Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, pred vama je Zakon o radu, jedan od reformskih zakona koje Vlada Republike Srbije predlaže da Narodna skupština usvoji.
Vi znate da je ovaj zakon dugo bio na javnoj raspravi. Ja ću vam ukratko reći na koji način je ovaj zakon rađen. Kada smo počeli da radimo na ovom zakonu, a to je bilo 8. februara, želja nam je bila da ga uradimo na jedan krajnje demokratski način, a to je podrazumevalo da u izradu tog zakona budu uključeni svi socijalni partneri. Svi socijalni partneri bili su predstavnici sindikata, oličeni u tri velike sindikalne centrale - Savez sindikata Srbije, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata i Ujedinjeni granski sindikati "Nezavisnost".
Drugi socijalni partner su poslodavci. Oni su bili predstavljeni predstavnicima Privredne komore i Unije poslodavaca Srbije. I, normalno, treći socijalni partner je Vlada Republike Srbije.
Na tom zakonu se radilo vrlo pomno i dobro. I u izradi tog zakona svi socijalni partneri su dali svoj doprinos.
Ministarstvo za rad i zapošljavanje, koje je predlagač ovog zakona htelo je da ovaj zakon po prvi put bude urađen na taj demokratski način. U tom smislu mi smo pozvali i predstavnike svih političkih partija koji su zastupljeni u parlamentu da uzmu učešće u izradi ovog zakona i da daju svoje sugestije, svoje mišljenje. Neki su dali svoje mišljenje, nažalost mnogi nisu, ali ja bih se sada ovde posebno zahvalio predstavnicima poslaničkih grupa koje su našle za shodno da prime predstavnike Vlade i predstavnike Međunarodne organizacije rada i da sa njima razgovaraju o zakonu, to je, znači, poslanička grupa DOS-a, poslanička grupa DSS, SPS; i na taj način su dali jedan doprinos izradi ovog zakona.
Toliko o tome kako smo radili ovaj zakon. To sam morao da iznesem zbog javnosti, zato što je stalno provejavala jedna priča kako je ovaj zakon plod samovlade Republike Srbije, a ne i socijalnih partnera.
Naša je želja bila da ovim zakonom stvorimo što bolje uslove za rad u ovoj zemlji. Vi znate da mi danas imamo preko 700.000 nezaposlenih, da imamo preko 1.200.000 penzionera, da imamo veliko broj izbeglica, da imamo veliki broj fiktivno zaposlenih ljudi, da imamo veliki broj ljudi koji su na čekanju.
Prema tome, naša je želja bila da ovim zakonom stvorimo uslove da se to stanje promeni. Zbog toga smo u startu krenuli sa jednim ciljem da se stvore pre svega, kao što rekoh, uslovi za veće zapošljavanje, što je vrlo bitno - da se suzbije rad na crno. To je oblik rada koji je vrlo prisutan u našoj zemlji. Preko 600.000 radnika radi u crnoj i sivoj ekonomiji i naša je želja da ti radnici više ne budu radnici na crno, nego kako se kaže, radnici na belo.
U zakonu smo se trudili da obezbedimo međunarodno priznata prava zaposlenih i mislim da smo u tom pravcu ostvarili odličnu saradnju, pre svega, sa Međunarodnom organizacijom rada, jer smo koristili njihova stručna mišljenja, a i njihovi predstavnici su uzeli učešće u izradi ovog zakona.
Dalje, trudili smo se da se zakonom obezbedi i podstiče socijalni dijalog. Način na koji je rađen zakon je bio prvi korak. Drugi korak je bio da je formiran ekonomsko-socijalni savez od predstavnika socijalnih partnera koji će imati jedan vrlo važan zadatak, a taj zadatak je da prati primenu ovog zakona kada on bude usvojen u parlamentu.
Sada da kažem nekoliko reči o posebnim zakonskim institutima.
U zakonu su posebno obrađeni svi oblici rada i trudili smo se da oni budu, pre svega, fleksibilni oblici rada. U tom pravcu, mi smo i zakonom definisali radni odnos sa nepunim radnim vremenom, radni odnos na određeno vreme, rad van prostorija poslodavaca, samozapošljavanje, privremene i povremene poslove i rad kućnog i pomoćnog osoblja.
Ono što je novina ovog zakona, to je pre svega rad van prostorija poslodavca, koji do sada nije bio obrađen zakonski. Mislimo da, obzirom na razvoj tehnologije uopšte u svetu i na mogućnost da se može raditi kod svojih kuća, stvorimo uslove ovim zakonom da se to i ostvari. Inače, u svetu je praksa da jedan veliki broj ljudi koji koristi tu novu modernu računarsku tehnologiju radi kod svojih kuća, i taj procenat dolazi do nekih 20 promila.
Drugi oblik je samozapošljavanje. Mi do sada to nismo bili pokrili zakonom. Samozapošljavanje je novi vid koji omogućava da radnik u isto vreme bude i poslodavac.
Vlada Republike Srbije želi da ovim podstakne to samozapošljavanje, da jedan veliki broj radnika nađe mogućnost da sebi obezbedi taj posao. Reći ću samo nekoliko stvari koje su vezane za samozapošljavanje - preko Republičkog zavoda za tržište rada i sada se stimuliše takav vid zapošljavanja; obzirom da su sredstva mala, mi imamo poprilično zavidne rezultate, jer se preko 8.000 radnika na taj način zaposlilo, a sredstva koja su izdvajana bila su u visini od 17 do 52.000 dinara.
Novi oblik je i rad kućnog i pomoćnog osoblja, koji do sada nije bio regulisan. Taj rad podrazumeva da svi oni koji su do sada radili na taj način, mogu da steknu ista prava koja imaju ostali zaposleni. Šta to znači?
Vi znate da se oseća jedna potreba za velikim brojem tog medicinskog osoblja, recimo, koje bi se bavilo negom starih osoba. Imate veliki broj, takođe, onih kućnih pomoćnica i oni su uglavnom do sada, ili one, radili na crno. Mi smo u zakonu predvideli da oni imaju ista prava da isto sklope ugovor o radu sa poslodavcem, a kao garanciju smo im omogućili, odnosno obezbedili da se takav ugovor overava u lokalnoj samoupravi, i na taj način stvorili smo zaštitu kao i za sve druge zaposlene.
Kada se radi o osnovnim pravima zaposlenih, ona su apsolutno na nivou osnovnih prava koja imaju i drugi radnici u razvijenim evropskim zemljama. Znači, radnik ima pravo na odgovarajuću zaradu, na ograničeno radno vreme, odmor i odsustva, pravo na zaštitu na radu, pravo na materijalno obezbeđenje za vreme privremene primene zaposlenosti. Treba da kažem da u tom pogledu apsolutno ne zaostajemo za drugim zemljama u okruženju i u Evropi, posebno kada se radi o pravima na raznorazna odsustva ili na bolovanja.
U zakonu je novina i minimalna zarada koja do sada nije postojala u starom zakonu o radnim odnosima. Ono što je bitno to je da se zakonom reguliše da se zarada mora isplaćivati jedino u novcu, a ne kao što je do sada bilo u raznoraznim drugim naturalnim oblicima - a vi to vrlo dobro znate - razne polutke, šećer, ulje, brašno i sl.
Minimalna zarada je uvedena da bi se zaštitili zaposleni od samovolje poslodavca, a visinu minimalne zarade, pre svega, određuju poslodavci i sindikati. Ukoliko poslodavci i sindikati ne mogu da se dogovore, onda Vlada zajedno sa njima određuje visinu minimalne zarade i, ono što je bitno, što se objavljuje u "Službenom glasniku" da bi svima bilo dostupno.
Kada se radi o posebnoj zaštiti zaposlenih, vodili smo računa pre svega o omladini, onda o zaštiti žena i materinstva i o zaštiti invalida. Kada se radi o zaštiti omladinaca, zakonom je apsolutno zabranjeno da se zaposli lice mlađe od 15 godina, a oni koji su stariji moraju da imaju pismenu saglasnost roditelja ili staratelja i takva lica ne mogu da rade na teškim fizičkim poslovima, takva lica ne mogu da rade noću, pod zemljom, pod vodom i ne mogu da rade na poslovima koji ugrožavaju njihov moral ili onemogućavaju da se školuju. Ono što je posebno bitno je da roditelj ili staratelj može u svakom trenutku da prekine takav radni odnos.
Kada se radi o zaštiti žena, mislim da smo tu postigli najviše standarde i da smo u tom delu posebno brigu posvetili zaštiti materinstva i videćete da u zakonskom rešenju imamo, kada je u pitanju porodiljsko, nega deteta, najveću zaštitu u Evropi.
Normalno, bilo je puno polemika o tome kako se ukida porodiljsko odsustvo, kako je porodiljsko odsustvo tri meseca, kako se smanjuju prava, a ja sada ovde odgovorno tvrdim da je porodiljsko odsustvo i nega deteta 365 dana, da se plaća 100% i da smo čak proširili ta prava i dali mogućnost da i, recimo, drugi roditelj, muž može da koristi to pravo.
Gospodine, pretpostavljam da ste vi otac i znate da i otac deteta može da podgreje flašicu mleka i nahrani dete, tako da smo zbog toga i dali mogućnst da otac deteta može to da dobije.
U zakonu je uvedena zabrana nelojalne konkurencije. Zabrana se odnosi samo na zaposlene koji radom kod poslodavca stiču posebno važna nova tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera, važne poslovne informacije i poslovne tajne. Na taj način mislim da smo zaštitili poslodavce.
Kada se radi o viškovima zaposlenih, zakonom je uvedena obaveza poslodavca koji radi tehnološke inovacije da uradi program za rešenje viška zaposlenih, a posebno poslodavci koji zapošljavaju više od 50 ljudi Vrlo je bitno to je da se to može rešiti na nekoliko načina. Bitno je da je predviđeno da u rešenju tog tzv. tehnološkog ili ekonomskog viška budu uključeni predstavnici sindikata, koji će aktivno raditi sa poslodavcima na rešavanju tog problema.
Zakonom smo odredili veliku zaštitu da poslodavac ne može na to radno mesto primiti druge zaposlene u roku od tri meseca od dana otpuštanja, a ukoliko mu se ukaže potreba, dužan je da primi radnika koji je radio tu, ukoliko on pre toga nije našao drugi posao.
Zakonom je posebna važnost data kolektivnom pregovaranju. Kada budete gledali, a pretpostavljam da ste vrlo pomno radili i na zakonu, videćete da je čitav zakon tako koncipiran da upućuje na kolektivne ugovore, da upućuje na kolektivno ugovaranje i da daje veliku važnost kolektivnom pregovaranju. Bilo je puno polemika oko toga u javnosti, posebno sa sindikatima, kako se ovim zakonom ukida kolektivni ugovor, što apsolutno nije tačno. Ova zemlja već deset godina ima kolektivne ugovore, svi kolektivni ugovori važe i važiće kada se ovaj zakon usvoji u Skupštini. To je vrlo jasno rečeno u zakonu. Mi smo ovim zakonom čak i proširili prava kolektivnog pregovaranja i kolektivnog ugovaranja. Po prvi put smo dali mogućnost da se kolektivni ugovori potpisuju na nivou opštine, grada i pokrajine.
Mislim da su kolektivni ugovori vrlo važni. Značajno je da kolektivne ugovore potpisuju predstavnici socijalnih partnera, a to su predstavnici poslodavaca i predstavnici sindikata. Tačnije potpisuju predstavnici reprezentativnih sindikata i predstavnici reprezentativnih poslodavaca. Kada se utvrđuje reprezentativnost, treba reći da je granica za potpisivanje opšteg ili granskog kolektivnog ugovora 10% zaposlenih u Republici, a kod pojedinačnih kolektivnih ugovora koji se potpisuju u preduzećima ta granica je 15% zaposlenih u tom preduzeću.
U zakonu je vrlo jasno stavljen akcenat da je sindikalno organizovanje apsolutno slobodno. Jedino što je potrebno prilikom osnivanja sindikata to je da se izvrši overa u Ministarstvu za rad i zapošljavanje.
Zakonom je predviđeno da se u preduzećima koja zapošljavaju više od 50 zaposlenih mogu formirati saveti zaposlenih. Stav Vlade i ministarstva je bio da treba potencirati i razvijati savete zaposlenih, jer je to praksa koja se primenjuje u evropskim zemljama, a dala je dobre rezultate. Nažalost, učesnici u radu, pre svega predstavnici sindikata, su bili protiv toga da se da veliki značaj savetima zaposlenih, jer bi se to suprotstavilo njihovim interesima u fabrikama, pošto su oni organizovani na fabričkom principu, a ne na granskom kao što je to recimo u zapadnoj Evropi.
Zakonom je ukinut formalizam kod zasnivanja i prestanka radnog odnosa. Trudili smo se da liberalizujemo zapošljavanje, na neki način i otpuštanje radnika. Kada se radi o zapošljavanju, zakonom više nije obavezno da se raspisuju konkursi za upražnjena radna mesta, jer je naša želja bila da podstaknemo što brže zapošljavanje. Vi znate da je do sada bila praksa da ako imate slobodno radno mesto morate da ga oglasite, da onda čekate da prođe određeni rok, da formirate komisiju, pa onda razgovarate sa kandidatima, onda opet čekate pravo da neko uloži žalbu i to je trajalo vrlo dugo.
Naša je želja da to postane mnogo efikasnije, u stvari primenili smo ono što se već dešava u praksi, a to je da se u direktnim dogovorima između poslodavaca i radnika dođe do što bržeg zapošljavanja, jer na kraju krajeva oni koji se bave privatnim biznisom, a pretpostavljam da ih ovde u sali ima, i sada zapošljavaju radnike na takav način.
Kada se radi o otkazu, radnik može da otkaže ugovor o radu u roku od 15 dana, a poslodavac je dužan da otkaže ugovor o radu u roku do 60 dana. Postoje otkazi koji su van volje poslodavca i radnika, proizilaze iz toga da li firma uspešno posluje ili ne, da li je zabranjen rad ili ne.
Normalno, postoje otkazi koji dolaze kada poslodavac daje otkaz radniku. Ono što je vrlo bitno i što treba istaći, mi smo u zakonu predvideli da poslodavac može dati otkaz radniku ukoliko on ne ispunjava obaveze, ukoliko nema rezultate rada, ako mu ponašanje nije u skladu sa propisanim normama i ukoliko normalno dođe do krađe, do toga da nemoguće da je takav radnik nastavi rad kod poslodavca.
Opet je to izazvalo polemike, jer se pričalo kako će poslodavci sada otpuštati radnike zbog toga što ih mrze. Takođe, zbog toga što imate direktore, u društvenoj svojini, oni će otpuštati radnike samo zbog toga što imaju ružne oči, kako je neko jednom rekao. Mislim da je u zakonu vrlo jasno definisano i jasno se kaže da će dobiti otkaz ukoliko se utvrdi da je uradio određenu pogrešku na radu, tako da je to vrlo jasno. S druge strane, mislim da jednom treba da raščistimo s tim da će poslodavci automatski davati radnicima otkaze. Mislim da je u interesu, pre svega poslodavca da radnik bude pre svega dobro plaćen, da dobro radi svoj posao i onda će se taj poslodavac, truditi da zadrži takvog radnika.
Što se tiče zaštite radnika mi smo u zakonu uveli institut arbitraže. Znači, postoji arbitraža kao prvi institut zaštite radnika, mislim da je to jedna od dobrih novina u zakonu, jer smo izbegli tzv. disciplinske komisije, koje nisu imale svoj smisao. Na ovaj način arbitražom smo uveli da sindikati dobiju mnogo veća ovlašćenja, jer arbitražu sačinjavaju, pre svega predstavnici sindikata i predstavnici poslodavaca. Vrlo je bitno što je arbitraža obavezujuća i za jedne i za druge.
Drugi oblik je zaštita pred inspekcijom rada. Ovlašćenja inspekcije rada su u ovom zakonu povećana i pojačana. Daje se mogućnost da inspekcija rada maksimalno kažnjava poslodavca ukoliko ne sprovodi određena rešenja iz zakona, a koja su, pre svega, u interesu radnika.
Normalno, treći deo je sudsko rešenje, odnosno mogućnost da se preko suda ostvare ta prava. Ono što bi još trebalo reći, a to je da je ovim zakonom stvorena mogućnost da prvi put imamo jednu liberalizaciju pre svega kod zapošljavanja, a onda normalno i kod otpuštanja, da podstaknemo zapošljavanje i da rešimo jedan od osnovnih problema, a to je tzv. višak zaposlenih u našoj zemlji.
Zahvaljujem se što ste me pažljivo saslušali. Nadam se da ćete raspravi koja će biti kvalitetna doneti pravu odluku, a ta prava odluka je usvajanje ovog zakona. Ovaj zakon je potreban i radnicima i poslodavcima ove zemlje, a čini mi se da je u ovom trenutku najpotrebniji toj tzv. društvenoj svojini koju još uvek imamo. Jer, ako hoćemo da ta društvena svojina u sledećih četiri godine, dok ne bude privatizovana, postane efikasna, da bude na neki način kvalifikovana da na tom tržištu igra tu utakmicu, mora da ima zakon kakav imaju i njihovi konkurenti u zemljama Evrope. Hvala vam još jednom. (Aplauz.)
