TREĆE VANREDNO ZASEDANjE, 12.02.2001.

1. dan rada

OBRAĆANJA

Jovan Deretić

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo, ja sam malo spor, ali dobro. Mislim da ćete se sa mnom svi složiti da je Zakon o privatizaciji nužno potreban Srbiji da bismo što pre izašli iz ekonomske krize i stekli uslove za strane investicije. Evo, Vlada Srbije dolazi pred nas sa nekim kusim predlogom o ukidanju Zakona o privatizaciji. Ako mi usvojimo taj predlog, Srbija će biti jedina zemlja u Istočnoj Evropi koja neće imati zakon o privatizaciji. Bolje je imati loš zakon, nego biti bez zakona. Zar je moguće da Vlada Srbije nije bila u stanju da dođe sa svojim predlogom zakona o privatizaciji. Primera radi, ja sam do unazad par godina bio predsednik Kraljevske vlade sa sedištem u Americi i mi smo imali do tančina razrađen zakon o privatizaciji. Gospodin Đinđić je 10 godina prisutan na političkoj sceni Srbije i gde mu je zakon o privatizaciji?
Da li oni nemaju taj predlog ili čekaju da im neko kaže šta će da rade? Mi nismo ovde da bi se prepucavali po partijskom osnovu, već smo ovde da rešavamo probleme nacije, da glasamo one zakone koji su najbolji i zašto nam nisu doneli nacrte zakona da ih uporedimo i da glasamo za onaj koji je bolji. Ovaj predlog o ukidanju zakona je protivrečan sam sebi. Evo, u članu 5. stoji ovako: Svi postupci transformacije preduzeća započetih po odredbama Zakona o svojinskoj transformaciji nastaviće se u skladu sa tim zakonom i to pod 1) ako je do dana stupanja na snagu ovog zakona preduzeće postupilo u skladu sa članom 10. i sa članom 42. stava 1. Zakona o svojinskoj transformaciji do okončanja prvog kruga transformacije.
Ovde se kaže da se može nastaviti samo prvi krug ukoliko je preduzeće postupilo u skladu sa postojećim zakonom. Smatramo da je to u suprotnosti sa do sada važećim zakonom jer je po njemu preduzeće donelo jedinstvenu odluku o socijalnoj transformaciji koja je jedna odluka i za prvi i za drugi krug svojinske transformacije. Javni poziv koji se sada proglašava vrhunskim aktom je samo tehnika oglašavanja, te se ne može zakon retroaktivno primenjivati.
Zato predlažemo da se donete odluke o svojinskoj transformaciji, koje su uredno dostavljene ministarstvu i Direkciji za procenu kapitala na davanje saglasnosti, ne mogu retroaktivno stornirati, ako nova vlast priznaje Ustav i stvarnu demokratiju, ako priznaje zakon. U obrazloženju suspenzije Zakona o privatizaciji, ovde se kaže - ostali, u odsustvu efikasne kontrole, selektivnim informisanjem, sprečavaju se ostali građani da realizuju svoja prava. Gospodo, čija je dužnost da obezbedi informisanje i kontrolu. Da li to proizlazi iz Zakona o privatizaciji ili je to dužnost Vlade. Neka nam to bude rečeno. Mi nećemo dugo uzimati vremena, jer smatramo da ovaj predlog o ukidanju Zakona o privatizaciji treba vratiti Vladi na doradu, na ispravku i kada budu imali svoj sopstveni nacrt zakona, neka onda dođu da nam ga daju na glasanje. Hvala vam na pažnji.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, a posle njega narodni poslanik Ljubivoje Slavković.

Jovan Todorović

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, dozvolite mi da vašu pažnju zadržim na nekoliko pitanja koja su vezana za Predlog Vlade o izmenama i dopunama Zakona o transformaciji. Ja, naravno, ne sporim pravo Vladi da danas ovde predloži i ovakav zakon. Bilo bi mnogo racionalnije da smo imali predlog onog zakona kakav Vlada želi da ubuduće primenjuje. Zapravo, mi ovde sad imamo Predlog o ukidanju zakona, u njegovom najvećem delu, jer je poznato da se autonomna transformacija odnosi, po pravilu, na mala i na srednja preduzeća, kojih je i najveći broj u našoj zemlji.
S druge strane, činjenica je, takođe, da su ta mala i srednja preduzeća i najvitalnije deo naše srpske, odnosno republičke privrede. Otuda se i nameće pitanje zašto se sada odjedanput nema poverenja u zaposlene u tim preduzećima, koja su preživela sankcije, preživela NATO bombardovanje, uspevala da ostvaruju odgovarajući obim proizvodnje i usluga, isplaćuju u bruto iznosu zarade zaposlenima, i zbog čega se sad najedanput nema poverenje u zaposlene u tim preduzećima, koji bi po osnovu upisa akcija teoretski mogli postati većinski vlasnici u tim preduzećima. Kažem - teoretski, zato što je redak primer da radnici po osnovu besplatnog upisa akcija dođu do većinskog kapitala. Jer, da bi se ta činjenica desila, potrebno je da većina radnika ima 40 godina radnog staža, da preduzeće postoji bar toliko godina, dakle 40 godina i da se onda po tom osnovu ostvari pravo upisa od 16 hiljada maraka po jednom zaposlenom, pa onda, puta broj zaposlenih, i dođemo do toga da je zaista redak primer da radnici dođu u posed većine akcija po osnovu besplatnog upisa.
Već je rečeno da i to ako se desi, nije problem. U čemu je problem da ljudi mogu da stvore preduzeće koje i danas uspešno funkcioniše, za koje su čak i inostrani partneri zainteresovani, a da mu se osporava pravo ili sumnja u njegovu sposobnost da i ubuduće može na pravi i kvalitetan način upravljati preduzećem.
Drugo pitanje koje se odmah na ovom istom mestu nameće, zašto se, ako se govori o mogućnostima ulaska stranog kapitala, o mogućnostima strateških partnera i na domaćem tržištu kapitala, zašto se onda ukida, recimo, član 28. Zakona koji govori o prodaji akcija radi prikupljanja dodatnog kapitala.Činjenica je da dodatni kapital koji se ostvaruje po osnovu prodaje akcija ostaje u preduzećima. Takođe je i činjenica da se tim iznosima dopunskog kapitala, u suštini, poništava društveni kapital u tim preduzećima i time u osnovi menja vlasnička struktura tih preduzeća. Prema tome, postavlja se pitanje zašto mi sada, ako već nemamo novi Predlog zakona o privatizaciji, zašto zaustavljamo te moguće procese u budućih nekoliko meseci. Mislim da to nije racionalno i da bi morali da razmišljamo na taj način da se bar taj deo zakona, jer znam da će ovde biti većinom izglasan, na neki način ostavi u funkcionisanju.
Treće što mi se nameće kao pitanje za razmišljanje, a mislim da i naš ministar o tome može razmišljati, je to da nije nikakav problem doći do koncentracije kapitala ukoliko zaživi tržište hartija od vrednosti, pa onda i tržište akcija. Po prirodi stvari, razumljivo je da veliki broj radnika neće imati želju da bude biznismen, u smislu da ima kontrolne ili većinske pakete akcija u svojim preduzećima. Oni će te svoje akcije međusobno prodavati ili će ih prodati na tržištu hartija od vrednosti. Oni koji su zainteresovani, bilo to domaća ili strana fizička ili pravna lica, mogu te akcije kupiti, po osnovu takve kupovine doći u posed kontrolnog paketa akcija, ili čak većinskog, i upravljati onim preduzećima za koja su zainteresovana. A, radnici će za svoje akcije dobiti, pa makar i umanjeni iznos, dakle koji ne odgovara tržišnoj vrednosti, kako je ovde rečeno, i to bi trebalo da bude razlog da odvratimo radnike da ne upisuju akcije, dobiće, makar i umanjeni, odgovarajući novčani iznos i to će biti, u suštini, jedna pravična i poštena naknada za minuli rad, koji su ti ljudi uložili u preduzeća koja su predmet transformacije.
Otuda mi se čini da su u pravu svi oni koji kažu da je bolje bilo kakav zakon, nego nikakav, u vremenu koje nam predstoji.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Vreme.

Jovan Todorović

Samo još nekoliko sekundi. Takođe, želim da kažem da se auto koji nije u voznom stanju teško može prodati. Otuda je mnogo važnija stvar ostvariti deo ekspozea našeg premijera i predsednika Vlade Zorana Đinđića o tome da će ova vlada podstaći razvoj malih i srednjih preduzeća putem otvaranja odgovarajućih kreditnih linija, domaćih ili inostranih, da ta preduzeća osposobimo, da bi im povećali realnu tržišnu vrednost i da bismo, i kao država, i kao radnici u tim preduzećima, i  društvo u celini, imali od tih preduzeća veće koristi, pa makar po bilo kom modelu u budućnosti vršili privatizaciju. Toliko i hvala.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Radojko Petrić, a posle njega narodni poslanik Živodarka Dacin.

Radojko Petrić

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, članovi Vlade, vezano za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o svojinskoj transformaciji, koji danas razmatramo, ovih dana čujemo često izjave odgovornih predstavnika Vlade da treba obezbediti da strani kapital u preduzeća uđe sa većinskim učešćem. Zagovaranje pristupa da strani kapital najvećim delom treba privući prodajom preduzeća, gde bi stranci postali većinski vlasnici, u globalu, izuzimajući, normalno, pojedine slučajeve, teško je prihvatiti.
Prvo, zapadnjaci će nastojati da kupe za male pare preduzeća, i to u prvom redu dobra preduzeća, dobrostojeća preduzeća, i to sve ispod procenjene cene i to cene koju su naše institucije utvrdile kao pravu vrednost, kao što se desilo u Crnoj Gori.
U najvećem broju slučajeva doći će do otpuštanja radnika uz neku nadoknadu za kraći period, da se ublaže protesti i ne dovede do masovnog socijalnog naboja. Smanjiće se proizvodnja i povećati uvoz sklopova za proizvode koji će se kod nas montirati, kao što je to već viđeno u istočnoevropskim zemljama.
Strani faktor će i sebi obezbediti tržište, uz neki privid da se i kod nas nešto proizvodi. Neće biti retki slučajevi da se pojedine fabrike potpuno zatvore, a da se prodaju gotovi proizvodi iz zemalja odakle su došli ti novi vlasnici.
Na sugestivna pitanja ministara i drugih predstavnika Vlade, koja se ovih dana čuju u javnosti, da li je bolje biti bogat radnik ili siromašan vlasnik deonica, možemo odgovoriti kontrapitanjem - gde su to gazde masovno stvarale bogate sluge.
Tačno je da nam sa Zapada treba nova tehnologija i sredstva za razvoj, ali da li ih treba obezbeđivati na prednji način? Iluzija je da nam samo SAD i Evropska unija garantuju razvoj. Oni u stvari preko kapitala nameću svoje interese. Hoće za male pare zaposedanje našeg tržišta.
Ima mogućnosti za ostvarivanje saradnje sa Zapadom, ali da ne postanemo potpuno zavisni od njih. Treba da sačuvamo slobodan pristup za privrednu saradnju i sa ostalim zemljama i regionima na koje smo upućeni i sa kojima smo imali i sa kojima treba da imamo dobru saradnju i ubuduće. Umesto forsiranja koncepta privlačenja stranih investicija kroz prodaju preduzeća, kroz većinsko učešće, da obezbedimo saradnju kroz proizvodne kooperativne odnose, obezbedimo kontraisporuke proizvoda kao vid plaćanja za njihove investicije i tehnologiju. Omogućimo im da osnivaju nova, ali nova mala i srednja preduzeća sa većinskim ulogom.
Obezbedimo što veće privlačenje stranog kapitala kroz džoi fenčer - to je zajedničko ulaganje. Svakako ovo podrazumeva da se u zemlji obezbedi privredna stabilnost i otklone određene prepreke. Ako je prisutna velika inflacija teško će se ko sa strane odlučiti da ulaže kod nas. Sada smatraju da postoji velika nesigurnost i da nema izgleda za visoku zaradu na uložena sredstva.
Dosadašnji Zakon o svojinskoj transformaciji više motiviše radnike za inovacije i primenjena istraživanja, više podstiče stvaralaštvo domaćih stručnjaka. Kada preduzeće postane većinsko vlasništvo strane firme onda se gasi interesovanje i ne obezbeđuju se sredstva za istraživanje u domaćim preduzećima.
Bez razvijanja misaonog procesa u preduzećima nema napretka. Glavni činilac u razvoju je znanje. Svima nam je jasno da se mi ne možemo nositi sa najbogatijim zemljama u fundamentalnom istraživanju, gde se izdvajaju ogromna sredstva na nivou države i čiji pronalasci ne mogu odmah da se primene.
Međutim, ne možemo zapostaviti primenjena istraživanja u preduzećima, gde su potrebna manja sredstva i čija su saznanja tako reći odmah primenljiva. Bez ovoga samo bi još više tehnološki zaostajali, a naše stručnjake školovali za inostranstvo, sa nesagledivim posledicama za budućnost zemlje.
Ne plašimo se da radnici i ostali građani kada postanu vlasnici preduzeća ovo neće shvatiti. Shvatiće to oni i te kako. Ta preduzeća oni doživljavaju kao svoja i kao svoju kuću. Shvatiće da se akumulacija za finansiranje razvoja i investicije mora obezbediti u prvom redu iz domaćih izvora.
Poštovani poslanici, kada je Predlog ovog zakona postao dostupan javnosti videlo se kako su reagovali i kako reaguju radnici. Opravdano. Neće radnici dozvoliti da im se ugrozi pravo i da ne postanu većinski vlasnici preduzeća sa očekivanjem da Vlada povuče predlog i sa preporukom da se prema postojećem zakonu ubrza postupak svojinske transformacije i u najvećem delu završi do kraja ove godine.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin. Oprostite, pre nego što počnete (predsednik se obraća poslaniku Živadarki Dacin, koja je izašla za govornicu) bilo je zahteva da se utvrdi kvorum. Samo momenat. Molim vas da onda to učinimo.
Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice.
Da li da još malo sačekamo. Da li ste svi postavili svoje kartice ili da pozovemo narodne poslanike da uđu? Moramo sačekati da vidimo da li ima kvorum. Molim vas, da ne dobacujete. (Žamor.) Radićemo, samo da se malo upristoje narodni poslanici. Molim vas da pozovete narodne poslanike da uđu u salu.
Ništa, napravićemo pauzu, pa ćemo raditi do jutra, meni ne smeta ako to vama odgovara, ali vi žurite na slavu doduše, pa ako .... ne nemorate. Sačekaćemo. Izvinjavam se, ali moramo sačekati (neki poslanici traže pauzu). Bićemo strpljivi još malo. Evo, možemo nastaviti sa radom. Izvolite.

Živodarka Dacin

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani narodni poslanici, svojinska transformacija je pravo i korist svih zaposlenih, penzionera, bivših radnika i građana. Jedna od najbitnijih odrednica privrednog sistema zemalja u tranziciji je svakako vlasnička transformacija.
Sigurno je da tu postoji jedna velika bojazan da praktično dođe do uništavanja efikasne privrede, pogotovo ako dođe do rasprodaje najosnovnijeg resursa, a to je tržište, što za posledicu može imati da se do tada efikasna privreda minimizira ili pak ugasi. Zato, važeći Zakon o svojinskoj transformaciji treba podržati i sugerišemo ovog puta da se on ne obustavlja.
Ima niz dobrih strana i prednosti koje važeći zakon sadrži u sebi, a to je sticanje prava na besplatan upis akcija, upis akcija sa popustom i bez, od strane zaposlenih, penzionera, bivših radnika i građana, čime stiču pravo na upravljanje i raspodelu divedende i isključuje praktično svaka mogućnost odlučivanja izvan preduzeća.
Važeći zakon svojinsku transformaciju praktično tretira kao proces u vremenu trajanja od pet godina, čime praktično štiti nekontrolisane poremećaje vlasničke strukture na štetu zaposlenih i to tako što se besplatne akcije u prvoj godini dele u visini od 10%, druge i treće 20 i četvrte i pete 25%.
U ovom slučaju, nije izražen večiti antagonizam zaposlenih i akcionara, koji je karakterističan za kapital - odnos, te je odnos upravljačke i rukovodne strukture interesno povezan, jer većinsko pravo na upravljanje pripada zaposlenima. Ostvarujući ovo pravo na upravljanje, zaposleni zadržavaju mogućnost vođenja socijalne i stambene politike, politike solidarnosti i drugih vidova zaštite, te se na taj način povećava standard i radnika i penzionera, u celosti artikulišu, uvažavaju i promovišu interesi i potrebe zaposlenih, penzionera i bivših radnika, čime se zadovoljava socijalna pravda i dosledno poštuje princip minulog rada i realnog doprinosa preduzeću.
Odnos revalorizacionog koeficijenta i važećeg kursa je izuzetno povoljan i čini procenjenu vrednost kapitala u dinarima dostupnu zaposlenima i pruža mogućnost kompletnog otkupa. Najavljene promene donose čitav niz nepovoljnosti, posmatranih sa aspekta i zaposlenih, i samih preduzeća. Prvi i osnovni je da se u samom startu stavljaju u neravnopravni položaj preduzeća koja su ušla u ovu transformaciju i ona koja to za sada još nisu učinila.
Zatim se uvodi sistem vaučera, znači, ukidaju se besplatne akcije, akcije sa popustom ili bez, što praktično zaposlenog u svakoj firmi dovodi u ravnopravni položaj sa građaninom, tj. ukida se pravo preče kupovine. Pravo preduzeća se potpuno gubi i svodi se samo na mogućnost iniciranja strateškog partnera.
O prodaji preduzeća strateškom partneru odlučuje Vlada, čime je poništena dobra sadašnja mogućnost autonomnog odlučivanja o transformaciji. Prodajom preduzeća uticaj zaposlenog se minimizira, zapravo i ne postoji, što će za posledicu sigurno imati otpuštanje velikog broja radnika. Bitno se smanjuje ili potpuno anulira uticaj zaposlenih na visinu zarade, budući da kapital - odnos i sve ono što sa njim dolazi podrazumeva i formiranje tržišta radne snage, koja funkcioniše na tržišnom principu, pa tako i cena radne snage prvenstveno zavisi od ponude i tražnje na tržištu.
Praktično, to znači da će sigurno doći do smanjivanja ličnih dohodaka u preduzećima gde su oni momentalno znatno iznad proseka, odnosno, doći će do njihovog uprosečavanja, jer je siguran profit osnovni interes svakog vlasnika i svaka davanja moraju da budu svedena na minimum. I ono što smatram da je jako važno, to je da je potpuno isključena mogućnost rešavanja stambenih, socijalnih i nekih drugih pitanja iz raznih oblasti života i rada zaposlenih. Hvala lepo.

Dragan Maršićanin

| Predsedava
Ima reč narodni poslanik Rade Bajić.