Dame i gospodo narodni poslanici, evo, posle skoro mesec i nešto više dana otkako je zakazana ova sednica na red je došao i zakon o radu. Svakako vodeći računa o značaju koji ovaj zakon sam po sebi nosi, resorno ministarstvo je uključilo u izradu ovog zakona i vodeće legitimne sindikate, poput Saveza samostalnih sindikata Srbije, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, kao i sve ostale koji su bili zainteresovani, jer smatra da njihovo učešće može doprineti izradi boljeg teksta zakona.
Predloženi zakon se zasniva na onim rešenjima koja su već primenjana i koja već postoje u zemljama u tranziciji. Ovaj zakon uvodi jedinstvena prava i obaveza zaposlenih, bez obzira u kom sektoru oni rade. Da bi se ovaj zakon bolje razumeo, mora se imati u vidu jedan širi kontekst u vremenu u kome se on zapravo donosi. Neki će već u ovoj sali reći - evo, opet se vraćaju na ono što je nekada bilo i ponovo pitaju šta je to ostavljeno iz prethodnog perioda.
To je, gospodo moja, realnost. Masovna je nezaposlenost u Srbiji, nasleđe je ogromno. Za jedno slobodno radno mesto u Srbiji konkuriše 20 ljudi bez posla. Na tržištu rada postoji 700.000 ljudi, od čega je 300.000 bez ikakve kvalifikacije. Pored restrukturiranja privrede, nama je glavni zadatak i podizanje nivoa kvalifikovanosti nezaposlene radne snage.
Nikome, od domaćih poslodavaca, pogotovu ne u Srbiji, nije u interesu nekvalifikovana radna snaga, a takođe ni stranom investitoru. Da bismo mogli ravnopravno da učestvujemo na tržišnoj utakmici, moramo da podižemo nivo kvaliteta radne snage. Bolna je i surova istina da naš građanin koji je otišao u inostranstvo vrlo lako postiže zavidne rezultate i lako se uklapa u evropski sistem rada, a dotle njegov kolega u Srbiji, sa istim sposobnostima, sa istom stručnom spremom, istim kvalifikacijama, promoviše tezu o tome kako niko ne može tako malo da ga plati, koliko on može malo da radi.
Zašto sistemi koji su tako jednostavni - koliko radiš, toliko zaradiš - nisu mogli biti primenjivani i u Srbiji, zašto je samo u Srbiji morala da postoji moralno-politička podobnost da bi se dobila radna knjižica i zaposlenje, zašto je u Srbiji u pojedinim društvenim preduzećima morala da postoji ćelija partije na vlasti, a doskora je jedna takva postojala i u kragujevačkoj "Zastavi", interesna politička organizacija koja je vodila računa o tome ko će, kako i gde da radi.
Zašto je visina ličnog dohotka često zavisila od onih toliko pominjanih poslovođa, šefova i raznoraznih vođa smena? Koja je to bolest zahvalita zaposlene u Srbiji? Vrlo dobro znamo: ta bolest se zove radničko samoupravljanje i to ovim zakonom želimo da iskorenimo iz Srbije.
Zašto su pojedini sindikati digli glas protiv ovog zakona? Opet moramo da budemo realni pred sobom - zato što su ti ljudi, koji su vođe sindikata, promoteri bivše vlasti, ljudi koji smatraju da u reforme može da se krene, a da se pri tom ništa značajno i ništa bitnije ne promeni. Zašto takve i slične proteste nisu pravili kada su im njihovi radnici, njihove kolege, primale jednu nemačku marku plate?
Ko to još u Srbiji kritikuje ovaj zakon? Pa kritikuju oni koji su ostavili 672 milijarde dinara duga privredi, oni što su u 650 društvenih i javnih preduzeća ostavili dug od preko 20 milijardi dinara, u kojima radio oko 200.000 građana Srbije.
Oni što su te radnike gurali u žive štitove da čuvaju firme, koji su im pre pet, šest ili sedam godina davali jednu nemačku marku ili bezvredne dinare, pa su ovi trčali na ulice ne bi li nešto više ušićarili, jer ako zakasne par minuta, već će imati manju platu. Oni koji su te radnike stavljali u špalire, da bi čekali raznorazne važne drugove koji će im dati, kako već neko reče, drugarice, koji će im dati blagostanje i firmu uvesti u svet.
Predloženi zakon bi trebalo svakome da omogući da prilikom stupanja na posao tačno zna svako koja mu je plata, koji će to lični dohodak on da prima, a na osnovu ugovora o radu, gde se precizira kojim se kriterijumima vrednuje rad, pa će svako na osnovu tih elemenata znati koja ga plata čeka ako prihvati određeni posao.
Zaposleni će, znači, ubuduće primati platu po efektima rada, po osnovu radnog učinka i vremenu provedenog na poslu. Iako logičan, ovaj sistem do sada u Srbiji nije bio primenjivan, pogotovu ne po ovom zakonu koji je sada na snazi, a koji je donet decembra 1996. godine. Prema sada važećim zakonima, visinu zarade nosila je cena radnog mesta koju svako ponaosob od radnika ima.
Takođe, izmenama je predviđen, a to je opet fakat i činjenica, to je naš život, deo koji se tiče korišćenja bolovanja. Članom 82. ovog zakona predloženo je da poslodavac, ukoliko posumnja da mu zaposleni zloupotrebljava bolovanje, ima pravo da zatraži bliže obaveštenje od zdravstvene ustanove gde se zaposleni leči. Na žalost, sami smo ovakvom rešenju doprineli. Sindikati su svoje neslaganje izneli, smatrajući da predloženo rešenje vređa dostojanstvo bolesnog radnika i da se mešamo u proceduru pružanja zdravstvenih usluga.
Moramo da budemo realni i da priznamo da su bolovanja često bila zloupotrebljavana, pogotovu u velikim firmama. Opet navodim primer kragujevačke "Zastave" i opet kažem koliko je samo radnika sa tim lažnim bolovanjima završavalo svoje privatne poslove, pogotovu na imanjima sa kojih su pobegli u fabrike, a ostavili imanja nedorađena.
Sve u svemu, ovaj zakon i ova vlast u Srbiji pokušava da se oslobodi okova samoupravljanja, a oni na žalost još postoje. To su već prethodnici pominjali. Mi želimo da uspostavimo one kriterijume koji su priznati i poznati svuda u svetu.
Ovaj zakon pomaže budnima, a ne onima koji bi večno da spavaju i sanjaju.
Situacija u kojoj se Srbija našla posle demokratskih promena je vrlo jednostavna: ili ćemo krenuti u reforme, tj. u rizik koji promene i reforme same po sebi nose ili ćemo i ovaj problem ostaviti potomcima, pa da se i oni bave tim pitanjima i da proklinju nas što smo im ostavili u nasleđe veliko breme tereta. Verovatno, što neko reče, da ne bismo toliko zaostali da nismo imali period burnog razvoja kroz koji nas je prethodna vlast vodila.
Mi smo dobili mandat od građana Srbije da menjamo i to radimo - vodimo Srbiju u Evropu i svet. Nećemo da se ponašamo poput prethodne vlasti, koja je uvek zabijala glavu u pesak pred svim problemima, kad god je trebalo da se radi bivša vlast je spremala ručkove, kada je narod trebalo da se spasava oni su pevali po mostovima i nije ni čudo što im je narod dao otkaz.
Samo želim, dragi moji prijatelji iz DOS-a, da napomenem jednu stvar vezanu za zakon o radu; mnogi nas kritikuju da Skupština Srbije ne radi kako treba, pa samo želim jednu istinu da iznesem: prethodni skupštinski saziv od 1997. godine do 2000. godine, znači otprilike četiri godine, toliko su radili, zasedao je ukupno 51 dan; jedan dan su radili za vreme rata.
Ovaj skupštinski saziv od 22. januara do današnjeg dana radi 82 dana i doneo je 46 zakona. Koliko se to nekome sviđalo ili ne, nas ne interesuje, ali je činjenica da je ovaj skupštinski saziv dobar i kvalitetan, i ja vam, gospodo iz DOS-a, vladajuće koalicije u Srbiji, čestitam na tome.
Još puno dana ćemo se mi sretati ovde, donositi ovakve reformske zakone, raditi na ovome, ali je činjenica da je to jedini pravi put, što bi rekli Latini "via vita". Put je život, a put kojim mi idemo je život za Srbiju. Hvala vam.