Dame i gospodo narodni poslanici, odavno je poznato ko su glavne Monike Lavinski u srpskom narodu. Marjan Rističević, naravno, sledi njihov put. Monike Lavinski su svi oni koji su spremni da ljubakaju pojedine delove tela američkih funkcionera. Počeli su od ruke Medlin Olbrajt, dokle će da stignu, to ćemo da vidimo. (Smeh.)
Što se tiče početka američkog rata protiv Iraka, u našoj javnosti je bilo mnogo zabluda po prirodi toga rata. To je činjenica koju smo mi, radikali, javno priznali, najjavnije. Neki drugi nisu baš tako javno. Niko od nas nije znao da je Kuvajt iračka teritorija i da su Englezi oteli Kuvajt Iračanima, kao što su Amerikanci nama posle oteli Srpsku Krajinu. I to je činjenica.
Nikada nikakvo pismo nisam uputio američkom predsedniku, to je laž. To su izmišljotine. Naravno, bila je jedna inicijativa iz naše stranke, iz Valjeva. Bivši sekretar naše stranke Aleksandar Stefanović se onako zaleteo, sazvao konferenciju za štampu u Valjevu i ponudio Amerikancima pomoć. Šta sam ja u tom slučaju učinio, što sam malo to utišao, sprečio da dođe do neke veće bruke.
Sva naša javnost je bila pod uticajem američke propagande 1990-1991. godine, sva. Nije bilo ni jednog čoveka koji nije sledio taj stav, osuđujući Irak. Koliko se ja sećam, ni jednog. Međutim, u međuvremenu smo saznali i shvatili, a pogotovo smo shvatili onda kada je i nas zadesila slična sudbina, koja je zadesila Iračane.
Šta to znači? Da moral političarima nalaže i kada nekada slučajno pogreše, da grešku isprave, da ne srljaju dalje. Niko od ljudi ko se bavi politikom nije bezbrižan. Nikada ni mi, srpski radikali, nismo pretendovali na bezbrižnost. Čim smo shvatili, progledali, mi smo stav radikalno promenili. To nije dugo trajalo, možda šest meseci, negde već polovinom 1991. godine.
Kada sam ja sve lično shvatio, kada je Džim Mudi došao u istu ovu Narodnu skupštinu, pa se susreo i sa mnom, pa sam mu i sve rekao šta mislim o američkoj politici, više nije bilo nikakvih iluzija. Da je neko od nas, srpskih radikala, ali vi koji sledite američku politiku i posle bombardovanja Srbije, kakvi ste vi ljudi? Gde je vaš moral? Ja mogu da shvatim do bombardovanja da ste smatrali da je američka opcija najbolja opcija, da je demokratska opcija, da je opcija ekonomskog razvoja itd. To mogu da shvatim. Ali, posle bombardovanja, slediti američku politiku, to je čista izdaja.
Pa, i neprijateljstvo prema sopstvenom narodu. To što ste vi nekada nešto značili, gospodine Rističeviću, apsolutno je nepoznato, da li ste slavili ili niste slavili, to je Vaša privatna stvar. Da li ste bili komunista ili niste, možda i niste, a ne zato što niste hteli, nego zato što nisu hteli da Vas prime.
Mene su nekako i uterali u tu partiju, jer sam se isticao, kao đak, kao student, i tako dalje. To je nekada bilo po izvesnim kriterijumima. Biti odličan student, bilo je nekako kao osnovno predodređenje da čovek bude uključenu jednu jedinu partiju.
Kada sam počeo da mislim svojom glavom emancipovao sam se od te partije i dobio osam godina zatvora, gospodine Rističeviću. Ja sam osuđen na osam godina zatvora kada je cela porodica vaše stranke pripadala toj partiji i toj najgoroj sekti te partije, autonomaškoj, vojvođanskoj. Kada je radila na otcepljenju jednog dela Srbije od matice.
Ja sam se tada pobunio. Jedan od elemenata te pobune je bilo i suprotstavljanje politici autonomaštva, jer sam tražio reviziju jugoslovenskog federalizma, i to mi je jedna od tačaka optužnice. Vi ste tada sledili taj put. Nije ni malo slučajno što ste u jednoj političkoj partiji, koja nema nikakvog moralnog kredibiliteta. Kao što je otac Dragana Veselinova hteo da otcepi Vojvodinu, to danas radi njegov sin. Od oca je ostalo sinu. Otac nije uspeo, a sin se nada da će uspeti. Uspeće, ali malo sutra.