Poštovani gospodine predsedniče, poštovane i uvažene kolege, dame i gospodo, ja sam veoma smotreno slušao primedbe koje su stavljene na Nacrt zakona o univerzitetu, vrlo sam brižljivo beležio one termine koji su bili najviše u opticaju i došao do jednog zaključka da je u tim primedbama bilo mnogo onih reči koje je Šopenhauer izgovorio u svojoj knjizi - "Dijalektika eristike". Da budem sasvim jasan našta mislim, dakle, eristika je prevedena na naš jezik nauka o prepirci. Podnaslov te čuvene Šopenhauerove knjige je - kako uvek biti u pravu? Razume se, reč je o jednoj veštini koju je on doveo do savršenstva i beležio ih u tzv. 38 primera. Najviše su upotrebljene sledeće reči - tradicije, svojina, demokratija i slobodarski duh, prema mom uvidu, a vrlo sam brižljivo i smotreno slušao, kako sam na samom početku rekao.
Mislim da prema svim ovim terminima moramo veoma ozbiljno da se odredimo, zato što postoji velika opasnost da dođe do one zloupotrebe koja je veoma upadljiva kada je u pitanju knjiga o kojoj je reč - dakle, Šopenhauer - knjiga o prepirci - prevashodno zbog toga što reči o kojima sada govorim jesu veoma primamljive, ali su veoma podatne za svaku vrstu manipulacije i zloupotrebe.
Dakle, ovde je reč o tome da su se oponenti ovog nacrta veoma žestoko ustremili na ono što je u meri tog samog problema, a to je da se ukidaju, po mom dubokom uverenju, svi ostaci samoupravljačkog duha i to baš kroz instituciju svojine, koja je ovde bila na tapetu kao jedna od onih izraza i onih pojmova koje bi trebalo zaobilaziti u diskusiji, prevashodno zbog tradicije.
Dakle, jedan od oponenata je rekao da bi valjalo izbeći bilo kakvo pozivanje na svojinu, jer je ona postojala kao i univerzitet pre ove države, ovog poretka, čime na neki način transcendiraju sam pojam svojine, pa ne znamo šta on znači. Profesor Gams, svojevremeno kada je upućivao žestoke kritike na račun samoupravljačkog duha koji je lebdeo pored naše zemlje u ono doba, rekao je da je glavni problem u tome što ne postoji titular svojine, a još od Rimskog prava, diferenciju specifičnosti, za svojinu čini upravo titular i kada to kažem onda ne možemo prenebreći činjenicu ko je titular, dakle, ko je vlasnik nad onom institucijom o kojoj danas govorimo.
Reč je prevashodno o tome da je profesor Gams tada govorio da odsustvo titulara dovodi do odsustva tih fundamentalnih principa koji određuju zapadnu demokratiju. To je etus rada, etus discipline i etus odgovornosti, jer su tada najjače naše firme bile u situaciji da socijalizuju gubitke onih koji ničim nisu hteli da učestvuju i participiraju na tržištu, jer de fakto, slobodnog tržišta nije ni bilo. Dakle, reč je o tome da mi ne možemo prenebreći pravo Vlade, ne da se poziva na svojinu, nego da kao meritum za samu raspravu koristi svojinu, zato što to koriste sve zemlje najrazvijenije demokratije, koje se u raspravama oponenata uopšte i ne pominju. One negde čile iz videokruga kao da do juče nisu predstavljale uzor kada su u pitanju kritike sasvim druge vrste.
Dakle, reč je o jednoj logičkoj grešci, koju svako okom može lako da vidi, a to se zove "pars-pro toto". To je deo za celinu, a to je takođe od imanentnih delova Šopenhauerove knjige, gde se kaže - ako nemate dovoljno argumenata, vi proširite raspravu. Mi smo ovde danas slušali, nabrojao sam tačno 15 govornika je svoje izlaganje usredsredilo na problem mogućnosti da se donese zakon u celini, što je veoma vešto. A osnovni princip te eristike, dakle, moći da ubedite u nešto što je nedovodljivo u pitanje, jeste da izvedete stvar i da pričate o nečemu o čemu nije reč. Da li mi stvarno danas raspravljamo o zakonu u celosti?
Mi raspravljamo danas o Nacrtu zakona o univerzitetu i o problemu koji eventualno može iz toga da proistekne. Dakle, onda pozivanje na tradiciju je bilo vrlo simptomatično, utoliko što tradiciju poimam kao očuvanje trajnih, a ne kao očuvanje prošlih vrednosti. I, mislim da većina od onih koji se takođe pozivaju na tradiciju ima to u vidu, samo ne želi da definiše tradiciju, jer mi ne možemo porediti vremena. Ako ćemo išta porediti, onda su to uzusi demokratskog sveta, koji slične mehanizme upražnjava već dugi niz godina i ne znam zašto bismo sada zatvarali oči pred tom činjenicom, ako na nekim drugim poljima pogleda uprtog u te demokratije navodimo to kao primer i kao neku vrstu paradigme.
Ono što je za mene ovde najvažnije, to je da je u većini od tih diskusija preovladavao jedan patos, koji meni mora da bude blizak zato što se mi obraćamo srpskom javnom mnjenju. Ali, dolazi do jedne opasne zamene teza. Ovde neki direktno govore o tome da je demokratija bezobalna sloboda. Mislim da se onda duboko ne razumemo. Ovo sasvim ozbiljno govorim, bez ikakve čegrsti. Demokratija nije bezobalna sloboda. Ona je vrlo čvrsto omeđena sloboda i svako ko govori o tome, da se sprečava slobodarski duh, zapravo govori o tome da ne razume duh demokratije, ili da taj termin zloupotrebljava isključivo u uskostranačke i partikularne svrhe.
Dakle, po meni je ovde veoma ozbiljna stvar u pitanju utoliko što smo, pre svega rasprava je tako tekla, dovodili ljude u pitanje, dovodili smo pojedince u pitanje, koji su u ovom trenutku nedovodljivi u pitanje, jer su oni direktan izraz volje naroda koji ih je glasao. Osim toga, mi smo tu vladu ovde potvrdili i dali imprimatur, mi članovi Skupštine i ne možemo ih pojedinačno dovoditi, ni u jednom segmentu, u pitanje.
Rasprava o tome da li neko ima odgovarajuću školsku spremu ili ne, opet je izvan merituma ovog problema. Ja idem u meritum, kao što je i moj prethodnik govorio, a to je autonomija, koja po meni, ničim nije dovedena u pitanje. Dovedena je autonomija ukoliko se shvata kao mogućnost zloupotrebe pojedinih institucija, od kojih se pravi fetiš za neke pojedinačne, uskostranačke, partijske ili bilo kakve izvanuniverzalne principe.
Dakle, to je ono što je za mene u ovom trnutku fundamentalno i nije uopšte problematično, što vi možete da osetite da mi glas podrhtava. Pre svega, zbog toga što je ozbiljna stvar i što imam pravo na patos, kao što ga imaju i moji prethodnici, jer se obraćam narodu koji je mene izabrao. Osim toga, ne vidim nikakvog dubokog razloga, osim onog koji je u domenu eristike, načina da se ubedite u nešto u šta ne možete da se ubedite. Kod 25 oponenata ovog nacrta, postoji reč da oni apeluju na javno mnjenje da ubedi Vladu. Pazite, ko raspolaže demokratskim argumentima, ne želi nikog da ubedi. Upravo vi ubeđujete "batinom" , pod znacima navoda, razume se. Ovo nije nikakva oštra reč upućena na vaš račun.
Vrlo je simptomatično da vi nemate želju da uverite nas koji mislimo drugačije, nego da nas ubedite. Jer, ako želite da nas uverite, ako imate uverenja, vi me možete razuveriti. Ako imate ubeđenja, ne postoji u srpskom jeziku glagol razubediti.
Prema tome, potežete za jednim argumentom koji nije u samoj suštini, u srži rasprave, nego izvan nje, što je, kažem, jedna veština. Ali, neko je ovde u obavezi da kaže da ta veština služi za jednu manipulaciju, koja, takođe, ima svoje političke ciljeve i političku svrhu. Ako su mnogi dopustili sebi lični ton, ja sam takođe bio neko ko je čedo Beogradskog univerziteta, ali sam svoj slobodarski duh ispoljavao na stranicama "Studenta", kao najmlađi urednik "Studenta", na stranicama "Vidika" , "Gledišta" i drugih časopisa. Ali mi je fundament mog slobodarskog duha bio Univerzitet, koji mi je obezbeđivao specijalističko znanje, da mogu, na odgovarajući način, pre svega, da artikulišem i uobiličim svoj slobodarski duh. Slobodarski duh, ne znači, odsustvo bilo kakve odgovornosti, pogotovu u ovom istorijskom trnutku.
Mislim da iz tih razloga govorim o ovim manjkavostima. Po mom dubokom uverenju, ako se Vlada sa dobrim razlozima pozvala na svojinu, ponavljam, i to je parafraza reči čuvenog profesora Gamsa, ona time jača na globalnom planu: etus rada, etus odgovornosti i etus discipline. Sva ta tri principa mi do sada nismo imali upravo zbog toga što je univerzitet bio, na određen način, pun tih relikvija samoupravljačkog ili samoupravnog duha, kako god hoćete.
Prema tome, sledi se nešto što je u duhu upravo globalnih tendencija koje su vezane za tranziciju, za finansijsko - monetarne odnose. Dakle, govorim o tome, da se jača odgovornost, disciplina za ono što se radi, a da se, s druge strane, motivišu oni koji žele da razbiju svoj specijalistički duh, kako bi dali svoj puni doprinos razvoju društva i razvoju demokratije, koju, ponavljam, moramo shvatiti i razumeti kao strogo omeđen prostor u kome postoje odgovarajuća pravila, a ne kao ničim ograničenu slobodu koju mi treba ovim zakonom, na koji bilo način, da ojačamo. (Predsednik: Vreme.)
Mnogi su rekli da imaju dobre namere, stavljajući svoje primedbe na ovaj nacrt zakona. Ja u njemu, kada govorim o meritumu, vidim samo dobre strane i to sa tačke gledišta, spreman, razume se, i otvoren za svaku kritiku, ali sam zatvoren za svaku vrstu pretnje koja može biti uobličena sa ove strane, s tim što bih dodao, da postoji ona čuvena izreka da je "i put u pakao, vrlo često, popločan dobrim namerama", i da nismo u prilici da kritikujemo Vladu na način koji govori da, upravo mi, univerzalne principe podređujemo uskostranačkim i političkim principima.
Hvala, i izvinjavam se na prekoračenju gospodine predsedniče. (Aplauz.)
