Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo kolege poslanici, ja bih, kao poslanik DOS-a, želeo da se zahvalim poslanicima SPS-a na jednom ovakvom zakonu, na jednom predlogu, što su se na kraju svoje političke karijere setili da krenu u nekom pravcu, u kome stvarno ova zemlja treba da ide.
Mi u DOS-u, tj. naša Vlada ima prevashodni zadatak da ovu zemlju stavi na noge preko malih i srednjih preduzeća. To je neki cilj koji je dugoročan za našu Vladu. Način na koji ćemo mi to uraditi je sada ono što smo mi zacrtali i planirali. Za sve to o čemu ste vi pričali potrebno je dosta novca. Danima ste nam se rugali ovde i pričali - gde su vaši donatori, gde su ti koji treba da donesu sredstva, i znajte, gospodo, da bez tih sredstava koja treba da dođu sa Zapada, ni mi nećemo moći ništa da uradimo, što se tiče razvoja malih i srednjih preduzeća.
Prema tome, za ovu vladu i za nas iz DOS-a udarna pesnica razvoja ove zemlje biće mala i srednja preduzeća, zapamtite ovo što sam vam rekao. To što sada vi ovde, pred ovu vladu izlazite sa takvim zakonom, trebalo je da izađete pred vašu vladu, i ne samo to, da izađete pred tu vladu, već i da kažete - prihvatamo takav zakon i takav zakon sada forsiramo da bude stvarno zakon, životni zakon od koga će ova zemlja da živi.
Ja sam 16 godina privatnik i to onaj sitan privatnik, mali, a možda za sada neki sitan - srednji privatnik i 16 godina nisam imao šanse da jedan dinar uzmem kredita od one vlade, koju ste vi imali. Stalno je to kod nas, malih privatnika, bilo presipanje iz šupljeg u prazno, znači, ono malo što zaradiš uložiš u alate i ostalo. Na žalost, zbog vas i vaše carine i svih propisa koji su vladali u vaše vreme, morao sam da napravim jednu proizvoljnu firmu jer sam imao svoje elektronske uređaje koji su izuzetno kvalitetni i koje danas, na žalost, iz Mađarske moram da prodajem po Evropi, jer nisam uspevao ovde u ovoj zemlji.
Rugali su mi se carinici kada dođem za plastičnu kutiju, da je carinim ili kada mi je pošalje ino-partner sa Zapada. Tri do četiri dana me drže na carini da bi mi je dali, a na njoj samo piše - uzorak. Isto to, gospodo, kada dobijem uređaj u Mađarskoj, ceo uređaj i piše - uzorak, carinik ga ne pogleda, da mi ga u ruke. Vi ste nas ovakve oterali iz ove zemlje da moramo da radimo van. Imao sam i dobre uređaje, sve sam imao, da sam mogao iz ove zemlje da radim. Ja sada vraćam svoju firmu ovde i u svojoj kući hoću da pravim decu, u svojoj kući hoću da gradim i radim, a ne tamo negde.
Gde ste bili do sada, za ovih 10 godina, da to što ste nama danas predložili, uradite? Nije mi jasno, krivo mi je što gospodin Bane Ivković nije ovde, pričao je malopre o stručnjacima. Vi iz SPS-a znate vrlo lepo da pričate kada izađete ovde, za ovom binom znate lepo da pričate da imamo stručnjake. Pre neki dan nam je gospodin pričao da najbolje stručnjake na svetu imamo iz oblasti medicine. Takve, kakve mi imamo, niko u svetu nema. Medicina na nivou nule, najgora koja postoji u Evropi. Pitam vas, a vi to pričajte nekom drugom da nije tačno. Mom prijatelju je otac umro zato što nisu imali antikoagulant, a toliko je moćan, da kaže, mogao sam za ovu zemlju, za celu godinu, da im kupim antikoagulante. O tim pričama nemojte nama pričati. Najveći strah sam imao za ovih deset godina da se mojoj deci, mojoj porodici i mojim prijateljima ne desi da dođu u bolnicu.
Pomenuli ste danas, gospodin Bane Ivković mnogo lepo priča o našim stručnjacima. Gde su vaši stručnjaci? Gospodo, naši stručnjaci, 50% onih što su vredeli, danas su u inostranstvu. Rasturili ste takve institute kao što je Vojni. Znam dvojicu prijatelja koji su radili u Vojnom institutu, a koji danas rade jedan preko puta drugog, u Kanadi, na istom razvojnom projektu koji su razvijali i ovde, a to je helikopter.
Za naše stručnjake svuda ima mesta, ali ne u ovoj zemlji i ne za vreme vaše vladavine. Ima mesta u svetu. Mi danas u DOS-u imamo najveći problem što nemamo dovoljno kvalitetnih ljudi u samoupravi, u firmama. (Komentar iz sale se ne čuje.) Da, da, to nisu naši ljudi. Naši ljudi su, gospodine, svi oni koji nešto znaju i koji mogu ovoj zemlji da pomognu da krene napred.
Prema tome, kada kažem - naši, ne znači da su članovi DOS-a. Dobri su i vaši. Juče sam sve sa vašima pričao. Juče sam bio na proslavi "Goše". Ja sam nekada radio u "Goši", kada se radilo 24 časa dnevno. Prošle godine kada sam došao u tu fabriku, to je strava, uđete, po dva - tri radnika u celoj proizvodnoj hali. Sve što je bilo mladih stručnjaka otišlo je. Ima tamo i vaših ljudi koji su bili direktori SPS-a i mi se i danas oslanjamo na njih, ali su oni morali da budu, juče su mi pričali kakve su ucene imali da bi došli na takva mesta. O tome nećemo dalje.
Tu ste, gospodine Ivkoviću, vidim vas, zahvaljujem. (Poslanik Ivković se obraća predsedniku.) Dobro, mislio sam da se meni obraćate jer sam vas malopre prozvao. Niste bili tu.
Hoću da vam kažem da ste imali jednog čoveka, stručnjaka, imam to zadovoljstvo da sam ga kao čovek, kao privatnik spasao da ne ode u inostranstvo. Radio je, gospodine Ivkoviću, kod vas u institutu Srpske akademije nauka, radio je godinama za platu od 20 do 50 maraka. Kako da jedan čovek živi sa tom platom? Magistar, izuzetan stručnjak, spremio je doktorat i već tri godine ima kako ga je spremio i drži ga, a vaši ljudi, vaš mentor mu ne daje da doktorira, a već mu je prepisao svojih patenata jedno tri - četiri, kao uslov da dođe do toga da doktorira.
To je način na koji ste vi pokušavali, a na kraju kada je pukao i hteo da ode u školu da predaje, rekao sam mu - ostani, još malo vremena će biti, doći će i vaše vreme. Takvim stručnjacima je trebalo da date stanove. Za onaj stan od dva ara, koji ima gospodin Toma Nikolić, mogli ste pet takvih stručnjaka da podmirite i da takvi ljudi ostanu u zemlji, da vode razvoj ove zemlje.
(Glasovi: - Tema.) Tema je, da, da. Slažem se. Tema je - mala i srednja preduzeća koja moraju da se oslone na sve ono što je stručno u ovoj zemlji. Pričali ste malopre, gospodin Ivaković je vrlo lepo pričao o tome kako imamo strašne kadrove. Imamo ih, ali su van zemlje. Prvo, mi moramo da ih vratimo nazad da bismo počeli da radimo.
Na kraju, želim da ovaj vaš zakon vidim kao samo jedan marketinški posao, nešto što je marketing pred ovim televizijskim kamerama. Ja sam, da bih marketing u svojoj privatnoj firmi imao pred TV kamerama, morao da plaćam po desetak maraka sekundu. Vi ga, gospodo, imate besplatno. Vi ga imate besplatno za sve ono što ste danas izrekli.
Ili, ako to nije marketing, onda je to ipak neko kajanje za sve ono što niste uradili za ovih deset godina dok ste bili na vlasti, a sad želite nama da preporučite. Hvala vam na dobrim idejama. Vaše ćemo ideje podržati, ali samo u nekim drugim oblicima, u onim oblicima za koje mi smatramo da su realni i koji će moći da zažive. Hvala.