Poštovane kolege, dozvolićete mi dve - tri reči oko Poslovnika, mislim da zaslužujem. Ono što bih hteo da kažem je sledeće - mislim da se opstrukcija naše opozicije ovde eventualno mogla rešiti na drugi način, a ne ograničavanjem rasprave na dva ili tri minuta, nego onako kako je uređeno u poslovnicima drugih parlamenata, a to je određivanjem ukupnog vremena za raspravu o pojedinom zakonskom pitanju.
To je moglo da se uradi, da bi se Poslovnikom odredilo, recimo, dva ili tri sata, koje predviđa rasprava i mislim da je možda moguće o tome razgovarati, zato to iznosim javno, da bi Poslovnik garantovao minimalnu raspravu o pojedinom zakonskom aktu, a onda bi svi ostali predlozi eventualno bili stvar rasprave, ali bi ukupno vreme bilo deljeno prema političkoj snazi poslaničkih grupa.
Tako zasigurno ne bismo dolazili u situaciju da opozicija opstruira rad parlamenta, jer će sada pribeći drugoj vrsti opstrukcije, a to je da će svako podnositi pojedinačne amandmane na određeni član zakona, tako da ćemo u stvari biti otprilike u istoj situaciji. Prema tome, zaista mislim da je možda mogao jedan drugi pristup da se uradi.
Što se tiče interpelacije, isto mislim da bi bilo potrebno uvesti interpelaciju, ako smo rekli da će DOS omogućiti kritiku parlamenta i kontrolu Vlade, ali ne da interpelaciju može, recimo, da potpiše deset ili dvadeset poslanika. Taj broj, da bi bila ozbiljna interpelacija, mi smo sa gospodinom Simonovićem predlagali još 1991. godine, recimo, 50 ili 60 poslanika, a to znači da je potrebna neka ozbiljna tema i ozbiljan razlog da se povede rasprava, a niko, koliko znam, od naših opozicionih partnera u ovoj skupštini to nema.
Prema tome, dići cenzus za podnošenje interpelacije bi bilo razložno, bila bi, eventualno, prilika da se i Vlada sama izjasni o nekim pitanjima. Osim toga, moguće je i ono što se zove naručena interpelacija, da mi sami sebi postavljamo interpelaciju, kako bismo dovodili Vladu u situaciju da objašnjava pojedine predmete.
Osim toga, u onom našem predlogu (nažalost, nisam stigao da ga podnesem) zvanično je predviđen prost prelazak na dnevni red i predviđeno je, kao što se može uraditi, glasanje o poverenju Vladi. To je suština svake interpelacije. Onaj ko interpelira, dužan je da u tome navede način na koji bi želeo da se ta interpelacija završi.
Prema tome, mislim da ima razloga da razmislimo o tome da pooštrimo uslove za interpelaciju, da se ona ne izvrgne u svoje ruglo i u ono što joj nije svrha, da tu stavimo potreban broj, dovoljan broj, kvalifikovan broj poslanika, da bi, kada se takva situacija stvori, eventualno o tome mogli razgovarati.
Zbog čega to govorim - govorim zbog toga što ima nas tu, kolega, koji smo bili u prvom, drugom, trećem, četvrtom sazivu, pa smo to stalno pričali, i sada se nalazimo u nezgodnoj situaciji, da budemo protiv sebe. Ono što smo želeli i ono za šta smo se borili svih onih godina, kada smo mislili da parlament nije dovoljno demokratski, bilo bi dobro da to barem omogućimo, ali kažem još jedanput, sa dovoljnom, sa kvalifikovanom većinom, da se povodom bilo kog pitanja, u bilo kom trenutku zaista ne može postavljati interpelacija.
I samo još trenutak, oko člana 39. Predloga, jedna konkretna sugestija, pre nego što pređemo na raspravu u pojedinostima, kaže se ko ima pravo rasprave o pojedinom amandmanu, i tu je izostavljen član Vlade. Nažalost, ovim članom 92. u poslednjem pasusu se kaže da član Vlade ima pravo rasprave kada zatraži. Očigledno je da se član 33. i član 92., poslednji stav, Poslovnika nalaze u međusobnoj koliziji, jer, ako ograničimo, pa kažemo da ima pravo onaj ko je podneo amandman, predlagač akta, izvestilac Odbora, predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe i ovlašćeni predstavnik Vlade, onda smo izbacili običnog člana Vlade, koji po Poslovniku, ako ostane ovako formulisan član 92., ima pravo učešća u raspravi, ili ovaj član 33. treba dodati i dopuniti tako da i član Vlade ima pravo, a biće da je razložno da svaki član Vlade ima pravo učešća u raspravi o pojedinim amandmanima, a ne samo onaj ko je ovlašćen.
Videli smo tu da je bilo pokušaja da se pojedinim članovima Vlade na taj način zabrani ili onemogući učešće u raspravi, to je gospodin Nikolić predlagao, ali zasigurno bi bilo dobro da svaki član Vlade ima pravo rasprave o pojedinom amandmanu. Ako, naravno, prihvatimo da mogu, slažem se s tim da se opstrukcija na taj način smanjuje, da učestvuje predlagač i svi oni koji učestvuju u procesu donošenja, ali i drugim članovima Vlada sprečavati da učestvuju u raspravi o pojedinim amandmanima zaista je loše rešenje, odnosno u koliziji su član 92. Poslovnika i član 33. Predloga o izmenama. Hvala.
