Potpuno je tačno citiran član Poslovnika, ali ja nisam čuo uvredljive reči. O tome se radi i zato sam rekao da nije bilo uvreda, nije bilo imena. Bilo je samo citiranje onoga što je navedeno u izlaganjima pojedinih narodnih poslanika. Čule su se reči - izdajnik, patriota, a to nisu uvredljive reči. To su postale svakodnevne reči i one su bile upućene jednoj strani, one su samo pomenute, koliko sam ja pratio izlaganje gospodina ministra, samo su citirane i na njih je odgovoreno. Nije bilo prozivke po imenu, nije bilo  prozivke cele poslaničke grupe, pominjan je režim, bivši režim i to je bio razlog što nisam dozvolio repliku. Verujte mi, da sam našao da je poslanička grupa, bilo koja, uvređena ili vređana, dao bih pravo za repliku, verujte mi, apsolutno ću to i učiniti. Da li ste zadovoljni objašnjenjem?
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SVOJINSKOJ TRANSFORMACIJI
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije. Primili ste amandmane, koje je na Predlog zakona podneo narodni poslanik Čedomir Jovanović. Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Na sednici Odbora za finansije mišljenje su izdvojili narodni poslanici Dragan Tomić i Ljubomir Mucić.
Otvaram načelni pretres.
Saglasno članu 92. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predlažem da ograničimo vreme trajanja izlaganja i u ovoj tački dnevnog reda na pet minuta. Da li predlažete kraće vreme? (Ne.)
Znači, imamo jedan predlog, predlog da se ograniči vreme na pet minuta.
Molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da imamo kvorum za odlučivanje.
Molim vas da pristupimo glasanju. Ko je za to da ograničimo vreme trajanja izlaganja na pet minuta?
Za 140, protiv 46, niko uzdržan, nije glasalo 15, ukupno je prisutan 201 narodni poslanik.
Konstatujem da smo doneli odluku o ograničavanju vremena trajanja diskusije na pet minuta.
Da li predstavnik predlagača želi reč? (Želi.)

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče, privatizacija je vrlo popularna tema na ovim prostorima. Popularna je od 1989. godine, ali sve do pre dva meseca rezultati su bili zaista minorni. Naime, najpre bih da vas upoznam sa stanjem u vezi privatizacije danas u Srbiji.
Mi smo do novembra meseca imali svega 400 preduzeća koja su ušla u privatizaciju shodno raznim zakonskim propisima od 1989. godine pa sve do današnjeg dana, a od novembra meseca se desio jedan fantastičan intenzivni talas ulaska novih preduzeća u privatizaciju, tako da danas imamo preko 900 preduzeća. Dakle, sve ono što je u prethodnih deset godina rađeno može se meriti cifrom od 400 preduzeća, a samo u poslednjih dva meseca je novih 500 preduzeća ušlo u privatizaciju.
Naravno, privatizacija je obavljena po tzv. insajderskom modelu, po modelu besplatnih podela akcija i to većinskog vlasništva radnicima. S obzirom da DOS u svom ekonomskom programu ima potpuno drugačiji način privatizacije, model privatizacije, smatramo da je neophodno brzo zaustavljanje privatizacije po tzv. modelu autonomne transformacije.
Da bih objektivnije informisao javnost, ovaj današnji predlog zakonskog akta nije predlog novog zakona o privatizaciji, već je naprotiv Predlog o izmenama i dopunama postojećeg Zakona o svojinskoj transformaciji, a cilj tih izmena i dopuna je pre svega da zaustavi dalju privatizaciju i svojinsku transformaciju, sve do juče po modelu autonomne transformacije.
Po novom zakonu o privatizaciji mi ćemo vrlo brzo otpočeti javnu raspravu i nadam se da ćemo u dogledno vreme, za najdalje tri meseca od danas, imati zakon u skupštinskoj proceduri. Zašto smo se odluči na ovaj korak da zaustavimo autonomnu transformaciju? Iako su predlagači prethodnog zakona vrlo često isticali da je model privatizacije socijalno pravedan i prihvatljiv za sve učesnike u ekonomskom životu Srbije smatramo da to nije tačno, s obzirom da prethodni zakon isključuje ogroman broj, armiju nezaposlenih, kojih je preko milion i po, isključuje mlade ljude i prema tome, lako se može doći do zaključka da je prethodni zakon pisan samo za interese određene grupe. To je jedan, rekao bih, političko - ekonomski aspekt zašto stari Zakon o privatizaciji mora pod hitno da bude zaustavljen u domenu autonomne transformacije, ali za nas iz Vlade su mnogo značajnija sledeća dva ekonomska aspekta.
Smatramo da insajderski model privatizacije apsolutno ne može da doprinese da privatizacija bude sredstvo za postizanje cilja, a cilj je drugačija, optimalna struktura tržišne privrede i efikasna ekonomija, za šta smo se mi založili i što smo obećali, a to ste mogli da čujete u programu Vlade i u ekspozeu premijera na prošloj sednici Narodne skupštine.
Insajderski model privatizacije neminovno vodi ka zatvorenim strukturama vlasništva, insajderski model privatizacije neminovno znači zatvaranje preduzeća i nemogućnost novih investicija u preduzeće. Isto tako, insajderski model privatizacije izaziva još jednu dodatnu anomaliju, a to je sekundarni promet akcija, jer insajderskim modelom, vrlo često smo to isticali, kreiraju se iluzije da se radnicima dele besplatne akcije u iznosu od 400 maraka po godini radnog staža.
Svako onaj ko je pokušao da trguje tim akcijama, shvatio je da nije dobio 400 maraka, nego 40 ili 80 maraka u sekundarnom prometu. To i nije toliko strašno, jer su mnogi isticali da kapital nema boje. Ne treba imati predrasuda prema tom kapitalu koji će se pojaviti u sekundarnom tržištu. Mi kao ekonomski reformisti, apsolutno imamo predrasuda, ne predrasuda nego sumnje da će te akcije završiti u rukama samo određene interesne grupe. Dakle, interesne grupe u sekundarnom trgovanju, koja i u proteklom periodu je imala prilike da zaradi ogromne količine novca i da baš insajderskom privatizacijom u sekundarnom prometu pružamo mogućnost za legalizaciju tako zarađenog novca. Zbog toga smatramo da našoj privredi nisu potrebni finansijski investitori, da su našoj privredi potrebni investitori iz srodnih grupa ili istih industrijskih delatnosti, a mi ih zovemo strateški investitori. Bez obzira, da li su oni domaći ili inostrani, a pretpostavljamo da će to dominantno biti inostrani investitori.
Ovaj model zakona o privatizaciji apsolutno stavlja jednu barijeru za bilo koje investiranje koje bi moglo da dođe sa te strane. Znači, privatizacija je za nas samo sredstvo za početak tržišnih reformi, sredstvo za ostvarenje osnovnog cilja, a to je izgradnja optimalne privredne strukture, a na kraju krajeva dolazak do strateškog cilja, a to je efikasna ekonomija. Naravno, mnogi su isticali u javnoj raspravi, koja je proteklih nekoliko dana vođena, da će se donošenjem ovakvog zakona napraviti jedno svojevrsno bezakonje u ovoj oblasti. To nije tačno. Ovaj zakon zaustavlja dalje autonomne transformacije, nema retroaktivna dejstva na autonomne transformacije koje su se do sada desile, omogućava da preduzeća koja su se našla u prvom krugu autonomne transformacije, završavaju prvi krug transformacije do kraja. On omogućava da preduzeća koja su u drugom krugu slobodno završe transformaciju do kraja, ali isto tako ovaj zakon omogućava Direkciji za procenu vrednosti da obavlja svoje poslove koji su obuhvaćeni drugim članovima prethodnog zakona.
To su pre, svega, poslovi kontrole, da li je kompletna procedura privatizacije uređena u skladu sa zakonom i da li je došlo do proceduralnih ili odgovarajućih materijalnih prekršaja. To će Direkcija uraditi i u narednom periodu. Ovaj zakon izuzima oblast koja se odnosi na transformaciju uz saglasnost Vlade iz transformacije onih preduzeća kod kojih je Vlada osnivač. Drugim rečima, mi ćemo dozvoliti da otpočne privatizacija sa liste 75 i da krenemo sa pripremom preduzeća, kod kojih je Vlada osnivač, a tek onda da razmišljamo o privatizaciji. Zašto sam rekao da otpočne. Zbog toga što ta lista od 75 preduzeća , koja je ustanovljena 1997. godine, niti jedno preduzeće nije otpočelo privatizaciju i što je još mnogo važnije, niti jedno preduzeće nije krenulo sa neophodnim merama restruktuiranja u poslovnom i finansijskom domenu.
Mi to želimo da radimo vrlo brzo i vrlo uskoro ćete saznati da počinjemo sa prvim slučajevima. Naš cilj, još jednom da podvučem, su ekonomske reforme. Ekonomske reforme se mogu ostvariti strateškim investiranjem. Zbog toga ćemo podržati sva ona preduzeća koja se ne nalaze na listi 75 i nisu prvobitno bila predviđena posebnim programom Vlade, da ukoliko imaju odgovarajuće kontakte sa svojim partnerima koji su zainteresovani da ulažu u to preduzeće, da u ovom periodu do donošenja novog zakona to i učine. Zbog toga smo ubacili poseban član koji o tome govori. Ono što na kraju mogu da kažem, a to je da ćemo mi vrlo uskoro izaći sa predlogom novog zakona o privatizaciji, gde ćemo vrlo uskoro otvoriti javnu raspravu sa ciljem da obezbedimo konsenzus svih zainteresovanih grupa, pre svega da zakon o privatizaciji ovoga puta ne uđe u parlamentarnu proceduru pre nego što ne dođe do vas ovde. Hvala.

 Da li narodni poslanici Dragan Tomić i Ljubomir Mucić, koji su izdvojili mišljenja, žele reč? (Da.) Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani poslanici, ovaj predlog zakona kojim se zaustavlja primena Zakona o vlasničkoj  transformaciji izazvao je ovih dana u javnosti burne komentare. A to, pre svega, u delu mišljenja sindikata, kao i u različitosti izjava koje su predstavnici Vlade davali o elementima budućeg zakona. Ono što je posebno izazvalo pažnju javnosti, a to su rekao bih dva detalja. Prvi, što po usvajanju ovog zakona imaćemo nejednaka prava radnika. Poznato je da po postojećem zakonu 60% akcija se deli, kako reče ministar, besplatno, a po 400 maraka po godini radnog staža. Po izjavama, ono što bi trebalo da bude koncept novog zakona, verovatno će se  samo 10-15% takvih akcija deliti.
Ako je nekih 900 preduzeća, a da kažem da je u njima oko 100.000 radnika, šta je sa ostalih milion radnika, a ako nastavimo ovaj oblik privatizacije u ovom delu, u kojem se govori, a to je član 5. stav 1. i 2. , onda mi nemamo ništa protiv da se nastavi privatizacija u ovim preduzećima, ali svakako imamo protiv da se ne reši, na sličan način i prava ostalih zaposlenih. Druga stvar, nije jasno ko će to u budućem periodu utvrđivati koja je to vrednost preduzeća, kako ćemo do nje dolaziti, šta je sa prethodnim procenama u ovih nekoliko hiljada preduzeća, da li one više neće raditi, da li smo tim novcem koji su zaradili ti radnici preduzeća dobro nahranili Ekonomski institut, Ekonomski fakultet i sve ove agencije koje se bave procenom vrednosti kapitala.
Govori se o nekom periodu koji je neophodan za donošenje novog zakona. Danas smo imali prilike da vidimo amandman, gde se rok produžava na 6 meseci, do donošenja novog zakona. Verovatno je potrebno da se kupi dovoljno vremena, da od brzine o kojoj se govorilo da će se doneti novi zakon, verovatno, nema ništa. Bitno je nešto drugo. Ovih dana je po Srbiji poplava strateških partnera. Javnost nije dobro upoznata sa tim, ko su ti strateški partneri sa kojima Vlada pregovara, a verovatno ćemo biti upoznati u narednom periodu. Zna se šta je tema, tema su telekomunikacije, elektroprivreda, putna privreda, naftna privreda, pivare, cementare, ono što je verovatno najveći kapital ove zemlje.
Ima ovde nešto što samo po sebi odudara od cilja ovog zakona, a to je sledeće: mi znamo da je u zadnjih 7,8 godina, kroz vreme sankcija i kroz NATO agresiju, dobar deo ove privrede o kojoj sam ja govorio oštećen bombardovanjem. Ono što je sigurno bitno, a to je pitanje za Vladu i za budući zakon, hoćemo li uz prodaju ove domaće robe tražiti i naknadu ratne štete. jer poznato je da na ovim segmentima, kao što su telekomunikacije, elektroprivreda, putna privreda, naftna privreda su i nastale najveće štete.
Samo da podsetim, valjda je bitnije da ne konstatujemo da je Televizija Srbije pretrpela štetu od 400 miliona dolara, ali je bitno da uhapsimo bivšeg direktora i da mu sudimo za ko zna zašta.
Još jedna stvar, niko da pomene jednu činjenicu, jedan detalj od strane Vlade. Poznato je svakako da svaka privatizacija proizvede jednu ozbiljnu činjenicu, a to je otpuštanje radnika sa posla.
Pitam, hoće li Vlada raditi na socijalnom programu, šta ćemo raditi sa tim ljudima i ono što se sigurno sada dešava po odluci Vlade, da mala preduzeća, čak i ona iz dela preduzeća po posebnom programu, 75 preduzeća, sva su zaustavljena bez perspektive da uopšte više rade. U ovom jednom delu govorilo se da će novi zakon to bolje rešiti. Fond za razvoj Republike Srbije, a za njega se odvajalo 50%, i republičko tržište je bilo ravno sa 25%, a ostalo je išlo za socijalni program.

Pre nego što dam reč predsednicima poslaničkih grupa, da li se drugi predstavnici ili drugi članovi javljaju? Onda ćemo ići po redu prijavljivanja, znači gospodin Toma Nikolić, pa gospodin Ivković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je prvi od dugo čekanih sistemskih i reformskih zakona kojim se nova vlast predstavlja građanima Republike Srbije. Zbog ovog zakona je i Srpska radikalna stranka doživela mnogo prekora od strane lidera i liderčića DOS-a, zato što je dokazivala pred sudovima u Srbiji gde su izbori bili neregularni, pa je tadašnji mandatar, sadašnji predsednik Vlade Zoran Đinđić vapio što Vlada gubi dragoceno vreme koje bi tobože iskoristila za donošenje spremljenih zakona za spas Srbije. Zakon o amnestiji, koji je bio prva tačka dnevnog reda, je zakon kojim se stiču simpatije, tiču se manjine građana i ne može da se predstavi kao sistemski i zato je ovo prvi pravi DOS-ov zakon. I jeste i prvi i pravi. Ovim zakonom se zaustavlja autonomna privatizacija društvenih preduzeća, jedina koja je do sada i vršena, a to znači da se zaustavlja privatizacija.
Šta će doneti zaustavljanje privatizacije? Sa jedne strane, mogućnost novim vlastima da u društvenim preduzećima ostanu na vlasti njihovi direktori, što su socijalisti činili, i da na taj način kontrolišu zapošljavanje, finansijske tokove, strana ulaganja bez ikakvih obaveza. To ste jasno rekli u obrazloženju, citiram: "Da postojeće uprave žele da zadrže kontrolu nad preduzećima". A najlakši način da zadržite kontrolu nad preduzećima jeste da zaustavite privatizaciju i da preduzeća kao društvena postanu meta grabljivaca iz zemlje i njihovih partnera i finansijera iz inostranstva. Apsurdno zvuči obrazloženje da će zaposleni besplatno steći većinsko vlasništvo. Zaposleni nisu nikakav subjekt, to su desetine, stotine i hiljadu radnika i niko od njih neće biti većinski vlasnik. Da bi neko postao većinski vlasnik, mora od njih da otkupi akcije.
Zakon o svojinskoj transformaciji se primenjuje već skoro četiri godine i mnoga preduzeća su posao svojinske transformacije završila. Ovim zakonom privredne subjekte dovodite u različite uslove privređivanja i time se povređuje član 57. Ustava Republike Srbije, koji glasi: Privredne i druge delatnosti obavljaju se slobodno i pod jednakim uslovima u skladu sa Ustavom i zakonima. Država se i direktno meša u poslove za koje Ustav preduzećima garantuje samostalnost.
Član 55. Ustava Republike Srbije glasi: Ekonomsko i socijalno uređenje zasniva se na slobodnom privređivanju svih oblika svojine, na jedinstvenom tržištu robe, rada i kapitala - a ovo sam -podvukao na samostalnosti preduzeća i svih drugih oblika organizovanja i prisvajanju po osnovu svojine i rada. Promena vlasti ne sme da predstavlja osnov za bilo kakvu diskriminaciju ili nejednakost. Mora da postoji pravna sigurnost. Ako dosadašnja privatizacija nije do sada bila u skladu sa Ustavom, zatražite poništaj svih izvršenih pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine. Ako je bilo krađa, nerealnih procena, poništite privatizaciju i predajte sudu kriminalce, ali ne zaustavljajte posao samo onima koji ga nisu završili iz nekih razloga. Loš vam je manir da poništavate sve staro, a da niste u stanju da predložite ništa novo. Vi kao da niste u stanju da vršite vlast. Nikako u svemu ovome ne skrećem sa uma da je ministar Vlahović direktno zainteresovan za privatizaciju, kao posao na kome je mnogo zarađivao i tek će. Da je tzv. ekonomski savetnik Zorana Đinđića, izvesni Dragaš, vlasnik firme koja tek treba da stekne pozicije i profit od privatizacije, i zbog toga obilazi preduzeća širom Srbije da proceni koje će moći preduzeće da bude prodato i da ide u privatizaciju. Može mu se, jer je njegov razvojni put kao Bore Šnajdera. Zaposlio se najpre kao diler Jugobanke, pa preko Karić banke, koju je hteo da otme, pa onda je išao na Kredibel banku...

Ja Vas molim da se vratite na dnevni red.

Kada budete sve ovo videli, izvinićete mi se. Kredibel banka je poslovala u vreme stabilnog dinara, pa je ipak zaplovila i otplovila, a u inostranstvu je završio kapital i Branko Dragaš. Sada je ponovo u zemlji i borba protiv kriminala mogla bi da počne tako što bi se konačno odazvao sudu, koji želi da utvrdi koliki je njegov udeo u aferi sa uvozom automobila, gde je opljačkano više stotina građana i automobili nikada nisu vraćeni. Na kraju, ovo je drugo zaustavljanje privatizacije u režiji Zorana Đinđića i Dušana Mihajlovića, samo što je ono prvo bilo 1994. godine, kada su tu bili socijalisti. Posle sedam godina priprema da preuzme vlast, Zoran Đinđić je bio sposoban samo da predloži formalno ukidanje nekih zakona koji će se i dalje primenjivati ko zna do kada zato što Vlada nema vremena, znanja, ili saglasnosti nebrojenih lidera i liderčića i da ih odmah zameni novim zakonom.
Pročitaću vam deo stenografskih beleški sa sednice Narodne skupštine Republike Srbije, koja je održana 29. jula 1994. godine, kojoj poslanici Srpske radikalne stranke nisu prisustvovali zato što su sedam dana pre toga u ovoj sali i u ovim klupama bili fizički napadnuti od strane policije. Na toj sednici, na predlog Demokratske stranke, jednoglasno je usvojen Predlog zakona o revalorizaciji vrednosti društvene svojine sa retroaktivnom primenom kojim je proces privatizacije vraćen na početak, a sva društvena imovina predata u ruke SPS-a, kasnije i JUL-a, ili kasnije dominantno JUL-a.
Sada ću vam pročitati stenografske beleške:
"Predsednik: Reč ima Zoran Đinđić. Zoran Đinđić: Mi smo vam ponudili sistemska rešenja i učinili smo velike ustupke u tome što smo sve primedbe Vlade prihvatili, čak iako nisu bile umesne. Po našem predlogu svi građani su vlasnici. To je najveći bolik socijalne pravde koji može da postoji. Znamo da će se u daljem razvoju privrede to promeniti, neki ljudi će prestati da budu vlasnici, neki će postati vlasnici većeg kapitala, ali na početku, na prelazu iz jednog sistema u drugi, dopustimo iste šanse svim građanima.
Znači, društvena svojina je svojina društva. Mi smo društvo. Nadam se da se gospodin Vučelić"- to je bila neka replika sa njim - "slaže sa tim da su građani Srbije društvo. Društvena svojina je svojina društva, znači, građana Srbije. Ako se ona privatizuje na bilo koji način, znači da onaj koji je učestvovao kao član društva, idealno, nominalno, u toj svojini treba da učestvuje realno. Znači, da dobije realni deo te svojine. Taj deo može da bude dvehiljaditi, trihiljaditi, petohiljaditi, ali to je njegov deo. Prodavati to i stavljati na raspolaganje nekoj Vladi da tim novcem manipuliše, to je pljačka".
Ja sam pre neko veče gledao ministra Vlahovića na televiziji, koji je baš ovako najavio zakon koji je u pripremi. "Mi ćemo to prodati, a onda ćemo do 15% dati zaposlenima, a ostalo ćemo koristiti na drugi način". Zoran Đinđić je pre 7 godina rekao da je taj model pljačka. "Zašto bi se prodavalo nešto što je moje?" To je rekao Zoran Đinđić, a ne ja. Ja se zalažem da država podržavi sva preduzeća i da ih ona prodaje. "Ako dozvolite da je društvena svojina naša svojina, onda morate da dozvolite da u postupku privatizacije ona realno postane naša svojina, a ne da onda vi opet raspolažete njome. Znači, prvo je bila društvena svojina, onda ste vi nju posle prodali nekome ko ima pare i te pare ste upotrebili za neke svoje ciljeve. Mislim da je to krajnji oblik socijalne nepravde". Demagogija, neiskrenost, politički poeni po svaku cenu, jedna priča dok si u opoziciji, potpuno druga kad si na vlasti. Da nije smešno, bilo bi žalosno.

Izvolite.

Ja se izvinjavam, morao sam da intervenišem. Pošto na dnevnom redu nije novi zakon o privatizaciji, znači, ja bih vas zamolio da se koncentrišemo na zakonski dokument koji je pred vama. Novi zakon će tek doći nakon javne procedure i transparentne diskusije, koju ćemo napraviti sa svim relevantnim društvenim grupama. Prema tome, nema svrhe prejudicirati zakonska rešenja koja će tek doći.