Poštovani gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, zakon o lokalnoj samoupravi je u svim sistemima jedan od najvažnijih sistemskih zakona. Sasvim je normalno da se tom zakonu, kao produžetku regulisanja ustavne materije, posvećuje izuzetna pažnja u svim ustavnim i političkim sistemima.
To je bilo ovoga puta i kod nas, verovatno je zakon o lokalnoj samoupravi, zakon koji od uvođenja višestranačkog sistema i inaugurisanja ustavnog sistema na novim osnovama 1990, ima najbogatiju predistoriju. On tek treba da ima istoriju, kada bude postao zakon.
Taj zakon se priprema već punih pet godina. Nijedan zakon nije bio pripreman tako sistematski i sa takvim uvažavanjem i drugog mišljenja, opozicionog mišljenja, a i mišljenja struke, kao zakon o lokalnoj samoupravi.
U svim fazama izrade zakona, bili su pozivani predstavnici parlamentarnih stranaka, odnosno poslaničkih klubova, poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini na razgovore. Ti razgovori po pravilu nisu davali rezultate, jer su se uvek svodili na paušalne i globalne kritike, institucije koje ovaj zakon uopšte ne regulišu.
I, što je centralna tema zakona, redukovana na ono što nije zakon, a to su izbori za lokalna predstavnička tela. U mnogim zemljama, to se i ne reguliše zakonom o lokalnoj samoupravi, nego izbornim zakonom, pri čemu se jedinstveno regulišu izbori za državni parlament i za lokalne parlamente, lokalna predstavnička tela.
Kada je reč o ovom zakonu, o ovom predlogu zakona, to smo mogli videti u neformalnom delu političkog života i u ovom formalnom, institucionalizovanom, u parlamentu, i na kraju iz tih motiva su potekli i amandmani. Daleko najveći broj amandmana i daleko najveći broj osporavanja ovog zakona potiče zato što je njegov donosilac Vlada, koja ovog puta obuhvata koaliciju koju obuhvata.
Dakle, reč je o čistoj diskvalifikaciji, uopšte se ne ulazi u sadržinu zakona, niti se argumentuje jedna globalna kritika zakona koji se daje, samim tim što zakon potiče od onog od kog potiče, ne valja. Mi smo već na ovoj sednici imali mogućnosti da čujemo takve kritike, kao što smo imali prilike da ih čujemo i prilikom rekonstrukcije Vlade.
Opozicija greši isto kao što bi pozicija grešila, vladajuća stranka grešila, kada u ovoj drugoj političkoj strani, u onom drugom političkom frontu, vidi sve crno. Tako i sa zakonom o lokalnoj samoupravi. Juče smo prisustvovali potpunim diskvalifikacijama tog zakona, osporavanjem svega u tom zakonu, čak i onog što je tema i naslov zakona.
Tvrdi se da lokalne samouprave nema u tom zakonu, nego se sprovodi centralističko uređenje. Ja bih najpre, pošto sam na ovaj način identifikovao poreklo takvih motiva, da kažem da te kritike kriju u sebi jedno duboko nerazumevanje pojma lokalne samouprave.
Lokalna samouprava nije ništa drugo do lokalna samovladavina ili samovladavina lokalnog stanovništva u krugu lokalnih poslova. Lokalni poslovi nisu državni poslovi. Jedinica lokalne samouprave nije država, ona ne vrši dimenzije lokalne vlasti, nego po principu samouprave upravlja pitanjima od mesnog značaja.
Dakle, lokalna samouprava je samouprava mesnog stanovništva. Ona nije autonomija od države, kako se zamišlja, ona ne sme da bude konfrontirana državi, ona nije autarhična teritorija u odnosu na državu, ona mora da doprinese jednoj kvalitetnijoj koheziji države, jedinstvu države. Tako što će omogućiti integraciju države na demokratskim osnovama. I, ako se tako razume lokalna samouprava, onda u ovom zakonu i te kako ima lokalne samouprave.
Ko je nezadovoljan ovim zakonom?
Nezadovoljan je onaj ko je hteo da ovim zakonom preuredi teritorijalnu organizaciju države, da se uvedu neke nove jedinice teritorijalne organizacije Srbije, da se institucionišu neki novi osnovi samouprave, kakvih po Ustavu nema.
Drugim rečima, da se izvrši jedna neformalna, protivustavna revizija Ustava. Mi smo imali predloge čitavog teksta zakona, dakle potpuno redigovanog teksta ovog zakona o lokalnoj samoupravi, ali oni polaze od sasvim drugih ustavnih premisa. Oni bi da izvrše teritorijalnu reorganizaciju zemlje. Da zemlju podele na jedinice koje Ustav ne poznaje, čak da izvrše, i pod vidom decentralizacije, federalizaciju Srbije unutra.
Razume se, onaj ko je to hteo, on neće biti zadovoljan ovim zakonom, jer ovaj zakon ostaje u okviru pretenzija svog naslova. To je zakon o lokalnoj samoupravi. A, da lokalne samouprave ima, i da gospodin Išpanovič nije u pravu kada tvrdi da je nema, kada kaže da je delokrug poslova lokalne samouprave sužen, govori podatak da je on izuzetno razgranat, štaviše da su poslovi lokalne samouprave grupisani u 13 posebnih tematskih celina, u 13 posebnih tačaka.
Pa, da i nije neko sadržinsko bogatstvo tih poslova, dovoljno je što je tolika cifra tih tema, tih poslova, u kojima mesno stanovništvo na principu samouprave, dakle samovladavine, obavlja te poslove nezavisno od države.
Ovaj zakon će nezavisno od toga, i možda nije skromno to reći, s obzirom da je Vlada njegov predlagač, a da sam ja član Vlade, ući će i u sferu pravnog kreatorstva kao poduhvat, jer je doista, evo godinama se to radilo, nastojalo se da se povuče jedna demarkaciona linija između lokalnih poslova i državnih poslova.
To je vrlo teško učiniti, a ovde je učinjen takav pokušaj. Mi smatramo da je izvršeno uspešno razgraničenje, pri čemu, razume se, smatramo da ono nije savršeno, i da će se primenom lokalne samouprave životom ono dograđivati. Ali, ne može se osporavati činjenica da je, u okviru onih globalnih nadležnosti lokalne samouprave i člana 130-tog Ustava, ovde učinjen pokušaj da se opštini da konkretno, kao osnovnoj nosećoj jedinici lokalne samouprave, mnogo više nego što joj daje dosadašnji Zakon i Ustav.
To samo politički slep čovek, a onda i ne treba da bude politički ako je takav, neće da vidi. Zbog toga se kritikuje zakon. Razume se, zakon nije imao apsolutnu slobodu u određivanju lokalnog delokruga. On je bio vezan članom 113-tim, koji globalno daje sferu lokalne samouprave i izlučuje je iz sfere državnih poslova.
Dalje se ovaj zakon kritikuje i u tom smislu što se kaže, da je njime uspostavljena tutela, starateljstvo države nad lokalnom samoupravom. Ni u tome nema istine. Naime, lokalna samouprava ne može funkcionisati kao neka autarhična sfera obavljanja društvenih poslova.
Država je garant lokalne samouprave. Lokalna samouprava je jedna privilegija, jedna povlastica i teritorija pojedinca, i kao ljudske slobode i prava, država štiti i pravo na lokalnu samoupravu.
Ako lokalna samouprava vuče u partikularizam i lokalizam, onda radi celine i u interesu zakonitosti država mora intervenisati. Dakle, to je prvi osnov i prirodni osnov za intervenisanje države u obavljanje poslova lokalne samouprave. Lokalna samouprava ne sme odvlačiti u partikularizam. Onda ona ide protiv države, ona se konfrontira sa državom i osnov intervencije, prvi osnov intervencije je taj. Drugi osnov intervencije je da je država garant lokalne samouprave. Ako se lokalna samouprava zloupotrebi, onda država stiče pravo da interveniše, jer se i teritorija i stanovnici lišavaju jedne ustavne privilegije i onda se vaspostavlja lokalna samouprava.
Dakle, to su dva osnova za intervenisanje države u odvijanje lokalne samouprave. Oni nikako ne znače starateljstvo niti tutelu nad lokalnom samoupravom, kao što se tendenciozno juče predstavilo za ovom govornicom ovde. U oba slučaja interveniše država. Preko kog organa će intervenisati? Pa najprirodnije, i ministar za lokalnu samoupravu je juče dao vrlo adekvatno objašnjenje, da je najprimerenije da interveniše pomoću Vlade. Ne može Skupština, kao predstavnički organ, vaspostaviti lokalnu samoupravu kada nje nema. To čini Vlada, s obzirom da lokalna samoprava izvršava ustavnu i zakonsku normu, a za globalnu politiku izvršenja je zadužena, po Ustavu, Vlada.
Prema tome, nije reč ni o kakvoj prinudnoj upravi, niti naš zakon poznaje termin prinudna uprava. Kada lokalna samouprava vuče u partikularizam ili kada se ona izgoni iz lokalne zajednice, onda država interveniše tako što uspostavlja opštinsko veće, koje nije ništa drugo, nego privremeni supstitut za lokalnu samoupravu, a nikakva prinudna uprava u jedinici lokalne samouprave. Dakle, kad god se predviđa intervencija države putem Vlade, odnosno resornog ministarstva, to nije radi uspostavljanja starateljstva države nad lokalnom samoupravom, to nije progon, to nije izgnanstvo lokalne samouprave iz lokalne zajednice, nego je to uspostavljanje dominacije opšteg interesa nad partikularnim, nad pojedinačnim interesom i uspostavljanje dominacije zakona nad nezakonitošću.
Treće, juče je bilo reči da je lokalna samouprava gotovo okljaštrena, izvukla su se ova argumenta zato jer su simboli, nazivi ulica, trgova, gradskih četvrti, zaseoka, drugih delova naseljenog mesta na teritoriji lokalne samouprave itd. podrvrgnuti, dakle, ono što bi trebalo, smatra onaj ko kritikuje ovo, da bude u apsolutnoj nadležnosti jedinice lokalne samouprave, je podvrgnuto kontroli države. Odmah da kažem da to nije tačno. Za simbole lokalne samouprave, lokalne zajednice, odnosno opštine postoji jasna naznaka u članu 173. stav 1. koji kaže da simboli jedinice lokalne samouprave mogu izražavati samo njene istorijske, kulturne, privredne i geografske posebnosti. U okviru tog prostora, lokalna samouprava je samouprava, ali, razume se, ne može se koristiti mimo ovoga i upravo nadležnosti Ministarstva za lokalnu samoupravu su da se ne izađe iz ovih zakonskih limita, kao što smo i imali prilike da se sasvim nakaradni simboli i nazivi daju.
Opet, kada je reč o nazivima, u članu 174. stav 3. stoji, i to je jedina intervencija u inače slobodan prostor lokalne samoprave u ovoj oblasti, da se ne mogu nositi nazivi ili imena lica kojima se vređaju moral građana, rodoljublje i slobodarske tradicije naroda i države, jer je ovo razumno ograničenje, ovo nije, pre svega, nikakvo ograničenje, ovo razum nalaže, a ne potreba ugušivanja lokalne samouprave intervencijom države.
Ne bih da govorim o kritikama koje su date amandmanima, naročito ne o izbornom sistemu, jer njega i ne smatram suštinskom komponentom lokalne samouprave, ali je i ovde rečeno, sa ove govornice, da je lokalnoj samoupravi imanentno, s obzirom da se ona bavi lokalnim pitanjima, pitanjima od lokalnog delokruga, da lokalni ljudi koji su srasli sa lokalnom sredinom budu nosioci lokalnih poslova u predstavničkom telu lokalne zajednice. To znači da se bira čovek, a ne stranka, kao primarni nosilac i subjekt u izbornom procesu. To omogućuje izborni sistem, s tim što čoveka, kao što to biva u stranačkim demokratijama, predlažu bilo političke stranke, bilo grupe građana.
Gospodo poslanici, ostaje da rezimiram da Vlada odbija paušalne kritike ovog zakona, svesna njihovih motiva. Njihovi motivi nisu u sadržini ovog zakona. Njihovi motivi su druge prirode i vi ste videli juče, rečeno je - pašće ovaj zakon, ali će pasti i Zakon o obrazovanju i Zakon o informisanju, pašćete i vi, koji ste njegovi predlagači. Dakle, ti su motivi, da se što više ocrni podnosilac zakona. Materija lokalne samouprave je samo povod da se to radi. Ne daje se, kako bi se reklo, meritorna, suštinska kritika zakona, nema se u vidu ono što je između korica zakonskog predloga, nego se gleda mnogo šire.
Istovremeno, Vlada je svesna da sadašnji Predlog zakona znači unapređivanje lokalne samouprave, razume se, u granicama ustavne koncepcije o toj samoupravi. Ova vlada je isto tako svesna i nedostataka naše lokalne samouprave, čisto teoretski uzev. Ti nedostaci su što je lokalna samoprava jednostepena, a ne višestepena, što je monotipna, što je jednoobrazna, ne pravi se razlika od opštine do opštine, ne pravi se globalna podela opština na gradske i seoske, zatim, treći njen nedostatak, što je opština teritorijalno preglomazna, predimenzionirana teritorijalno kao jedinica lokalne samouprave, ali smo isto tako svesni da su ovo apstraktne, teorijske kritike modela lokalne samouprave.
Ovom društvu za sada odgovara takva lokalna samouprava. Ona nije idealna, ali za ovaj trenutak, ovo je zakon, ako ga budemo usvojili, koji će nesporno unaprediti lokalnu samoupravu i koji će nesporno demokratisati čitav ustavni i pravni sistem. Ja vas pozivam da glasate za ovaj zakon. Hvala. (Aplauz.)