Strategija odbrane je najviši strategijski dokument Republike Srbije u oblasti odbrane. U njoj se definišu odbrambeni interesi Srbije, analizira bezbednosno okruženje i u njemu se identifikuju najveće pretnje za definisane interese, te se utvrđuje koji organi i na koji način će se boriti protiv ovih pretnji.

Strategija nije pravno obavezujuća, ali nosi političku obavezu svojih donosilaca da se njome rukovode. Dalje se razrađuje zakonima, javnim politikama i nižim strateškim aktima (koji su uglavnom tajni), kao što su Doktrina Vojske Srbije, Strateški pregled odbrane, Dugoročni i Srednjeročni plan razvoja sistema odbrane i Plan odbrane. Kao javni dokument, namenjena je kako građanima Srbije, tako i međunarodnoj zajednici kao smernica daljeg postupanja srpskih vlasti i institucija u predmetnoj oblasti. Nije utvrđen rok u kome treba da se sprovede ili zameni, već se revidira ukoliko se bezbednosno okruženje bitno izmeni.

Prethodna strategija, još uvek na snazi, usvojena je 2009. godine. Predlog nove strategije u velikoj meri zadržava strukturu njene prethodnice. Metodološke promene najprimetnije su u politici odbrane u kojoj se sada postupanje države dosledno razrađuje po utvrđenim odbrambenim interesima. U odnosu na Strategiju iz 2009, tekst nove strategije ne sadrži posebne celine o resursima, finansiranju i planiranju odbrane.

NEPREDVIDIVO BEZBEDNOSNO OKRUŽENJE

Globalno i regionalno bezbednosno okruženje ostalo je složeno i nepredvidivo, uz isprepletane integracione procese, dok savremene transnacionalne pretnje poput terorizma, organizovanog i sajber kriminala, globalnog zagrevanja jačaju naspram tradicionalnih vojnih pretnji. Međunarodne odnose i dalje karakteriše intervencionizam velikih sila i borba oko energenata. Ukazuje se na posledice sukoba na Bliskom istoku, u Aziji i Africi, dok se sukob u Ukrajini ignoriše, kao i njegove posledice u vidu zaoštravanja odnosa Zapada prema Rusiji, ali i ilegalno učešće srpskih dobrovoljaca u tom sukobu. Novina je prepoznavanje opasnosti širenja lažnih vesti i dezinformacija na bezbednost regiona, te povećano ugrožavanje položaja srpskog naroda, kako na jednostrano otcepljenom Kosovu i Metohiji, tako i u Bosni i Hercegovini.

NOVI/STARI MEĐUNARODNI AKTERI U REGIONU

Sudeći po tekstu Strategije, izmenila se konstelacija međunarodnih organizacija i njihov uticaj u regionu. Daleko veći značaj pridaje se Evropskoj uniji, koja se pominje 35 puta naspram samo jedanput u Strategiji odbrane 2009. Najviše se pominje u kontekstu usklađivanja domaćih standarda i propisa sa evropskim, kao partner Srbije, između ostalog, u multilateralnim vojnim i civilnim misijama, te kao faktor stabilnosti u regionu. U bezbednosnim i odbrambenim pitanjima od zajedničkog interesa Srbija će se redovno konsultovati sa EU.

Pored NATO i OEBS-a, koji su zadržali značaj za mir i bezbednost u Evropi, prvi put se pominje i Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), koja okuplja šest bivših sovjetskih republika, uključujući Rusiju, i u kojoj Srbija ima status posmatrača od 2013. Strategija najavljuje produbljivanje i proširenje saradnje sa ODKB, dok se postojeći odnosi sa NATO u okviru Partnerstva za mir vide kao optimalni okvir bez potrebe za daljim približavanjem. Takođe, naglašeno je i da je saradnja sa NATO u interesu Srbije, dok je saradnja sa ODKB opredeljenje.

KOSOVO OSTAJE DOMINANTNA PRETNJA

Spisak izazova, rizika i pretnji od značaja za odbranu nije bitno menjan. Opasnosti su poredane po težini mogućih posledica, a ne po stepenu verovatnoće da će se realizovati. Tako je oružana agresija i dalje na prvom mestu, iako je malo verovatna. Jednostrano otcepljenje južne pokrajine Kosovo i Metohija dominira u tekstu strategije kao pretnja po sebi, i kao izvor drugih pretnji kao što su separatističke težnje, oružana pobuna, terorizam i organizovani kriminal, ekstremizam. Pretećim se smatraju, sa strane privremenih institucija u Prištini, i zahtevi za učlanjenjem u međunarodne organizacije i smanjenjem međunarodnog prisustva na Kosovu, nesprovođenje dogovorenih obaveza, kao i transformacija specifičnog statusa kosovskih snaga bezbednosti u klasičnu vojsku. Ostali problemi su prirodne i tehnološke katastrofe, radiološko zagađenje od ratnih dejstava 1990-ih, te sajber napadi na informacionu i komunikacionu infrastrukturu sistema odbrane.

VOJNA NEUTRALNOST I EVROPSKE INTEGRACIJE NISU UZAJAMNO ISKLJUČIVI

Glavni odbrambeni interesi ostali su zaštita suvereniteta i teritorijalnog integriteta, zaštita bezbednosti Srbije i njenih građana, očuvanje mira i bezbednosti u regionu i svetu, te saradnja sa trećim državama i međunarodnim organizacijama u oblasti odbrane. Novina je što su ovom spisku pridodati i vojna neutralnost i evropske integracije.

O vojnoj neutralnosti govori se još od 2007. godine kada je Narodna skupština, kao reakciju na ulogu NATO na Kosovu, rezolucijom odbila članstvo Srbije u bilo kom (tada) postojećem vojnom savezu dok narod na referendumu ne odluči suprotno. Prethodna strategija iz 2009. je sasvim izostavila ovo opredeljenje, dok se sada izričito poziva na skupštinsku rezoluciju i tako pravi kontinuitet državne politike. Istaknuto je da vojna neutralnost nije prepreka saradnji ni sa NATO, ni sa ODKB, ali ni sa članstvom u Evropskoj uniji, koja od 2009. ima odredbu uzajamne odbrane koja obavezuje države članice na pomoć u slučaju oružane agresije na drugu državu članicu, iako su neke od njih takođe neutralne zemlje.

STARTUJE TOTALNA ODBRANA SRBIJE

S obzirom da nema saveznike koji bi joj pomogli u slučaju potrebe, vojno neutralna Srbija mora da se oslanja samo na svoje kapacitete. Zato će obučiti i angažovati čitavo stanovništvo da brani zemlju od različitih pretnji, a naročito u cilju odvraćanja od oružanog napada. U tu svrhu radi će se na jačanju patriotizma i voljnosti građana za na odbranu zemlje, počev od osnovnog i srednjeg obrazovanja, a pribeći će se i obuci odraslih građana. Koncept totalne odbrane pomenut je i u prethodnoj Strategiji odbrane, ali se tada prvenstveno insistiralo na reformi i profesionalizaciji Vojske.

Pojedine mere već su preduzete u iščekivanju usvajanja ovih strategija, na osnovu Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi koji je po hitnom postupku, bez javne rasprave, izmenjen u maju 2018. Od oktobra 2018. već se uvode petnaestodnevne obavezne vojne obuke koje dva puta u dve kalendarske godine moraju da prođu muškarci stariji od 30 godina koji do sada nisu služili vojsku, kao i pripadnici oba pola koji su služili vojni rok sa oružjem. U pojedinim školama isproban je i koncept nastave za odbranu zemlje.

REPUBLIKA SRPSKA MEĐU PRIORITETNIM ODBRAMBENIM CILJEVIMA

U skladu sa percepcijom ugroženosti srpskog naroda u regionu, među prioritetima odbrambene politike Srbije je i očuvanje dejtonske Republike Srpske u okviru Bosne i Hercegovine. Ovo je još naglašenije u predlogu nego u prošlogodišnjem Nacrtu strategije odbrane. Nije jasno zašto je razvijanje specijalnih odnosa sa srpskim entitetom preko Drine izraženije među odbrambenim nego među spoljnopolitičkim ciljevima Republike Srbije, a vodi se pod interesom očuvanja mirnog i stabilnog regionalnog okruženja.

PRATIĆE SE KAKO SE STRATEGIJA SPROVODI

Kako se sprovodila prethodna strategija nije nikad ocenjeno. Sad se predviđa da Vlada usvoji akcioni plan na osnovu predloga Ministarstva odbrane, koje prati njegovu primenu i o tome godišnje izveštava Vladu, a Vlada izveštaj dostavlja Odboru za odbranu i unutrašnje poslove Narodne skupštine i Savetu za nacionalnu bezbednost. Primena pojedinih rešenja već je počela i pre zvaničnog usvajanja Strategije odbrane, kao i hijerarhijski više Strategije nacionalne bezbednosti u Narodnoj skupštini.