Reč ima narodni poslanik Stevan Ž. Gudurić, nakon njega narodni poslanik Krstić Emilija.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pričamo o Zakonu o platama i nismo dobili neki bogzna kakav bolji predlog, od onoga koji smo imali na prethodnom ili predzadnjem zasedanju.

Nema onog najosnovnijeg - da svi mi koji ovde treba da pritisnemo neko dugme, da možemo da kažemo onima kojih se tiču te plate barem kolika će im biti okvirno plata. To ovde ne postoji, da bismo mi mogli da kažemo zbog čega pritiskamo dugme i koliko to otprilike, iznosi.

Drugo, ponovo se razgovara - "uravnilovka", da svi što rade sa istom školskom spremom treba da imaju jednaku platu. Neće biti da je to dobar kriterijum. Jer, kriterijum treba da zavisi od sredine u kojoj se radi i od toga kakva su primanja u toj sredini.

Jednako loš kriterijum je kriterijum broja stanovnika kod lokalne samouprave, jer po ovome, automatski, oni koji imaju ispod 60.000 stanovnika, imaće malu platu. A, oni koji su u Beogradu, veliku, bez obzira, da li oni u toj sredini rade dobro ili loše ili da li doprinose poboljšanju uslova u sredini ili unazađuju te uslove. Jer, bilo bi normalno, ako se pričalo i trubilo da se radi decentralizacija, da lokalna samouprava u tom delu ima neka svoja prava koja će zavisiti od toga kako ona funkcioniše i kakvi su prosečni uslovi sredine. Jer, u principu, nekoga ko živi u Beočinu ne treba da se tiče šta radi onaj ko živi u Subotici i kakva je njegova plata. Subotica neka deli naspram svojih mogućnosti, a Beočin naspram svojih.

Prema tome, ja ću, za razliku od jednog kolege koji se uzdržao da komentariše platu poslanika, komentarisati tu platu, pošto sam poslanik, ali, nisam poslanik koji ovde prima platu, pa mogu da je komentarišem. Blago rečeno, to je sramotno. A, vi, koji ćete ovde izglasati ovaj zakon, možete to krstiti kako god želite. Sramota je da narodni poslanik u ovom rangiranju bude deveti na redu, pošto osim predsednika Republike samo narodne poslanike bira narod u Srbiji, a svi ostali se postavljaju i rade po nekim kriterijumima koje im utvrđuje ova Narodna skupština. Mi smo narodni poslanici, pa i neka smo najgori koji postoje, ali Srbija u ovom momentu boljih nema.

Prema tome, sramota je da se narodni poslanik svrsta, opet ću porediti onu kategoriju predsednika opštine sa 60.000 stanovnika. Ako vas iz DOS-a nije sramota, mene jeste, bez obzira što ja ne primam tu platu.

Do sada nisam bio poslanik, ali kažu da je poslanik nekada sa platom bio sličan ministru. Razmislite o tome, zato što oni koji su ovo krojili su oni koje smo vi i mi zajednički izabrali. Da li ta vlada može na ovakav način da potceni narodne poslanike, da budu

"deveta rupa na svirali". Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Emilija Krstić, posle nje narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o platama u državnim organima i javnim službama kojim se uređuje način utvrđivanja plata i drugih primanja u državnim organima i javnim službama. Razlozi koji ukazuju na potrebu za uređenje ove oblasti, otprilike ih je i naveo ministar za pravosuđe i lokalnu samoupravu, leže u narušenim odnosima u nivoima plata za poslove iste složenosti koji su posledica nepostojanja zakonskog osnova koji treba da se primenjuje u isplati plata u državnim organima.
Naime, po prestanku važenja Zakona o platama u državnim organima nije se prešlo na primenu odredaba Zakona o radnim odnosima u državnim organima, već je nastavljeno sa obračunom i isplatom plata po koeficijentima koji su utvrđeni u Zakonu o platama. Što se tiče plata u javnim službama, tu su se koristile odredbe posebnog kolektivnog ugovora koje su narušavane u praksi.
Sve ovo je ukazalo na potrebu da se konkretnim zakonom regulišu nepravilnosti i greške u dosadašnjem tretmanu zaposlenih u ovoj oblasti. Pored namere Vlade Republike Srbije da ovim zakonom uskladi nivoe plata za pojedine poslove, stoji potreba da se uspostavi sklad između plata u državnim organima, s jedne strane, i javnim službama, s druge strane. Osim ovih navedenih razloga, koji su posledica činjeničnog stanja, stoje razlozi koji proizlaze iz do sada usvojenih zakonskih projekata, koji, naravno, povlače sa sobom i potrebu da se u ovoj oblasti dodatno definišu i regulišu sistemi obračuna i isplate plata. Naime, to su Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima, Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima i Zakon o budžetu Republike Srbije za 2001. godinu.
Ne mogu se složiti sa izjavama pojedinih poslanika iz opozicije, da je ovim zakonom potvrđena centralizacija, odnosno da se nije radilo na decentralizaciji, kako je Demokratska opozicija Srbije obećavala, jer u slučaju kada je Vlada poslodavac, ona utvrđuje jedan hijerarhijski red u kojem svako od članova tog reda zaposlenih ima svoje mesto. Uvođenje ovakvog reda ne vidim da je centralizacija.
Šta je ono što zanima građane Srbije, naročito zaposlene u ovim oblastima i na šta treba ukazati, a što se uređuje ovim zakonom. Utvrđuju se plate u državnim organima i javnim službama i to na osnovu, kao što kaže član 2. - "osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveze koju zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa". U članu 7. su jasno postavljeni koeficijenti, prethodno navedeni, koji se kreću u rasponu od 6,9 do 15. Naime, visina ovih koeficijenata direktno zavisi od složenosti posla, od odgovornosti i uslova rada. Istovremeno, u njima su sadržani i naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor.
U članu 9, gde su definisani koeficijenti za obračun i isplatu plata izabranih lica u organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i koeficijenti plata postavljenih lica u istima, ne mogu se složiti sa nekim primedbama da je tu limitiran, odnosno da je Vlada konkretno odredila visinu. Jer, ovde kaže "da za izabrana lica u organima teritorijalne autonomije, u gradu Beogradu, najviše do koeficijenta za obračun i isplatu plate potpredsednika Narodne skupštine, koji iznosi 10,50". U svim stavkama ispod toga stoji da koeficijenti idu najviše do određenih koeficijenata. Znači, da postoji određeni raspon, odnosno određena granica preko koje se ne može ići.
Ovim zakonom je, kod specifičnih zvanja i zanimanja zaposlenih u ovim oblastima, predviđen i mehanizam za utvrđivanje koeficijenta u tim slučajevima. Pored ovoga, članom 12. je utvrđena mogućnost da javne službe, u zavisnosti od visine ostvarenog prihoda, mogu uvećati plate zaposlenih do 30%.
(Predsednik: Vreme.)
Sve ovo ukazuje na činjenicu da će se ovim zakonom, nakon usvajanja i primene, uvesti red u sistem obračuna i primanja plata u ovim oblastima, a da je u radu na ovom projektu Vlada snimila postojeću situaciju, definisala i locirala sve probleme i neusklađenosti i sa tih polazišta krenula u izradu ovog zakona, što treba da bude sigurna pretpostavka za njegov kvalitet. Sa ovih stanovišta, kao poslanik DSS-a u ovom parlamentu, mislim da treba podržati ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, a posle njega narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS, odnosno njena poslanička grupa, kada se prvi put govorilo o ovom predlogu zakona u Narodnoj skupštini Republike Srbije, je imala niz primedbi i podnela najveći broj amandmana. Neki od njih su usvojeni, ali zbog nesaglasja amandmana koje je usvojio Odbor sa inicijalnim tekstom zakona, zakon je morao biti povučen. Ovo sam rekao samo zbog nerazumevanja kod dela novinara, koji su ovlaš pratili ovu sednicu i dezinformisali javnost, kao i dela javnosti koji nije mogao da se udubi u sve što se dešavalo.
Dakle, ovim novim predlogom zakona o platama u državnim organima i javnim službama rekao bih da su prihvaćene neke od primedbi poslaničke grupe SRS i da su predložena nešto drugačija rešenja. Ali, ne suštinski. Rekao bih, pre svega, da se radi o nekakvim spoljnim promenama koje bi trebalo da na manifestan način odvrate poslanike opozicije od kritike ovog zakona i apsolutno ništa više.
Predsednik Narodne skupštine, kao što smo videli u materijalu, podneo je jedan amandman, ali koji govori o suštini samog zakona. Vezan je za član 3. predloženog zakona a bavi se osnovicama za obračun i isplatu plata koje utvrđuje Vlada. Mogu da imam razumevanje za Vladu Republike Srbije, koja želi na jednostavan način da kontroliše sve finansijske tokove, sve izvore novca, onoga koji se uplaćuje, da se sve zna i da bude, kako oni to vole da kažu, transparentno kada to Vlada čini. Ali, ono što ne mogu da razumem, to je da Vlada na sebe preuzima ingerencije i prerogative zakonodavne vlasti ili da na takav način može da bude neko ko predstavlja određujući faktor u funkcionisanju vrhovnog legislativnog tela u našoj zemlji. Naravno, kada se govori o ravnoteži vlasti, pre svega zakonodavne i izvršne vlasti, uvek se podrazumeva da zakonodavnoj vlasti mora biti obezbeđena nešto viša vlast, jer zakonodavna vlast je ta koja propisuje uslove, i formalno i materijalno-pravno, za funkcionisanje izvršnih organa vlasti.
Druga naša načelna i veoma značajna primedba je što se sa koeficijentima krenulo, rekao bih, od repa, od onoga što možda nama, kada nabrajamo te funkcije, izgleda najvažnije, ali od onoga što je od najmanjeg značaja za građane Republike Srbije. Naime, smatramo da je bilo mnogo značajnije da se pošlo od rada zdravstvenih službi, od plata prosvetnih radnika, neuporedivo značajnije, nego o tome koliki i kakvi koeficijenti će biti predsednika Republike, predsednika Narodne skupštine i svih ostalih najviših državnih funkcionera.
Kada smo kod toga, kakvi su koeficijenti za njih predviđeni, imajući u vidu mesto i ulogu predsednika Republike u našoj zemlji, mi imamo bicefalnu izvršnu vlast. Dakle, imamo predsednika Republike i Vladu Republike Srbije. Naravno da predsednik Republike Srbije, pre svega zbog načina izbora, a to su neposredni izbori koji mu daju i veći legitimitet nego čak i samoj Vladi, koja je izabrana tek od većine narodnih poslanika, skupštinskom većinom, treba da ima nešto veći koeficijent od, recimo, predsednika Narodne skupštine i predsednika Vlade. Ali, to ne može sigurno biti za tri indeksna poena, kao što se ovde to navodi, već bi moglo da bude eventualno za pola ili za jedan indeksni poen i nikako više od toga.
Podneo sam i amandman kao narodni poslanik i, čini mi se, još neko iz poslaničke grupe SRS-a, gde smo tražili izjednačavanje koeficijenta predsednika stalnog radnog tela Narodne skupštine, predsednika poslaničke grupe, sudije Vrhovnog suda i zamenika Republičkog javnog tužioca, sa predsednikom Viši privrednog suda. Čini nam se da je to nešto potpuno logično, nešto potpuno normalno. Siguran sam da će to poslanička većina, DOS-ovska većina u ovoj Narodnoj skupštini, prihvatiti.
Još jedno moje neslaganje sa predstavnicima vlasti - DOS-a, ali i predstavnicima SPS-a, koje sam slušao danas, a tiče se člana 9. i koeficijenta za obračun i isplatu plate izabranih lica u organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave. Naime, mi smatramo da ne bi trebalo praviti ovu razliku o platama za izabrana lica u opštinama sa preko 60.000 stanovnika i onih koji su u opštinama sa manjim brojem stanovnika, gde se određuje da može biti najviše do 90% onoga što je aktom Vlade predviđeno.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, mi smatramo da ćemo time samo podsticati negativne migracione tokove u našoj zemlji. Imamo i danas veliki broj opština u kojima bi sekretari opština po zakonu morali da imaju najmanje završen Pravni fakultet, a nemaju Pravni fakultet. Čini mi se da je takvih opština preko 30 danas u Srbiji, možda i više, ali u svakom slučaju ovim zakonskim aktom, ovakvim predlogom zakona to nećemo sprečiti i čini mi se, naprotiv, ići ćemo na uštrb znanja i kvaliteta u manjim opštinama, a svi će želeti nekako iz unutrašnjosti da dođu u Beogradu, da dođu u Novi Sad, u Niš, da dođu u najveće gradove, najveće centre, jer i tamo gde se traži stručan kadar imaće neuporedivo bolja primanja i znatno bolje uslove nego što imaju bilo gde drugo.
Član 10, ma koliko sam se trudio da ga razumem, nisam uspeo. Možda nisam dovoljno pametan. Onaj ko je predložio ovaj zakon je izgleda kvalifikovaniji i pametniji, ali se nadam da će ga sledeći put napraviti tako da i oni poslanici, koji obično sve zakone razumeju, mogu da ga shvate. Pozivam vas da ovaj zakon ne prihvatimo ili da barem u najvećem delu amandmane poslanika Srpske radikalne stranke, ali i drugih poslanika koji su smisleni i suvisli, u raspravi o pojedinostima prihvatite.

Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, a posle njega narodni poslanik Branislav Blažić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je do sada tretiran u više navrata 1991, 1995, 1996. i važio je do kraja 1997. godine. Danas je po drugi put pred nama poslanicima i mi smo već raspravljali o ovom zakonu, ali danas su u njemu decidno postavljeni i koeficijenti, odnosno vrednosni elementi. Ovaj zakon je bio na dnevnom redu i u prošlom sazivu Skupštine,  kao takav je posle usvajanja živeo nekoliko dana i zbog reakcije građana i naroda je povučen, odnosno nije zaživeo. Ne bih sada o tome komentarisao, koja su to bila merila koja su bila tada u tom zakonu. I ovaj zakon, koji je danas na dnevnom redu je loše projektovan, odnosno nije decidno rečeno ko, kako i koliko treba da primi, već će to regulisati da Vlada ili neko drugi.
Član 3. ovog zakona ima lošu postavku, a to je da Vlada daje osnovicu za obračun. Taj deo obaveze Vlada sebi uzima kao da je ona svemoćna. Mislim da će se menjati ovaj član, i već sam video u određenim amandmanima, ali je moja obaveza da ga istaknem u mojoj diskusiji, tako da ovaj član treba da pretrpi radikalne promene. Ovaj zakon sam očekivao da će biti postavljen pre svih ovih zakona koje smo do sada izglasali iz više razloga. Ovim zakonom je obuhvaćeno oko 420.000 ljudi koji rade u organima i službama, tako da to daje i obavezu da se on što pre, odnosno trebalo je već da bude usvojen.
Sudstvo, školstvo i sve što je vezano za ovaj zakon ne funkcioniše, to smo i danas videli iz izlaganja određenog broja poslanika kada smo raspravljali o pravosuđu. Visina primanja ljudi u pravosuđu je ispod nivoa da obavljaju taj delikatan posao. Štrajkovi po školama, fakultetima su isto evidentani i to je bio signal, odnosno znak da je ovaj zakon trebalo ranije doneti.Ovim zakonom je potrebno regulisati najviši odnosno najniži nivo primanja kod ljudi koji su zaposleni u ovim organima, a povezano je to i sa bruto principom budžeta, tako da je i to jedan od pokazatelja da je ovaj zakon trebalo već doneti.
Rasprava o ovim pitanjima ima politički aspekt i današnja Skupština treba da donese kvalitetne predloge, kako se ne bi ponovo dešavale stvari koje su se dešavale u prethodnom periodu. Mislim na uznemiravanje javnosti i građana. Ovim zakonom do kraja se ne utvrđuju uslovi o sticanju zarada, već samo načelno. Vlada je uzela sebi za pravo da ona daje određene koeficijente, odnosno da ona bude nosilac svih ovih aktivnosti. Ovim zakonom Vlada sebi zadržava pravo da uredbama odredi visine u zdravstvu i prosveti. To nije dobro. Treba odrediti najmanju ili najveću platu i na osnovu tih plata regulisati za svaku grupu pojedinačno.
Predsednik Republike mora biti u niveleti sa predsednikom Skupštine i predsednikom Vlade, odnosno taj indeks od 15 treba da se koriguje na indeks 12, odnosno 13. Zatim ova niveleta mora da se pomeri nužno za sve, za predsednika Vlade i ministre, odnosno oni ne smeju imati velike razlike u tim odnosima. Koeficijent za zakonodavnu i sudsku vlast po ovom zakonu određuje Vlada i pitanje je da li je to dobro. Mora se po uzoru na druge demokratije omogućiti da sudska vlast ima autonomiju u određivanju plata. Time će imati i autonomiju u određivanju sudskih procesa i kazni.
U članu 9. stav 2. tačke 1, 2, 3. i 4. predlažem da se ovaj član briše i na njega sam dostavio amandman. Pre donošenja ovog zakona bilo je raznih komentara od strane čelnika DOS-a - kao što su na primer ko hoće da radi u Vladi mora još i da plati, jer ta mesta su istorijski utvrđena, pa ko želi neka plati i uđe u tu istoriju - i sličnih primedbi koje se tiču ovog zakona. Verovatno je zbog takvih izjava ovaj zakon i dospeo do današnjeg dana.
Mi srpski radikali predlažemo da se izjednače zaposleni u javnim službama, odnosno da se napravi kategorija državnih službenika sa klasifikacionom lestvicom. Time bi omogućili da državni službenici ne teže svi da rade u Beogradu, odnosno plate bi bile iste i u Irigu i u Beogradu.
Predlogom ovog zakona lokalna samouprava nije kvalitetno regulisana i tu imam primedbe.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a posle njega narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona smo već imali i onda je on vraćen nakon amandmana gospodina Tomislava Nikolića. Neki ljudi iz vrha vlasti su ga predložili, a onda neki drugi ljudi iz vrha vlasti vratili, da ponovo ovakav isti sada usvajamo. Očigledno mi imamo tu jedan sukob na vrhu vlasti, a i sve političke krize u zemljama su počinjale sukobima pojedinaca na vrhu vlasti, jer se svakom čini da je viši od jednakih, kako je to rekao Džordž Orvel u svojoj knjizi "Životinjska farma".
Prema tome, ove kritike koje smo ranije izneli i danas stoje. Ponovo imamo isti princip da Vlada želi da određuje sve u ovoj državi. Vlada ili politbiro DOS-a, to je sada već neko drugo pitanje ko će stvarno to određivati, ali u svakom slučaju takva diktatura nikada nije donela ništa dobro, pa neće ni ova doneti Srbiji.
Puno je nekih stvari koje su stvarno nelogične i nepravedne u rasponima među platama u državnim službama. Međutim, na ovaj način se sigurno to neće ispraviti. Mi ćemo neke nepravde ispraviti, ali će se neke nove nepravde napraviti. Ono što je suština ovde je da su doneti koeficijenti, ali osnovice nigde nema i to se ostavlja Vladi da ona određuje. Prema tome, Skupština će usvojiti jedan zakon, a u suštini i ne zna kolike će to plate biti ljudima koji rade u državnim službama.
Osnovice su se ovde morale dati da bi mogli da znamo u startu kolike su te plate, a onda predvideti da na tri meseca, prema rastu troškova života, normalno raste i plata. Plata ima jednu daleko višu vrednost od onoga kako se ovde predstavljala ili kako ljudi nju žele da predstave i predstavljaju u svakodnevnom životu. Plata je ipak odraz vrednosti nečijeg rada, vrednosti čoveka koji radi i doprinosi i ne može se reći, ako je plata recimo specijaliste 6, 7 hiljada dinara da je to vrednost njegovog rada ili da on toliko društveno vredi. Može da mu se odredi da on treba da ima platu 20.000, a koliko društvo može u datom momentu da mu da, to je neka druga priča, ali bar da se zna kolika je njegova vrednost kao čoveka ili pojedinca i da mu se kaže - ti toliko vrediš, mi ti ovoliko dajemo i dužni smo ti za to što vrediš da nadoknadimo jednog dana.
Prema tome, ono što je suština ovog izuzetno osetljivog pitanja je da se sistemski ništa ne rešava. Ako želimo da stvarno ispravimo te nepravde koje postoje u zdravstvu, školstvu i svim državnim službama, moramo stvarno sistemski, na bazi ozbiljnih kriterijuma, napraviti te raspone i odrediti koliko to treba da imaju ljudi koji rade na tim mestima. Uzimajući u obzir mesto rada, stručnu spremu, odgovornost, kvalitet i sve ono što treba da ulazi u jedan vrlo ozbiljan sistemski zakon, koji bi na mnogo načina ispravio sve nepravde koje danas imamo.
Međutim, mi nemamo ponuđen takav jedan zakon, već imamo suvoparan zakon u nekoliko članova, koji samo daju koeficijente i koji u suštini ništa ne menjaju. Samo odlažu jedan problem i kažu - ne, sve to će uraditi Vlada jednoga dana, a kada će to biti, to stvarno ne znamo niti ćemo moći znati kada će i kako to uraditi.
Prema tome, ono što je suština čitave ove priče je da ovaj zakon treba ponovo vratiti na doradu, ponovo izbeći da Vlada određuje svima i sve u ovoj državi i u jednoj širokoj raspravi, pre svega državnih službenika, tu posebno mislim na zdravstvo, školstvo i ostale, napraviti kriterijume i na osnovu njih ispraviti mnoge nepravde koje danas u društvu imamo.