Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, danas imamo jedan set zakona koji obuhvata praktično nastavak reformskih zakona iz oblasti finansija i jedan deo koji se odnosi na ekonomske reforme i zakone koji su dugo najavljivani, a to je upravo ono što je obaveza ugovora sa MMF da napravimo jednu novu državnu upravu koja treba da bude efikasnija, koja treba praktično da pokaže da može da se nosi sa novim tendencijama, odnosno ono što je gospodin Vujović rekao, sa povlačenjem investicija treće generacije.
Kao država nismo spremni za sve ove promene koje inače postoje u EU i u svetu i jednostavno zbog velikog napretka i kada govorim o tehničko-tehnološkom smislu i u investicijama koje prate ta tehničko-tehnološka i razvoj u svetu, Srbija kao zemlja koja želi da bude članica EU onda mora na određeni način sa svojim zaposlenima u državnoj upravi da se adekvatno nosi sa svim tim.
Prvi zakon o kome smo dosta toga govorili i slušali, a koji je izazvao, da kažem, jednu polemiku i pokušaj da se na određeni drugačiji način zakon prikaže je Zakon o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije. To je zakon koji govori o tome da daje mogućnost svim onim ljudima koji su zakupci u formalno-pravnom odnosu sa Direkcijom za imovinu Republike Srbije, da na osnovu zahteva za otkup otkupi, odnosno kupi po tržišnoj vrednosti svoju nekretninu. Da li je u pitanju stan ili je u pitanju poslovni prostor, potpuno je svejedno, ali treba reći da takvi ugovori postoje već dugo godina unazad. Znači, takvi ugovori su stari više desetina godina.
Ono što je dobro je što ne potpadaju konzularna predstavništva u sve to i ono što treba reći, a mislim da nije toliko poentirano, je to da je to državna imovina, da ljudi koji su stekli takve ugovore su obično radili u državnim institucijama. Njihovi šefovi i njihovi direktori i njihovi upravni odbori su na takve vidove ugovora jednostavno davali saglasnost, donosili kao jedan akt ili javnih preduzeća ili lokalnih ili državnih institucija i onda kao takav jednostavno su na taj način rešavali stambena pitanja državnih službenika. Takav je i zakon u tom domenu i postojao.
Sada, nakon toliko godina, možete da vidite da je bilo tu mnogih zloupotreba, tipa da većina tih ljudi koji nisu živeli u tim stanovima su mogli da daju na crno u zakup takvu vrstu nekretnina, što naravno, kada imate sada mogućnost otkupa na određeni način vi ustrojavate praktično ugovorni odnos između tih fizičkih lica i države.
Sa druge strane, ako ćemo da pričamo o izveštaju DRI, koji je inače u ovu Skupštinu došao 15. jula 2015. godine, o tome kako raspolaže država svojom imovinom u raspolaganju nepokretnosti u svojini RS videćete da je dala preporuke Vladi po neke četiri tačke i Republičkoj direkciji za imovinu kako da se ponaša upravo sa ovom imovinom. Na kraju, imaće ovakav vid zakona svoje ekonomske efekte. Sav novac koji će biti od prodaje nepokretnosti sliće se u budžet RS i samim tim, to će izvršiti procenu Republička uprava javnih prihoda zavisno od lokalnih samouprava u kojima se nalaze određene nekretnine, država će imati koristi.
Ono što je važno reći je da Predlog zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica predstavlja jedno uređenje koje smo do sada u platnom prometu imali, ali postoje određeni delovi samog procesa upravljanja platnim prometom koji nije bio obuhvaćen i ovim predlozima je tačno definisan.
Kada dolazimo do Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, onda se tu ne bih složila sa nekim prethodnim govornicima koji su govorili da je ovakav zakon donesen na prečac, da se do sada nije nešto pokazao u praksi. Samo ću vas podsetiti da zakon koji je donesen prvi u ovoj skupštinskoj većini posle izbora 2012. godine je upravo bio Zakon o javnim nabavkama, da su posle toga usledili mnogi zakoni koji su se vezivali praktično za modernizaciju ovog postupka. To je pre svega Zakon o uzbunjivačima, zatim Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije koja je od 2013. godine do 2018. godine usvojena prošle godine i na kraju dolazimo do onog najvažnijeg trećeg nacrta – Akcionog plana za pregovore za Poglavlje 23 koji je jako vezan za Direktivu 24 EU koja je usvojena prošle godine.
Znači, mi smo u obavezi da menjamo ovaj zakon. Zašto? Upravo zbog toga što otvaramo pregovore. Mi se nadamo da će to Poglavlje 3 biti otvoreno. Prema tome, moramo da usaglasimo te direktive sa našim postupkom koji se odnosi na zakonodavstvo u oblasti javnih nabavki i tu će mnogo toga jednostavno se pokazati da je dobro što je ovakav zakon donet 2012. godine, da sve ono što su bili loši pokazatelji ovog zakona pada.
Pre svega, imali ste 17% učešće malih nabavki u ukupnim javnim nabavkama 2013. godine, a 2014. godine su se sveli na 8%. Čuli smo ovde da je sam postupak i proces ugovaranja pao sa 28% na 5% koji je praktično evropski standard.
Ono što je bitno reći to je da ćete sada imati jedan portal koji neće biti samo portal za objavljivanje javnih nabavki, nego će se ponude davati preko tog portala, nego će plan javnih nabavki biti objavljen na tom portalu.
Znači, svima će biti dostupno šta koja institucija planira da nabavlja. Dakle, vi jednostavno dobavljače spremate za ovakve postupke. Znači, ta transparentnost treba da se pokaže u punom svom kapacitetu.
Ono što je bitno, je to da do sada nije korišćen u Srbiji taj instrument okvirnog sporazuma, koji je karakterističan za otvorene postupke i restriktivne postupke. Znači, on je vezan za velike javne nabavke. Sada će se praktično sa ovim instrumentima i ovim zakonskim rešenjima potpuno otvoriti.
Na kraju, treba reći da što se tiče Zakona o javnim nabavkama, on će sigurno dati svoje dobre pokazatelje i posledice ovog usvajanja, a to je pogotovo kada pričamo o primeni ove direktive, obrazovanje, zdravstvo, kultura, koja jednostavno neće dozvoliti da više po šest meseci, samo zbog toga što je određeni dobavljači koji nisu zadovoljni određenim postupkom javne nabavki, nisu zadovoljni što su čak bili skuplji, a nisu pobedili na tenderu, jednostavno ulaganjem žalbi odlažu sam završetak postupka javne nabavke.
Ono što je važno još da se kaže, jeste da ovaj set zakona koji se odnosi na izmene i dopune Zakona o javnom dugu treba pozdraviti, zato što se limitira princip koji je do sada važio kada govorimo o garancijama javnih preduzeća. Pre svega zbog toga što smanjujete tu rashodnu stranu i ukida se taj termin kontragarancija, koji je praktično, ja mislim, relikt prošlosti iz onog zakona dok je postojala još zajednička država Srbija i Crna Gora, pa je Srbija davala kontragarancije za određene mere garancije kada su u pitanju javna preduzeća, pa čak i neke državne institucije koje su bile pola preduzeće, a pola državne kompanije.
Ono što još treba nagovestiti, jeste da sa ovim predlogom zakona, kojim se govori o rokovima izmirenja novčanih tokova, za 60 dana vi uvodite jednu stabilnost i sigurnost svih onih koji žele sa državom. Mi smo do 2012. godine potpuno imali jednu ankcioznu sliku o strane dobavljača. Prvo, niko nije hteo zbog lošeg Zakona o javnim nabavkama više da se javlja na konkurse o javnim nabavkama. Drugo, jednostavno nisu imali poverenja u državu da će ikada biti isplaćeni do kraja njihovi ugovori. Zbog toga ste vi otprilike, kada su u pitanju javne nabavke, imali jednog, dva, eventualno tri dobavljača koji se javljaju, a najčešće jednog. Zbog toga su mnogi postupci javnih nabavki bili unapred obarani. Stoga je ova sigurnost od isplate od 60 dana, do sada smo imali 45 dana kao obavezu, a otprilike bilo je nekih zahteva da to bude 90, neka mera da je dva meseca rok u kojem država treba da izmiri svoje obaveze, a na osnovu kasnije izveštaja koji postoje u odnosu na komisije koje će utvrditi da li je zaista posao završen potpuno optimalan.
Na kraju treba reći, što se tiče ugovora o finansijskom produžavanju uopšte projekata koji se odnose na Klinički centar, fazu A i B za 2019. godinu, da je to potpuno u skladu sa tim da projekte zaista ne treba završavati ad hok, nego treba raditi onoliko koliko treba da bude povlačenje u smislu radova. Znači, ne treba avansno plaćati ono što nije završeno, nego jednostavno treba zaista to terminiranje projektnog finansiranja da bude u roku kako je definisan projektom. Ovo odlaganje tog roka do 2012. godine ja vidim samo kao nešto što pokazuje jednu odgovornost i stabilnost ka izvršenju ovakvih važnih projekata kao što je rekonstrukcija Kliničkog centra.
Na kraju dolazimo do ova dva zakona koja su vezana za Ministarstvo za državnu i lokalnu samoupravu. Kada govorimo o načinu određivanja za broj zaposlenih u javnom sektoru, onda treba reći da se praktično sada definišu jasni kriterijumi koji će se odnositi na posao u javnom sektoru. Svi su ranije trčali da se zaposle u javnom sektoru, ali sada kada vi dođete u situaciju da treba da imate određenu stručnu spremu, sa određenim zanimanjima za određeno radno mesto, sa određenom praksom ili radnim iskustvom za to radno mesto, i kada dođete u situaciju da treba svaki od poslodavaca, a to govorim i za lokalne samouprave, znači predsednici opština i načelnici lokalnih samouprava da treba da izaberu sposobne ljude sa kojima će moći da danas-sutra da rade, a pri tome su stisnuti sa brojem ljudi i onim okvirom para u vezi plata, onda će se sigurno birati najbolji. Zaustaviće se praktično taj deo koji je bio neka praksa da se zapošljavaju po nekoj partijskoj liniji, a čuli smo da ne samo zapošljavanje, nego da su i javne nabavke išle u tom smeru. Sada jednostavno to nije moguće. Srpska napredna stranka je donela odluku da je zaustavila ta partijska zapošljavanja, a sada racionalizacijom i programom optimizacije radnih mesta dobićete adekvatnu organizacionu strukturu kada govorimo o zaposlenima.
Dakle, treba reći da je to jedan proces. Treba reći da kada se govori o 8923 zaposlena u javnom sektoru u ovoj godini, treba apostrofirati da 3008 radnika idu prirodnim odlivom u penzije, odnosno ostaju praktično ta radna mesta u tom sistemu racionalizacije i optimizacije, a da ovaj broj koji obuhvata i tehnološki višak i onaj deo koji se odnosi na otkaze, odnosno otpremnine koje su definisane kolektivnim ugovorima, a neki će biti i određenim podzakonskim aktima kada govorimo o otpremninama, onda treba reći da se u tom planu podrazumeva jedan broj – 1353, koji treba da budu zaposleni u određenim sistemima, zbog toga što ne smemo dozvoliti da stručni ljudi odlaze iz državne uprave.
Pogotovo kada govorimo o tome da postoji tih 493.508 zaposlenih ukupno, da je pola od toga u republičkim organima, a pola toga u lokalnim samoupravama, kada govorimo o sektorima koji su u državnoj upravi negde u višku, a to su zdravstvo, prosveta, MUP i Vojska Srbije, onda govorimo najviše o određenom administrativnom delu zaposlenih. Kada govorimo o tome da neka mesta kojima je izuzetno potrebna struka, što imamo običaj da kažemo da su stručni ljudi uvek tu u manjku, a pogotovo kada govorimo, recimo, o lekarima, kada vi govorite o određenim mestima koja su vezana za određene sofisticirane delove medicine i rad zdravstvenih ustanova, onda treba biti jako pažljiv kada govorimo praktično o tom spisku ljudi koji bi trebali da uzmu naknade ili da uzmu otpremnine.
Na kraju, kada govorimo o ovom Predlogu zakona o registru, treba pohvaliti da najzad posle 20 i nešto godina Srbija treba da dobije registar svih zaposlenih u javnim finansijama, tako da nazovem, zato što su svi oni praktično na budžetu Republike Srbije. Znači da taj deo koji se odnosi na registar zaposlenih obuhvata i izabrana lica, a tu su i poslanici i odbornici skupština opština i gradova i pokrajina. Prema tome, imamo i imenovana lica, sva ona koja se odnose na izvršni deo vlasti, kao i sva ona koja se odnose na postavljena i angažovana lica. Najzad ćemo znati ko je u kom statusu, da li je neko u privremenom statusu, da li je na određeno, da li je na neodređeno. Tačno ćemo znati na tom spisku koliki je taj obim bruto i neto plata. Na kraju krajeva, znaćete tačno u budžetu kolika su ta sredstva.
Do sada smo stalno lutali i stalno govorili da li je to sve ukupno sa zdravstvom i prosvetom, da li je to zajedno sa javnim preduzećima 780.000, da li je nešto manje, da li je nešto više itd, ali sada ćemo tačno imati taj registar na osnovu kojeg će jednostavno država vršiti kontrolu upravo paralelno sa ovim kada govorimo o racionalizaciji radnih mesta, a to će važiti ne samo za zaposlene u lokalnim samoupravama, već i za političare, jer pred nama su i usvajanje statuta glavnih gradova, a pred nama je i promena praktično Zakona o izbornom zakonu. Znači, mnoge stvari će se ovde menjati u Srbiji.
Prema tome, svi segmenti društva, i oni koji praktično povlače finansijska sredstva iz budžeta, menja će se i to je ono što je dobro. Država će postati sve efikasnija, racionalnija i time suštinski kada imate na jednoj strani otvaranje i priliv stranih direktnih investicija i novih radnih mesta jačate privatni sektor, praktično racionalizujete i optimizujete državni sektor, dolazite do praktično tog ekonomskog rasta i razvoja, o kome jednostavno nismo mogli da razmišljamo proteklih sigurno deset godina.
Zahvaljujem se svima što ste pokušali na adekvatan način da obrazložite ove predloge zakona, s obzirom da postoji u javnosti potpuno nerazumevanje šta znači racionalizacija javnih mesta u državnoj upravi i što postoje praktično oni ljudi koji pokušavaju sa neadekvatnim obrazloženjima da plaše zaposlene u javnom sektoru. Jednostavno, svi smo okruženi određenim promenama i sistema funkcionisanja, kako privatnih preduzeća, tako i državnih, tako i državne uprave i svi treba praktično tim promenama, ne samo da se prilagodimo, nego da odgovorimo na adekvatan način.
Dobro je što ste spomenuli da će biti novih edukacija, preorijentacija, u smislu struke, obuka, jer mislim da jedino tim učenjem suštinski mi možemo da napredujemo i kao državna uprava i kao država, da možemo da sprovodimo te strateške projekte o kojima jednostavno ima interesovanja da se ovde gradi, to je ono što nama treba da donese neku novu vrednost, neka nova radna mesta u privatnom sektoru.
U danu za glasanje, ovaj set zakona sigurno će biti podržan od SNS. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, kada smo već počeli da govorimo o gradnji i o rezultatima do 2012. godine onda ne treba da zaboravimo da sve ovo o čemu pričamo je praktično rezultat potrošnje budžeta Srbije. Znači, nisu izgrađeni objekti do 2012. godine u okviru privatnog sektora u vidu stranih direktnih investicija, nego u vidu budžeta Srbije, odnosno od para građana Srbije i to je osnovna razlika u konceptu koji danas SNS želi na određeni način da i svim onim domaćim i stranim investitorima i građanima Srbije, koji će ući u postupak konverzije, prenese jednu poruku da privatni sektor mora da se ojača.
Ako govorimo o privatnom sektoru, onda je sigurno kada govorimo o stranim direktnim investicijama pitanje izgradnje objekata, odnosno dobijanja građevinskog zemljišta da mora da bude po određenim pravilima.
Pokušala sam da izvedem jednu genezu recimo na primeru „Del real“, firme koju je osnovao holding, gospodin Mišković, koji je 2009. godine planom detaljne regulacije Bloka 53 dao predlog za 15,9 hektara zemljišta u izgradi tzv. grada koji je bio za potrebe tadašnje Univerzijade koja se naravno finansirala iz budžeta i od 2009. godine Zakonom o planiranju i izgradnji suštinski za ovaj objekat i ovo zemljište je država, odnosno Grad sa svojim aktima uveo određenu konverziju koja do dan danas nije imala određene naknade.
Samim tim, 2010. godine se podnosi izveštaj, odnosno zahtev Skupštini Grada i Republici Srbiji za izvršenje konverzije na osnovu tadašnjeg zakona koji je donesen godinu dana pre i Uredbe koja je važila, ali interesantno je da tu procenu tržišne vrednosti Republička uprava javnih prihoda nije izvršila. Rešenje koje je dao tadašnji Sekretarijat za imovinsko-pravne odnose Grada Beograda pokazao je suštinski da nije bio u stanju da izvrši to procenu, jer taj vruć krompir niko nije hteo sebi da stavi u ruke i da rešava.
Zbog toga se našlo jedno solomonsko rešenje i naravno tako rade ljudi koji imaju uticaj i koji vode Vladu umesto političara. Našli su rešenje da određena strana kompanija koja je licencirana i može da veštači tako nešto pod nazivom „King stordž“ je procenila da treba tih 15,9 hektara platiti 50 evra po kvadratnom metru. Naravno, kada nemate uopšte pravila igre, kada nemate zakon, kada nemate uopšte proceduru kako se vrši konverzija da bilo koju cenu kada stavite ona jednostavno nije na adekvatan način urađena i ono što se pokazalo to je da je Agencija za borbu protiv korupcije, na čelu sa Vericom Barać, zaista animirala javnost i medije da se iza očiju javnosti vrši na određeni način konverzija zemljišta za ovaj objekat. Zbog toga je rešenje i žalbu podneo i gradski i republički pravobranilac, koji je rekao da se mora izvršiti ponovo procena tržišne vrednosti ovog zemljišta.
Novu procenu je ponovo radila ista kuća koja nije htela da odustane od tih 50 evra po kvadratnom metru. Zatim je Republička uprava javnih prihoda 2012. godine kada se već približavaju izbori odbila ovako nešto. Za to vreme se ušlo već u izgradnju objekta. Za to vreme zakon je govorio – ko izgradi objekat, to zemljište pripada tom objektu. Znači, samim tim više ne pričamo o 15,9 hektara nego o mnogo manjem zemljištu. Za to vreme dolazimo do toga da Republička uprava javnih prihoda sama procenjuje tu cenu kvadrata od 75 evra po kvadratnom metru.
Ono što je interesantno, a to je da u tom trenutku pristaje „Del real“ kao kompanija zbog toga što je sklopila ugovor sa „Bauhausom“ o izgradnji određenog objekta i onog trenutka kada se oseća jakom kao kompanija znači da može da pregovara sa državom, ona jednostavno želi da unese jednu protiv tužbu, a to je da taj ugovor će biti porušen ili da ima mogućnost naplate štete od strane države zbog toga što nije završen ovaj deo procesa.
Znate šta, dolazite u situaciju da vam je zakon omogućio da vam maltene država duguje pare a da vi nijedan dinar niste uložili u to zemljište koje vam je država dala gotovo gratis. Znači, to su primeri kako je funkcionisao Zakon o konverziji, kako je funkcionisao Zakon o planiranju i izgradnji do 2012. godine. Da ne pričamo o tome kako je „Luka Beograd“ sa 70 hektara i 50.000 kvadratnih metara kroz proces privatizacije došla u ruke određenih ljudi koji su u centru moći i koji su pokušali da kroz određene studije Generalnog urbanističkog plana o tome da se izmešta transport teški iz centra grada uradio u stvari detaljnu regulaciju koja je koštala milion evra, na kraju krajeva, i o trošku države, a samim tim i ovo što bi trebalo suštinski da bude zemljište po prvoj kategoriji, kao što vidimo, u centru grada, oni imaju i najveću cenu, suštinski dobijate kroz postupak privatizacije, a sada i stečaja kroz određenu prodaju stečajne mase dobijate gotovo za tri do pet puta manju i to je ono zbog čega današnji zakon mora da se nađe na dnevnom redu.
Ono što je dobro je to što ovim zakonom treba da okončate vlasničku transformaciju i da jednostavno kroz ovaj vid zakonskih rešenja dođemo do toga da se zna šta je svojina. Danas je u stvari najveći problem u Srbiji šta je javna svojina, a šta je privatna svojina, pogotovo ako znamo da postupci ni privatizacije ni stečaja nisu bili završeni do 2012. godine i zato uvek treba pričati o prošlosti. Oni koji se stide svoje prošlosti ne mogu da razmišljaju o budućnosti, a mi se toga ne stidimo i uvek ćemo da pričamo o prošlosti, ma čija da je, ali ćemo uvek da se uhvatimo u koštac i da rešavamo takve probleme. Zbog toga je vrlo važno da ovakvim zakonom treba da se unapredi investiranje. Znači, pre svega onaj deo koji i SNS potencira, a to su investicije privatnog sektora, čime suštinski uvodimo u red i ono što se zove imovina, a imovina je vrlo bitna jer ona za državu Srbiju predstavlja osnov za naplatu poreza, odnosno za punjenje budžeta. Takvi problemi koji postoje vidimo da su i u Beogradu, i u gradskim opštinama, i u lokalnim samoupravama.
Očito postoji i klasifikacija zemljišta i klasifikacija onih ekonomskih indeksa koji su kroz regionalni razvoj definisani. Potpuno stojim na tom stanovištu koji ste predložili kroz ovaj zakon, a to je da jednostavno Zakon o regionalnom razvoju treba suštinski da pomogne svemu ovome, jer ti indeksi, ukoliko želimo da idemo i ka evropskim integracijama, mi moramo da se usaglašavamo sa njihovim shvatanjima šta su to na određen način ekonomski pokazatelji regionalnog razvoja, pa samim tim i cena zemljišta koja se odnosi na lokalne samouprave suštinski treba da se zajedno rešava sa ovim pitanjima.
Ono što je jako dobro, jeste što ste uradili ovu ekonomsku analizu svih 137 lokalnih samouprava, iako ih ima 167. Zašto? Zato što ste ovim pokazali da oni koji se zalažu suštinsku decentralizaciju nisu imali hrabrosti do 2012. godine da jednostavno to prepuste lokalnim samoupravama da rade i zbog toga su rekli – ajmo Republička uprava javnih prihoda da radi određenu procenu, pa ako ne, naći ćemo mi stranca to da veštači, nego sada jednostavno dajte da se taj posao zaista završava tamo gde je investitorima najbliže. Prva adresa na određenom zemljištu u određenoj lokalnoj samoupravi je upravo ta jedinica Republičke uprave javnih prihoda za određeni grad ili opštinu. To je ono što je vrlo važno, da je ovo osnov na osnovu čega će se puniti budžet.
Dobro je što raspodela ovih finansijskih sredstava podrazumeva onaj deo finansija koje će imati Agencija za restituciju. Što ovaj zakon ne obuhvata to? Zbog toga što je mnogo problema u završavanju tog postupka. Zašto? Do kraja ove godine praktično svi oni koji su podneli zahteve trebali bi da dobiju određena rešenja. Sa tim rešenjima vi ćete nekako dobiti jasniju sliku šta je to što će zaista moći u naturi da se vrati. Kada se vrati, onda država neće imati obavezu da plaća određena finansijska sredstva iz budžeta. Šta je to što će morati u vidu finansijskih sredstava da se isplaćuje podnosiocima zahteva? Postoji neka ideja da će u budućnosti zaista i MMF i određene međunarodne institucije priskočiti u pomoć da se određena sredstva daju ljudima koji su podnosioci zahteva i ispoštuju ta rešenja, ali dobro je što ćete vi na osnovu ovoga i na osnovu ovakvih prihoda pomoći da ti indeksi budu veći, s obzirom da postoji jedna kvota što se tiče restitucije finansijskih sredstava i govori se o neke dve milijarde evra i ona treba da se podeli procentualno onoliko koliko tih rešenja bude završeno. Kada se sa tim indeksom podeli, to sigurno neće biti onoliko koliko bi trebala da bude tržišna vrednost sada u ovom trenutku. Zbog toga je jako dobro što ćete vi na osnovu ovih prihoda ljudima koji su u postupku restitucije ipak negde pomoći da ta cena zemljišta ne bude baš toliko mala.
Na kraju bih rekla da ovo sve što smo do sada imali kao predlog, a u načelnoj raspravi mislim da je to dovoljno, da oni koji su do sada imali prilike da kroz proces privatizacije i stečaja kupe za jeftine pare atraktivne lokacije kroz preduzeća i kroz kapital preduzeća, koji nisu hteli uopšte tim poslom dalje da se bave, nego su ih kupovali samo zbog zemljišta, najzad na određen način ta neka pravda kroz nove zahteve i kroz novu cenu procene ipak će doći na red.
Ono što treba uzeti u obzir, ono što je i moj kolega rekao, tačno je da su neki ljudi ulagali, ali tačno je i da veliki broj investitora, odnosno kupaca takvog zemljišta, nije uložilo adekvatnu cenu tog zemljišta, a izgradili su posle toga objekte i dobili su lokacije izgrađenog stambenog prostora sa velikim cenama kvadrata. Mislim da negde na taj način, barem kada govorimo o tim parcelama, oni delovi oko koji se koriste kao određeni pomoćni objekti, a neće biti uzeti u ovom delu pod izgrađenim objektom, treba da plate tu određenu cenu. Sve ono što su do sada plaćali neka dokažu. To bi trebalo da se uzme u obzir, ali ono što je jako bitno, jeste da pravo i pravda danas treba što više da se na određeni način približe. Na kraju krajeva, postoji zahvalnost i ministarstva i nadležnog odbora da su našli Naleda koji je dao predloge kroz Ekonomski kokus da se sve anomalije u društvu i svi problemi koji su predstavljali nepravdu za mnoge na neki način isprave.
U Danu za glasanje ovaj predlog zakona i ovakva rešenja koja ste predložili kao ministar sigurno ćemo podržati. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, danas izmene i dopune Zakona o hipoteci praktično treba da uvedu jedan jasan red, pre svega na tržištu ne samo nekretnina, nego na tržištu plasmana banaka kojima je cilj još od 2005. i 2006. godine, kada je bila jedna velika ekspanzija uopšte plasmana finansijskih sredstava od strane banaka prema stanovništvu, gde se prošlost pokazala da jednostavno postoji nešto što se kaže isključivi interes za profitom, bez obzira na odnose sa državom i bez obzira na odnose sa građanima Srbije.
Kada danas neko priča o Hrvatskoj i o tome da su dospeli krediti i da, jednostavno, dolazi do uzimanja velike količine nekretnina, onda se negde prenebregava činjenica da u Hrvatskoj nikada nije postojao kreditni biro i da su banke davale kredite, bez obzira na činjenicu kolika je zaduženost građana. Ta situacija nije bila u Srbiji i to je jedan od činilaca koji pokazuje da postoji mogućnost da se sredi situacija na tržištu, pogotovo kada su u pitanju hipoteke za kredite, stambene kredite, koje najviše pogađaju građane Srbije.
Početak celog tog ciklusa, znači, krenuo je od 2005, 2006. godine, kada je i tržište nekretnina funkcionisalo na jedan potpuno drugačiji način nego sada, kada je od strane određenih država u regionu u našem komšiluku došlo je do velikog priliva određenog kapitala, kada je ovde na tržištu nekretnina, praktično zbog te ekspanzije keša, odnosno finansijskih sredstava, i cena kvadrata bila veća nego uopšte kada pričamo o tržištu nekretnina i država i članica Evropske unije.
Ali, ono što treba reći je da su to bile godine 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010, koje su pokazale da se hipotekama jako lepo trgovalo i koristilo kao instrument privatizacije preduzeća u kojima se hipoteka davala za kredite tadašnjim kupcima, čak i za državnu imovinu, što je, naravno, bilo potpuno nelegalno. Zbog toga danas mi imamo određene sudske sporove kao što su Nibens Group, gde se pokazalo da su određeni centri moći bili u mogućnosti da podignu kredite sa hipotekama koje su bile za 20% veće od vrednosti određene nekretnine, ali građani Srbije su plaćali 60% veću hipoteku.
Prema tome, treba biti realan. Neko je dopuštao bankama da se tako ponašaju prema građanima Srbije, a isto tako je štedeo neke centre moći, neke firme, kompanije, holding kompanije, koje su mogle da podižu kredite čak na državnoj imovini, ali su i neki centri moći i pojedinci imali mogućnost da donesu velike količine živog novca, zarađenog na volšeban način, pa čak iz sive ekonomije, pa čak i iz određenih procesa koje smo mi nazvali koruptivnim aktivnostima, koji su stavljali u banku i podizali određene lombardne kredite na osnovu, praktično, garancije keša, kupujući nekretnine za koje se takođe obračunavala hipoteka svega 20% veća, dok su građani plaćali 40%, 60% veću hipoteku. Na taj način, jednostavno, nije postojao nikakav red po kome i na koji način, koja banka je, praktično, uspostavljala određenu hipoteku kao meru garancije, i ne samo to, nego i kamatnu stopu koja je rasla na određeni način i usklađivala se sa onim što se dešavalo na tržištu kapitala i evra i švajcarskog franka.
Prema tome, građani Srbije u to vreme su bili opterećeni po dva osnova. Znači, ne možete po dva osnova opterećivati klijente koji su uzimali kredite, a pogotovo kada govorimo o stambenim kreditima. Ne možete podizati kamatu i usklađivati je sa tržištem kapitala evra i švajcarskog franka na Londonskoj berzi ili na evropskoj berzi i ne možete onda podizati kamatnu stopu koja se odnosi na veću hipoteku. To, jednostavno, po zakonu i sada se vode sudski sporovi koji se donose u korist građana, a na štetu banaka jer to nije bilo moguće raditi, a banke to nisu mogle da rade ukoliko nisu imale podršku Narodne banke Srbije, Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije koje su vladale u to vreme.
Prema tome, ovo sada što se dešava je praktično posledica tadašnjih odluka neodgovornih vlada, neodgovornih stranaka koje su vodile tadašnju i monetarnu politiku i kreditnu politiku i ekonomsku politiku države. Ono što se sada pokušava urediti je upravo sistem uređenja hipoteka.
Drugi deo, kada govorimo uopšte o ovim izmenama i dopunama, treba da pokaže da treba da se definiše odnos i prema drugim zakonskim rešenjima. Ta zakonska rešenja, do sada smo imali pre svega Zakon o javnom beležništvu, zatim zakon koji se odnosi na katastar, premer i katastarske nepokretnosti i zakoni koji su vezani upravo za ove sudske sporove o kojima sam govorila. Zbog toga sada kada ulazite u nove kreditne aranžmane treba dati mogućnost da se banke sa određenim poveriocima i dužnicima dogovore direktno van sudskih postupaka. To treba zaista podržati zato što nijedna banka ne voli da uzme hipoteku i stan jer tržište nekretnina je uspavano i nema kome da pretvori u kapital tu nekretninu. Zbog toga je ovo na neki način sistem kako ćete otkočiti suštinski i tržište nekretnina, ali to je i jedna reforma uopšte pitanja hipoteke, kao društvena promena. Zašto? Zato što menjamo suštinski i svest naroda o tome, ako uzimate kredit, jednostavno, morate sedam puta da gledate da biste jednom presekli i odabrali sistem na koji ćete vršiti otplatu kredita, ali i uzimati kredite za određenu nekretninu.
Ono što je bitno, da se poštuju ta načela koja su vrlo važna, o kojima su i moje koleginice govorile, prava prvenstva naplate, kada su u pitanju naplate potraživanja, ali je bitno i reći da je definisan redosled izmirenja i rok u kome ceo postupak i proces treba da se završi.
Treba reći da sam cilj donošenja ovog zakona i rezultate uopšte možete da posmatrate i sa stanovišta banke, ali i sa stanovišta privrednih subjekata i preduzetnika, ne samo građana.
Kada govorimo o preduzetnicima i o privrednim subjektima, onda treba reći da olakšavanje mogućnosti da banke na određen način reše svoja potraživanja sa bankama će doprineti tome da najzad profunkcionišu i ubrzaju se određene privredne aktivnosti, a samim tim i da zaposleni u tim malim i srednjim preduzećima, najviše govorim ovde o privatnom sektoru jer privatan sektor zaista treba na određeni način i ekonomski podržati i ojačati, onda govorimo o tome – olakšaćemo njihovo funkcionisanje na tržištu, ali i zaposlene koji se nalaze u tim preduzećima osigurati za svoj posao, za svoje plate koje u budućnosti treba da primaju. Svako od njih je, na kraju krajeva, negde zadužen kreditno i time osiguravate jednu finansijsku bezbednost svih tih ljudi koji rade u privatnom sektoru.
Kada govorimo o javnom sektoru i uopšte o hipotekama, onda dolazimo do toga da je to u prošlosti bio jedan od načina funkcionisanja kompletne privrede. Vi ste imali tada i to budžetsko poslovanje. Praktično vam je ceo budžet kreiralo dve-tri kompanije koje su se suštinski dogovarale sa premijerima određenih vlada, sa ministrima finansija kako to treba da izgleda i imali ste suštinski rad banaka i Narodne banke koji su morali tome da se povinuju. Sada, jednostavno, kada ste uspostavili tržište sa određenim ekonomskim reformama, vi dolazite u situaciju da morate i da otkočite sistem funkcionisanja hipoteka.
Ono što je dobro, to je da na krajnje transparentan način funkcioniše i završava taj postupak definisanja dužničko-poverilačkih odnosa i uopšte pregovora i sa privrednim subjektima i sa građanima Srbije i što imate preciziranje svih opomena na koji način suštinski vi jačate odnos između samih aktera u postupku uspostavljanja hipoteke, uopšte kreditiranja, ali dolazite do toga da ovaj zakon treba da osavremeni funkcionisanje uopšte procesa obezbeđenja boljeg rejtinga i banaka, ali i same privrede.
Time postižete i bolje mogućnosti da mala i srednja preduzeća, koja budu htela da otvore nove proizvodne kapacitete, imaće bolju mogućnost obuhvatanja, kada je u pitanju saradnja, ne samo sa našim domaćim bankama, već i stranim bankama i onima koji se odnose na međunarodne institucije. Tako da danas vi imate Evropsku investicionu banku, Evropsku banku za obnovu i razvoj, koja je jednostavno, globalno posmatra ovo tržište i u koliko postoji ujedinjenost malih i srednjih preduzeća za podizanje određenih kredita, u određenoj branši ona je potpuno otvorena da daje takve kreditne mogućnosti, ali sa smanjenim kamatnim stopama i ovaj princip koji ste uveli izmenom i dopunom Zakona o hipoteci treba suštinski da dovede na taj nivo koji je mogućnost i uzimanje kredita i od strane, recimo, drugih država.
Tako da naša mala i srednja preduzeća, a i strani i domaći investitori pod istim uslovima treba suštinski da daju te mere i garancije. Te mere i garancije, naravno u prošlosti su se pokazali da su negde potpuno ugušili privredu. Sada na određeni način vi to želite da pustite da tržište funkcioniše. Samim tim i tržište nekretnina kome treba jako puno vremena da bi počelo da funkcioniše u ovom trenutku kada imate ovakav predlog zakonskog rešenja, jednostavno će moći i građevinsku industriju na određeni način da pokrene, samim tim neće te više imati veliki broj fizičkih lica koji će zidati velike objekte preko 800 kvadrata i davati hipoteke za određene placeve i ne plaćati porez državi za izgradnju takvih objekata, nego ćete imati jednostavno privredna društva, preduzetnike gde ćete samim tim naplatom PDV-a država imati više koristi, ali i svaki pojedinca u sistemu gradnje, jer će biti sve koliko toliko kontrolisano na određeni način ne samo od strane Republičke uprave javnih prihoda, nego od strane i dobavljača koji će imati interesa da ulažu i u nove građevinske materijale i samim tim ulaziti u sistem PDV-a.
Tako da ovim, kao što vidite, imate mogućnost otvaranja novih radih mesta. Zbog toga ovaj Zakon ima višeznačne koristi za mnoge sektore i samim tim i građani Srbije imaće, velike probleme koji će lakše prevazilaziti u odnosu sa bankama, jer i banke će biti na određeni način dovedene u situaciju da će morati da pregovaraju direktno sa građanima koji su korisnici kredita, da neće moći baš tako da naplaćuju kamatne stope po dva osnova i samim tim ćete rasteretiti sudove koji su sada zatrpani sudskim sporovima.
U danu za glasanje SNS i poslanici i moje poslaničke grupe podržaće ovakav Predlog zakona. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, da bi malo uozbiljili raspravu i razgovarali o tome da Predlog zakona danas praktično donosi jedan mehanizam i rešenje kako treba reformisati proces privatizacije medija u Srbiji.

Ne možemo a da se ne osvrnemo u prošlost. Zato što analizom prošlosti mi možemo jedino na kvalitetan način da kreiramo budućnost. Svako kome smeta analiza prošlosti pokazuje jednu veliku neodgovornost, bez obzira da li se nalazi u opoziciji ili poziciji.
Prema tome, o prošlosti moramo da razgovaramo, moramo da razgovaramo u političkom smislu da je prethodna vlast imala jedan drugi koncept uređivanja medijskog prostora. Apriori se zalagala za evropske direktive, ali nikada ih nije sprovela, zato je našla način da napravi jednu „dajrekt mediju“, jednu kuću koja će biti suštinski savetodavac svih državnih, privatnih medija, koja će finansirati kroz određene projekte. Na taj način će vršiti jedan politički uticaj od strane DS i tako uvesti jedan medijski mrak.
Sada kada dolazite u situaciju da morate da uvedete evropske direktive i jednostavno da uvedete nov set medijskih zakona koji je ova Vlada u saradnji sa EU donela i ovaj parlament to izglasao, dolazite u situaciju da zaista morate da obezbedite konkurenciju i tržišnu utakmicu, osnov da svi sa pozicije privatnog sektora i vlasništva u medijima imaju jednake šanse da se izbore na tržištu kapitala.
To je teško, ne samo kod reforme medijskih zakona, uopšte i medija i sredstava javnih informisanja. To je teško uopšte, ta tržišna utakmica za sve vrste delatnosti i za sve oblasti. Ali, u medijima je negde specifičnost veća zbog toga što su navike našeg naroda uopšte kada govorimo o odnosu sa medijima i novinarima ostale stare. Te navike govore o tome da je negde mnogo lakše uvek imati medije koji se finansiraju od strane budžeta i da odluke koje se donose se uvek pozivaju na one koji vrše vlast, a to je ono što je u stvari potreba sadašnjim setom zakona, da menjamo svest o tome kako treba da izgleda suštinski vlasnička struktura medija, odnosno kako privatni vlasnici treba da se ponašaju, pogotovo kada imaju u svom vlasništvu pisane i štampane medije.
Ono sa kog aspekta sam želela da govorim o zakonu je upravo Zakon o privatizaciji, koji je bio predmet rada Odbora za privredu, regionalni razvoj, turizam i energetiku i Agencije za privatizaciju jednom u tri meseca i podnosi izveštaj o radu i ono što smo imali prilike da čujemo i od direktora Agencije, a to je da zaista postoje veliki problemi što se tiče uopšte procesa privatizacije. Upravo zbog toga što Vlada na krajnje odgovoran način gleda da što odgovornije obavi ceo taj postupak.
Odgovornije u smislu da jednostavno postupke koje treba da sprovede sprovodi u određenim zakonski propisanim rokovima. Tako i ovaj rok suštinski nije mogao da se sprovede upravo zbog te navike naših naroda, a pogotovo onih u medijima da prvo nisu završili izveštaje koji se odnose na procenu kapitala. To je ono što nije dostavljeno Agenciji za privatizaciju u roku. Svi mediji su znali da to treba da urade, ali to nisu uradili. Uvek negde čekamo taj zadnji rok. To nije slučaj samo sa televizijom, to je slučaj sa svim privrednim subjektima, društvenim preduzećima koja su u postupku privatizacije.
Kada sam govorila imala sam određena pitanja i od strane lokalnih televizija u Srbiji kada sam putovala proteklih mesec dana, uvek su bili zainteresovani za to pitanje da li će Vlada i da li će ministarstvo i da li će Agencija sprovesti zakon? Rekla sam – Vlada, ministarstvo i Agencija će naći mehanizme na koje će ukazati da sprovede to u zakonskom roku. Onog trenutka kada su videli da tih 74 medijske kuće nisu sprovele ono što je bila njihova obaveza, sigurno je da je jedini način bio da se kroz ovo zakonsko rešenje produži taj rok, da se da jedna dodatna mogućnost da se završi taj postupak.
Na kraju krajeva, u tom produžetku roka 2000 ljudi će na određeni način iznaći mogućnost i napraviti ako treba i određene planove kako da iznađe načine i strateška partnerstva da bi olakšalo i Agenciji za privatizaciju i ministarstvu da nađu strateške partnere sa kojima će na određenim konkursima koji se budu raspisivali pronaći način da funkcionišu dalje.
Ono što smo imali prilike da čujemo u raspravi, to je, od strane opozicionih stranaka, da jednostavni oni smatraju da taj zakon treba preko noći suštinski da počne da funkcioniše do 1. jula. Ako bi on počeo da funkcioniše, praktično više od polovine ovih 74 medijske kuće bi bilo ugašeno.
Sad ja postavljam jedno logično pitanje – da li su takvi predlagači ovakvih rešenja ostali na tom evropskom putu,? Da li se oni zalažu zaista za evropske integracije u punom svom kapacitetu? Da li postoji ta prihvatljivost društva za uopšte ovakve zakone? Izvinite, ali Vlada i Ministarstvo i Agencija za privatizaciju, pa i Ministarstvo kulture pa i Ministarstvo privrede na krajnje odgovoran način su pokazali ovakvim predlozima da zaista vode računa o svakom segmentu medijskog prostora. I to je ono što treba reći.
Ali, treba reći još nešto građanima Srbije i kada se govori o taksi koja naravno i nije predlog ovog zakona, ali treba reći da su upravni odbori ti koji donose te odluke. Kao što je Upravni odbor RTS-a doneo odluku o naknadi, odnosno o taksi koju trebaju građani da plaćaju, tako treba reći da je Upravni odbor RTV Vojvodine takođe doneo tu odluku. A zašto? Zato što gleda da jednostavno funkcioniše na krajnje finansijski održiv način i jedini način na koji mogu da funkcionišu televizije, pogotovo koje su sada od strane budžeta, znači tzv. na budžetu Srbije, znači plaćaju se kao javni servisi, a to je i RTV Vojvodina i RTS, jedini način je da se uvede određena vrsta naknade, odnosno taksa.
Na kraju ono što je, gospodine ministre, ono što ste rekli da to treba više puta ponoviti, kako su reforme došle u sve sektore tako su došle i reforme u medijski prostor i te reforme jednostavno mi kao građani moramo da prihvatimo. Najteže je prihvatiti svako sa svog stanovišta. Najteže to ide u medijskom prostoru gde se nalaze novinari koji su navikli godinama na jedan vid funkcionisanja, pogotovo ukoliko su oni u vlasništvu države u jednoj malo lagodnijoj poziciji, nego oni koji treba da se bore na tržištu. Ta utakmica borba tržišta i finansiranja od strane države je potpuno neravnopravna. Ako se svi stave u istu ravan, u ravan ravnopravnosti gde treba da se bore za to tržište, onda će utakmica biti mnogo bolja, mnogo jača i donosiće kvalitetnije programe jer samo kvalitetom programa suštinski onda vlasnici medija, moći će da pokažu zaista koliko oni mogu da funkcionišu na tržištu kapitala.
Na kraju ono što sam htela još da naglasim, to je da smo negde zaboravili ovaj sporazum Srbije i Narodne Republike Kine, a u delokrugu i predlagač se formalno vi kao Ministarstvo kulture. To je da je inicijativa Narodne Republike Kine još iz 2013. godine za tim da se oforme zajednički kulturni centri u Srbiji i da jednostavno kroz ovaj sporazum se pokazuje da su opredeljenja inicijativa svih država, da li oni dolaze sa zapada, istoka, severa i juga za tim da kroz jednu kulturnu saradnju mi u stvari pokazujemo da smo poštovani krajnje kao država u tom diplomatskom smislu i da politika koju Vlada vodi tu spoljnu politiku koju vodi je zaista pohvaljena sa svih strana.
Negde je kultura uvek zaboravljeni sektor u kome i najteže sada funkcioniše pogotovo kada su u pitanju ekonomske reforme i finansijska konsolidacija i znam da imate velike pritiske, uopšte ljudi iz te oblasti zbog finansiranja. Ali, mislim da kroz ove kulturne centre koji dolaze od strane inicijative mnogih država treba iznaći načina da kroz određene projekte finansiranja se zaista pomogne našem sektoru kulture, tako da ne bih nikoga izdvojila da se ne bi naljutili, jer negde taj sektor iako je zapostavljen ali on je negde odlika toga u kom stanju se nalazi država kao što je obrazovanje, kao što je i zdravstvo jer su to na određeni način neproizvodne delatnosti, ali koje pokazuju suštinski u kom se mi stanju kao država nalazimo ali i kakve kontakte i kolike saradnje jednostavno podrške primamo od drugih država. Zbog toga mislim je jako važno da ovaj današnji sporazum ipak govorimo o njemu da se ne okrećemo samo ka tome da je odlaganje roka do 31. oktobra 2015. godine cilj ovih zakona. Jednostavno
Jednostavno je cilj da se privatizacija sprovede na jedan krajnje ekonomski, ali i socijalnoekonomski odgovoran način, da sektor javnih informisanja i medija bude sektor koji će u budućnosti zaista pokazati da evropski standardi funkcionišu u Srbiji. Za to je potrebna prihvatljivost društva i zbog toga je jako potrebno da o tome što više razgovaramo na svakom mestu i da ne podlegnemo nekim trivijalnostima, kao što smo imali u toku sednice da razgovaramo o povredama Poslovnika koji ne govore o ovoj temi na jedan krajnje odgovoran i korektan način.
Manja je šteta produžiti rok za šest meseci, nego sprovesti zakon i neke mere preko noći i naneti veliku štetu ovoj oblasti, nego je veća korist u svemu tome da na krajnje jedan odgovoran način priđemo uopšte završavanju i završetku postupka privatizacije o kojoj govorimo danas.
Zbog toga u Danu za glasanje ovaj Predlog zakona ne treba samo SNS da prihvati, nego i one stranke koje jednostavno pripadaju strankama opozicije jer time pokazuju da su zaista za taj evropski put i prihvatljivost društva i da na tome ne treba da se delimo. Hvala vam.

Koristiću vreme poslaničke grupe.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, za informaciju onih koji podržavaju gospodina Siriza, dao je predlog svojoj Vladi i poslanicima da prihvate plan reformi i dogovora sa EU. Prema tome, tako se ponašate u trenucima kada imate zemlju koja je dovedena do kolapsa. Onda morate da pristanete na sve uslove koje vam neko postavlja.

Srpska napredna stranka od kada vodi ovu Vladu i pre toga, kada je imala prvog potpredsednika Vlade, uopšte nije htela da dozvoli da dođemo u takvu situaciju. Šta radimo konkretno za građane? Samo restrukturiranje EPS-a i ukidanje šest direktora i stavljanje sedam izvršnih direktora jednog velikog sistema koji se naziva EPS je velika stvar. S druge strane, od 1. jula, za sve one koji ne znaju, postojaće samo jedan žiro-račun EPS-a. Neće biti žiro-računa termoelektrana, neće biti žiro-računa „ćerki firmi“, neće biti žiro-računa uslužnih firmi koje su u okviru EPS, postojaće samo EPS koji će biti definisan u tri sektora – proizvodnja, distribucija i EPS snabdevanje.

Prema tome, takav vid restrukturiranja će mnogo toga doprineti, da mi, pre svega, dovedemo EPS na jedan nivo u kome će zaista poslovati na održiv način. To znači da ovakav vid poskupljenja neće više biti praksa, kao što je bila praksa od 2000. godine, pa do danas.

Moj kolega Babić je želeo da govori isključivo o periodu od 2008. godine, ali ako govorimo o periodu i ranije onda vidite da su ta povećanja električne energije diskontinualno bila na nepredvidiv način. Bila su ad hok upravo zbog toga što je mnogo žiro-računa bilo u okviru EPS-a, što se mnogo trošilo bez kontrole, što su mnoge javne nabavke rađene da čak ni ministri energetike, ni premijeri nisu znali na šta se sve troše određena sredstva, da su remonti takođe rađeni ad hok. Zbog toga je ovo jedini način u kome suštinski vi možete da definišete restrukturiranje EPS-a, ali sa druge strane i da finansijski dovedete u red jedan ceo sektor koji se zove energetika.

Nemojte da pričamo o prošlosti, jer to negde boli sve i to nazivamo hroničarima Srbije, ali treba reći da se mnogo pre vremena, deset godina pre nego što je trebalo, otvorila pokrivka u „Kolubari“ i eksploatisani su prirodni resursi da bi se budžet punio na određeni način, iz koga su se trošila, na neadekvatan način, finansijska sredstva kroz različite vidove javnih nabavki EPS-a. Nećemo da pričamo o tome da je postajao veliki broj vozila, veliki broj zaposlenih, veliki broj direktora, 600 direktora, pa nisu oni nastali preko noći. Neko je vodio državnu politiku na takav način. Sada je ta politika jednostavno došla do kraja, dovela državu do toga da u trenutku 2012. godine je budžet imao svega 15 dana do isplate svih davanja i onda je jednostavno morala da se donese određena politika konsolidacije javnih finansija, da ne bi došli u situaciju kao što je Grčka, da pregovaramo pod silom i da dajemo svom narodu na silu da nešto što se zove smanjivanje plata 50%, 40% otpuštanja. To jedna odgovorna politika ne sme da dozvoli.

Poslednje dve godine pokazali smo da se odgovorno ponašamo prema svojim građanima, a odgovornost kako će građani i na koji način moći da podnesu povećanje ovih akciza se ogleda u tome što šest miliona evra iz budžeta će biti dato za podršku socijalnim kategorijama, to su te socijalne karte.

Napravljen je popis stanovništva u kome od 120 do 250 kilovat časa godišnje će imati praktično neki vid besplatne potrošnje električne energije. To jedan vid podrške socijalno ugroženim kategorijama. Prema tome, nije istina da ova Vlada ne misli na građane Srbije i na one koji ne mogu da plate svoje račune.

S druge strane, građani Srbije, ali to nije samo negde u načinu života u Srbiji, nego je to i u regionu, nisu imali do 2012. godine naviku da izmiruju svoje račune. Tu je negde na određeni način zaista i ova Vlada dala mogućnosti da se refinansiraju dugovanja koja su građani imali prema EPS-u, da se ta dugovanja daju na rate i samim tim da se pokaže da možete održivo da poslujete kada je u pitanju uopšte sistem energetike.

Ono što i prethodne vlade nisu uradile, nisu uradile ništa na polju razvoja obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti. To je započeto takođe posle 2012. godine. Ovaj parlament je na tadašnji predlog Ministarstva energetike usvojio nove zakone koji se odnose na energetsku efikasnost i to je ono o čemu smo zaista razmišljali.

Prema tome, odgovornost stoji na nama, na onima koji sada donose ove odluke. Te odluke jesu teške, ali pre svega su dobre za sve nas, za ozdravljenje privrede i pokazuju na koji način će u budućnosti poslovati budžet, a to znači da onoliko koliko prihodujete možete i da rashodujete. To je jedini mogući način na koji država može da funkcioniše.

Gospodine ministre, zahvaljujem vam se uopšte što dolazite ovde i pokušavate da razgovarate i pokažete i onima koji ne mogu da shvate zbog čega se donose uopšte mere fiskalne konsolidacije i zašto je to važno za sve nas. Mnogima to jednostavno ne predstavlja veliki problem, jer im nije uopšte bitno da li će moći da plate te račune, s obzirom da su proteklih godina zaista imali veliku ušteđevinu na kontu toga što su sedeli na određenim političkim funkcijama.

Prema tome, svima nama je ovde jasno zbog čega mnogi predlagači ovde pokušavaju da na krajnje zlonameran način napadaju nešto za šta suštinski žele da prikriju svoju prošlost, u kojoj su mnogo toga poslovali na krajnje neodgovoran način i na trošenje budžetskih sredstava na nenamenske svrhe. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, koristiću vreme poslaničke grupe.
Ono što danas imamo prilike da čujemo, a i po ovom amandmanu, to je da postoji velika dilema od strane stranaka bivšeg režima šta su to uopšte evropske integracije. Kada se zalažete za evropske integracije, onda je verovatno to u proteklih 12 godina, od 2000. do 2012. godine, bilo deklarativno, a onda kada treba određene direktive i standarde da usvojite, onda vam to ne odgovara i onda jednostavno to ne radite. Evropska unija je shvatila da zaista u strankama bivšeg režima ne može da ima adekvatnog partnera, pogotovo kada je u pitanju taj evropski put, s jedne strane. S druge strane, ništa nisu uradili po pitanju dela kada govorimo o primeni obnovljivih izvora energije, energetske efikasnosti, a sada su kadri da nam drže određene lekcije.
Upravo se postavlja osnovno pitanje, gospodine ministre, zbog čega nije bilo fiding tarife iz budžeta, odnosno subvencija za obnovljive izvore energije, sve dok Srpska napredna stranka praktično nije uzela učešće u Vladi Republike Srbije? Zbog čega nisu doneseni zakoni koji bi dali određene lokacije za minihidroelektrane na krajnje transparentan način? Dakle, 350 lokacija i raspisani su konkursi i date energetske dozvole. Zbog čega nije bilo budžetskih stavki koje će jednostavno na određeni način pospešiti uopšte ovaj sektor u oblasti energetike?
Onda se postavlja pitanje zašto nije donešen akcioni plan za obnovljive izvore energije, tako da je Vlada u proteklim godinama do 2012. imala Ministarstvo energetike, a onda kada je došlo do rekonstrukcije čak i ukinula Ministarstvo energetike, pa je plan za izdavanje dozvola za solarne elektrane praktično pripao Ministarstvu za zaštitu životne sredine i Ministarstvu građevine koje je vodio gospodin Dulić.
Znači, to je suština na kakav se način energetika vodila do 2012. godine, a pri tome, povećanje cene električne energije su išli na onaj način kako je gospodin Babić nekoliko puta danas u toku dana govorio, i to po principu odluka Vlade, Agencija za energetiku i sutradan računima građana Srbije. Računi građana Srbije i struktura po kojima se povećava cena se nije menjala do sada i potpuna je neistina da će oni koji najmanje troše platiti najviše električnu energiju. To nikada nije bilo niti će biti. Jednostavno to sama logika govori o tome.

Amandman upravo o tome i govori. Amandman govori da struktura plaćanja ovog računa treba da ide u korist onih koji najmanje troše. To jednostavno nije istina i zbog toga ovaj amandman ne treba prihvatiti.
Treba još nešto reći, da osim suštinskog principa prema kojima se ove direktive nose, ako je mi praktično ovim zakonom usvajamo, a neprihvatajući ovaj amandman, želimo da implementiramo i direktive koje se odnose na akcize i politiku uopšte oporezivanja, pokazuje naše suštinsko opredeljenje koje je ministar Vujović imao prilike da da, da obnovljivi izvori energije i politika u kojoj ćemo mi morati do 2020. godine da obezbedimo učešće od 27%, ide u korist onoga da investitori, a pogotovo za strane direktne investicije, u narednih sedam godina će biti u korist projekata kao što je Vetropark u Kovinu i Vetropark u Plandištu gde će se obezbediti priliv stranih direktnih investicija samo za ove projekte blizu 700 miliona evra.
Prema tome, ako uzmemo u obzir da će prema planu za obnovljive izvore energije, se smatra da 20% ukupnog učešća električne energije, beograđani će koristiti iz geotermalnih voda, onda to pokazuje ozbiljnu odgovornost ove Vlade da sa ovakvim strateškim projektima moći će u budućnosti da se nosi. Zašto ovo govorim? Zato što smo danas i u amandmanima koje su predlagači davali slušali sve ono što do sada nisu bili sposobni da sprovedu kroz politiku energetske reforme ali i kroz poresku politiku i kroz politiku akciza koja je danas na adekvatan, odgovoran način ministar finansija prezentovao Skupštini. Zbog toga sa potpunim opravdanjem ovakav amandman nije prihvaćen.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, koristim vreme poslaničke grupe.
Na kraju predlagač amandmana sublimira svoj stav kroz ovaj amandman zbog čega zakonski ne treba suštinski da stupi uopšte na snagu, ali ne shvata da sva opterećenja i kada govorimo o akcizama je rezultat jedne ružne prošlosti u kojoj je ostao veliki dug svima nama, pa ne samo nama, nego i našoj deci i deci naše dece, sa kojom su došli do toga da budžet Srbije maltene je bio na ivici sloma.
Upravo to pokazuje zbog čega je SNS sa svojom odgovornošću i Vlada Srbije ta koja pokazuje veliku snagu i sposobnost da može da se nosi i ako treba da ukine 600 direktorskih mesta unutar EPS-a i da svede na sedam, i ako treba da izvrši racionalizaciju funkcionisanja EPS-a, i ako treba da uvede tzv. tvrdu liniju budžeta kroz akcize, koja se naziva akciza za električnu energiju. To nije tako popularna mera, ali razlog zbog čega druge države EU nemaju su potpuno druge prirode. Ako jedna Hrvatska, Mađarska i Velika Britanija nemaju ovakav sistem priliva u odnosu na akcize koje se tiču električne energije, to je razlog zato što imaju veliki dotok stranih direktnih investicija u oblasti obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti.
Ako za to još uvek srpska elektroprivreda nije bila sposobna do 2012. godine, jer se ništa nije uradilo u tom pogledu, SNS od te godine je počela užurbane pripreme za tako nešto. Od 2012. godine u decembru mesecu donela je izmene i dopune zakona iz oblasti energetike za obnovljive izvore energije, u 2013. godini Zakon o energetskoj efikasnosti, usvojila plan 2013. godine i program u vezi obnovljivih izvora energije u šta će to sve ulagati, usvojila nove ugovore u vezi fiding tarife koju do dana današnjeg nijedna vlast nije uradila i, na kraju, i ako treba da bude povećanja električne energije da bi se uskladile i evropske direktive, ali i uskladila određena cena električne energije sa zemljama u regionu, opet smo najjeftiniji sa tom cenom električnom energije, i donela takav predlog zakona u ovu Skupštinu.
Time smo pokazali potpunu transparentnost u funkcionisanju u ovom sektoru i nije nas sramota da takav zakon ne podelimo sa građanima Srbije na ovaj način baš sa narodnim poslanicima.
Zahvaljujem se, gospodine ministre, što ste u krajnje dobronamernom predlogu i obrazloženju ovog zakona izneli sve one ekonomske efekte koji su pokazali da zaista ove poslednje dve godine je ova Vlada i SNS marljivo radila na reformi javnog sektora, na konsolidaciji javnih finansija, pored svih problema koje je imala.
Ono što nije vest, možda, za poslanike opozicionih stranaka, ni za novinare, ali prekjuče je cena gasa spuštena i došlo je do pojeftinjenja upravo za 12,58%. To znači da korisnici prirodnog gasa će imati manje račune. Prema tome, koliko god možete da izađete u susret građanima i da određene socijalne kategorije zaštite od povećanja troškova na mesečnom nivou, vi to činite.
Na kraju krajeva, socijalne kategorije će biti finansirane iz budžeta i šest miliona evra biće izdvojeno za one koji ne mogu da plaćaju električnu energiju u potrošnji do 250 kilovat časa godišnje, što znači da ipak negde mislimo na te socijalne kategorije i kada govorimo o električnoj energiji.
Ono što je važno, na kraju da završimo, to je da će budućnost obnovljivih izvora energije, energetske efikasnosti u Srbiji zaživeti i pokazati da Srbija zaista može da se nosi sa evropskim putem i u energetskoj politici, a pogotovo posle usvajanja novog zakona u decembru mesecu, gde su direktive trećeg paketa, koje su izazov za sve zemlje regiona, pa i za nas, ali mi te izazove na adekvatan način rešavamo i možemo da se nosimo sa njima, jednostavno budućnost u koju možemo da verujemo i sa kojom možemo da se nosimo.
Naravno, imamo teškoće i, naravno, postoje mere sa kojima ćemo moći teško da se nosimo, ali naši građani imaju poverenja u sve ovo i jednostavno daju podršku svemu tome. Zbog toga ćemo u danu za glasanje zaista podržati ovaj Predlog zakona i ovaj amandman predlagača nećemo usvojiti. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas smo imali prilike da čujemo različita stanovišta, naročito kada su u pitanju predlozi izmena i dopuna Zakona o akcizama. Ali, pored tih, treba reći da imamo potvrđivanje konvencija koje se odnose na zajednički tranzitni postupak, kao i deo koji se odnosi na formalnosti u trgovini robom i imamo predloge zakona o potvrđivanju sporazuma o zajmu, koji su vrlo važni jer se jedan odnosi na deo koji obuhvata zemljišni katastar, a drugi na strukturne reforme uopšte javnog sektora i javnih preduzeća.
Na kraju, ono što je izazivalo čuđenje, to je Predlog programa koji je obuhvaćen radom Republičkog zavoda za statistiku od 2014. do 2020. godine, što je u suštini osnova za sve ovo o čemu pričamo, jer da tog programa nema mi jednostavno ne bi imali adekvatne podatke sa kojima možemo da raspolažemo kada donosimo uopšte zakonske predloge ovde u Skupštini.
Ono o čemu danas pričamo, o akcizama, to pokazuje suštinski da mnogi koji su protiv ovakvog zakona ne poznaju suštinski šta su evropske integracije i gde smo mi u obavezi da određenim direktivama, koje su još iz 2003. godine, a danas je 2015. godina. Znači, 12 godina je bilo potrebno da dovedemo budžet u takvu poziciju da možemo da govorimo o harmonizaciji propisa, a pogotovo kada su u pitanju akcize. Ta direktiva upravo obuhvata politiku oporezivanja kroz akcize i koje se odnose na električnu energiju.
Ja ću vam reći da je naš kolega Kružević jako dobro dao sistematsku jednu analizu suštine cene električne energije koja je i u regionu, a i kod nas, kao i kako je rasla. Negde je i moj kolega Babić dotakao praktično kako je cena električne energije rasla. Ali, ako bi sumirali rezultate od 2000. godine, cena je bila 0,44 dinara po kilovat času do 2012. godine, kada je došla na 5,95 dinara po kilovat času, što beleži jako velika poskupljenja. Ali, ako bi pratili u četiri godine, 2001. i 2000. godine je bilo tri poskupljenja u toku godine. Ali, nemojte da zaboravite da je tadašnja praktično inflacija bila nekoliko puta veća nego danas, tako da je praktično poskupljenje od 2000. do 2004. godine bilo 166%, od 2004. do 2008. godine 53%, a od 2008. do 2012. godine 42%.
E sada, tu se mnoge stvari zaboravljaju. Zaboravljaju se stvari da su otvorene nova pokrivka i nova polja „Kolubare“, da je ubrzano došlo do eksploatacije uglja i prirodnih resursa na jedan način po kome je suštinski povećana za tri do četiri puta praktično eksploatacija uglja i potrošnja električne energije, da tada nije bilo nezapamćenih poplava kao sada, da nije dolazilo do tolikih šteta energetskog sistema. Ali, nemojte ni da zaboravite da smo se mi po evropskim integracijama obavezali da ćemo do 2020. godine praktično u sistem i učešća električne energije 27% uzeti iz obnovljivih izvora energije i da smo sada na 21,2%. Šta to znači? To znači da će sistem Elektromreža Srbije morati da se unapređuje da bi primio dodatnu količinu električne energije. To je jedan deo.
Drugi deo, kada govorimo o tome koje zemlje u regionu, odnosno u EU imaju ovakav sistem akcija, govorimo o tome da nisu Hrvatska, nisu Velika Britanija i nisu Mađarska. Zašto? Zato što postoji veliki priliv električne energije, odnosno samim tim i finansijskih sredstava iz obnovljivih izvora energije koji imaju potpuno razrađene sisteme. Kod nas do 2012. godine praktično ni zakonski ni planski nisu bili uvršćeni u planu novi sistemi koji bi trebali da pojačaju proizvodnju tzv. zelene energije. Inače, cena zelene energije je jedna od najviših cena, pogotovo u EU. Evropska unija kaže – onoga trenutka kada ulazite u EU, cene električne energije treba da budu ujednačene.
Znači, mi smo daleko, daleko od ujednačavanja cena električne energije. Mi imam najmanju cenu električne energije, ne u regionu, nego u EU. Možda smo zato interesantni mnogim investitorima, ali to ne znači da mi možemo sa takvom cenom jednostavno da trpimo budžetski ovakve subvencije i podrške građanima, jer inače, cena električne energije ima i svoju tzv. socijalnu dimenziju. I, ono što je 2012. godine urađeno, to je da se zaista popiše kompletna nomenklatura socijalnih kategorija za koje će imati praktično podršku iz budžeta i koji neće potpadati pod ovaj sistem obračuna električne energije. To znači da, kolega Kružević je to lepo objasni, šest miliona evra iz budžeta ide za podršku tim socijalnim kategorijama kada je u pitanju cena električne energije. Kada pričamo o Hrvatskoj, njihova cena je duplo veća nego što je cena električne energije u Srbiji.
Ono kada govorimo uopšte da bi treba početi ozbiljno da razmišljamo, to je da podižemo svest u narodu kako da budu energetski efikasni, kako da se ponašamo u okviru pre svega svojih kuća, domaćinstava, pa onda i u okviru malih i srednjih preduzeća u privatnom i javnom sektoru, da jednostavno koristimo sve mehanizme i sve inovacije kojima ćemo praktično uštedeti 30% električne energije minimum samo na osnovu svog ponašanja, a pre svega na osnovu primena kada govorimo o svojim domovima, o gradnji novih tehnologija, novih materijala, koji podrazumevaju energetski efikasne objekte, a zatim i kada govorimo o električnoj energije i primena novih led tehnologija i sijalica. Verujte mi da samo ako krenete od svoje kuće i te potrošnje već ćete imati određene uštede. Ali, jednostavno, mi smo navikli, mi smo narod koji dok nas muka ne stisne ne želimo da štedimo i jednostavno živimo van nekih svojih mogućnosti. To su možda zaista male cifre kada govorimo o određenoj potrošnji i računa od dve i po hiljade dinara, ali su znatne uštede kada govorimo o većim računima.
Ono što treba još reći da akciza na tečnost i punjenje električnih cigareta je nešto što se sada uvodi, što će iznositi oko 10%, ali je primećeno, na osnovu uvoza malih i srednjih preduzeća koja se bave prodajom distribucijom ovih cigareta, da je povećan uvoz cigareta. To znači da građani Srbije koji su pušači prelaze, praktično, u nove vidove kupovine cigareta i to pokazuje, jednostavno, da samim tim oni i u nekom dugoročnom smislu štede na potrošnji. Kako? Pa zbog toga što je urađena jedna analiza, i kroz ovaj zakon je i dato, da praktično jedan mililitar ove tečnosti zamenjuje 20 cigareta, što izlazi da suštinski jedna paklica, po ovome, košta 38 dinara.
Samim tim, uvođenje ovih akciza neće uvesti veliku potrošnju ljudi koji zaista konzumiraju ove elektronske cigarete, ali su svi svesni toga, kada odu bilo gde u inostranstvo, da, jednostavno, paklicu cigareta vi ne možete da kupite ispod četiri evra. Prema tome, i ta cena cigareta, kada govorimo ovde, u Srbiji je negde opet kao socijalna kategorija, negde i nisu toliko pogođeni svi građani Srbije podjednako, nego jednostavno je u domenu luksuza.
Ono što treba reći danas kada pričamo o konvencijama o zajedničkom tranzitnom postupku, to je da mi dobijamo ratifikovanjem ove konvencije nov kompjuterizovani tranzitni sistem. Inače, Vlada je donela odluku još 15. januara 2009. godine da po određenim evropskim direktivama i potpisivanjem SSP, znači, Evropska komisija uputila je jednu delegaciju, prvo, da proveri da li je suštinski Srbija sposobna za uvođenje ovakvog tranzitnog sistema i praktično kompjuterizuje ceo sistem prolaska robom kroz carinski terminal. Ono što je važno, da je EU kroz IPA fondove jako puno uložila. Godine 2011. uložila je otprilike 1.925.000 evra, plus dopuna od 224.000 evra, a u 2015. godini – 147.520.000 dinara.
Zašto je potreba uopšte, kao i ova druga konvencija koja govori o pojednostavljenosti formalnosti? Pa upravo zbog toga da bismo obezbedili manje čekanja na graničnim prelazima, pojednostavljenu proceduru, samim tim, smanjujemo troškove svima onima koji su u sistemu trgovina robom preko granice i imamo novu primenu informacionih tehnologija, što je veoma značajno, pogotovo kada govorimo o osavremenjavanju rada malih i srednjih preduzeća, pogotovo kada govorimo o izvozno orijentisanim preduzećima.
Kada govorimo o ovim sporazumima o zajmu, treba reći da, pored ovoga što danas imamo, da je to jedan od rezultata posete premijera 17. aprila SAD, ali treba reći da se tim uspostavlja veća transparentnost, pogotovo kada govorimo o podršci novoj agendi reforme Vlade Republike Srbije. Kada govorimo o razvoju tržišta, pogotovo kada smo imali zakone vezane za Zakon o planiranju i izgradnji, izdavanje građevinskih dozvola u što kraćem roku, time mi želimo da i kao država postignemo viši rang na svetskoj listi, i kod Svetske banke i na ekonomskom forumu svetskom. Ono što je važno reći da je IBRD odobrio samo prvim zajmom 44 miliona dolara, odnosno 36,2 miliona evra na 15 godina trajanja ovog zajma za četiri godine grejs perioda po kamatnoj stopi od 0,25%, s tim što imamo i deo da počinje otplata 2019. godine. Kada govorimo o Sporazumu o zajmu za razvoj i restrukturiranje preduzeća, onda govorimo o 100 miliona dolara, odnosno o zajmu na 20 godina, grejs perioda od osam godina i 24 rate koje praktično počinju otplatu od 15. juna 2023. godine.
Zašto govorimo o tome? Zato što smo do sada imali brigu od 2.700 preduzeća, od 2012. godine praktično imamo brigu o 1.300 preduzeća koja sa svojim dužnicima nikako ne mogu da izađu na kraj. To je ono što smo zatekli 2012. godine i ta dugovanja pokazuju da se država zaduživala. Sama činjenica da za poslednjih deset godina, od 2002. do 2012. godine, kamata je porasla sa 140 miliona na 1,4 milijarde evra, u godišnjem iznosu, pokazuje suštinski da je veliki problem javni sektor i reforma javnih preduzeća. Ovo je jedna podrška koja je zaista po najboljim mogućim uslovima dobijena od strane Evropske investicione banke za obnovu i razvoj.
Ono što je značajno u svemu tome je da 280 hiljada ljudi koji rade u ovim preduzećima praktično imaju svoju budućnost jer su svi negde u strahu u javnom sektoru da će ostati bez posla, pogotovo kod onih javnih preduzeća koja posluju slobodno na tržištu i kada država želi, jednostavno, da reformiše njihov rad, a kada govorimo o EPS-u, ja se zaista zalažem i dajem punu podršku za reformu EPS-a, koja je imala 600 direktora i koja će se od 1. jula svesti svega na sedam izvršnih direktora i konsolidovati, praktično, svoje poslovanje na deo koji se odnosi na proizvodnju električne energije, na deo koji se odnosi na distribuciju i posebno na EPS snabdevanje, pa samo ako ukinete 600 direktora, 600 sekretarica, 600 vozača, 600 vozila, vi ste već mnogo toga uštedeli i, jednostavno, taj koncept treba podržati i treba ga podržati od strane svih političkih opcija.
Kada govorite od akcizama, ne smete biti maliciozni u svemu tome jer ono kada se kaže da će građani zaista dobiti poklon, dobiće poklon onoga trenutka kada budu osetili poboljšanje koje će, naravno, ići sporo, ali kada budu bile i vraćene penzije i plate na onaj nivo koji je bio pre njihovog smanjenja, pokazuje da je za to vreme i ova Vlada i ova država zaista učinila veliku reformu ekonomskog sistema, konsolidaciju javnih finansija, a naravno da će svaki građanin to osetiti u okviru svog domaćinstva.
Zbog toga, mnoge stvari, kada govorimo pogotovo o električnoj energiji, treba menjati. Treba menjati svest o tome kako ćemo da trošimo, kako ćemo račune naše da racionalizujemo. Vi ste ovde dali jako dobar predlog kako to treba da izgleda.
Kada pričamo o odluci koja se odnosi na rad uopšte i program rada Republičkog zavoda za statistiku, treba pohvaliti pre svega način na koji je urađen ovaj plan. Suštinski, on je podržan i od strane UN i od strane EU i taj pregled aktivnosti nam daje pre svega da je urađen prema standardima statističkog programa 2013-2017, da prema tome imamo taj statistički program koji će biti prihvaćen od strasne Eurostata jer jedino ako ste jedan od delova, praktično, evropske statistike, možete na određeni način kroz evropske fondove da predvidite saradnju sa svim članicama EU, pa i one koje to nisu jer imaju jako dobru sliku o tome kako ćete projektovati svoj finansijski plan za budućnost.
Na kraju, treba reći da će ovaj set zakona u danu za glasanje SNS podržati. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajuća.
Poštovani ministre, kolege poslanici, danas da rezimiramo, imali smo najžučniju raspravu oko izmena i dopuna Zakona o akcizama, iako su predlozi zakona o potvrđivanju sporazuma o zajmu takođe bili jako bitni, pogotovo za reformu administracije i deo obaveza javnih preduzeća, kao i za deo koji se odnosi na administraciju po pitanju zemljišta, ali imali smo i potvrđivanje Konvencije koja se odnosi na nov sistem rada, kada govorimo o tranzitu roba i usluga, i to je ono što pokazuje da ova Vlada brine o izvoznicima.
Ako pričamo o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, danas treba ekskluzivno svim građanima reći da je Nadzorni odbor Srbijagasa doneo odluku da će od 1. jula gas biti jeftiniji za 12,58%, što znači da ipak postoji jedan veliki stepen odgovornosti ove Vlade i u finansijskom smislu, a i u onom socijalnom smislu da gde god može da se nađe mogućnost, da se izađe u susret svim građanima, da negde gde može da se pojeftini i izađe u susret onima koji koriste različite vrste energenata, onda to i čini, pogotovo kada je u pitanju gas, jer kada idemo na energente, kao što je gas, znači da koristimo zdrave izvore energije i da mislimo na našu životnu sredinu. Kada govorimo o tome da pričamo o akcizama prvi put u parlamentu, onda treba reći da nikada do sada nijedna vlast nije želela o tome da razgovara na jedan transparentan način i zbog toga treba od sveg srca podržati ovakav zakon, ne samo zbog toga što on pokazuje volju da razgovara sa svim relevantnim subjektima, nego zbog toga što pokazuje visok stepen odgovornosti prema svima nama, a najpre prema državi.
Veliki stepen odgovornosti onih koji su vladali do 2012. godine najbolje bi pokazali oni koji imaju pašnjake na Vračaru, koji bi mogli sisteme obnovljivih izvora energije da tamo gaje, da proizvode struju, da daju jedan dobar primer svima nama kako treba upotrebiti zelene površine, ali ako to nije u mogućnosti, ako su oko vas zgrade koje su vredne tri hiljade evra po kvadratu, onda treba biti realan i kazati da ste zloupotrebili ono što imate da biste prikazali manji porez za državu. Ako se tako ponašate, onda dajete primer građanima da ono što nije po zakonu treba da bude sankcionisano.
Prema tome, zahvaljujemo se ministru finansija što je danas krajnje transparentno izašao sa predlogom ovih zakona, što je pokazao da odgovornost može da se podeli među svima nama, a da će građani Srbije sigurno imati koristi od ovakvih mera, jer već danas svi korisnici gasa imaće za onoliko koliko će električna struja biti povećana, po sistemu 7,5 akcize, a do 12,33 za električnu energiju, praktično za 12,58% će gas biti jeftiniji. Sa opravdanjem možemo da kažemo da ovaj set zakona treba da prihvatimo. Hvala.

Uvaženi predsedavajuću, poštovani ministre, kolege poslanici, s obzirom da smo diskusiju priveli kraju, rekla bih nešto konkretno o zakonu koji govori o potvrđivanju izmena i dopuna u stvari finansijskog ugovora programa modernizacije.
Rekla bih nešto što možda nismo do sada čuli, suština današnjeg sporazuma o kome govorimo je redefinisanje u stvari datuma završetka jednog velikog projekta koji je počeo davne 2010. godine, a nije završen i praktično poveravanje poslova jednoj od najreferentnijih institucija za koje malo građana Srbije zna, a to je tzv. radna jedinica za upravljanje projektima Ministarstva nauke koja se u stvari naziva „JUP jedinica za istraživanje i razvoj“ Beograd koja je u stvari počela od toga da radi jedan veliki projekta koji se naziva „Tehnološki park Srbije“, ali koji svojim radom suštinski pokazao da ima kadrova, da ima kapaciteta, da može mnoge poslove po pitanju uopšte izvođenja radova u tom infrastrukturom delu kada su modernizacije škola u pitanju i uopšte preduniverzitetske institucije da može da se nosi sa time, pogotovo kada su u pitanju metodologije Evropske investicione banke. Tako da to treba reći i to treba zaista pohvaliti i to je ono što vi kao ministara, a mislim da ćete ostati zapisani i da ste zaista sarađivali sa tako jednom referentnom institucijom.
Naravno, postoje ljudi i akademski građani koji smatraju da možda treba i ovu instituciju podržati u jednom delu da dobije sve moguće međunarodne sertifikate i da bude jedna institucija koja će zaista preuzeti, ne samo upravljanje projektima objekata iz oblasti obrazovanja, prosvete i nauke, nego i infrastrukture uopšte u Srbiji, jer mi nemamo takvih institucija koje mogu da se nose sa infrastrukturnim projektima i obično nam se dešava da se kaže - eto ne postoje ljudi sa certifikatima, ne postoje institucije u Srbiji koje mogu da izađu na međunarodne tendere.
Zato kažem, treba podržati ovakvu instituciju, a ono što ovaj ugovor daje, to je da ova treća faza, praktično ugovora koji je krenuo od 2010. godine, prva faza se završila, praktično do 2014. godine koja se odnosila na određene aktivnosti iz srednje škole, ali aktivnosti koje se odnose i na informacione tehnologije, zatim na određeno upravljanje i planiranje kada su u pitanju finansiranje, znači oprema sama, kada su u pitanju modernizacija škola koja se odnosi samu opremu, ne na zgrade, znači na infrastrukturu, nego na samu opremu i način na koji će metodologija, na koji će učenici raditi.
Zato je ova treća faza jako važna i zato smatram da je bilo dobro što je u stvari program koji je propisan za treću fazu 16. januara 2014. godine i kada je potpisan protokol o saradnji sa „Jupol“ istraživanjem i razvojem, praktično urađeno i poveravanje tih poslova i primopredaja prošle godine u martu mesecu, jako značajna.
Zašto to govorim? Zato što ako pogledate referenc listu uopšte ove institucije koje se bavi ovim projektima, ona je pored Tehnološkog parka na Zvezdari, koji je počeo izgradnju 1988. godine, useljenje je bilo pre gotovo godinu i po dana, radila i Nano centar Blok 39 u Beogradu, istraživačku stranicu „Petnica“, adaptaciju prostora UNESKO, naučno-tehnološki park u Nišu, stanove za mlade istraživače u Nišu, sistem za centralizovanu nabavku potrošnog materijala, kapitalnu opremu, javne nabavke za potrebu poslovanja uopšte svih naučnih istraživačkih institucija i regionalni problem stambenog zbrinjavanja.
Ono što program modernizacije sadašnjih objekata, pored ovih škola, obuhvata i sanaciju određenog dela temelja Hemijskog fakulteta u Beogradu, Centar za promociju nauke, Prirodnjački centar Svilajnac, centralnu zgradu Univerziteta u Novom Sadu, Naučno-istraživački park druga faza u Novom Sadu, stanove za mlade naučnike Bloka 32, stanove za mlade istraživače Kragujevca, Centri izvrsnosti univerziteta u Kragujevcu. Eto, to je institucija koja će raditi modernizaciju škola i to treba svi građani Srbije da znaju, da Srbija, znači ima takve potencijale sa kojima može da se nosi sa projektima pogotovo kada je unapređenje modernizacije prosvete i nauke u Srbiji.
Mislim da danas treba, u stvari odavde da pošaljemo jednu poruku da ni jedna politička stranka ne može da bude protiv modernizacije, da smo svi ovde na zajedničkom zadatku i da za ovaj protokol, odnosno izvinjavam se, potvrđivanje ugovora, sporazuma trebaju sve stranke da glasaju.
Hvala vam gospodine ministre što ste danas došli da ovakav jedan zakon predložite i da, jednostavno, pokažete suštinski za šta ova Srbija i ova Vlada se zalaže. Naravno, u danu za glasanje podržaćemo ovakav zakon. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, pre svega da se zahvalim ministru što je imao razumevanja da u načelnoj raspravi koju smo vodili smo stavili poseban akcenat na određena preduzeća koja smatramo za velike strateške firme koje su poslednjih godina bez obzira na sve svoje probleme i stara dugovanja koja su imali su uspeli za poslednje dve godine sigurno da naprave veliki promet, odnosno velike prihode.
Naravno da u ekonomiji ništa ne prestaje preko noći, da ti dugovi ostaju, ali na neki način se pokazalo da u ovim najtežim trenucima kompanije koje imaju velike prihode znači da su sposobne da sutradan funkcionišu zaista na tržištu kapitala onako kako to priliči. Zbog toga smo smatrali da kroz ovaj amandman moj kolega Babić i ja treba u ovaj zakon zaista implementirati tu potrebu da država brine o tim velikim preduzećima, velikim privrednim subjektima, pogotovo što oni po prirodi stvari zapošljavaju veliki broj zaposlenih.
Ta briga predstavlja jednu veliku našu odgovornost da u budućnosti na tržištu kapitala koji sigurno uz veliku konkurenciju oni mora da opstanu, jednostavno država im sada pomaže i ta pomoć se sastoji u tome da na poseban način i pod posebnim programima jednostavno se vodi računa o tome na koji način će se i vršiti privatizacija, ali i pronalaziti strateški partneri. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, predlagač amandmana želi da svojim predlogom izuzme ovih 17 privrednih subjekata za koje je Vlada procenila da postoji mogućnost da se posao i rešavanje problema završi i taj rok je do godinu dana. Zašto? Zato što su mnoge stvari započete u okviru …

Govorim o amandmanu. Oni žele da se izuzme 17 preduzeća, a da ostanu samo ona koja su na teritoriji autonomne pokrajine. To je taj amandman.
Zašto govorim o 17 preduzeća? Postavlja se pitanje, znači predlagač postavlja pitanje – na osnovu kojih ekonomskih kriterijuma je odabrano tih 17 preduzeća? Znači, osnovni pokazatelji, koji jednostavno daju za pravo, kada radite analizu, su ekonomski pokazatelji, a to znači da u prethodne dve godine imate završne račune tih preduzeća. Ti ekonomski pokazatelji su ekonomičnost, rentabilnost, produktivnost. Na stranu onoga što postoje dugovanja u prošlim godinama i na stranu onoga, kada bi se u ovom trenutku usvojio ovaj amandman, kao što predlagač želi, sva preduzeća bi otišla pod led i ovih 25 hiljada zaposlenih bi otišli u firme, kada kažemo stečaj, ali ne bi se više dala šansa da ovih 17 preduzeća koji imaju strateške uloge, pre svega po načinu funkcionisanja na tržištu, po kvalifikaciji proizvoda i kvalitetu proizvoda koji daju, prema učešću na tržištu, prema saradnji u određenim granama sektora, kada pričamo o proizvodnji, jednostavno ne bi mogli više da funkcionišu.
Na primer, FAM Kruševac, o kome govorimo. Fabrika maziva je kompanija koja u svom sastavu sada ima preko 400 proizvoda i koja ima 75% izvozni asortiman. Onih drugih 25% proizvoda jednostavno plasira na domaćem tržištu za potrebe EPS-a. Dakle, svih javnih preduzeća koji su u okviru EPS-a. Kada govorimo o Železari Smederevo, takođe koristi proizvode koji su u okviru FAM-a. Zatim, RTB Bor koristi njihove proizvode, kao i „Krušik“ Valjevo.
Prema tome, kada govorimo, recimo, o FAM-u koji je bio privatizovan 2011. godine, pa je ponovo vraćen zbog toga što je bio u okviru „Nibens grupe“, pa probleme koje je „Nibens grupa“ u okviru svojih potraživanja htela da prebaci na nivo FAM-a, vraćen 2011. godine i ponovo restrukturiran, pokazalo se da kada imate odgovoran menadžment i kada dođete u situaciju da možete uz pomoć države da investirate, da određene hale, određene mašine, opremu modernizujete, znači da te kompanije mogu samostalno da funkcionišu na tržištu.
Ono što je interesantno kod FAM-a, to je što je u poslednjih godinu dana počela da izmiruje svoje stare obaveze, što je uspela da uplati pet miliona evra u budžet, što je 3,5 miliona evra otplatila stare dugove. Prema tome, to je kao jedan dobar primer da ovakve kompanije mogu da zaista u određenom roku, do tih godinu dana, nađu strateške partnere, ali ne budu više finansirani iz budžeta.
Stvarno bi bio veliki greh, i mislim da bi bila velika ekonomska katastrofa da 17 strateških firmi u ovom trenutku ne podržite kada su već ušli u različite vrste ugovaranja, kao npr. „Jumko“, koji ima 1700 zaposlenih radnika, a ima ugovor od 2,5 miliona evra. „Resavica“ je vezana za restrukturiranje EPS-a.
Prema tome, neke kompanije ne možete pustiti da ih banke jednostavno zatvore time što biste sada ih pustili sve da idu u dužničko poverilačke odnose.
Znači, kada govorimo o ekonomskim kriterijuma, jedino su oni merodavni za odabir svih 17 preduzeća koje će Vlada praktično, staviti na taj spisak i produžiti ovaj rok. Znači zaštiti u smislu do godinu dana, što ja smatram da većina od njih i za manji rok će praktično završiti deo, kada se govori o privatizaciji i jednostavno se skinuti sa državnog budžeta i finansiranja, što je u stvari i cilj.
Dobro je da postoji duboka analiza sa kojom se ova Vlada suočila, što je krenula uopšte da na krajnje odgovoran način vrši analizu rada svakog od ovih preduzeća, što mislim da ni jedna Vlada do sada se nije suočila i nije imala hrabrosti da krene u tu analizu, jer vrlo je teško biti realan, pogotovo kada su u pitanju menadžment, znači direktori koji vode ta preduzeća i sindikati. Zato što oni, svaki od njih gledaju kroz svoju prizmu poslovanje tog preduzeća. Svako od sindikata želi da dalje upravlja sindikatima i da kroz određene odnose sa direktorima jednostavno prebacuju pare na račun i onda dele određeni novac, ili određene proizvode kroz sindikalna zaduživanja i na taj način praktično obezbeđuju sebi, te sindikalne vođe, platu koje su rangu maltene pojedinih direktora takvih preduzeća. A, sve to je išlo na račun budžeta i građana Srbije.
Dobro je što se ipak Ministarstvo privrede zaista angažovalo da sa svima razgovara, a da pre svega sa određenih 17 preduzeća donese strateške odluke kako će u budućnosti funkcionisati. Jer proizvodi sa kojima se oni na ovom tržištu pojavljuju nisu bitni samo za Republiku Srbiju, već i za ceo region, već i za tržište EU. Ako kažemo da jedan FAM izvozi 75% svojih proizvoda, i poseduje ISO standarde, sertifikate za takve proizvode, onda možemo reći da u budućnosti ovaj procenat izvozne orijentacije će se samo povećavati.
Prema tome, mi ovim i kao poslanici, podrškom za ovakav zakonski predlog zaista učestvujemo u kreiranju tržišne ekonomije u budućnosti koja će ići samo na pozitivan račun srpske privrede. Znači, sve vreme govorimo o tome da je mnogo stranih investitora i da jednostavno se guši domaća proizvodnja. Nije tačno. Ako ovih 17 strateških kompanija zaista podržimo i zaista u dogledno vreme nađemo strateške partnere, samom tom izvoznom orijentacijom, mi našu domaću proizvodnju na određeni način, koja je na kolenima, i to svi treba da priznamo, na određeni način polako podižemo da ostane u funkciji koja je bila pre mnogo godina.
Naravno da broj zaposlenih je drastično pao od pre 10, 15 godina i naravno da jednostavno mnoge proizvodne asortimane i mnoge mašine u ovom trenutku nisu na najvišem nivou u smislu tehnološke organizovanosti, ali je poenta zadržati ono što je zdravo i ono što može da funkcioniše i samim tim naći određene strateške partnere sa kojima ćete moći u budućnosti da radite, i samim tim zadržati te mlade inženjere koji rade u tim strateškim preduzećima, pogotovo kada govorimo o preduzećima koja su van Beograda, koja se nalaze i na jugu i na istoku Srbije, jer ona zaista samim tim svojim pozitivnim poslovanjem, bez obzira što imamo dugovanja iz prošlosti, nam pomažu da održimo nivo privredne aktivnosti, koji je jako bitan za Srbiju, koji direktno utiče na BDP, sa kojim smo izašli i pred MMF i pred Svetsku banku i pred sve međunarodne institucije.
Čuli smo i gospodina Milinka, priču o RTB Boru koju naravno su i vlade ranijih godina imale probleme, nekako su za poslednje dve godine svi ovi problemi rešavani. Kada pričamo o „Politici“ a.d., treba znati da ako je firma u restrukturiranju, jednostavno takva kompanija nije samo jedna jedina novinska kuća, ona je vezana za mnoga pravna lica koja u okviru „Politike“ funkcionišu, kao što je štamparija. Ako biste gasili i jednostavno pustili dužničko poverilačke odnose i pustili jednu politiku pod led, ona bi praktično ugrozila i poslovanje štamparije u kojoj radi dosta zaposlenih i samim tim biste uništili ceo posao koji je poslednjih pet godina „Politika“ u restrukturiranju zaista marljivo radila i pokušala sa svojom racionalizacijom podigne svoj list i ostane na nivou tiraža koji ima danas.
Zašto treba na kraju …