Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić  a neka se pripremi poslanik Dragan Rafailović.

Gospodo narodni poslanici, ovih nekoliko dana imali smo prilike da čujemo raspravu o predlogu tri zakona - o privatizaciji, o agenciji za privatizaciju io akcijskom fondu.
Kao ideja privatizacija postoji već duže vremena u našim političkim razmišljanjima svih političkih opcija, naravno u praksi svih političkih partija, međutim, očigledno je da su različita vremena i uslovljavala različita ponašanja i različite predloge kada je u pitanju ovaj zakon.
Bez namere da branim prethodna rešenja, osvrnuću se u nekoliko crta na postojeći Predlog zakona. Mnogo toga ostaje za podzakonske akte. Mnogo toga ostaje za deo koji još ne znamo, i mnogo toga za ovom govornicom je izgovoreno "ako bude ovo, biće ovako" i sva je priča - trebaju nam pare za investicije.
Nije privatizacija jedini način za sticanje obrtnog kapitala. Imam utisak da u sopstvenoj ekonomskoj praksi, niti u ekonomskoj politici za ovu godinu, koju niko i ne pominje, uopšte nije nađen pravac, neki drugi pravac za obrtni kapital za našu privredu.
Kakvo je stanje u privredi to svi znamo. Međutim, ono što će se desiti u narednim godinama, kada je u pitanju ovaj predlog zakona, to je verovatno privatizacija samo jednog manjeg broja preduzeća. I to tenderska privatizacija, tamo gde se pojave strateški partneri.
Ko su strateški partneri? Strateški partneri su velike korporacije, finansijske institucije, kao i bankarske. Naravno, i određene grupe lobija kapitala. I lobisti kapitala se već pojavljuju u našoj zemlji zainteresovani samo za ona preduzeća koja ostvaruju ekstra profit.
Ta preduzeća su ostvarivala ekstra profit iz različitih razloga. Nisu ni sankcije niti bilo koji drugi faktori mogli da utiču na ekstra profit koji su ona ostvarivala. Ne prodaje se ništa drugo, niko neće da kupi zgrade, nikome ne trebaju ni mašine. Treba im jeftina radna snaga, tržište, kako reče Stanko, a treće - treba mu po poreskom bilansu ekstra profit iskazan u prethodnih nekoliko godina. I, projekcije ekstra profita za naredno vreme.
To je prava tržišna vrednost kapitala, jel. tako ministre. I to će otprilike biti ono što će se nuditi na tržištu. Kada sam već pomenuo tržišnu vrednost imovine, nje nema nigde tačno određene. Ima je u projekciji od do i prema tržišnim uslovima. To će, znači, tretirati vreme ponude i tražnje.
Problem koji se javlja u ovom momentu je što ćemo sve to što vredi u srpskoj privredi iz momenta ponuditi strateškim partnerima. Vidim da je ovih dana vrlo interesantna oblast proizvodnje cementa, pominje se proizvodnja piva, kao i još neke oblasti, znači bez namere da političim u bilo kom pravcu, ali - da li su napravljene sve ekonomske procene, da li su urađeni svi parametri, da li ćemo dobiti najveće vrednosti za naša preduzeća.
Da li uopšte postoje zainteresovani partneri za ta preduzeća i šta radimo onog momenta kada prodamo 200 srpskih preduzeća, velikih i najboljih. A to su ona preduzeća koja su imala i imaće ekstra profit i njima ne treba obrtni kapital.
Ta sredstva koja dobijamo će služiti kao obrtni kapital za drugi deo privrede, onaj deo privrede koji treba da podignemo. Kakav je on u ovom momentu kada hoćemo da ga podignemo? Nije nikakav.
Šta su to strateške grane dalje u srpskoj privredi, koje hoćemo da dižemo. Ovo su velika pitanja, krupna pitanja, bez ekonomske politike i bez pravih pravaca datih u ekonomskoj politici za naredni period. Zato je mnogo toga "ako" u ovoj fazi. Zaista, uz apsolutno uvažavanje ministra Vlahovića i njegove čvrste želje za uspehom, želim da ova privatizacija uspe, jer na način na koji se govori o njoj ona treba da donese dobro svim građanima. Ali, ima mnogo toga "ako", a mi znamo sebe kakvi jesmo.
Prema tome, nemojmo da pričamo. Pre 5. oktobra smo bili ovakvi, a posle 5. oktobra i oktobarske revolucije mnogo smo pametni.
Isti smo, isti ovi građani žive u istoj državi, ali kada dođu ova pitanja, ona nemaju mnogo veze da li neko voli kralja ili ne voli i da li voli da nosi kokardu ili petokraku. Ima veze sa budžetom, sa džepom, i kako ćemo sutra svi zajedno da živimo. Prema tome, da li smo dobro uredili taj drugi deo privatizacije, koji će se desiti, a ostaće oko četiri do pet hiljada preduzeća, koja neće niko. Ostaće mnoga. Prema tome, nemojte pominjati ovde priču - ovo je istorijski zakon, raskid sa društvenom svojinom. Nema raskida. Nemojte da pričate priču, nema raskida.
Četiri do šest narednih godina u Srbiji će i dalje postojati društvena svojina. To je istina. Prema tome, kome će ostati u nasleđe na narednim izborima, to će se videti, ali problem je u tome - koji to segment društvene privrede ćemo podržaviti, na koji deo ćemo se osloniti, koliko u tim razmišljanjima ozbiljno hoćemo da podržimo poljoprivredu, ili neke grane, na kojima srpska privreda ima tradiciju, kao što je građevinarstvo, recimo, visokogradnja, niskogradnja. Ne mogu da kažem za hotelijerstvo, mi nismo neka turistička velesila, ali verovatno još neke druge grane u srpskoj privredi imaju veći značaj od nekih paraproizvodnih grana, koje su nastajale u periodu iza nas.
I naravno, na kraju, da kažem još par rečenica - kad se završi ovaj deo privatizacije, znači prvi deo, prodamo to što ostvaruje ekstra profit, uzmemo pare, stičem utisak, a niko mi nije objasnio da nije tako, da tog momenta nemamo pravac. I poslanici iz raznih poslaničkih grupa su ovde izrazili bojazan - šta se dešava, koliko se toga vraća u neku lokalnu zajednicu, tamo gde je prodato to preduzeće, odakle je država uzela pare, koliko odlazi za penziono osiguranje, koliko će to starijeg sveta, ljudi koji imaju 20-25 godina radnog staža, otići, po onim prethodnim zakonima, da li na biro, da li će ostati bez radnog mesta po Zakonu o radnim odnosima, i to smo ovde odlučivali. Isplate se dva primanja, i gotovo. I, da li će se uopšte stvoriti uslovi da se tamo zaposli jedno 100-200 ljudi, da se napravi novi oblik proizvodnje.
Ne mora da se zida nova zgrada. Mi zgrada imamo dovoljno, već da li ćemo imati pameti da u nekom segmentu zaposlimo 100 mladih ljudi? Na ta pitanja ovde nismo dobili odgovore. Mnogo je istorijskih priča - 60 godina, 70, mnogo prazno. Kada neko priča o 60 godina, on bar treba da ima toliko godina starosti. Ili, bar da odsluži vojsku. (Poslanik iz sale dobacuje.)

Molim narodne poslanike da ne dobacuju sa mesta, a vas molim da ne delite uputstva.

Naravno, evo, i ovo pokazuje da nam svima fali mudrosti. I da završim, mnogo toga ozbiljnog za naredno vreme, mnogo zabrinutih ljudi, i pitanje jedno za radnike - onog momenta kad vam uđe novi gazda, vi više niste radnici, već ste najamnici, gospodo u sindikatima. Drugu politiku moraćete da vodite. Tada definitivno morate misliti o svojim pravima. Ja vam se zahvaljujem, gospodo, a sada odoh na miting SPS-a.

Molim narodne poslanike, ako su slučajno ostavili uključene mobilne telefone ili ih nepažnjom uključuju u toku izlaganja govornika, da to ne čine, jer se time remeti red na sednici i krši Poslovnik Narodne skupštine. Mobilni telefoni su moderna napast i bilo bi dobro da uvedemo kulturu korišćenja mobilnih telefona.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, po Poslovniku.

Po članu 98. stav 3, za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu, nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak, koji ugrožava slobodu govora. Po članu 100, o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine.
Tražio sam povredu Poslovnika još za vreme izlaganja prethodnika. Ovo se još nije dešavalo u Narodnoj skupštini za ovih 11 godina višestranačja u Srbiji. Najpre, gospođo Čomić, u sali Narodne skupštine retko koji mobilni aparat ima domet, i ovo što su radili poslanici DOS-a za vreme govora prethodnika, bilo je samo, da ne upotrebim grubu reč, ali bilo je ometanje govornika time što je većina njih uključivala različite sisteme zvonjave i sve vreme su ometali govornika za vreme izlaganja.
Ovo je veoma važan zakon, zakon koji određuje na jedan način sudbinu Srbije ubuduće, a vi se ponašate kao da baš ništa ne znači, vi se ponašate kao da je sasvim svejedno hoće li biti rasprave o ovom zakonu ili neće. Pa, kad je već tako, predlažem da na osnovu člana 127. donesemo jednu preporuku. Jel( vidite šta se radi? Da donesemo jednu preporuku presedniku Republike Srbije, da raspusti ovaj parlament. Neozbiljniji saziv parlamenta Srbija nije imala. Bojim se, Vlada Srbije je krenula u velike reforme našeg društva sa ovako neozbiljnim parlamentom. Bojim se da ćemo završiti u haosu.

Molim narodnog poslanika da odredi meru reči kojima kvalifikuje druge narodne poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Nikoga nisam okvalifikovao, ali sam 10 minuta slušao 50 različitih mobilnih telefona, sa 50 različitih zvukova. Pa, to zaista nema smisla. Umesto da ih opomenete, vi kažete da, ukoliko je neko zaboravio da isključi, a oni uključuju i igraju se ovde u sali Narodne skupštine. Tamo građani strepe, iščekuju kakav ćemo zakon doneti, hoće li biti otpuštanja radnika, hoće li biti masovnih protesta. Danas imate miting, jedan od mnogih, koje ćete uskoro imati, a vi se ovde neozbiljno ponašate. Čovek se zapita - da li treba sa vama da učestvuje u daljem parlamentarnom radu. Ali dobro, videćemo.

Narodni poslanik je upozorio na red na sednici i slažemo se ovaj put. Za red na sednici smo odgovorni svi. Postoje razlozi zašto kažem da molim narodne poslanike da vode računa o korišćenju svojih mobilnih telefona. Takvo ponašanje govori o svima nama, prvenstveno, i zaista bi molila da vodimo računa o tome, kao i poslanike, evo, sada da do kraja primenim Poslovnik, kao i poslanike koji možda nemaju mobilni telefon ili su ga zaboravili negde, a imaju mehaničko zvonce, klepetušu malu, pa s vremena na vreme se zabavljaju njome za vreme zasedanja.
Dakle, i te poslanike bih molila da ne koriste mehanički ton zvonca, iz prostog razloga što svi zajedno čuvamo dostojanstvo ove skupštine.
Reč ima narodni poslanik Dragan Rafailović.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih se složio sa prethodnim govornikom i mislim da treba da očuvamo dostojanstvo ove skupštine, da ne dobacujemo, jer dužni smo to i to važi za sve nas. Dužni smo to i prema ovom domu i prema onima koji su nas birali.
Pre svega da izrazim svoje veliko zadovoljstvo što konačno raspravljamo o jednom zakonu koji će doneti nešto našim građanima, onima koji su nas birali. Ovo je zakon, u ekonomskoj sferi zakon iznad svih zakona, zakon od koga zavisi šta će sa Srbijom dalje biti. Mislim da je zakon dobro koncipiran. Jedna opoziciona stranka ga je podržala, rekla da je to jedan od najboljih zakona i Demohrišćanska stranka će glasati za ovaj zakon, a videćete i zašto. Neću ponavljati sve što su ljudi rekli, što su moje kolege pričale. To je dovoljno da bi se ovaj zakon izglasao. Osvrnuću se na ono što će ovaj zakon promeniti u budućnosti i mislim da to niko nije pomenuo, a to je da će se prekinuti sa proizvodnjom neradnika, krupnih i sitnih lopova, koji su proizvođeni ovim sistemom samoupravljanja do sada.
Pedeset godina, posebno u ovih deset zadnjih, svi su krali, od Vlade koja je proizvodila inflacije i mnogih drugih stvari, do najobičnijeg portira, svako je imao sebe ugrađenog u ovaj sistem. Od ovog trenutka tražiće se dobri radnici, stručni ljudi, diplome neće služiti samo za to da bi se neko zaposlio, već će biti samo dodatak za sposobnog čoveka da se kaže da je školovan i da može da radi taj posao, a ako nije sposoban niko ga neće prihvatiti, ni primiti.
Najveća stvar koju će ovaj zakon doneti Srbiji je to da će u oblasti školstva mladi se školovati za posao koji će im donositi pare i profit, jer privatna privreda ne traži zabušante, ne traži službenike kao što je sada slučaj u našim preduzećima. Od recimo 600 zaposlenih u "Prvoj iskri" 200 radi u proizvodnji, a 400 u režiji. To su razni administrativci i nema tog direktora, ni te države, ni te vlade, koja može napraviti program proizvodnje u tom preduzeću da 200 ljudi proizvede za 400 koji sede u kancelarijama. Dakle, u školama će se školovati mladi za proizvodnju i roditelji će učiti svoju decu da rade. To je najveća korist koju će ovaj zakon doneti.
Zašto sam siguran da će ovaj zakon uspeti? Dokaz su seljaci i dokaz su naši radnici u inostranstvu. Šta mislite gospodo zašto seljaci i privatnici nisu propali za ovih deset godina iako su doterani do kraja? Zato što su mislili svojom glavom, čuvali pare, naporno radili i nisu imali ni samoupravnu kontrolu, ni direktore koji će im krasti pare, nego su sami brinuli o svom radu i svojoj proizvodnji.
Drugi primer, naši radnici u inostranstvu. Iz mog sela je otišlo prilično ljudi u inostranstvo i dobar deo njih nije mogao da se uklopi u našem sistemu. Pričalo se da su neradnici. Ti ljudi su se vratili iz inostranstva sa velikim kapitalom. Da li su oni bili neradnici? Naravno da nisu, ali su radili u privredi koja je znala kako treba raditi, šta raditi, kako platiti dobar rad.
Imam nekoliko primedbi, koje sam izneo u razgovoru sa predstavnicima Vlade, to su u stvari sugestije, nisu primedbe i odnose se na pitanje poljoprivrednog zemljišta i privatizacije istog. Međutim, ministar i njegovi saradnici su svesni toga da ako bi se privatna imovina, znači oduzeto zemljište 1945. godine i posle toga, ako bi se privatizovali, da bi krenule tužbe i to bi zaustavilo proces privatizacije. Naravno, to će biti podzakonskim aktima ili nekim drugim stvarima regulisano. Samo bih obratio pažnju da se o tome povede računa.
Doneo sam ovaj papir zbog nekih primedbi koje su opozicioni poslanici ovde izneli. Nemam nameru da branim gospodina Vlahovića, jer on veoma dobro brani svoj projekat zakona, baš onako kako treba, ali s obzirom da i ovo ide u opis mog posla kao narodnog poslanika, izneo bih neke svoje primedbe. Kažete da će ovim zakonom biti ukinuta neka prava radnika. Gospodo, ja vas pitam kakva su prava imali radnici u prethodnom periodu? Nisu čak primali ni čestite plate za svoj rad. Uravnilovkom radnici koji dobro rade su primali iste plate kao oni koji ne rade. Mislim da je smešno o tome pričati. Tek ovim zakonom radnici će, zavisi koliko brzo, ali će imati priliku da oni koji rade dobro zarade.
Kaže - biće ukinuta prava građana. Gospodo, u prethodnih deset godina je ukinut građanski sloj, onaj najčestitiji deo našeg društva, oni koji nose svaku pravu pravnu i čestitu državu. Kako da pričamo o tim pravima? Ovo je tema i primedbe su bile na zakon. Isto tako je primedba da se prvo prodaju bolja preduzeća, pa da bi zakon zaživeo, po mom skromnom mišljenju, prvo treba prodati ono za šta su ljudi zainteresovani, da bi se što pre osetili rezultati privatizacije.
Isto tako kaže se da nema socijalnog programa u zakonu. Samo bih napomenuo da socijalnog programa ima i ko god je pročitao zakon i obrazloženje, video je. Međutim, ovde ima jedan drugi problem koji će doći pred nas i pred ovu vladu. To je problem socijalnih davanja do sada. Poznata je stvar da su lokalni političari svojim rođacima, svojim prijateljima obezbeđivali socijalnu pomoć i to dobru, a oni koji su bili socijalno ugroženi nisu primali ništa. Mislim da i tu treba uraditi reviziju.
Na kraju, pitanje poverenja u Vladu i kako će sprovesti ovu privatizaciju. Za Demohrišćansku stranku nema dileme. Mi smo ovu vladu izabrali, imali smo poverenje kada smo je birali, predložen je dobar način kontrole, znači skupštinske komisije, a kolega je malo pre pomenuo i odbor, tako da mislim da tu nema nikakvih problema. Ako ne budemo verovali jedni drugima možemo postavljati šta hoćemo, pa opet onaj ko nije u toj komisiji neće verovati onom. Mislim da je najvažnije da se privatizacija što pre uradi i da radnici počnu da rade, da dođe svež kapital u naša preduzeća i da konačno uđemo u red država koje proizvode za izvoz i za domaće potrebe.
Ima još jedan problem koji moram da istaknem, a to je problem denacionalizacije u okviru ovog paketa zakona. To je problem koji sam malo pre u replici sa kolegom pokušao da iskažem i samo da ne bi bilo zabune: zakon o denacionalizaciji tek dolazi na red, o njemu ćemo imati puno da pričamo i tada ćemo čuti svi šta ko o tome misli i o čemu brine. Samo da kažem jednu stvar, možda niko u ovoj skupštini, ni jedna stranka, ni jedan pojedinac nema prava da o tome više govori od mene, a evo zašto.
Pred vama stoji čovek kome su po očevoj liniji, ocu moga oca, oduzeli sve: oduzeli zemlju, oduzeli stoku, počistili magazu, ošišali repove konjima. Po majčinoj liniji, njen otac je osuđen na smrt streljanjem, njena majka na doživotnu robiju, moj ujak na smrt streljanjem, a spaslo ga je to što je imao nadimak, pa je po nadimku došao i ostao živ. Moja majka je od 36 hektara zemlje, kada izađe sa praga, izlazila u tuđe dvorište, jer je kod njih bila njena zemlja, jer je oduzeta, a imala je sa sobom brata o kome je brinula od osam godina. Tako, gospodo, nemojmo jeftino da pričamo, stranački o tome, o denacionalizaciji. Pričaćemo o tome kao DOS-ovi poslanici kada dođe vreme i kada dođe zakon.