Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovakva vrsta tumačenja predloženog zakona zapravo nije posledica našeg nedostatka, mi ne treba da tražimo takvu vrstu primera u svetu. Veće slobode i prava nisu naše anomalije, nego naša prednost.
I, bilo je puno primera u našoj zajedničkoj kolektivnoj prošlosti da smo mi išli korak napred u nekim segmentima društvenog života, i ako u ovom trenutku nešto tako činimo, mislim da zbog toga ne treba da se osećamo frustriranim ili da sumnjamo u sopstveni kredibilitet.
Pitanje obrazovanja je veoma kompleksno, ozbiljno, i mislim da ipak mi, kao društvo, moramo pitanje obrazovanja i odgovornosti prema obrazovanju spustiti na onaj nivo na kome se ono i stiče. Neka ljudi sami procenjuju da li će se školovati na maternjem jeziku, ukoliko su predstavnici neke nacionalne manjinske zajednice, ili, ako govorimo o Srbiji, na srpskom jeziku; da li će se školovati na engleskom ili francuskom.
Danas živimo u gradu u kome se ljudi školuju na stranim jezicima. Naša želja je da se Srbija za godinu-dve, tri, četiri, kvalifikuje u onu ligu u kojoj ne postoje granice i ne postoje ni obrazovne barijere. Mislim da ovakva vrsta kritike nije kritika koja može imati podršku Demokratske opozicije Srbije, a ona vrsta anomalije koja je bila uočena u prethodnom režimu nije nešto što može biti argument u našem slučaju, jer su i suviše velike razlike.
Ja se sećam, kao srednjoškolac, odlazaka na reku i pecanja i razlike u kvalitetu dozvole za ribarenje sa jedne i sa druge strane reke, ali ako je to bilo u vremenu komunistički uređene Srbije, ne mislim da će biti u vremenu u kome mi danas živimo; i, sasvim sigurno, mi kao poslanička većina, a ni oni koji su predlagali ovaj zakon nisu nečemu takvom težili, već naprotiv, zaštiti autentičnih prava, očuvanju osobenosti, afirmaciji prednosti i otklanjanju mana i nedostataka.
Tačno je da u Srbiji postoje škole u kojima se obrazovni programi sprovode na jeziku manjina, ali je isto tako tačno da je broj tih škola sveden, ne zbog toga što se neko selio, težeći nekoj nacionalnoj hegemoniji, već iz praktičnog razloga koji je proistekao iz primene propisa koji su karakteristični za preostali deo Srbije.
Školski razred ne možete formirati ako nemate u ovom slučaju, mislim, minimalno 28 učenika. Nisam siguran, ali je onda broj promenjen zbog problema koji su proistekli u onim sredinama u kojima školski razredi nisu mogli imati toliki broj učenika, zbog populacione politike.
Dakle, kada pričamo o obrazovanju, ostavimo političke kontekste u drugi plan, jer oni mogu biti predmet našeg interesovanja tek ukoliko postanu predmet samog obrazovanja, dakle, zajedničko tumačenje istorije i definicija budućnosti postojećeg stanja. Onda o tome možemo razgovarati u političkom kontekstu, ali kada stvaramo okvire, ti okviri nisu nacionalni i ne smeju biti politički, jer tako nešto zapravo nije put do stabilne države u kojoj mi svi živimo.
Nesreća ne priznaje etničku granicu; oni koji su mislili da će u tome uspeti pretrpeli su poraz, i mi zajedno sa njima, kao društvo. Zbog toga te barijere rušimo, one su psihološki teške, ali mislim da je jasno da ono što predstavlja suštinu ovog zakona zapravo jeste saniranje problema, koji su sami po sebi frustrirajući i koji nisu doneli mnogo dobrog našem društvu u celini.