Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, dozvolite mi da vašu pažnju zadržim na nekoliko pitanja koja su vezana za Predlog Vlade o izmenama i dopunama Zakona o transformaciji. Ja, naravno, ne sporim pravo Vladi da danas ovde predloži i ovakav zakon. Bilo bi mnogo racionalnije da smo imali predlog onog zakona kakav Vlada želi da ubuduće primenjuje. Zapravo, mi ovde sad imamo Predlog o ukidanju zakona, u njegovom najvećem delu, jer je poznato da se autonomna transformacija odnosi, po pravilu, na mala i na srednja preduzeća, kojih je i najveći broj u našoj zemlji.
S druge strane, činjenica je, takođe, da su ta mala i srednja preduzeća i najvitalnije deo naše srpske, odnosno republičke privrede. Otuda se i nameće pitanje zašto se sada odjedanput nema poverenja u zaposlene u tim preduzećima, koja su preživela sankcije, preživela NATO bombardovanje, uspevala da ostvaruju odgovarajući obim proizvodnje i usluga, isplaćuju u bruto iznosu zarade zaposlenima, i zbog čega se sad najedanput nema poverenje u zaposlene u tim preduzećima, koji bi po osnovu upisa akcija teoretski mogli postati većinski vlasnici u tim preduzećima. Kažem - teoretski, zato što je redak primer da radnici po osnovu besplatnog upisa akcija dođu do većinskog kapitala. Jer, da bi se ta činjenica desila, potrebno je da većina radnika ima 40 godina radnog staža, da preduzeće postoji bar toliko godina, dakle 40 godina i da se onda po tom osnovu ostvari pravo upisa od 16 hiljada maraka po jednom zaposlenom, pa onda, puta broj zaposlenih, i dođemo do toga da je zaista redak primer da radnici dođu u posed većine akcija po osnovu besplatnog upisa.
Već je rečeno da i to ako se desi, nije problem. U čemu je problem da ljudi mogu da stvore preduzeće koje i danas uspešno funkcioniše, za koje su čak i inostrani partneri zainteresovani, a da mu se osporava pravo ili sumnja u njegovu sposobnost da i ubuduće može na pravi i kvalitetan način upravljati preduzećem.
Drugo pitanje koje se odmah na ovom istom mestu nameće, zašto se, ako se govori o mogućnostima ulaska stranog kapitala, o mogućnostima strateških partnera i na domaćem tržištu kapitala, zašto se onda ukida, recimo, član 28. Zakona koji govori o prodaji akcija radi prikupljanja dodatnog kapitala.Činjenica je da dodatni kapital koji se ostvaruje po osnovu prodaje akcija ostaje u preduzećima. Takođe je i činjenica da se tim iznosima dopunskog kapitala, u suštini, poništava društveni kapital u tim preduzećima i time u osnovi menja vlasnička struktura tih preduzeća. Prema tome, postavlja se pitanje zašto mi sada, ako već nemamo novi Predlog zakona o privatizaciji, zašto zaustavljamo te moguće procese u budućih nekoliko meseci. Mislim da to nije racionalno i da bi morali da razmišljamo na taj način da se bar taj deo zakona, jer znam da će ovde biti većinom izglasan, na neki način ostavi u funkcionisanju.
Treće što mi se nameće kao pitanje za razmišljanje, a mislim da i naš ministar o tome može razmišljati, je to da nije nikakav problem doći do koncentracije kapitala ukoliko zaživi tržište hartija od vrednosti, pa onda i tržište akcija. Po prirodi stvari, razumljivo je da veliki broj radnika neće imati želju da bude biznismen, u smislu da ima kontrolne ili većinske pakete akcija u svojim preduzećima. Oni će te svoje akcije međusobno prodavati ili će ih prodati na tržištu hartija od vrednosti. Oni koji su zainteresovani, bilo to domaća ili strana fizička ili pravna lica, mogu te akcije kupiti, po osnovu takve kupovine doći u posed kontrolnog paketa akcija, ili čak većinskog, i upravljati onim preduzećima za koja su zainteresovana. A, radnici će za svoje akcije dobiti, pa makar i umanjeni iznos, dakle koji ne odgovara tržišnoj vrednosti, kako je ovde rečeno, i to bi trebalo da bude razlog da odvratimo radnike da ne upisuju akcije, dobiće, makar i umanjeni, odgovarajući novčani iznos i to će biti, u suštini, jedna pravična i poštena naknada za minuli rad, koji su ti ljudi uložili u preduzeća koja su predmet transformacije.
Otuda mi se čini da su u pravu svi oni koji kažu da je bolje bilo kakav zakon, nego nikakav, u vremenu koje nam predstoji.