Uvaženi gospodine presedniče, članovi predsedništva, poštovani narodni poslanici, centri međunarodne vojne, političke, finansijske moći optužili su Srbiju da skriva istinu na Kosovu i Metohiji, pa su grozničavo krenuli u njeno otkrivanje. Diplomate, novinari, humanitarci, obaveštajci i razni svetski izviđači nesmetano su mogli poći od uzroka ka posledici stanja na Kosovu. Uvideli su oni da je istorija Srbije, odnosno Kosova i Metohije istorija neviđenog egzodusa Srba iz ove pokrajine, sa stotinama hiljada prognanih i desetinama hiljada ubijenih. Saznali su takođe da je država Srbija na Kosovu i Metohiji, kao njenom organskom delu, uložila desetine milijardi dolara i pored neviđenog prirodnog priraštaja Albanaca, čineći sve da bolji život tamo bude dostupan svima.
I saznalo se šta je istina. Srbija ne napada, nego se brani, ne štiti samo Srbe, već sve koji u njoj žive. Istina se, dakle, ne nalazi u činjenicama, nego u njihovom skladu. Ali, danas se na Kosovu, čini mi se, više nego ikada pre potvrđuje da istina ne čini toliko dobro čovečanstvu, koliko izvrgavanje istine čini zla. I kao što svetlost baca senku, istina otkriva tajnu, ona izbija na videlo i kada je niko ne traži. I izbilo je na videlo da se manjina želi proglasiti u narod, kome jedino još nedostaje samostalna republika. Oni, koji su tražili istinu, nisu umeli ili hteli da je podnesu. Bila je za njih neprijatna. Protiv neprijatnih istina postoji samo jedan lek, treba se pomiriti sa njima. Ali, kako odstupiti i napustiti predstavu, povući glumce i režiju, zaboraviti ulog i sredstva?
Niko ne poseduje monopol nad istinom i niko nema povlasticu da greši. A svi mi grešimo, neki više, a neki stalno. I grešiti je ljudski, ali istrajavati u tome je đavolski. Tako je, pa makar i od Amerike dolazilo. Samo zlobni žmure danas nad krečanama i streljanama na Kosovu i Metohiji. Iako zloba najvećim delom sama ispija svoj otrov, opasno ubija istinoljublje kao osnovnu i najbitniju crtu karaktera. Onaj ko laže skoro da nema karaktera. A ako laže pod zakletvom, nije ga uopšte imao.
Zbegovi i humanitarna katastrofa trebali su da začude svet i ishoduju intervenciju. Ali, čuda prestaju čim počnu da se ponavljaju. Laž ima sedam različitih varijanti, a istina samo jednu. I vratile su se kolone, koje niko nije proterao, vratile oružje, koje im niko iz države nije dao, primile od nje pomoć, umesto kazne. Primile pomoć od Srbije, u kojoj se uvek smatralo da onaj, koji samo za sebe živi, taj je s pravom za druge mrtav. Srbije, u kojoj je najbolji način da se čini dobro čvrsta odluka da se suzbije zlo. Srbije, u kojoj se velika dela ostvaruju, samo ako se mala izvršavaju kako treba. Srbije, u kojoj nema novih pravaca. Postoji samo jedan, od čoveka prema čoveku, ma koje vere i ubeđenja bio. Sve je, dakle, u rukama čoveka i zato ih on često mora prati. Verujem da će Albanci oprati svoje ruke od krvi i oružja, kojim su zapucali na svoju državu, bez svesti da pucaju u sebe, jer secesija je nemoguća, a zajednički život jedina izvesnost i trajno rešenje.
Poštovani narodni poslanici, konzistentna želja albanskog separatističkog pokreta za velikom Albanijom ispunjena je fanatizmom. Inopomagači i fanatizam danas Albancima na Kosovu i Metohiji ne daju da promene mišljenje, pa oni istrajno odolevaju da promene temu. Od fanatizma do varvarstva samo je jedan korak. On je kraći i pogubniji u ambijentu, u kome svi osuđuju nasilje, a isporučuju oružje. Nametati svoju volju drugom je nasilje, a nametati samoga sebe vrhunac je nasilja.
Na Kosovu i Metohiji albanski teroristi nasiljem deluju na Srbe i državi lojalne Albance, a Amerika nameće sebe Evropi. Ispašta Srbija. Ko terorizam ne kažnjava, podstiče ga i podstrekava. Borba protiv njega slična je onoj protiv raka. Uz maligno odstrani se bez zle namere i deo okolnog tkiva. Niko, pa ni Srbija borbu protiv terorizma ne vodi vazdušnim puškama i školskim mecima. Znam da je istina ta koja se oslanja na moć. Moć je ponekad jača od istine, ali i moć treba da odredi svoje granice. Ipak, gotovo je bezgranična podrška zločinstvu na Kosovu i Metohiji. Poznato je da zločincu nikad ne nedostaje izgovor, kao i da je zločin uvek veći, ukoliko je veći onaj, koji ga čini. Nereagovanje na zločin veće je od samog zločina. Ali, kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se i zlo ne gasi zlom.
Srbija je navikla da se ne sveti, nego da oprašta, jer zna da osveta donosi zadovoljstvo za jedan dan, a oproštaj za ceo život. Jedino ne oprašta terorizmu i komadanju zemlje. Srbija je upravo takva kroz celu svoju istoriju, takva je i danas na Kosovu i Metohiji. Na neiskorenjen terorizam Srbija gleda kao na neugašen požar, koji ne tinja i gori, nego u pepeo pretvara bezbednost regiona. I umesto podrške stiže joj pretnja, a umesto nagrade nepravda. Nema veće nepravde nego kada pravda zakasni. Srećom, ni jedna velika nepravda ne traje predugo. Pre ili kasnije reći će da su je činili iz neznanja. Pa ipak, ništa nije opasnije od neznanja, koje postaje aktivno.
U svetoj odbrani zemlje Srbija se nikog ne plaši, nikog ne izaziva. U tome nikada nije bila slaba. Slabi su osuđeni da propadnu, jer život voli samo jake. Sve je osvajače pobeđivala, a gubila je od sopstvene nesloge.
Uvaženi narodni poslanici, današnjim jedinstvom za odbranu zemlje potvrđujemo da smo naučili svoju istoriju i izvukli pouke od nje. Svesni smo posve kada ljubav prema otadžbini zamre, onda i država mora umreti. Srbija, dakle, ne živi na geografskoj karti, nego u srcima njenih poslanika i građana, koji su ih izabrali. Odvažimo se, poslanici, gleda u nas Srbija i sva partiotska Jugoslavija očekuje pravdu na Kosovu, a zna da je ona neizvesnija i od istine. Mnogo više od nje. Da je pravda najređa moć, hoće li i ovog puta stići raketama? Veruju albanske vođe i njihovi strani učitelji da je ljudski život priča, da ono što ne stane u priču i nije bio život. Ne cene ga, igraju se njime, spaljuju i u prah pretvaraju ceo. Mladi vojnici, policajci i narod na Kosovu slušaju glas iz Beograda. Gledamo im danas u oči i kažemo: Možemo svoju slobodu da pronesemo kroz neslobodu istorije, a da ostanemo časni pred sobom i verni idealima. Hrabrošću odelevajmo udarima sudbine. Budimo svesni da, ako se nesreća ne može izbeći, može se savladati.
Pritisci iskušenja neka nas učvršćuju, a naša istrajna dobrota neka pobeđuje rđave namere. Neka naš život ne bude roman koji nam se desio, već roman koji smo sami stvorili. Neka mu naslov bude Srbija, teritorijalno celokupna sa Kosovom i Metohijom, kao njenim neotuđivim delom, srećom i slobodom svih koji u njoj žive.
Hvala. (Aplauz.)