| 29.04.2026. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prebivalištu i boravištu građana |
u proceduri
|
| 29.04.2026. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ličnoj karti |
u proceduri
|
| 29.04.2026. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike |
u proceduri
|
Hvala predsedavajuća. Evo, slušajući kolege ipak bih nekako rekao da je zakon kao neka vrsta kompozicija amandmanima i onda mu dođu kao „fajnt uning“, odnosno fino podešavanje, ili da citiram vašeg ministra Dačića – barem je pokušano da se uredi.
Zato mi predlažemo da se u članu 14. nakon stava 5. doda novi stav 6. koji glasi „Savet ima dva kopredsednika, ministra nadležnog za unutrašnje poslove i ministra nadležnog za socijalna pitanja ili ljudska prava. U radu Saveta, sa pravom glasa učestvuju i dva predstavnika udruženja, koja poseduju licencu za pružanje usluga žrtvama trgovine. U slučaju jednakog broja glasova, odlučujući glas kopredsedavajućeg iz socijalne zaštite ili ljudskih prava.“
Da obrazložim, institucionalna ravnoteža između bezbednosnog i zaštitnog pristupa uvodi efektivni mehanizam kontrole. Član 14. važećeg predloga predviđa da je predsednik Saveta isključivo ministar unutrašnjih poslova, a član 15. o kojem ću takođe govoriti potvrđuje da je to nacionalni koordinator, ujedno i rukovodilac organizacijske jedinice u direkciji policije.
To je konkretna i proverljiva koncentracija moći, a ne politička interpretacija. Jedan od problema ovog zakona je koncentracija moći bez protiv teže, a ovo nije slučajnost i to je koncentracija i to znači da sistem koji treba da štiti žrtvu, može vrlo lako da štiti sebe.
Da vas podsetim kako to u praksi izgleda. Primera radi, prekjuče je bila završna reč odbrane u slučaju Banjska, za četvoricu mučenih Srba, Dušana Maksimovića, Blagoja Spasojevića, ranjenog Vladimira Tolića i nedavno uhapšenog Stefana Radulovića, za čiju sudbinu vaš sistem koji ih je gurnuo u sve to, ne haje, jer štiti sebe i Radojičića. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajuća.
U članu 15. nakon stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi – Nacionalni koordinator obavlja poslove uz obavezno pribavljanje obrazloženo mišljenje stručnog tela koje čine predstavnici Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima i licenciranih udruženja.
Mišljenja stručnog tela je javno dostupno u delu koji ne sadrži poverljive podatke. U slučaju neslaganja konačnu odluku donosi Savet.
Da obrazložim, sprečava koncentraciju odlučivanja i uvodi stručnu i transparentnu kontrolu nad radom Nacionalnog koordinatora.
Da napomenem, ovde je reč o stručnjacima sa iskustvom i licencama, diplomama, a ne o lojalistima. Nažalost, to nije bio vaš manir kada birate kadar, jer da je tako ne bi Banjskoj dali da vam organizuje kriminalac, pa da vam poginu trojica Srba koje i ne pominjete, Bojan Mijailović, Nedeljković i Igor Milenković od kojih ste se institucionalno i statusno ogradili. Zato vam u toj istoj srpskoj Banjskoj poginuli Afrim Bunjaku, dobija ulicu, kako vi to kažete – pa, šta. Hvala najlepše.
Hvala, predsedavajuća.
Član 23. predlažemo da se menja i da glasi: „Jedinica lokalne samouprave uspostavlja multidisciplinarni lokalni tim za borbu protiv trgovine ljudima“.
Znači, važeći tekst, a ovde su i kolege pričale da jedinica lokalne samouprave može, pod znacima navoda, obrazovati lokalni tim. Znači, ne „može“ nego „mora“ da obrazuje lokalni tim.
Podsetiću da je 2023. godine bilo svega zato što može, svega 17 timova čiji se rad zasnivao na entuzijazmu pojedinaca. Naglašavam, Srbija ima 174 lokalne samouprave. Primera radi, u Šapcu lokalni tim je pokušao da se bavi suzbijanjem prosjačenja o kojem smo već čuli. Nažalost, tom poslu nisu bili dorasli. Svojom politikom drastično su povećali broj prosjaka.
Zvanični podaci pokazuju da u Srbiji u apsolutnom siromaštvu živi, verovali ili ne, 800.000 ljudi, a oni ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe, a stopa rizika od siromaštva je skoro 20, što obuhvata 1,3 miliona ljudi. Svako četvrto dete je u riziku od siromaštva. Napominjem da je prosjačenje direktno vezano za trgovinu ljudima. Jednostavno, gospodo, narod nam je i gladan i siromašan. Hvala najlepše.
Hvala. Da pojasnim, znači kada je reč o standardnom sporazumu u slučaju da nisam bio jasan. Znači, upravo zato što je standardan, gospodo, nema ni jednog jedinog razloga da se krije šta je iza tog sporazuma. Drugo, govorite za bezbednosti- Da kažem da mi ne tražimo operativne tajne, nego političku odgovornost za ono što će građani Srbije da plate. I još jedna stvar.
Što se tiče ovoga zakona i prava, to što je nešto formalno po zakonu ne znači da je politički prihvatljivo kad se kontrola svede na formalnost i vezano za ljude koje sam pominjao. Znate, ovaj, nije moral ono što vi pričate, nego je moral granica koju ne prelazite i kad možete i kad imate koristi od toga. Hvala najlepše
Hvala predsedavajući. Ja se pre svega moram složiti u potpunosti sa koleginicom Marinikom i sa kolegom Radovanovićem, jer mi je zaista žao Marka Jovanovića. Iz prostog razloga, nije ovo samo vruć krompir, nego činjenica da ovde, evo preko puta mene sedi general koji je bio načelnik Uprave, profesor Fakulteta bezbednosti. Moja malenkost. Znači, ljudi koji se itekako razumeju u ove stvari.
Tačno je ovo što je gospodin pukovnik Nikolić pravnik rekao da je ovo uobičajeno. To nije, to nije sporno, ali na kraju da kažem da je ovo za nijansu bolja stvar nego da ste nam poslali Predraga Bandića. Ipak se bar o tome vodilo računa. Eh, ja vas nisam prekidao, gospodine Nikoliću. Znači, ovaj opšti bezbednosni sporazum sa Izraelom kao pravni instrument nije problem.
Problem je sve ono što stoji iza njega, a što ovaj odbor nije dobio. Vlada nas ponovo hitno stavlja u ulogu institucije koja ne odlučuje, već postaje notarska overivačka institucija. Gospodo, ja ne radim na šalteru da udarim pečat. I to sve nas, da je sreće a nije, mora ozbiljno da zabrine. Vi ste doveli do toga da je Narodna skupština kao pečat što sam rekao, a ne kao kontrola.
Vlada traži saglasnost za sporazum koji je već napominjem u privremenoj primeni, a pre ratifikacije. To znači da razmena tajnih podataka već može da teče, ako već i nije, a da su razgovori o konkretnim nabavkama mogli da započnu pre nego što je odbor dobio bilo kakav uvid. Dakle, mi ovde ne odlučujemo, nego samo potvrđujemo. Gospodo, mi znamo okvir, ne znamo ništa što je važno. U obrazloženju piše da je sporazum potreban za nabavke iz Izraela, ali ovaj odbor nije dobio odgovore na ključna pitanja.
Koji sistemi su predmet potencijalnih nabavki? U javnosti se, naravno, pominju bespilotni sistemi, raketni sistemi, sredstva elektronskog ratovanja, da ne govorim o špijunskim i tako dalje U kom finansijskom obimu, gospodo? Pominju se ugovori vredni stotine miliona dolara, pa i znatno više. Ko je vodio pregovore i po kojim kriterijumima? Žao mi vas je, gospodine Jovanoviću, ako ste vi to vodili.
Da li je postojala konkurencija ili je izbor unapred određen? Ovaj odbor odlučuje o pravnom okviru bez uvida u sadržaj na koji se taj okvir odnosi. Da budem potpuno jasnan, to je o-to onda nije, gospodo, nadzor. To je na slepo potpisivanje obaveza u ime građana Srbije. I sad još jedan detalj.
Ustal-ustaljeno ponašanje ovog režima je suverenitet u retorici, nedoslednost u praksi. Ova vlast, ko o čemu svaki put o suverenitetu i nezavisnoj politici, da ne kažem vojska o skraćenjima. Istovremeno, produbljuje bezbednosnu saradnju sa državom koja je priznala Kosovo. I svi znamo okolnosti pod kojima je do toga priznanja došlo. Da vas podsetim, hoklice iz Bele kuće i fizionomije i face čoveka koji voli sebe da naziva vrhovni komandant kad je video u trenutku šta je potpisivao.
Gde vam je sada suverenitet i nezavisna politika? Ovde me nema ni objašnjenja ni odbrane Da li ste vi svesni da je ovo ulazak u zavisnost, ovo što ste mu vi objašnjavali bez strategije? Da pojasnim. Ovakvi sporazumi otvaraju vata-vrata naprednoj tehnologiji, ali dugoročnim obavezama. U praksi to često znači da ključni elementi sistema, softver, nadogradnja, održavanja i logistike ostaju vezani za dobavljače.
Zaključani su gospodo. Čak i resetovanje ne možete da uradite bez njih i tako dalje. Zato pitanje nije da li, da li sarađivati. Pitanje je šta Srbija iz ove saradnje dobija kao trajnu vojnu operativnu sposobnost, a šta o-ostaje trajna zavisnost. Ovaj odbor na to pitanje nije dobio odgovor.
O političkim aspektima i posledicama je govorila koleginica Marinika. Sad kada je reč o privremenim primenama, to nije taktički detalj. To je član ovaj šesnaest, koji gospodin Jovanović pominjao. Privremena primena znači jedno od dva. Ili postoji hitnost koja nije objašnjena ili postoji odluka koja se ne želi odvor-otvoriti ovde u ovom domu za raspravu.
U oba slučaja rezultat je istiNarodna skupština, gospodo, nije uključena kad se odlučuje, nego kad se odluka već sprovodi. Zato da bi ovaj Odbor zauzeo stav kakav treba, opet se vraćam na proceduru. Potrebno je uraditi sledeće, a to je dostaviti listu planiranih i potencijalnih nabavki iz Izraela sa finansijskim procenama; informaciju da li su pregovori o konkretnim ugovorima već u toku i kada; analizu realnih industrijskih koristi za domaću odbrambenu industriju koju ovde niko ne pominje; obrazloženje za privremenu primenu i konkretan razlog hitnosti; procenu dugoročne tehnološke i operativne zavisnosti i plan njenog smanjenja. Bez ovih odgovora svako glasanje o ovom sporazumu nije čin kontrole. To je legitimizacija postupaka koji unapred isključuju kontrolu.
Građani Srbije će ovo platiti, toga ste svesni, ali ne znaju šta plaćaju. I na kraju, nije sporno da Srbija treba da modernizuje vojsku. Niko nije protiv toga. Sporno je što se to radi na način koji slabi institucije i isključuje kontrolu Narodne skupštine. Zato pitanje danas nije da li Srbija treba da sarađuje sa Izraelom, nego da li je Narodna skupština još uvek mesto gde se odluke donose ili mesto gde se odlukama samo daje datum i pečat, što je poražavajuće za instituciju ovakvog značaja.
Hvala najlepše.
Hvala. Ja se moram složiti sa koleginicom Slavicom kada je reč o informisanju, odnosno obaveštavanju, a uostalom i vi ste, uvaženi predsedavajući, upravo o tome i govorili, odnosno na jedan način potvrdili. Uvažene koleginice i kolege, da budemo potpuno jasni, danas mi ne raspravljamo o namerama. Namera ovog zakona siguran sam da je bila dobra, ali zakon se ne meri namerom, zakon se meri posledicom i zato jedno relevantno pitanje da li ovaj zakon u ovom obliku garantuje zaštitu žrtve? Naš odgovor je jasan.
Ne garantuje. Hoću da kažem da Srbija centar, moja stranka, Bogu hvala, ima sedamnaest resornih odbora i mi smo spremili niz amandmana na ovaj zakon. I zato je naš zaključak još jasniji, da ovaj zakon u ovom obliku ne može da ide dalje u proceduru. Ovo jeste pokušaj i to niko ne spori sistemskog iskoraka. Uvodi moderniji pristup, širi katalog prava, formalno se približava evroskim standardima, ali suština je u sledećem.
Ovo je istovremeno institucionalno neuravnotežen i operativno nesiguran model. Normativno, on izgleda dobro, praktično nosi ozbiljne rizike, a zakon koji je rizičan u praksi nije dobar zakon. Problemi nisu sporedni, oni su sistemski i svaki od njih ima direktnu posledicu. Mi smo ovom prilikom izdvojili šest problema. Prvi problem: definicije bez granica.
Ključni pojmovi su napisani tako široko, da se gotovo svaka situacija može podvesti pod trgovinu ljudima, ako nekome to odgovara. To nije gospodo fleksibilnost, to je pravna nesigurnost. U praksi to znači da organ koji postupa nema jasna pravila, odlučuje se po sopstvenom nahođenju. Znači, danas nešto jeste, sutra nije. To nije pravo, to je improvizacija.
A kad je sve moguće, onda ništa nije sigurno. Drugi problem: koncentracija moći bez protivteže. Znači, na vrhu sistema, svi znamo, nalazi se bezbednosni aparat bez stvarne institucijalne ravnoteže. Gospodo, to nije slučajnost, to je konstrukcija i to znači da sistem koji treba da štiti žrtvu može vrlo lako početi da štiti sebe od nečinjenja ili činjenja. Zato ovo mora da se kaže bez uvijanja, ovo nije tehnički propust Ovo je politička odluka.
Kad je nešto politička odluka, onda je i odgovornost politička. Treći problem: odgovornost koja ne postoji. Zakon nabraja institucije, ali ne definiše ko odlučuje, ko koordiniše i ko odgovara. U praksi, odgovornost se rasplinjava dok ne nestane. Svi učestvuju, niko ne odgovara.
Žrtva ostaje između institucija. Sistem formalno funkcionište-funkcioniše, suštinski ne radi. I to nije greška, to je model bez odgovornosti. Četvrti problem: prava koja zavise od dobre volje od bonafidesa. Ne, prava žrtava nisu jasno garantovana.
Nema rokova, nema obaveze, postoji pro-prostor da se sve uslovi kapacitetima, pod znacima navodnja. To znači da pravo postoji ako sistem odluči da može, a pravo koje zavisi od mogućnosti nije pravo. Peti problem: zaštita koja može da nestane. Žrtva podnosi prigovor i u tom trenutku može ostati bez zaštite. To je suština ovog rešenja.
Sistem kaže, možda jesi žrtva, ali dok ne odlučimo, snađi se. To nije procedura, to je odustajanje od zaštite u najkritičnijem trenutku, trenutku kad podnosi prigovor I šesti problem: bezbednost podataka, najopasniji deoOvaj zakon uvodi centralnu evidenciju sa najosetljivijim podacima identiteta žrtava, lokacije sigurnih smeštaja, a ne uvodi stvarne mehanizme zaštite. Bez kontrole pristupa, bez tehničkih organizacija, bez jasne odgovornosti. U takvom sistemu curenje podataka nije incident. To je direktna opasnost po život.
I zato, da budemo potpuno jasni, ako se to dogodi, to neće biti greška sistema, to će biti posledica zakona koji ste vi usvojili. Dakle, ne govorimo o pojedinačnim propustima, govorimo o zakonu koji je nejasan tamo gde mora biti precizan, slab tamo gde mora biti strog i bez kontrole tamo gde je kontrola ključna. Podneli smo amandmane. Kada morate da ispravljate trećinu zakona amandmanima, vi ga ne popravljate, vi ga rasklapate. Zato je naš stav ovaj predlog zakona mora biti povučen iz procedure i vraćen ponovo na izradu, ne da se šminka i da se krpi, nego da se napiše kako, kako treba.
I to da završim potpuno jasno. Ovaj zakon, ako usvojite odgovornost neće biti apstraktna. Gospodo, odgovornost će bići-biti apsolutno vaša. Hvala.