i razvijene države EU danas govore o promeni sistema obrazovanja. Jedna Nemačka, za koju kažemo da je zemlja koja ima najbolji sistem obrazovanja, danas u javnosti govori o promeni načina funkcionisanja obrazovanja. Znači, 80% građana Srbije u anketama govori o tome da bi svoju decu volelo da pošalje na školovanje baš u Nemačku jer smatraju da je to jedna od država koja ima najbolje organizovan sistem obrazovanja. Zašto? Zato što negde svi prepoznajemo kao roditelji, da oni sa svojim diplomama imaju zagarantovana radna mesta. To je upravo zbog toga što spoj obrazovanja i privrede mora da postoji, da mi moramo da proizvodimo kadrove, da učimo učenike i studente da će njihova zanimanja biti u funkciji budućnosti privrede i razvoja same privrede. To znači da moramo da se pomirimo sa tim da ćemo imati kontinuirano učenje do kraja života. To je ono što jednostavno nastavnici i profesori moraju da se pomire sa tim da svaka promena u sistemu obrazovanja treba da postoji. Ukoliko nje nema, jednostavno, mi nećemo dobiti kadrove koji će moći da odgovaraju našem funkcionisanju društva.

Stoga smatram da uopšte ove predloge zakona koje ste dali ne vidim kao nešto loše što će oni možda doživeti određene modifikacije i danas, ali možda i za godinu i dve dana. Mislim da je to jedna dobra osnova da će Srbija imati rezultate kada je u pitanju uopšte proizvodni sektor i ekonomski rezultati. Nama proizvodnja, ukoliko obezbedimo rast od 3% do 5% svake godine, ukoliko smanjimo budžetski deficit i javni dug na mastrihtski ispod 60%, postajemo konkurentna privreda, država koja će moći da stane rame uz rame sa članicama EU posle 2020. godine. Zato je strateški dokument uopšte razvoja obrazovanja do 2020. godine, koji je usvojen 2012. godine, suštinski naša osnova koja predstavlja put kojim treba da idemo do 2020. godine, što se tiče obrazovanja, ali i put kojim naše društvo treba da ide i posle 2020. godine.

Ono što ste dali, ministre, kao koncept uopšte realizacije ove strategije, kao zakonske predloge koje danas imamo na dnevnom redu, pokazuje da su nastavnici, roditelji, učenici, ali i država, ministarstva, lokalne samouprave, svi na istom zadatku. Taj zadatak je da pomognemo svima nama da u ovom sistemu dajemo najbolje efekte, da povećamo taj sistem kvaliteta, povećamo efikasnost. A kako ćemo to? To je uspostavljanjem određenih mehanizama. Vaš mehanizam uspostavljanja koncepta preduzetničkog duha i u sistemu obrazovanja suštinski daje mogućnosti pre svega da svi oni koji misle da posle dobijanja određenih diploma ovde treba da idu u inostranstvo jednostavno promene potpuno svoj stav.

Reći ću vam da smo imali prošle nedelje zajedničke sastanke sa evropskim parlamentarcima po pitanju sprovođenja SSP-a i da smo imali prilike da čujemo i od naših zemalja koje su nekada bile članice SFRJ, kao što je Slovenija, da i tamo dolazi do određenih inicijativa studenata koji završe određene prestižne fakultete da ne rade u Sloveniji, gde je standard potpuno na određeni način mnogo, mnogo viši nego u Srbiji, gde je prosek plate 1.200 evra, da oni takođe traže da odlaze u razvijene zemlje da nađu tamo određene poslove. Ali, to je jednostavno jedan trend uopšte, ne samo u Evropi, nego i u svetu, da dolazi do migracije i karijernog kretanja tzv.

Ono što je nama zadatak ovde u Srbiji je da svi smognemo snage da sve ove promene koje ste vi dali kao zakonske predloge uvedemo i negde zajednički sprovedemo. To je mnogo teško, pogotovo što mi imamo situaciju da se nastavni kadar uvek negde oseća zapostavljenim kada gledate vi onaj krajnji deo koji se odnosi na lične dohotke, da se jako teško živi. Ali, promene su od poslednjih pet godina neminovne i vide se u društvu i oseća se da se mnogo bolje živi nego što se živelo onda kada je pre 2012. godine bilo 200.000 manje radnih mesta, kada je bilo još 200.000 ljudi koji su otišli u penzije, kada je dolazilo do toga da ne postoji nijedna fabrika koja želi, nijedan investitor koji želi da dođe u Srbiju.

Znači, mnogo se toga se promenilo. S toga su ove promene koje vi dajete kao predloge zakona koji govori o promeni procesa samog funkcionisanja nastavnog sistema daju nam za pravo da kažemo da će sigurno doći do unapređenja kvaliteta i efikasnosti. I, to kada vam neko spočitava da se sada ceo sistem odluka prenosi na ministra jednostavno nije tačno. Ja ću vam reći, i posle 2000. godine ministar je potpisivao saglasnost za imenovanje direktora, samo što nije imao prilike uopšte da donese svoj sud na osnovu takve odluke. Zna se kako ide procedura izbora direktora. Zna se da jednostavno postoji konkurs, da školski odbori koji su delegirani po sistemu 3.3.3. lokalna samouprava, nastavničko veće i deo koji se odnosi na školske odbore, znači, donose odluku o izboru direktora da na osnovu tih izbora direktora vi kao ministar dajete određenu, zadnji potpis na taj dokument. Prema tome, ta procedura se nije promenila. Nema veze ni sa SNS, ni sa bilo kojim strankama, i to mora stalno da se govori.

Da vam kažem, i u vreme 2000. i 2010. godine svi direktori su se hvalili time da su članovi DS. Možda oni danas nisu članovi SNS, nego jednostavno traže političku podršku za to bi sprovodili svoje programe. Ono što vi sada uvodite, upravo ta licenca, da sa svojim integritetom i sa svojim znanjem kao direktori mogu da budu izabrani, znači, dajete im šansu, jednaku šansu svima da konkurišu, ali da na osnovu svog znanja mogu da konkurišu za takva radna mesta. I, mislim da ovim načinom vi pokušavate da izbacite kompletnu politiku kao jedan od segmenata koji je do sada bio negde jedan od kriterijuma zbog čega neko treba da bude izabran ili ne. I, mislim da u tome treba sve više da u javnosti govorite, jer pre svega što ste došli iz privatnog sektora, što znate kako se to radi, da jednostavno struku stavite na prvo mesto, a da politiku izbacite iz našeg obrazovnog sistema i zbog toga mislim da je jako značajno da danas pričamo o ovom konceptu.

Što se tiče visokog obrazovanja, mogu samo da vam kažem da će biti jako teško menjati sistem visokog obrazovanja zato što negde su profesori uvek navikli da se kreću u onim krugovima već viđenog sistema funkcionisanja i mnogo teško je uvek tu svežu krv dovesti u smislu mladih profesora da postanu sastavni deo takvog kruga profesora gde će njihovo neko možda mladalačko mišljenje i stav pokazati i biti prihvaćen. Ali, mislim da je ta ideja da se smanji mandat rektora na tri godine ili dekana jako dobra zbog toga što će među njima samima doći do preispitivanja odluka o vođenju samih naučnih ustanova, pa na kraju krajeva i pospešiti naučno istraživački rad.

Ono na čemu je ova Vlada pokazala, a to je dala fokus i akcenat na inovacijama, s toga je, formirala zasebno ministarstvo i pokazala da je to rezultat u stvari rada visoko obrazovnih ustanova. I, da mi studente i same učenike moramo da motivišemo više da primene nove metode učenja, jer zainteresovati danas učenika ili studenta, pored ovakvog razvoja IT tehnologija, da uzme da čita, što ja kažem knjige, to je najveći problem, jer prvo nema se toliko vremena, živimo u jednom brzom sistemu funkcionisanja uopšte. Nemamo vremena da mi sad funkcionalno, posle pročitanog sat vremena određenog štiva, napravimo sebi koncept i zaključka izvedemo šta smo pročitali, zato što jednostavno takav nam je tempo života, i sad motivisati učenike studente da oni zajedno sa profesorima zaista steknu to funkcionalno znanje, to će biti najteži zadatak, a pritom ako imamo na fakultetima većinu profesora koji su navikli na stare metode rada, i to svaki od njih priznaje, i sad naći taj balans između novoga i staroga, a ići napred velikim koracima biće u stvari jako teško.

Mi svi treba, pre svega sebe da menjamo u tom delu kao profesori i u radu sa studentima, jer oni traže nove metode rada, oni traže od nas da im damo funkcionalno znanje i to je ono što ste vi pokušali, tako ja vidim ovim novim zakonom da date taj pečat svega toga. Zbog toga vam čestitam na tome i mislim da ga treba podržati i svaka sledeća promena koja bude bila treba da bude u podizanju lestvice za ove standarde koje danas postavlja.

Zbog toga u danu za glasanje treba podržati ovo i mislim da u raspravi na amandmane treba odgovarati samo ono što je suština promena, ne ono što žele neki da prihvate kao politizaciju ove teme, da prikažu da ova skupštinska većina nema viziju o tome kako treba da izgleda budućnost visokog obrazovanja ili uopšte razvoja obrazovanja u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući. Ako je ono što je povredilo nekoga, reči – bolji život u zadnjih pet godina, onda prihvatam na sebe kritiku, ali zbog građana Srbije da kažemo istinu, da je plata od 500 evra nastavnika i profesora u osnovnim i srednjim školama bila u vreme kada je kurs evra bio 84 dinara, kada je došao na 120, 121, 122 i 123, ona je pala na 330 evra.

Prema tome, ako imate finansije kojima nemate za dve nedelje da podelite ni plate profesorima, nastavnicima, penzije penzionerima, onda je jasno o kakvoj ekonomiji pričamo do 2012. godine, tako da u svakom slučaju kada je pad aktivnosti praktično bio 3,6% a sada kada je rast negde na 2,7% u prošloj godini je velika razlika i sigurno je da se bolje živi, ali ne znam čije su tetke sada fokus rasprave u Zakonu o obrazovanju.

Što se tiče toga da smo zabrinuti za studente koji odlaze, jesmo. Zbog toga nešto i radimo, otvaramo inovacione centre gde se zapošljava 2.000 mladih inženjera u saradnji sa nemačkim kompanijama koje će imati platu u IT sektoru preko 2.000 evra, za razliku od onih koji su bili do 2012. godine, mi nešto radimo, borimo se za tu decu da ona ostanu ovde. Hvala.

Zahvaljujem.

Čisto da ne bi živeli u zabludi prethodnog uvaženog kolege koji tvrdi da je Fiskalni savet jedno čedo koje nam je ostavljeno od strane Mlađana Dinkića, rekla bih samo da je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu donesen 2010. godine. Znači, ne bi moglo da nije bilo te tadašnje skupštinske većine, koja je u stvari vodila i finansije, i premijer koji je bio pre toga ministar finansija, i kada je ustanovljeno institucija kao što je Fiskalni savet. Znači, njihov rad je počeo 2011. godine.

Možete da vidite na njihovom sajtu upravo ono o čemu govorim, suprotno onome što je bilo vaše stanovište, a to je da je jedna od prvih analiza 17. maja bila analiza na fiskalne efekte u odnosu na novi model decentralizacije koju je tadašnji URS dao kao predlog. Zatim je radio analizu fiskalnih efekata u odnosu na izveštaje koji su rađeni do tada u smislu uopšte finansija i budžetskog odnosa, ne samo pojedinih ministarstava, već i novih politika koje su se donosile, a to su, pre svega, one koje su se odnosile na povećanje plata i penzija, one koje su se odnosile na definisanje smanjenja poreza na dobit, čime se smanjuje budžetski prihod i tada je praktično počelo gušenje institucije koja nije ni započela svoj rad.

Zašto? U svim svojim nacrtima izveštaja, koji su naravno na najtransparentniji način prikazani javnosti sa konferencijama za štampu, sa sajtom koji su još od tada imali prilike i saopštenjima koja su dali, vidi se da budžetskih deficita i tada urađena analiza i ocena 30. septembra 2011. godine je rekla da ukoliko se ne smanji budžetski deficit, a on iznosi 35 milijardi dinara, i ne izvrši takvo prilagođavanje i ne usvoje tadašnje izmene i dopune Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, da će se izvršiti racionalizacija troškova i prilagođavanje još 40 milijardi dinara, da pod tim uslovima, ukoliko ne bude došlo do toga, doći će do probijanja javnog duga iznad 45%, do povećanja budžetskog deficita 4,5% BDP-a i doći će do nekontrolisanog upravljanja budžetom, odnosno da fiskalna politika neće moći više da se kontroliše na održivi način, što se, naravno, pokazalo kasnije 2012. godine, još za vreme prethodne vlasti, znači još uvek nisu bili raspisani predsednički izbori, kod ocene budžeta za 2012. godinu kao pad privredne aktivnosti sa 3% na 1,5%.

Znači, nije bilo MMF-a, MMF je došao, ali su otišli glavom bez obzira, jer su videli da jednostavno nemaju s kim da razgovaraju. Nemaju da razgovaraju sa nekim ko želi da sprovede bilo kakve ekonomske reforme i fiskalnu konsolidaciju, da imaju posla s jednom neodgovornom vlašću koja jednostavno nije mogla uopšte da zauzda javne finansije. S jedne strane na lokalnim budžetima su se trošili novci kako su hteli. S druge strane, Republika nije imala uvid uopšte u takvo trošenje. I vi sada imate da ovde sede neki ljudi koji su tri budžeta svojih lokalnih samouprava se unapred zadužili i ostavili njihovim budućim kolegama da se nose sa tim problemima. I sad nam drže pridike o tome kako je sadašnje stanje mnogo gore nego kao u vreme dok su oni vodili te lokalne samouprave.

Znači, Fiskalni savet je jedna institucija koju, naravno, kao i sve države članice, ne samo EU, nego i zemlje u regionu, treba da imaju upravo zbog toga da bi imali određene korektivne faktore u društvu i koje bi trebale da budu neko podizanje lestvice u vođenju javnih finansija na jedan održiv način, sa novim standardima prema kojima Srbija teži da ide. Ono zbog čega treba poštovati negovanje institucija, to je da ne smete da ih gušite.

S druge strane, na stranu to da se mi slažemo sa svakom njihovom ocenom. Da li mi možemo ili da li smo u mogućnosti kao država da ispoštujemo sve te preporuke, to je na drugu stranu, ali takva institucija treba da postoji, treba da rade ocene mišljenja. Na kraju krajeva, ustavno pravo i zakonsko pravo imaju da rade svoj posao, a naše je da o tome ovde u saradnji sa njima raspravljamo.

Zbog toga mislim da se neopravdano vezuje za pojedine političke faktore i pojedine međunarodne finansijske organizacije njihovo delovanje i njihov rad. Oni teže da se ne bave politikom, i to se u proteklom periodu pokazalo, od 2011. godine do danas, isključivo se bave brojkama, prognozama. Zbog toga mislim da su i danas predloženi od svih relevantnih subjekata da nastave taj svoj rad. Naravno da svaka politička stranka želi da ima dobar dijalog sa određenim institucijama sa kojima čak i ne deli ista mišljenja i mislim da je u tome upravo veličina SNS koja predlaže ove kandidate i onih predlagača koji su poslali Odboru za finansije da i dalje u ovom sastavu imamo ovakav Fiskalni savet. Hvala.