Jeste jaka.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Ne, Ljubomir Kragović ... nemojte ljudi (Poslanik Rističević se javlja za repliku.) Nemojte, vas nisam opominjao, 10 minuta ste pričali šta ste hteli, nemojte da pravimo... pa naravno da nema pravo jer je sedam minuta bez moje opomene pričao o onome što nije zapravo na dnevnom redu i sada otvaramo ovakve krugove. Izvolite. Imate pravo na repliku.

Imam ovde prepis stenograma, pa da pojačam svoje reči, doslovce je ovde rečeno - Milutinović, predsednik, (šteta što nije tu) rekao je ovako: "Nudili su nam da napišemo sami sporazum, kakav hoćemo, ali - trupe". Sada smo dobili i trupe bez sporazuma. Dakle, rekli su - vaš sporazum je vrlo dobar, napišite sporazum kakav hoćete, ali - trupe.
Sada imamo i trupe i nemamo sporazum. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću svoje pravo kao predsednik poslaničke grupe da govorim po drugi put u toku ove sednice, ali neću direktno govoriti o temi, već ću pokušati da ukažem na sve ono što je karikiranje parlamentarne uloge u našem društvu i, između ostalog, omalovažavanje nas kao predstavnika građana.
Najteža sednica Parlamenta bila je sednica na kojoj smo razgovarali o završnom računu budžeta za 2000. godinu. Jedini vladin predlog koji nije dobio podršku većine u Parlamentu bio je Predlog zakona o završnom računu budžeta za 2000. godinu zato što smo, kao poslanici većine, smatrali da je došlo vreme da se građanima položi račun za sve ono što jeste neodgovorno raspolaganje državnim sredstvima.
Ulaskom u Parlament mi smo izmenili, između ostalog, i neka prava poslanika. Definisali smo pravo svake poslaničke grupe da može obavezati Skupštinu da u stalni radni odnos primi do 1/3 poslaničkog kluba. Kada govorimo o našim platama, mi govorimo o trošenju narodnih para, jer smo plaćeni iz budžeta.
Nije tačno ono što je rečeno o nama. Tačno je da je ovaj parlament u svom sazivu za tri meseca imao više radnih sednica, više radnih dana, stotinu puta više radnih sati nego Parlament u prethodnom sazivu, koji se sastao za tri i po godine 28 puta. Recimo, u 2000. godini 8 puta, a poslanici su svakog meseca primali platu koja je, ukoliko je uporedite sa našom današnjom platom, sa svim onim beneficijama koje imaju danas, kao i ranije, neuporedivo manja.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predlog Vlade Srbije povodom informacije o nekakvom proglašenju ustavnih okvira dobio je više karakteristika, od blag, mlak, do snishodljiv. Mislim da je ovakav predlog sraman i da ovaj zaključak Narodne skupštine treba da ima samo jedan član u kome će da stoji - dokument "Ustavni okvir za primenu samouprave na Kosovu i Metohiji" je neprihvatljiv od strane Narodne skupštine, uz obrazloženje da se takav član opiše i doda sve ono što je navodna mirovna misija uradila skoro za dve godine dejstvovanja na Kosovu i Metohiji.

To je da se, pre svega, najzad izvrši to razoružanje terorističkih bandi, da zavlada mir i bezbednost na prostorima Kosova i Metohije; da se obezbedi uslov za povratak Srba na prostore Kosova i Metohije; da se donese odluka o proterivanju svih stranih državljana sa Kosova i Metohije, tu mislim na Šiptare koji su se doselili na Kosovo i Metohiju; da se reši sudbina 1.300 nestalih i kidnapovanih Srba, da se otkriju ubice 1.300 Srba i da se donese odluka o povratku dela snaga policije i Vojske Jugoslavije, kako bi najzad zavladao red i mir na Kosovu i Metohiji.

Ovaj ustavni okvir ima i svoje uzroke. Setimo se vremena u kojem je došlo do kapitulacije Kosova i Metohije. Imali smo jedan referendum na kome su se građani Srbije izjasnili da Srbija sama uređuje svoju državu. Na osnovu tog referenduma je došlo do odbijanja plana iz Rambujea i uopšte mešanje stranih sila na našoj teritoriji. Onda je, normalno, došlo do bombardovanja, do agresije i do Sporazuma Černomirdin - Ahtisari, koji je ova skupština usvojila. Moram da podsetim ponovo, svi predstavnici političkih partija, bilo u poziciji ili opoziciji, bili su za, izuzev SRS-a, koja je odbila Sporazum Černomirdin - Ahtisari, na osnovu koga je doneta Rezolucija Saveta bezbednosti 1244.

Nešto slično se ponavlja i u ovom sazivu parlamenta. Imali smo sednicu pre nepunih mesec dana. Doneli smo neku rezoluciju i ta rezolucija je jednoglasno izglasana u ovoj skupštini, u kojoj se odbija da se prihvate bilo kakvi ustavni okviri za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji. Mislim da nas i ta rezolucija obavezuje da zaključak treba da bude onakav, kakav sam predložio, tj. da ima samo jedna član u kome se jasno i decidno kaže da se dokument ne prihvata i da je neprihvatljiv za Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Ovde se više puta postavilo pitanje kako onda da se utiče da se Srbima, koji su ostali na Kosovu i Metohiji, olakša život. Postoji više načina koje Vlada Srbije mora da preduzme, kako bi život Srbima na Kosovu i Metohiji olakšala, a ujedno i ona uticala na to da se određeni broj Srba vrati na Kosovo i Metohiju. Međutim, ono što je indikativno je to da Vlada Srbije nema jasan stav i da ima oprečna mišljenja. Ako se setimo najave uvođenja carina, onda je okupator nagoveštavao i tvrdio da je u saradnji sa Saveznom i Republičkom vladom, imao dozvolu da uvede carine. Jedan od članova Savezne vlade je rekao da je data saglasnost, drugi da nije data saglasnost. Onda smo na kraju dobili obaveštenje da će se uvesti neke takse koje Srbi treba da plaćaju da bi se finansirao okupator. Međutim, takvo reagovanje Vlade ne zadovoljava Srbe, jer Srbi žele da plaćaju poreze, takse i akcize Vladi Srbije, a ne okupacionoj vladi na Kosovu i Metohiji.

Zatim, jedna dilema oko izbora. Dok jedni članovi zagovaraju nekakve izbore, drugi ne zagovaraju izbore. Mora se i ova skupština oko toga odrediti, da se izbori moraju bojkotovati na Kosovu i Metohiji. Moraju se bojkotovati iz prostog razloga što uslovi za bilo kakve izbore ne postoje na prostoru Kosova i Metohije. Ono što je najbitnije, to je da treba pojačati nas Srba koji živimo na Kosovu i Metohiji. Mora se raditi na povratku izbeglih i raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Ako Vlada Srbije ne može nikoga da vrati u Peć, u Prizren, u Uroševac, u Prištinu, ona može da vrati Srbe u Leposavić, u Mitrovicu, u Zvečan, u Zubin Potok i u srpske enklave. Može tako što će iz ovog seta poreskih zakona, kojim su velika sredstva obezbeđena, u budžetu koji je usvojen u ovoj skupštini da se određena sredstva odvoje. Moj predlog bi bio da se u ove četiri opštine severnog Kosova napravi po 100 stanova u kojima će se zbrinuti Srbi, a isto tako ne zapostaviti ni one srpske enklave koje su na Kosovu i Metohiji, gde se takođe može uraditi po 100 stanova, kako bi se stimulisali Srbi da se vrate. Normalno, uz te stanove treba praviti i poslovne zgrade kako bi mogla da se smesti kakva - takva uprava koja postoji tamo gde su Srbi ostali da žive.

Jako je bitno da Vlada Srbije ima jasan stav. Ne može ministar, gospodin Gašo Knežević, da postavlja pitanje ukidanja Univerziteta u Prištini. Ili, gospođa Slobodanka Turajlić, koja isto to najavljuje. Normalno, to stvara paniku kod Srba. Treba raditi na tome da Univerzitet u Prištini, kakav je - takav je, po novim uslovima mora da radi i funkcioniše, sa težnjom da se svi fakulteti vrate u severeni deo Kosova i Metohije, kako bi ti preostali Srbi bar tu brigu skinuli sa vrata, da ne moraju da se izlažu troškovima i da svoju decu šalju u Beograd, Niš, Novi Sad, u univerzitetske centre po Srbiji.

Zatim, ne sme se dozvoliti da ministar policije proglašava Srbe za zločince, a ujedno da amnestira Albance. Ne može on, preko svoje televizije koja jedina funkcioniše dole na Kosovu, da poziva Srbe u nekakve kosovske zaštitne korpuse, u neku kosovsku policiju, a ministar je policije Republike Srbije. Ministar pravde, svedoci smo ovde svi, izmišlja neke hladnjače sa nekim leševima, a sve je to uradio samo da bi sebe odbranio od onoga što je nemoguće da se odbrani, a to je da na inicijativu za smenu, od predstavnika SRS-a, on nekim lažnim argumentima počinje da se brani.

Ono što je najviše iritiralo Srbe, gospodine predsedniče, je i aminovanje Kušnerovih predloga. Nakon dolaska okupacionih snaga, pojedini Srbi su prihvatili okupatore kao svoje oslobodioce i prišli u neku Kušnerovu vladu. Te iste predloge, koje je predložio Kušner, aminovao je i ministar pravde, gospodin Vladan Batić. Aminovao je zato što je on ministar i lokalne samouprave, tako da onaj spisak Vlade na Kosovu on predlaže i sada je to predlog Vlade Srbije. Ne može se to izjednačavati, bez obzira što sam naglasio da ima sličnosti između Đinđića i Kušnera.

Na moje pitanje, zašto gospoda poslanici sa Kosova, koji su u Vladi, koji predstavljaju vlast, na primer, Jakšić ili Antonijević, dozvoljavaju da takvi Srbi budu sad imenovani od Vlade, oni kažu - pitajte Đinđića. Zato vas i pitam. Gospodine Đinđić, vi rekoste - bilo kakav tekst neće otežati život Srba u Srbiji. Nismo uslovljeni Kosovom, već saradnjom sa Hagom.

(Predsednik: Vreme.)

Molim vas da ovaj zaključak povučete i da ne otežate život Srba na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Gospodin Jakšić, replika.

Mislim da ništa nije sporno kada je u pitanju predsednik opštine Leposavić. Radi se o gospodinu Nenadu Radosavljeviću, vlasniku televizije čiji je finansijer UNMIK, koji reklamira, pre svega, prijem u kosovsku policiju, čiji je gost, na žalost, ministar ove naše policije, koji pokušava da se izvini Albancima za sve zločine što su, navodno, radili Srbi na Kosovu i Metohiji.
Zbog tih KPS policajaca desio se veliki protest građana u Leposaviću. Dvoje mladih ljudi je izgubilo život. Radi se pre svega o predsedniku opštine, koji je sa UNMIK-ovim policajcima razbijao blokade i barikade koje su zbog carine Srbi organizovali u severnom delu Kosova. Mislim da to ništa nije sporno. Mi smo prilikom posete gospodinu Đinđiću i gospodinu Batiću rekli da se radi o osobi koja ne igra za srpski tim, koja ne igra srpsku priču i tu smo dobili obećanje da taj čovek više neće biti na čelu te srpske opštine. Kažem, nije sporno što on to sve radi, nije sporno što je on vlasnik televizije, nije sporno što on hoće da se izvini Albancima, ali je sporno što to radi kao službenik Vlade Srbije, tj. države Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Pavlović, a posle njega narodni poslanik Dragan Tomić.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na temu o kojoj razgovaramo, želim jedan kratak komentar. Već nekoliko puta, pa i na ovoj sednici juče i danas, jedan broj narodnih poslanika DOS-a postavlja pitanje moralnog prava nama poslanicima iz opozicionih stranaka da govorimo na zasedanju i u vezi sa ovom temom koja je danas na dnevnom redu i u vezi sa temama o kojima smo ragovarali na prethodnim zasedanjima. Koliko god puta to pitanje postave, toliko sa indignacijom odbijam takav zahtev i tvrdim da su narodni poslanici ravnopravni u parlamentu, da sam dužan i da imam moralno pravo i moralnu obavezu da govorim, i kao narodni poslanik, i kao narodni predstavnik, i da govorim a u ime onih 500 i više hiljada građana koji su glasali za moju poslaničku grupu i za mene u ovom parlamentu. Mislim da to nije fer.

Mi danas na Šestom vanrednom zasedanju Narodne skupštine Republike Srbije razmatramo Predlog zaključka povodom proglašenja Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, a koji je podnela Vlada Republike Srbije, na osnovu člana 90. Ustava Republike Srbije i člana 128. Poslovnika o radu našeg parlamenta. Samo ću o tome i da govorim. Namerno pominjem Ustav Republike Srbije i namerno pominjem Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije, jer smatram da, imajući u vidu svu delikatnost i kompleksnost vremena o kome raspravljamo, a posebno u vezi sa temom i problemom koji je na dnevnom redu, mislim da predloženi zaključak nije adekvatan akt tom stanju, a posebno njegovi delovi i tačke 1, 5, 6. i 7. Drugo, nije ni primeren po sadržaju i po obliku, jer ova sednica Narodne skupštine i akt koji će ona doneti, bar ja tako razumem kao narodni poslanik, može imati i istorijski značaj, ne samo u definisanju i određivanju statusa Kosova i Metohije u Srbiji i SRJ, a možda može da ima i konsekvence za ukupno stanje i sudbinu i Republike Srbije i SRJ.

U tom kontekstu, dame i gospodo narodni poslanici, logično se postavlja pitanje, a i ja ga postavljam, pitanje sudbine, pitanje uticaja i dometa Rezolucije koju je ovaj parlament usvojio 4. maja ove godine, a koja se odnosila upravo na stanje na Kosovu i Metohiji i sprovođenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. U tom kontekstu može se i postaviti ili postaviće se i pitanje akta, koji mi danas budemo usvojili i biće zapisan u istoriji parlamentarizma, bila ova sednica istorijska ili ne, zavisi kako je ko bude tumačio. Zašto ovo pitam, zašto ovo ovako postavljam? Zato što je, upravo posle donošenja i usvajanja Rezolucije ovog parlamenta, specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN gospodin Hekerup 14. maja, kao što je poznato, potpisao, podvlačim potpisao, i proglasio Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji i zakazao, istovremeno ili pre toga, izbore u ovoj srpskoj pokrajini za 17. novembar.

Moram sa ogorčenjem da kažem da je Ustavni okvir doneo čovek ili možda više njih, pošto ne znam ko ih je pisao, ne znam da li su pisani u Vašingtonu, Briselu, ili u Kopenhagenu, odakle je gospodin Hekerup, ali je u svakom slučaju od autora koji ne priznaju ni UN, ni Rezoluciju 1244, koji ne poštuju i ne priznaju istorijska prava koja imamo na Kosovu i Metohiji, a u dobrom delu i Srbiju i SRJ. U tom delu je nadmašio i čuvenog francuskog lekara, a za koga smo to teško mogli da pretpostavimo. Generalno, dakle, Ustavni okvir koji smo dobili i o kojem je reč, po svojoj formi, po svojoj suštini je neprihvatljiv dokument, jer je štetan po državne interese SRJ i Republike Srbije i štetan je za nacionalne interese Srba i nealbanskih zajednica na Kosovu i Metohiji.

Zato, dame i gospodo narodni poslanici, sa moralnim pravom svih da o ovome govore, bez obzira na sve naše moguće stranačke, političke ili druge razlike koje možemo imati po drugim pitanjima, i treba da ih imamo, mislim da na ovom pitanju ne treba da ih imamo i sasvim je sigurno da ako hoćemo korektno da tumačimo dokument, da on u svojoj suštini predstavlja sledeće: Prvo, ne poštuje Rezoluciju 1244 Savezta bezbednosti UN, a u nekim delovima je čak i u suprotnosti s njom. Ono što je posebno, Ustavni okvir ne poštuje druga dokumenta o kojima je bilo reči, a o kome je na kraju i premijer Đinđić govorio. To su dokumenta o okončanju rata u SRJ i da ne nabrajam redom, zbog vremena. U preambulnom delu se na najgrublji način negira suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, jer se nigde, ne izričito, nego nikako ne pominje da je Kosovo deo Republike Srbije u SRJ, a što u Rezoluciji 1244 stoji na određeni način. U preambulnom delu ovog dokumenta, na neprihvatljiv i protivrečan način stvaraju se uslovi za organizovanje referenduma o statusu na Kosovu i omogućava secesija Kosova od Srbije i SRJ. U poglavlju jedan, o tome je bilo reči, naglašavaju se atributi države i državnosti. Dakle, stanovništvo, teritorija i državna vlast, a u kojima se obezbeđuje da Kosovo ima i zakonodavnu, i izvršnu i sudsku vlast, dakle, i skupštinu, i vladu, i predsednika, i vojsku, i zastavu, i monetu, a što ne treba dokazivati da su atributi države, a ne lokalne samouprave ili autonomije. U poglavlju dva se definišu principi kojih treba da se pridržavaju privremeni organi i institucije samouprave, ali nema nikakvih mogućnosti uticaja organa Republike Srbije i SRJ.

U poglavlju tri su definisana ljudska prava i nabrajaju se važna međunarodna dokumenta o ljudskim pravima. Međutim, na način kako je to definisano, to je samo načelno, okvirno i time se ne obezbeđuju nikakvi čvrsti mehanizmi kojima bi se omogućio povratak Srba na Kosovo. Dakle, ništa u vezi sa članom 9. Rezolucije UN, o čemu smo mi govorili. U poglavlju četiri su garancije, prava zajednica i njihovih članova za zaštitu etničkog, kulturnog, verskog i jezičkog identiteta. U ovom delu nisu prihvaćeni amandmani srpskih predstavnika, mada se slažem, te amandmane nisam ni video, a ne znam ni ko ih je pravio, mada deo toga znam. Oni nisu prihvaćeni i nije data garancija, ona koja bi se mogla obezbediti. Veoma važno poglavlje pet, u kome se utvrđuju odgovornosti svih privremenih institucija samouprave po osnovu ovog ustavnog okvira iz oblasti i ekonomije, i finansija, i fiskalne politike, i carine, i trgovine, i obrazovanja, nauke, omladine i sporta, kulture, zdravstva, poljoprivrede, prostornog planiranja čak, što je veoma važno, na takav način, da to predstavlja potpunu negaciju ustavnog poretka i pravnog sistema Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji.

U svim ostalim delovima, da ih sve ne pominjem, zadržava se pravo visokog predstavnika ili specijalnog predstavnika da sprovodi Ustavni okvir u okviru Rezolucije i Vojnotehničkog sporazuma, ali bez Srbije i bez Savezne Republike Jugoslavije.

Deseto, ocenu Saveznog ministarstva za spoljne poslove, gde se kaže da Ustavni okvir uživa široku podršku, sada Evropske unije, NATO pakta, doduše bez Rusije i Kine, da nema spremnosti u međunarodnoj zajednici da se on menja i da bi svako ozbiljno suprotstavljanje išlo na štetu srpskog naroda i Savezne Republike Jugoslavije, smatram svojevrsnom opstrukcijom. Zašto?

Gospodin Đinđić, predsednik Vlade Republike Srbije, juče se dva puta obraćao Parlamentu, i u drugom obraćanju, a to posebno apostrofiram, izgovorio je, ne mogu baš bukvalno da pomovim, ali je rekao da neprihvatanje ovakvih ustavnih okvira - recimo da je tako, a gospodin Đinđić je tu...

(Predsednik: Vreme.)

... dajte mi minut molim vas ... da neće pogoršati poziciju Savezne Republike Jugoslavije i Srba na Kosovu, ali da li će uroditi plodom, u smislu poboljšanja, to je drugo pitanje. Prema tome, to očigledno nije u saglasnosti. Dakle, želim da prihvatim tumačenje premijera Đinđića, jer to stvara uslove da se može izvršiti pritisak i učiniti nešto više, nego na osnovu onoga što je ocenilo Savezno ministarstvo za spoljne poslove, tj. da je naša diplomatija morala mnogo više da učini, a ne da nas stavlja pred svršeni čin. Zbog toga, kao poslanik SPS-a, zalažem se sasvim sigurno za mirno, političko i diplomatsko rešenje, dakle, bez novih sukoba, bez rata, bez samoizoliranja, ali insistiram na onome o čemu je šef naše poslaničke grupe govorio, a to su i mnogi poslanici rekli, da Radna grupa, u kojoj su premijer Đinđić, predsednik Skupštine i šefovi poslaničkih grupa, mora da izvrši preformulaciju kompletnih zaključaka, da se u njima uvaži sve ovo što je danas bilo rečeno, pa da se o tome posebno izjasnimo. Posebno predlažem radnoj grupi da se ovako stvar definiše, ne da Skupština usvaja zaključak kao najniži akt koji donosi, već predlažem da to bude najmanje rezolucija, dakle najmanje na onom nivou o čemu smo se već izjasnili 4. maja.

Drugo, da se insistira...