Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, mi smo krajem oktobra meseca prošle godine raspravljali o gotovo identičnom predlogu zakona i tada je Vlada odlučila da povuče ovaj predlog, pre svega, čini mi se, zbog argumenata koje su narodni poslanici iskazivali za ovom govornicom, a i verovatno zbog nedostatka broja glasova da se podrži ovaj predlog zakona. No, to su bili razlozi Vlade da opet izađe sa istim predlogom, tako da je i naš odnos prema ovim pitanjima isti.
Mogu da kažem ispred poslaničkog kluba SPS-a da mi ovaj predlog zakona nećemo podržati, kao što ga nismo podržali ni oktobra meseca prošle godine, pre svega zato što smatramo da nije primeren ovom aktuelnom ekonomskom i društvenom trenutku u kome živimo.
To je bila ocena koju smo izrekli pre par meseci i mislim da je ona, zbog svega što se događalo, do danas još više na snazi, jer smo svedoci da je standard građana, rastom cena struje, hrane i ostalih najneophodnijih elemenata za život, zaista ruiniran, tako da će ovaj rast sudskih taksi predstavljati ograničavajući faktor za ostvarivanje jednog značajnog prava građana koje oni imaju pred sudovima. I to ne samo građana, nego i naše privrede.
Svedoci smo da je veliki broj privrednih subjekata u postupku stečaja, redovne likvidacije, sada se i u tom delu Predloga zakona poprilično dižu visine sudskih taksi koje obeshrabruju i te organizacije, a i njihove poverioce da pokrenu stečajne postupke, postupke redovne likvidacije, da u postupku pred privrednim sudovima ostvare neka svoja prava koja imaju. Mislim da će ovaj predlog zakona imati i žestoke reperkusije na privredni život naše zemlje, za koji vidimo da ne ide onako kako se priča.
Ono što sam govorio prošli put, mislim da i dalje važi. Kada je Srbija ustrojavala svoj fiskalni sistem 1990. godine, po ugledu na neke evropske zemlje, najbliži smo bili portugalskom sistemu; tada je u pogledu pravne prirode sudskih taksi zauzeto stanovište da ona treba da bude utrošak organa, znači sudskog organa u određenom predmetu. Međutim, izgleda da sa ovim povećanjem i ovom visinom sudskih taksi, napuštamo ovaj prilaz i shvatamo sudsku taksu sada kao ekvivalent pravu koje će stranka dobiti radom sudskog organa. To znači da i u relativno jednostavnim stvarima i relativno jednostavnim predmetima, kao što je zaostavština sa jednim naslednikom, ukoliko je ta zaostavština velika, sudska taksa će biti velika jer je vrednost spora velika.
Zbog toga smatram da taj zaokret u pravnoj prirodi sudske takse nije dobar, nije primeren aktuelnom ekonomskom trenutku i da će odvratiti građane da pred sudom ostvaruju svoja prava. Mislim da je za jednu državu, a svi težimo da budemo pravna država, najbolje kada su građani stimulisani da svoja prava ostvaruju na institucionalni način, znači pred državnim organima, pred pravosuđem.
Ovako, bojim se da će ova visina destimulisati mnoge da pred sudom potraže pravdu.
Drugi deo gde bih želeo da kažem par reči; mi smo od tog oktobra do danas učinili jednu značajnu stvar, sa velikim konsenzusom u ovom parlamentu doneli smo paket zakona o pravosuđu, gde smo se svi složili oko toga da upravo taj sistemski zakon o pravosuđu treba da omogući nezavisnu poziciju pravosuđa za jedan daleki niz godina ubuduće. Mislim da se oko toga svi slažemo.
Međutim, sigurno je da na poboljšanju materijalnog položaja pravosuđa od tada nismo učinili mnogo. Dobili smo jednu ohrabrujuću izjavu ministra, koja je svakako dobro dočekana u pravosuđu i van pravosuđa, da će plate sudija, odnosno zaposlenih, biti 1.000 maraka, ali i činjenicu da do realizacije te izjave još nije došlo. Mi se nadamo da će do realizacije te izjave što pre doći, jer su naše sudije i naši tužioci zaslužili da imaju bar toliku platu, u okolnostima u kojima žive i rade.
Složićemo se, suštinski nezavisnosti pravosuđa nema bez ekonomske nezavisnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Mi tu ekonomsku nezavisnost još uvek nemamo. Isto tako bi dobro bilo da smo primenili možda neka iskustva koja smo imali u prošlosti, koja nisu dugo trajala, gde se na primer kod sudske takse motivisao sud u kome je ta taksa ostvarena jer se znalo da jedan procenat od naplaćene takse ostaje u sudu. Ne ide u budžet, pa iz budžeta u Ministarstvo pravde, pa da se iz Ministarstva pravde vraća nazad u sud, nego se zna, 10% ili 20% od naplaćene sudske takse na području tog suda ostaje tom sudu, da on u skladu sa pravilima odluči šta će sa njim.
Mogu da kažem da je ta praksa, koja je trajala nažalost kratko, možda dve godine pa je napuštena, pokazala dobre rezultate i da su se mnogi sudovi zaista materijalno i tehnički opremili za te dve godine, kako nisu u svih ovih 10 godina pre i posle toga; tako da smo očekivali da se u ovim izmenama zakona nađe mesta i za takva rešenja, iako imamo obećanje da će sudske takse ići u budžet, ali da će se namenski koristiti za poboljšanje materijalnog položaja.
Međutim, kada sredstva uđu u budžet, onda država uvek računa šta je veća muka i gde su pare potrebnije, pa se desi da i novac od sudskih taksi bude usmeren na neke druge pozicije, pa da se nakon mesec, dva ili tri vrati Ministarstvu pravde, ali to nije isto kao kada se taj prihod danas ubere i danas realizuje u samom sudu.
Zbog toga smatramo da je i za predlagača bilo dovoljno vremena, ova četiri meseca, da neke sugestije koje su date ugradi u ovaj predlog zakona. Moramo da priznamo da je nešto i prihvaćeno, da je visina pojedinih sudskih taksi smanjena, tako da je to povećanje sada četiri puta. Ali, kada se uzme u obzir da je 1997. godine, kada je zadnje povećanje izvršeno, to bio poprilično veliki udar na standard građana, onda se ovom indeksacijom koja se sada vrši povećanjem, taj udar ponovo na neki način vraća u život. Siguran sam da mnogi građani neće moći svoja ustavna prava, koja žele i imaju nameru da ostvare pred sudom, moći da ostvare upravo zbog ovog jednog neprimerenog odnosa koji nam se nudi ovim predlogom zakona.
Zbog toga smatram da mi socijalisti ne možemo stati iza jednog ovakvog koncepta koji se nudi.
