Ja sam rekao 950.

Mnogo ih je više od 400 i mnogo više od 950. Kao ekspert, treba da znate da proces privatizacije počinje procenom vrednosti kapitala. Mnogo više od 950 firmi u ovoj državi je izvršilo procenu vrednosti kapitala.

Niste čitali zakon.

Vrlo dobro sam ga čitao. Paušalna je i ocena o vrednostima akcija na sekundarnom tržištu. I danas akcije valjanih firmi vrede više od nominale, a akcije loših firmi ne toliko manje koliko vi tvrdite. Uostalom, svi instrumenti su u vašim rukama. Formirajte valjano tržište hartijama od vrednosti i ovaj problem ćete vrlo lako sanirati. Vagati sada koji je princip privatizacije bolji insajderski, vaučerski, kombinovini ili neki treći, je u ovom momentu neumesno. Svaki je bolji od suspenzije zakona. Bilo kakva privatizacija je bolja od nikakve privatizacije. Izgleda da se šalite sa nama, jer današnjim zakonom vi ukidate Bekov zakon, a Bekov zakon je zakon u čijem ste stvaranju i vi učestvovali. To što kažete da ste radili samo metodologiju za procenu vrednosti, to je sastavni deo zakona, kvalifikuje vas kao neozbiljnog stručnjaka. Kako možete raditi metodologiju za nešto što ne valja? Jedino tako da to što ne valja popravite. Vi ste ga toliko dobro popravili, da ga danas ukidate.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, a posle njega narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Valjda je pravilnije da se kaže - neka se pripremi Vitomir Plužarević, jer ako se kaže ovako kako vi izgovarate, da je posle mene Vitomir Plužarević, u našem jeziku to ima sasvim drugi smisao. Dok se, kolega Batiću, ne usvoji taj zakon iza koga stoji vaša poslanička grupa, da se legalizuje, pa ćemo videti. Ja bih voleo da što više vas stupite u tu vrstu zajednice, pa da mi ostanemo sami.
Dame i gospodo, ova skupština u svom radu u proteklom periodu donosila je odluke, donosila je zakone koji su u domenu izuzetaka, u domenu presedana. Nisu retki primeri kada su se donosili nelogični zakoni i odluke, i vreme je pokazalo tu nelogičnost, neosnovanost svrhe donošenja takvih zakona. Ovo je Predlog zakona koji će ući, pretpostavljam, u istoriju rada ovog parlamenta. Zbog čega? I kada su se pravili izuzeci pri donošenju nekih odluka, stavljane su ranije odluke van snage, ali su se usvajale novopredložene odluke. Uvek je to usvajala skupštinska većina, kao što i sad DOS - ovci imaju skupštinsku većinu, tako su i ranije neke političke partije ili političke koalicije bile u većini u ovom parlamentu, i donosili su na bazi te većine odluke, svoje odluke. U čemu je suština ovog presedana? Upravo u činjenici da se stavlja jedan zakon van snage, a ne nudi se nacrt drugog zakona ili moguće rešenje, pa bar privremeno. Razumljivo je i jasno da dolaskom i konstituisanjem nove vlasti dolazi i do promena određenih zakonskih odredbi, kao što je Zakon o transformaciji. Menja se model. To je sasvim jasno. Model koji je do sada funkcionisao, kada je u pitanju transformacija, nije dobar.
Pokazao je svoje slabosti i novoformirana, konstituisana vlast želi da promeni taj model. Logično i prirodno bi bilo da ta vlast i ta vlada ponudi svoj model. Taj model je rezultat programskog opredeljenja jedne partije i koalicije koja ima većinu. Otprilike taj model bi bio predlog ili program DOS-a kao političke koalicije ili predlog njihovog kompromisnog dogovora.
Kakav je taj model privatizacije, odnosno transformacije u DOS-u? Širok je dijapazon modela unutar ove koalicije, od modela koji predlaže Vesna Pešić, iza koga stoji udruženje vezilja i pletilja, pa do generalskog modela, koji se zasniva na pozitivnim tekovinama štabsko-lenjinističko-marksističkog modela privatizacije. To bi bio neki dijapazon. Između, nalaze se ostali modeli i ostale mogućnosti.
Razumljivo je da resorni ministar, želeći da sprovodi zakon, odnosno program ove vlade, koji je izložio predsednik Vlade, želi da startuje, što bi narod rekao, sa jedne nule i u jednoj čistoj situaciji, da čovek može da funkcioniše, i on i njegovo ministarstvo, i u pravu je minsitar i svako ko tvrdi da nema realne mogućnosti za privatizaciju bez stranog kapitala, bez zdravog novca. To je svakom jasno.
Ima tu jedna stvar koja je zbunjujuća, a to je izlaganje ministra, da će se novim modelom privući strani kapital, upravo činjenica da ste ovih dana često pozivani u inostranstvo od vaših sponzora, darodavaca, na neke razgovore, gde se između ostalog ističe da je predmet razgovora bio i proces transformacije, odnosno privatizacije. (Ministar - nisam....)
Niste vi ministre. Vas retko ko vodi. Očito idu ovi koji su na višim funkcijama, ali to vi sa njima raspravite, nemojte meni da se žalite. S njima raščistite.
Realna bojaznost je u sledećem. Uvek poštujte narodnu mudrost. Narod na osnovu iskustva je stvorio neku mudrost, neku matricu po kojoj se treba rukovoditi. Ne zove, se što kaže narod, magarac u svadbu da bi spavao sa mladom, nego da bi teglio i vukao. A vi teglite i vučete da izvučete ovu državu iz krize. Bojim se da to drugi tako ne misle.

Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona je brzoplet. Nije pripremljen u skladu sa ekspertskom vladom. Vidno je neskladan sa željama radnika. To se vidi - da sindikat nije saglasan sa ovim predlogom.
Kompromis nije pronađen sa ljudima koji se zalažu za realne procene kapitala. Ministar je izneo samo predlog da će za tri meseca zakonom ovo regulisati.
Šta se dešava u ovom vakumu. Ako već grupe i grupice obilaze Srbiju i preduzeća, čeka se mig iz inostranstva, jer se danas donosi ovaj predlog, i ako on prođe, tada nalogodavci stupaju na scenu. Strani kapital ne želi u ovim uslovima da rizikuje. Zašto bi oni rizikovali kad imaju svoje ljude u Vladi, koji će to rešiti u njihovu korist. Društvena svojina je čudna svojina koja je do današnjeg dana kod nas na sceni. U toj svojini je moguća svakojaka aktivnost na relaciji transformacije. Vreme koje Vlada želi da ostvari je glavni koncept današnje rasprave o ovom predlogu zakona.
Srpski radikali se zalažu za dinamičniji koncept transformacije. Hvala.

Ima reč narodni poslanik Slobodan Tomović. Gospodine Tomoviću, da li ste Vi govorili po ovoj tački dnevnog reda? Molim Vas, onda nemamo šta da diskutujemo. Imate pravo na reč samo ako se nije iscrpla diskusija. Poslednji za reč se javio gospodin Ivković. Vi ste govorili osam i po minuta i mislim da je jednostavno red, apsolutno nemate pravo.
Reč ima narodni poslanik Božidar Vujić.

Gospodine predsedniče, ne čudi me uopšte da ste ...

(Predsednik: Molim vas, da nastavimo sa radom.)

... i da svoju jarost i gnev zbog nedostatka kvoruma, ili kvoruma na granici kvoruma iskaljujete na radikalima, ali budite sigurni, verujem lično, a verujete i vi, da smo dali doprinos današnjoj raspravi i po prvoj i po ovoj drugoj tački dnevnog reda.

Mislim da bi pre vaša opaska trebalo da bude upućena šefu Poslaničke grupe DOS-a, koga malo malo pa vidim kako juri po hodnicima napolju poslanike, kako bi ih prikupio, a vi imate ogromnu većinu od 176 poslanika. Meni se čini da on juri poslanike, mada sam bio ubeđen da on napolju tripuje.

Ali, da mi malo pričamo o zakonu.

Kao i prva tačka dnevnog reda i druga tačka dnevnog reda uverava me da ste dosledni u svojoj nedoslednosti. Predlog zakona, koji smo dobili glasi sa datumom 1. februar. Vaš amandman na Predlog zakona koji opet vi usvajate, jeste 12. februar. Kao što ste imali pritiske iznutra, reakciju u javnosti, na prvu tačku dnevnog reda, povodom rasprave o Zakonu o amnestiji, tako je i sada, na osnovu pritiska Sindikata opet menjate svoj zakonski predlog kao ustupak Sindikatu i pravite Solomonsko rešenje sa odlaganjem pravosnažnosti ovog zakona sa rokom od šest meseci.

U svim normalnim demokratskim zemljama, a vi pledirate da ste demokrate, Vlada traži minimum 100 dana da bi pokazala šta ume i šta hoće. Dok sam ministar traži šest meseci. To piše u zakonu. To piše u predlogu Poslaničke grupe DOS-a.

Ako je to 100 dana, verovatno ćete dobiti i to, ali vi već sada ne znate šta hoćete da radite. Vi ovaj zakon suspendujete na šest meseci. Suspenzija zakona na šest meseci, a nenuđenje novog zakonskog projekta govori o tome koliko vi znate da radite. Godine 1994. bar tridesetak poslanika, a to sam spomenuo danas, koji su bili u raznoraznim strankama, a sada su u DOS-u, seća se mladog marksiste Đinđića koji je učinio veliki ustupak SPS-u i početne korake u vlasničkoj transformaciji u državi Srbiji vratio na početak.

SPS mu se zahvalio. Od 1994. godine Srbija je bila primorana da opet iz početka krene sa vlasničkom transformacijom. Možete se vi ljutiti na SRS zato što protekle tri godine, u koaliciji sa SPS-om i JUL-om, nismo realizovali naš koncept vlasničke transformacije. Ali, on je dobro poznat građanima Srbije.

Daće Bog, doći će jednog dana i radikali na vlast, sprovešćemo, bili smo na vlasti, sad smo opet u opoziciji, i opet ćemo biti na vlasti, ali ćemo pokazati svom narodu kako se za interese Srbije i srpskog naroda može vladati u državi Srbiji.

Godine 2001., ponovo Đinđić. Ista situacija kao i 1994. Opet idemo na početak i čekaćemo nekih šest meseci da direktor jedne firme za procenu vlasničkog kapitala krene u reviziju svih onih koji su krenuli u to, opet za svoju firmu pribave određena finansijska sredstva, a slučajno i ministar, pa će opet na tom problemu da radi kao ministar, dobićemo novi zakon. I opet, Srbija u 1994. godini. Doći će novi izbori.