Dame i gospodo, želim samo jednu malu digresiju da učinim, pre nego što krenem zaista samo na Poslovnik. Vidim da je ovde i kolega Bane Ivković. On reče u nekom prethodnom izlaganju kako mi treba ovde svi zajedno da se pobrinemo da se ostvari minimum interesa građana. Ja kažem ne, nego treba da ostvarimo maksimum interesa građana, a ne minimum.
A sada, što se tiče Poslovnika, znate, ja sam, uostalom kao i svi vi, u svome životu štošta čitao i izdvojio sam tri ili četiri stvari, koje smatram najpametnijim koje sam pročitao. Jedna od njih je - poznati austrijski filozof Vitgenštajn uzeo je kao moto jedne svoje knjige: "Što ne možeš reći kratko, bolje i ne govori".
Ako bismo se držali te njegove maksime, svaki bi nam poslovnik bio dobar. Ja sam proveo ovde, u ovoj sali, sedam godina, u tri ranija skupštinska saziva. Više puta smo raspravljali o Poslovniku. Verujte, meni je svaki poslovnik bio dobar. Poneki put mi je smetalo ako prekoračim vreme, pa me predsednik opomene, i to je sve.
Međutim, Poslovnik reguliše neke stvari, to je tačno. Ja bih predložio, da li to piše, ili ne piše u Poslovniku, nije važno, ali, ako postoji dobra volja, možemo da se dogovorimo o tome. Smatram da treba utvrditi kvorum na početku sednice, ujutru u 10 sati, i ne treba stalno utvrđivati kvorum, osim ako neki poslanik to izričito ne zahteva. Tako je na primer na sednicama nastavničkih veća na fakultetima. Ustanovi se kvorum na početku sednice, i više se kvorum ne proverava, dok neko to izričito ne traži.
Mi ovde, malo malo, pa utvrđujemo kvorum. Znate, šta da vam kažem, ovo ubacivanje kartice, jedanput da utvrdimo kvorum, drugi put da glasamo, ako ništa drugo, to je strahovito dosadno. I dajte da to nekako izbegnemo. Izbacimo to, svaki put - izbaci karticu, ubaci karticu, pa izbaci karticu, pa ubaci karticu da si glasao, pa ovo, pa ono. Nema nikakve potrebe, ako se dogovorimo da kvorum ustanovimo jednom i da ga ne ustanovljavamo više u toku sednice, osim ako neko izričito traži.
Druga stvar, dobro je što je predloženo izbacivanje stava 2. čl. 116. iz staroga Poslovnika, ono što se tiče verifikacije.
Još jedna stvar, koja je takođe važna, to je oko interpelacije. Ta institucija je u svakom parlamentu veoma važna. Mi smo je ranije predlagali, kad smo bili u opoziciji. Ona nije usvajana od tadašnje parlamentarne većine, a sada je i mi ne usvajamo, iako je u Predlogu poslovnika učinjen značajan napredak time što se ubacuje član 203a gde se govori o kontroli Vlade, o podnošenju izveštaja itd. i to je na neki način, donekle, zamena za interpelaciju. Međutim, postoji bojazan, zato i nama ranije nisu dozvolili da imamo interpelaciju kao instituciju, postoji bojazan da bi se ta institucija zloupotrebljavala, da bi se često 20 poslanika sakupilo i tražilo interpelaciju, kad se radi o nekom društvenom problemu.
To se može izbeći time što bismo, recimo, ograničili, pa da kažemo - u jednom redovnom zasedanju, koje traje tri meseca, može da se učini samo jedna interpelacija.
U svakom slučaju, mi to ne možemo da izbegnemo. Svi evropski parlamenti imaju tu instituciju, mi ćemo kad-tad morati da uvedemo interpelaciju i kod nas. Ako se ponašamo racionalno i razumno i ako se držimo ove izreke Vitgenštajna, ponoviću - što se ne može reći kratko, bolje i da se ne govori - neće biti problema ni sa tom institucijom. (Glas iz sale: Šta mislite o razmeštaju poslanika?) Nemojte me to pitati, molim vas.
