Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se zadržavao na izrečenim kritikama. Odmah moram da kažem - prihvatam ih u najvećoj meri, posebno prihvatam kritiku koju je izrekao kolega Mamula, ta kritika stalno stoji, jer nema analize priliva taksi. Da bi moglo o ovome da se odluči, to je bilo nužno. To je jedna stvar.
Druga stvar, u pravu je kolega Cvetković kada kaže da će ovakve takse naterati ponovo građane da svoja potraživanja ostvaruju ilegalnim putem, a znamo dobro da se u Srbiji dosta odomaćila ta tehnika naplaćivanja, što nije dobro.
Međutim, pre nego što bih izrekao još nekoliko zamerki, želim da izreknem glavnu: ovo zaista nema smisla od Vlade. Pred nama je predlog zakona i neko je iz Vlade morao da dođe ovde i da nam kaže razloge, tim pre što smo na Odboru za pravosuđe mi o tome raspravljali, izneli kontraargumente i sada niko od Vlade ne dolazi ovde da nam kaže.
To je uvreda za Narodnu skupštinu. Ovako zaista ne može da se radi. Neko je morao da dođe, tim pre što je većina ovih zamerki izrečena i na Odboru za pravosuđe. Nismo na to dobili odgovor kao narodni poslanici, to zaslužujemo i tu nema dileme.
Druga stvar, prethodni govornici su, kritikujući, zaboravili jednu činjenicu, a ja ću na nju ukazati. Naime, o čemu se radi: donošenjem izmena ovog zakona 1997. godine, za to vreme iznosi su bili enormni, i to toliko enormni da te 1997. godine ogromna većina građana nije mogla da ih plaća. Druga je stvar kod privrednih sudova. Privredni sudovi kako prime prigovor, tužbu ili predlog za izvršenje, oni pošalju odmah rešenje nadležnoj banci da skine iznos koji treba da se plati za taksu. I tada je iznos u privrednim sudovima bio preterano veliki.
Dopuštam, sigurno da je u nekim stvarima ova taksa danas mala. Ali, pre svega, onda bi bilo dobro da se išlo selektivno, a ne povećavati sve bez mere. Moglo se, na primer, i to bih prihvatio, kod kupoprodajnih ugovora ukoliko je velika cena, u redu stvar, treba i država da uzme svoj deo. Međutim, ovako se krenulo bez mere i tu već dolazimo do one granice koja ne sme da se pređe, a to je granica kada su u pitanju ljudska prava.
Mi ćemo najširim slojevima na ovaj način onemogućiti da koriste svoja prava, da se obraćaju sudu i da na sudu dobiju u sporu ono što im je uskraćeno. To je jedan veliki problem.
Dalje, i danas ova taksa, ako se pogleda u privrednim sporovima i kod nekih građanskih sporova, ona je potpuno adekvatna. To upravo zbog toga što je 1997. godine bilo zahvaćeno više nego što se moglo tada tolerisati.
Ima još jedna stvar: sudovi su dosta oslobađali, a ranije su više oslobađali od plaćanja taksi onu stranku koja se obrati uz odgovarajuće uverenje da je bez imovine, da je mala penzija, da izdržava više članova domaćinstva. Međutim, mogu odgovorno tvrditi da je oslobađanje od takse u poslednje vreme, naročito poslednjih nekoliko godina, postalo izuzetak. Zato sam i rekao da je ovakvo povećanje, po meni, enormno i udar na građane, odnosno udar na ostvarivanje njihovih prava.
Stoga je to još jedan razlog zbog čega na Odboru za pravosuđe poslanici DSS-a nisu glasali za ovaj zakon i tako će isto biti i sada. Mi taj zakon, iz svih ovih razloga koji su rečeni, ne možemo prihvatiti. Hvala.