Molim vas da se držite dnevnog reda.

Držim se dnevnog reda. U samom glavnom gradu mogao je  kroz prozorsko okno da vidi koji su svi objekti porušeni. Da je to video, verovatno se ne bi tako cinično smejao, niti blagonaklono ponudio samo 400 miliona evra za obnovu, već 400 milijardi. Ne samo za porušene objekte, već i za pričinjenu štetu.  A pogotovo, za ekološku katastrofu, od koje će građani Srbije dugo patiti. Što se tiče objašnjenja datog od strane gospodina ministra pravde i lokalne samouprave, da se zakon o amnestiji donosi između ostalog iz humanih razloga.....

(Predsednik: Vreme.)

...jer je stanje u kazneno-popravnim uslovima alarmantno i tu treba postaviti stvar na svoje mesto. Naše društvo je humano i potpuno je opravdana želja nove vlasti da se uslovi u kazneno-popravnim ustanovama stalno poboljšavaju. S druge strane, nerazumljivo je ponašanje pojedinih grupa osuđenika, da svoje nezadovoljstvo prema uslovima u kazneno-popravnim ustanovama ispoljavaju u rušilačkom zamahu i to u paljenju objekata, imovine i tako već, kako kažu loše uslove čine još lošijim. To nije humano...

Ja vas molim da vodite računa o vremenu.

To nije humano ni prema njima samima, a posebno i drugim osuđenicima  i građanima Srbije, koji će morati izdvojiti dodatna finansijska sredstva za popravku razrušenih objekata. Iz iznetih razloga, smatram da zakon o amnestiji treba povući, da treba da se doradi, a do tada da se osuđenim licima zavisno od krivičnih dela koja su učinili, kazna smanji po postojećim propisima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Garčević, zatim narodni poslanik Zoran Nikolić. Ima još osam prijavljenih govornika.

 Poštovani predsedniče, poštovani ministre pravde, poštovani poslanici, koristim ovu priliku da izrazim u jednom delu svoje nezadovoljstvo što Vlada Srbije u prvom momentu nije stavila bitna pitanja za rad i život građana Srbije, a tu se radi o sledećem. Znači, broj jedan, Bujanovac, Preševo, Medveđa i ono što je Vlada Srbije utvrdila kao osnov, da dođe ovde pred nas poslanike, da mi sagledamo, da vidimo, u krajnjem slučaju sugerišemo i zajedno realizujemo. Drugo, pitanja, a ja sam dužan da to kažem,  prosvetnih radnika koji su delimično u štrajku. Nema objašnjenja ko je u obavezi da izmiri tople obroke za decembar, ko je u obavezi....

Ja vas molim da se držite dnevnog reda.

Ko  je u obavezi? Da li opština ili Vlada? Molim ministra da nam pomogne, pošto nisu ministar finansija i ministar prosvete ovde, da nam se da vrlo brzi odgovor na to pitanje, da ne bi došlo do neželjenih posledica.
Sada ću preći na ovaj deo. Ja shvatam amnestiju kao čin posle izvesnog vremena, kada ljudi shvate u zatvoru da određena kazna ima na njih pozitivno dejstvo, kada se sa njima radi, kada ta kazna postane nešto uviđajno u samim ljudima. Takvu amnestiju ja bih uvek podržao. Pitanje koje je dato ovde i objašnjenje o amnestiji mislim da ne leži, a ja ću vam konkretno reći. Zatvor u Sremskoj Mitrovici, imao sam prilike da nekada tamo držim časove, da osposobljavam zatvorenike, da uče srednju školu, da kada izađu iz tog zatvora mogu da nastave i da se zaposle. Možda će imati problema sa zapošljavanjem jer u našem društvu njihovo prihvatanje još nije rešeno.
Drugo, postavio bih konkretno pitanje, da li se amnestija odnosi na one koji su zapalili zatvor u Sremskoj Mitrovici, za one koji su organizovali, i na koji način se došlo do mobilne telefonije, i svega onoga što je pratio taj deo. Kolika je šteta, jer su tu zatvorenici napravili dodatno delo i oni se ne bi mogli svrstati u ovaj zakon o amnestiji.
Još nešto, moram pitati ovaj skup ovde, područje Srema, silovana devojka i nije bitno što ima više od 14 godina, jer ona je nečija sestra, nečija majka, a posle toga je zapaljena i bačena u smeće. Prema nekom našem saznanju, ne zna se ko je osuđenik, ali postavljam pitanje, da li će se kazna i na njega odnositi, jer to je jedan od najtežih zločina koji se u zadnje vreme desio u Sremu. Mislim da treba izdvojiti i nijansirati sve ono što se odnosi na blud prema majkama, ženama, da ne govorim o deci, jer nema granica za godine, da li 14 ili 15 godina. Mala je razlika, to je dete i sa 15 i sa 16 godina i ono nije psihički i emotivno zrelo. Dajte da se zaštitimo, a zločinac neka snosi posledice i neka razmišlja dok ne dođe do toga. To je kod tih najtežih dela. Ja ovde vidim broj zatvorenika 4.000 i nešto, a bilo je u sredstvima informisanja veći broj i ja se pitam kako nestaše preko noći. Hoću da kažem sledeće, a to molim i našeg ministra, da više oko osuđivanja i davanja izjava - osudiću, osudiću - da se sa tim zaustavi u sredstvima javnog informisanja. Neka ova pravna država i ova vlast deluju shodno sa zakonom, mi ćemo biti jako zadovoljni. Bilo bi dobro da se prekinu pozivi na linč, to smo imali u jednom sremačkom području.
U tom smislu, sve ono što bi išlo ka delima ublažavanja kazne kroz jedan vremenski period za mene lično može biti prihvatljivo, ali ovakav zakon, pa dopuna zakona pod pritiskom, mislim da nije dobar i da treba da se razmisli šta se u ovoj skupštini predlaže.

Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić, pa narodni poslanik Branko Ružić.

Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, ja bih želeo par reči o ovom zakonu. Pre nego što konkretno pređem na zakon, mogu da kažem da je ovo jedina tačka dnevnog reda na današnjoj sednici kojom se ustanovljavaju neka prava. Po svim ostalim tačkama ta prava se ili ograničavaju, ili gase, ili ukidaju, čak se i neke odluke Skupštine iz prethodnog saziva stavljaju van snage. U tom smislu, razmatranje ovog predloga zakona je neka vrsta osveženja.
Ja moram da kažem da za ovom govornicom nastupam u dvostrukoj ulozi vezano konkretno za ovaj zakon, jer sam bio koministar pravde u prelaznoj Vladi Srbije kada je došlo do nemilih događaja u našim zatvorskim institucijama, kada je došlo do zatvorske pobune, do velike paljevine i do ugrožavanja života ljudi. Upravo tim pobunama inicirano je i donošenje ovog zakona. Ja bih samo želeo da kažem da ta prelazna Vlada i Ministarstvo pravde, nijednim svojim aktom, nijednim gestom, nijednom izjavom, niti pojedinačno od strane koministara pravde, niti kolektivno, nije prejudiciralo rešenje u ovom zakonu, niti obećavalo bilo kome kakva će prava u njemu biti. Znači, ova vlada sadašnja je bila slobodna da politiku amnestije uredi na način za koji smatra da je najcelishodniji.
Da li je to učinjeno ili ne, mislim da će pokazati efekti nakon donošenja ovog zakona, jer nema sumnje da će ga Parlament usvojiti, a tu sam pomalo nesiguran jer ovaj zakon rešava sukobljene interese. Sa jedne strane, on treba da zaštiti one osnovne vrednosti na kojim svaka država počiva, to je javni moral, to je sloboda, život i integritet koji su napadnuti od strane izvršilaca krivičnih dela. Sa druge strane, imamo interese i dostojanstvo žrtava i njihovih porodica. Sa treće strane, ovaj zakon na neki način treba da reši jedan konkretan interes i jedno veoma loše stanje koje je u našim zatvorskim ustanovama. To stanje je primereno, ali ne bih rekao da je zalečeno.
Zbog toga je jako bitno da svaki nastup za ovom govornicom bude utemeljen u činjenicama, a želeo bih da polemišem sa nastupom gospodina kolege ministra Batića da je osnovni razlog za donošenje ovog zakona situacija koja je nasleđena od starog režima, i druga stvar, da su uslovi u našim zatvorima mizerni i ispod dostojanstva ličnosti, kako kaže on, da liče na kazamate iz srednjeg veka. To nije tačno, da ne bih ubeđivao narodne poslanike u to, gospodin Jojić je govorio o tome i ja se sa njim slažem, ali bih predložio gospodinu ministru da se sa svojim saradnicima iz Ministarstva još jednom vidi i obavi razgovore sa nekim od stranih državljana koji izdržavaju kaznu u našim zatvorskim ustanovama, pa će mu oni reći kakva je razlika između uslova za izdržavanje kazne u našim institucijama i u njihovim matičnim zemljama. Videće da je drastična razlika u korist uslova koji su ovde neuporedivo bolji, humaniji.
Ali, suštinski uslovi za donošenje ovog zakona jesu u neodgovornim izjavama i lažnim obećanjima pojedinaca iz reda DOS-a i iz reda nekih nevladinih organizacija, koje su brzopleto obećale amnestiju osuđenicima albanske nacionalnosti za učinjene zločine i drugih dela koji su propisani saveznim zakonom. To je kao reakciju imalo za posledicu da i ova druga lica, koja nisu izdržavala kaznu, koja su tu zbog opšteg krivičnog zakona, i onda oni kažu - ako oni mogu, zašto ne bismo mogli i mi. To je prouzrokovalo paljevinu i uništavanje imovine i to je razlog zašto Ministarstvo pravde ima realan problem da jedan broj pravosnažno osuđenih lica smesti na izdržavanje kazne. Drugi suštinski razlog je način na koji je preuzeta vlast 5. oktobra. Svedok sam jednog razgovora sa pregovaračima zatvorenika, a vezano za situaciju u Sremskomitrovačkom zatvoru kada nam je rečeno - gospodo, vi ste se zalagali za demokratiju, a zapalili ste Parlament, a zašto mi ne bismo zapalili zatvor, da ukažemo na isti način na svoje probleme i to su učinili.
I na kraju, ova vlast i ova vlada i na saveznom i na republičkom nivou puno polaže na odnose sa međunarodnom zajednicom.
Pripadam stranci koja, takođe, želi saradnju sa međunarodnom zajednicom, ali onu saradnju koja je zasnovana na Ustavu i zakonu i koja neće štetiti vitalnim interesima ove države i ovog naroda. Znači, nisam protiv saradnje sa svetom, pa me malo čudi zašto ovi akti milosrđa, znači pomilovanja, i na saveznom nivou koji će uslediti, pa i ovaj zakon o pomilovanju koji će ova skupština, sasvim izvesno doneti, se ne stavljaju u funkciju upravo pritiska na međunarodnu zajednicu da poboljša i da učini nešto po pitanju naših Srba i ostalog nealbanskog življa na Kosmetu, od kojih se mnogima i ne zna sudbina.