Najljubaznije vas molim da mi nadoknadite vreme.

Vreme ću vam nadoknaditi. Izvolite.

Blagodarim.
Dakle, ponoviću, elita jedne zemlje u gotovo 90% i njena mladost i budućnost. Kako se mi odnosimo prema toj budućnosti i prema toj činjenici? Bojim se ignorantski i gotovo sa prezirom. Novac namenjen za kulturu, uvaženi gospodine ministre, nažalost meri se promilima. Novac namenjen prosveti, nauci i tehnološkom razvoju jedne zemlje jedva da je 17%.
Uvaženi gospodine ministre, niko od vas ne očekuje da u ovakvim vremenima odvojite novac za zgradu filharmonije, koju jedini u Evropi nemamo. Niko od vas, uvaženi gospodine ministre, u ovakvim vremenima ne očekuje da odvojite novac za zgradu nacionalne opere, koju jedini u Evropi nemamo. Ali, ako delimo siromaštvo, onda ga ne delimo tako da jedni budu siromašni, a drugi bedni.
Uvaženi gospodine ministre, razlika između siromaštva i bede, priznaćete, ogromna je. O tome najbolje svedoči Viktor Igo, koga, složićete se, ne pamte kao fabrikanta rigel brašna, nego kao pisca „Jadnika“. Uostalom, ako je Evropa to ishodište svih ishodišta, taj sveti politički oltar, prema kome tako nezaustavljivo puzimo, nešto na šta se u svemu ugledamo, zašto ta refleksija, dragi prijatelji nestaje kada su prosveta i kultura u pitanju? Ili je Evropa poput kapi za nos, uzimamo je samo onda kada je politički neophodna?
Uvaženi gospodine Lazare, vaš veliki imenjak, sa čudnim prezimenom Paču, verovatno ili gotovo sigurno najuspešniji ministar finansija koga je ova zemlja ikada imala, kada mu je kralj Petar unapred tražio apanažu za narednu godinu da popravi krov kuće koji je prokišnjavao, odgovorio je kralju – vaše veličanstvo, ne dam. Dakle, ne eufemistički, bez ikakvih eufemizama, ne – nemamo, nije trenutak, vaše visočanstvo, nego – ne dam. Kada mu je Petar Prvi rekao da zna da je nedavno dao novac za univerzitet, veliki Lazar Paču mu je odgovorio – veličanstvo, država bez krune može, teško, ali može, a bez prosvete ne.
Možete li vi, gospodine Krstiću, a ja vam to od sveg srca želim, da vašem visočanstvu kažete – ne dam?
Uvaženi gospodine ministre, znam da ste Nišlija. Sada ste se svrstali u red onih po kojima se grad Niš prepoznaje. Znate li ipak ko je najpoznatiji stanovnik Niša? Niste to ni vi, ni dva premijera iz Niša, čak ni Konstantin, ni mnogi drugi. Najpoznatiji Nišlija je Nišlijka i zove se Zona Zamfirova. Ona je kao literarna fikcija velikog Stevana Sremca ušla u srce svih pismenih Srba. Najpoznatija srpska slava nije Sveti Nikola, nego Ivkova slava. Njih dvoje, Ivko i Zona više proslavljaju Niš i otadžbinu nego svi drugi zajedno. Oni ne samo da svedoče o svom vremenu, nego postaju svevremena insignija jednog mentaliteta, jednog prostora, jednog grada, jednog jezika, jedne nacije.
Došli smo bijeni i poniženi od strane velike braće, farmera u saradnji sa Sulejmanom i ostalim pašama i bimbašama, ponovo u situaciju da opet pričamo turski, ponovo da na ovih nekoliko stotina turskih reči koje koristimo dodajemo nove, kombinujući ih sa indijskim i portugalskim.
U naše živote, uvaženi gospodine ministre, ušle su indijske neveste, meksički veleposednici, turski brodovlasnici, a izašli Dučić, Šantić, Zmaj, Jakšić, Njegoš, čiju 200-godišnjicu nismo uspeli, nismo hteli ili nismo smeli da obeležimo nijednim jedinim takmičenjem u bilijaru.
Sada smo u uvredljivoj i potpuno paradoksalnoj situaciji, ubeđujemo i pitamo jedni druge da li nam je kultura i prosveta uopšte potrebna? Kao da smo u sukobu sa kolagenom i silikonima unapred pristali na poraz, prešli u defanzivu, odustali od ideje i stava da se jedno vreme ne pamti po Milki Planinc nego po Ivi Andriću, ne po vašem zemljaku premijeru Dragiši Cvetkoviću nego po Branislavu Nušiću.
Uostalom, ko danas, dragi prijatelji, zna ko je bio premijer kada je Crnjanski pisao „Seobe“? Nismo u stanju, gospodine ministre, da nas potomci zapamte po novim zgradama Srpske filharmonije ili opere, po novim fakultetskim zdanjima, školama, rektoratu. Ali, ne moraju nas pamtiti ni kao generaciju koja je poput grobara zakucala poslednje eksere u sanduk pre nego što je ove dve rođene sestre sahranila u istu raku. A ako sahranimo umetnost i kulturu, ko će nam govoriti ko smo, odakle idemo i kuda smo krenuli? Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, u ovo teško vreme po državu i narod, nasleđeno posle godina demokratije, zaista je teško biti pametan ili najpametniji ali je, ma koliko to bilo ružno, teško lepo čuti od ministra finansija, ministra privrede i cele Vlade nešto što je istina i što je realnost, ma koliko to bilo bolno i teško, ma koliko bilo teško priznati da je naš budžet u tako kritičnoj situaciji i tako velikom deficitu, da ga je jako teško puniti.
Kako puniti budžet iz prazne države u kojoj je osiromašeno i rasprodato sve što je imalo za ovih nekoliko godina demokratije ili za 10, 12 godina demokratije, ako izuzmemo onaj period pre toga, još 10 godina? Prostom računicom se može lako izračunati, ako većina koja vlada u jednom parlamentu broji 126 ljudi i ako su oni bili na vlasti ukupno 12 godina, prostom računicom dođete do 1.500 poslaničkih godina vlasti za koje je praktično nestalo srpske privrede, nestale su fabrike koje proizvode i koje pune budžet, nestale su fabrike koje daju ljudima plate i koje posle toga potrošnjom pune budžet.
Čuli smo od raznih govornika tokom dana da su eksperti raznih struka sve to u stvari znali i ranije. Nije im se dalo, verovatno, da to svoje znanje primene. Tih 12 godina je bilo kratko vreme da sve to raskošno znanje primene i da to znanje uđe u budžet.
Zaista bih voleo da čujem podatak koliko se povećao priliv u budžet od 2000. godine ili možda i ranije, od 1990-1991. godine, ali, čini mi se da je sa negativnim predznakom. Kako se može puniti budžet iz privrede koja ne radi, iz javnog sektora koji troši nezarađeno, ako uzmete najbanalnije primere o subvencijama koje se daju za poljoprivredu, koje uzimate niotkud a date nikom, jer dok dođe do onih krajnjih korisnika, veliki deo njih bude obran i nestane?
Nedavno je u čačanskom kraju pred TV kamerama jedan poljoprivrednik demonstrativno potanjirao hektar, dva, kupusa, sa kojim ne zna šta da uradi. Čini mi se da je veliki problem i u ovom trenutku i za ovu Vladu da poljoprivredne proizvode koje naši poljoprivrednici odgaje, a ne znaju šta će sa njima. Možda bi trebalo razmišljati i na tu temu, a ne samo subvencije davati unapred, jer oni odgaje kako-tako, a posle nemaju kome da prodaju.
Što se tiče javnog sektora vezano za ono što se zove medicina, videćete da svako ko dođe u ambulantu i sestri preda neoverenu knjižicu, napravi veću paniku kod te sestre i kod osoblja, nego da je umesto te neoverene knjižice stavio zmiju zvečarku, jer svako napadne na to osoblje koje je primilo umirućeg čoveka bez overene knjižice. A ko je kriv za to što on ima overenu ili neoverenu knjižicu? Ja mislim da je lako odgovoriti – ovih 12 godina bede i nesreće.
Malo pre smo čuli od ministra privrede da država nastoji da po svaku cenu smanji učešće u privredi i to je po meni dobro, kad se ovo što se zove dug pretvori u državni kapital. Ali, pitam se da li je imperativno da se odmah to i otuđi, da se odmah proda? Recimo, da li bi bilo dobro „Galeniku“ zadržati kao državnu kuću, jer svima je poznato da cene uvoznih lekova ili cene domaćih lekova u prodatim fabrikama, strateškim ili nestrateškim partnerima, svakako bivaju četiri do pet puta veće nego cene koje može „Galenika“ u ovom trenutku da napravi? Zaista mislim da bi trebalo na tu temu razmisliti.
Neko je malo pre pomenuo da mlad lekar nema šta da traži sada, zbog ovih mera koje se donose. Ja mislim da mladi lekari već dugi niz godina, bar 10, nemaju šta da traže, a bar šest-sedam godina unazad sve kolege lekari će se setiti da su u ovoj državi bile zabranjene specijalizacije, tako da su nam odeljenja sa specijalistima i subspecijalistima lagano na izdisaju, što se kadrova tiče.
Rečeno je da su sulude odredbe za ograničavanje plata. U prethodnih četiri godine ili pet, plata lekara specijaliste bez te tzv. sulude odredbe ili ograničenja, plata bi se sama po sebi smanjila sa nekih hiljadu evra na 600 do 700. Nije bilo nikakve odredbe, ali je to valjda čarobnim štapićem neko uspeo da obezvredi. Tako da nominalno imamo i bez odredbe i uredbe daleko veće sniženje plata za lekare koji verovatno još koristeći svoj entuzijazam i Hipokratovu zakletvu pokušavaju da održe ono što je već dugi niz godina neodrživo.
Ako je neko od 2008. godine do 2012. godine uspeo da smanji broj zaposlenih za 400.000 ili kako neko uđe u polemiku, pa reče 300.000, ali koliko god da je, to je zaista rezultat za ponos tim ljudima koji su to uradili, a da pri tome poveća stopu zaduženosti sa 30% na 58%. Zbog toga, želim sreću ovoj Vladi koja ima hrabrosti da uđe u ove probleme i da prizna kakvo je stanje. U Danu za glasanje naravno da ćemo podržati ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre iz Niša moj sugrađanine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, i ovog puta ću pričati o problemu zdravstva i problemu građana Srbije koji se leče u jako lošem sistemu koji pokušavamo da maskiramo. Ministarstvo zdravlja kaže da nisu tačni podaci koje je Evropska komisija i EU da nam je zdravstvo zadnje na evropskom kontinentu.
Počeću sa prvom stavkom koju ovaj budžet predviđa, a to je smanjenje plata lekarima, ljudima koji čuvaju socijalni mir, kao što je kolega rekao malo pre, ljudima kojima plata nije povećana zadnjih sedam, osam godina. Vi ćete štednjom i udarom na zdravstveni sistem uštedeti nekih 12 milijardi dinara. Za tih 12 milijardi dinara nećete mnogo popraviti onu rupu u budžetu, a namećete veliku štetu lekarima, sistemu zdravstva u finansijskom pogledu.
Ono što je važnije od plata, plate smo nekada za vreme devedesetih godina primali dve marke do dve i po marke. Plate lekara nisu toliko problem koliko je problem zabrana zapošljavanja mladih lekara. Kao profesor medicinskog fakulteta, i kao lekar, skrećem vam pažnju na ovaj veliki problem.
Vi ste pobegli iz Srbije u želji da nađete radno mesto. Ovim što se sada radi se jasno šalje poruka mladim studentima medicine, dok ste na drugoj, trećoj godini, umesto anatomije, umesto patologije, umesto interne medicine, učite nemački, norveški, i idite iz Srbije. Mislim da je jako loše da država ulaže veliki novac u edukaciju mladih ljudi i da onda naša najbolja deca leče građane Nemačke, Norveške i ostalih zemalja. Potrebno je da shvatimo da ovom porukom šaljemo jasan signal njima da napuste zemlju.
Ono što je još važnije, vi zabranom zapošljavanja lekara do 2015. godine, mi sada već imamo manjak lekara, mi sada imamo manji procenat lekara nego što imaju evropske zemlje, po evropskim standardima, standardima Svetske zdravstvene organizacije mi bi trebali da imamo veći broj lekara i veći broj medicinskih sestara. Ako zabranite još nekoliko godina, a kolega je lepo rekao, nekoliko godina je i ranije bilo manje više to zabranjeno i specijalizacije se nisu davale, mi polako ulazimo u jedan gap, prazan prostor gde nećemo imati ko da nas leči, kroz pet, šest godina.
Reći ću vam da u mnogim kliničkim centrima, evo u Nišu više od 130 ljudi lekara specijalista primarijusa će otići u penziju narednih nekoliko godina. I, šta se onda dešava? Vi nemate prijem mladih lekara, oni odlaze u penziju, pitam vas kao profesor. Meni je potrebno da edukujem mladog lekara pet godina. Nakon pet godina, on će morati još pet godina da radi kako bi mogao da leči ljude kao jedan iskusan specijalista.
Ono čim se sistem zdravstva u Srbiji hvali, u proteklih godinu dana, je da je u budžetu uštedeo neke pare. Taj novac je ušteđen na zdravlju građana Srbije. Zato što u Srbiji postoje ogromne liste čekanja. Nijedna lista čekanja, niti za kataraktu, niti za operaciju kuka, niti za operaciju ugradnje stentova, niti za zračnu terapiju, nije rešena. Ne znam šta Ministarstvo zdravlja radi, i zašto ne traži novac da rešite te probleme.
Reći ću vam, to ćemo pričati kroz amandmane, nedopustivo je da građani Srbije u 21 veku čekaju, 25 hiljada građana Srbije, vaši roditelji su u nekim pristojnim godinama, možda će im trebati operacija, moja majka i druge naše majke i bake, trebaće im operacija katarakte, čeka. Jedna operacija katarakte je 400 evra. Da li je moguće da ne možemo 10 miliona evra da odvojimo i da rešimo svih tih 25 hiljada građana Srbije koji čekaju na operaciju katarakte ili je želja određenih doktora, direktora da ne traže taj novac, pa da preba ce sve u svoje privatne ordinacije i da tamo uzimaju novac?
Ako vam kažem da u Kragujevcu, rodnom gradu naše ministarke zdravlja, operacija kuka se zakazuju za 2025. godinu, pa o čemu pričamo? To je skandal, javašluk, koji postoji u sistemu zdravstva.
Evropska komisija ponovo nas je proglasila da drugu godinu za redom imamo najlošije zdravstvo. Upravo zato šaljem poruku republičkoj vladi, nemojmo da štedimo na zdravlju građana. Znači, nedopustivo je da kažemo da nemamo pare za lečenje dece, nemamo pare da kupimo lekove. Postoji pored nemaštine i nesposobnost pojedinaca koji su u sistemu zdravstva, nesposobnost da obave javne nabavke i zbog tih nesposobnih ljudi, koji ne znaju da naprave centralizovanu javnu nabavku, neko se sada hvali i kaže – ja sam uštedeo. Gde si uštedeo, šta si uštedeo, ni jedan tender nisi uradio u ovoj godini?
Reći ću vam šta vam fali, fale nam sledeći lekovi: sinkum, eftil, miripan, stanicit, flormidal, rivotril, hlorovenikol, atropin, eritromicin; fale nam antikoagulanti, diuretici, atropini, adrenalini, antidijabetici. Onda nam naša ministarka zdravlja kaže – ma ti iz Evrope ništa ne znaju, to nisu tačni podaci. Ljudi, dajte da shvatimo da nam ljudi nemaju mogućnost da se leče u Srbiji, da nemamo lekova. Sada kada vam kažem, kao lekar, više ne posežem za svojim znanjem koje sam stekao na fakultetu, nego pitam sestru – da li imamo u opšte neki lek na klinici, da li uopšte imamo neki antibiotik na klinici? To je sistem koji sada na sceni, koji vodi ovaj sistem zdravstva, koji ne ume da uradi ni jedan tender.
Pošto ću polako završiti ovu raspravu, kako bi moje kolege poslanici imali još vremena, shvatite da na zdravlju građana Srbije ne smete štedeti. Ovo je klasičan primer štednje na budžet lekara, štednje na zapošljavanju mladih lekara, štednje na nabavci lekova i normalno je što imamo korupciju, odlazak mladih lekara i normalno je što imamo najveću stopu smrtnosti u Evropi, od kardiovaskularnih bolesti i malignih oboljenja. Hvala.

Reč ima ministar Krstić. Izvolite.

Neću dužiti.
Ne štedimo na zdravlju ljudi time što smanjujemo plate lekarima koji zarađuju više od 60 hiljada ili onima koji rade na više mesta, a ponekad uključujući i univerzitete. Odlično znate da su moji roditelji u zdravstvu i da su i njima smanjene plate. Mi imamo puno kućnih prijatelja, to iz ličnog primera vam govorim, koji su takođe u zdravstvu i čija su deca, moja generacija, završila medicinu u Nišu i na nekim drugim mestima. Koliko znam, to su isto deca lekara, profesora i oni već godinama ne uspevaju da nađu posao. Sumnjam da će ova mera, koja je selektivna, niko neće ostaviti kliniku bez anesteziologa, nije to namera, baš osakatiti ono što je do sada funkcionisalo kako treba, a da je funkcionisalo kako treba, a nije, i treba da se menja, menjaće se, to i jeste namera, čitav zdravstveni sistem kako bismo smanjili te pokazatelje uspešnosti, kako bismo po tim pokazateljima uspešnosti, odnosno neuspešnosti, u ovom trenutku, mogli da na adekvatan način rangiramo one koji u zdravstvu rade i da se obratimo onim delovima zdravstvenog sistema gde problemi postoje, gorući su i utiču na najgori mogući način, kako bismo adekvatno mogli da usmerimo novac tamo gde je potreban.
Situacija jeste poražavajuća. Mere koje mi preduzimamo neće značajno pogoršati tu situaciju, uzimajući u obzir da je jako loša, štaviše, mislim da je neće značajno pogoršati, a stvoriće jedan osnov za zdravu reformu i za postavljanje sistema na zdrave noge, gde ćemo znati na kakav zdravstvemi sistem idemo i kako će on da funkcioniše, kako ne bismo imali ove poražavajuće rezultate, koje ste vi citirali, u narednim godinama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević, replika.