Priložene diskusije će ući u zapisnik, predate su sekretaru, ući će u zapisnik. Neka diskusiju pripremi narodna poslanica Nataša Jovanović kojoj je takođe oduzeta reč, ako hoće da uđe u zapisnik. Sada dajem reč narodnom poslaniku Dragoljubu Vojinoviću, a posle njega je narodni poslanik Dragan Tomić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici (evo i ministra - gospodine ministre, pozdravljam i vas), ako mogu najzad da govorim, posle petog najavljivanja najzad sam došao na red da kažem ono što mislim da treba da kažem.
Možda je malo čudno što sam se, obzirom na moje zanimanje, prijavio da govorim u načelu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije.
Međutim, sa moje tačke gledišta, moram neke stvari da pojasnim, iako ovde nije mesto da to elaboriram, a to su - čovek inače formira svoje ponašanje uz nagonsko fiziološko određenje i onim što mi nazivamo nagrade i kazne. Šta su nagrade, o tome neću da govorim, a šta su kazne, to podrazumeva zabrane, i u školi, i u religiji i u državnom aparatu.
Mi danas diskutujemo, a i juče smo diskutovali, o kaznama zbog krivica koje definišemo i o veličini i vrsti kazni koje treba odrediti.
Najpre, hteo bih nešto da kažem o osnovnoj nagradi ili kazni, a to je odlučivanje o smrti. Silne su hvale juče izrečene, da je esencija ovog zakona ukidanje smrtne kazne. Naš narod kaže - čovek nije osuđen na smrt, čovek je osuđen na život. Pod tim podrazumeva nošenje sopstvenog životnog krsta kao manje ili više tegoban život.
Prema tome, sa mog aspekta to se i podrazumeva u ukidanju smrtne kazne i mislim da tome ne treba davati neku posebnu pažnju.
Ono na čemu bih se zadržao ovde to je da Predlog zakona uvodi i neke nove odrednice kao krivična dela u domenu mog zanimanja i delatnosti kojom se bavim više od 40 godina. To je oblast zdravstva i ja sam to protumačio kao pokušaj da se ova oblast reguliše Krivičnim zakonom više nego što je do sada bila regulisana.
Međutim, odmah moram da kažem da tu postoje izvanredne opasnosti ako bude, kako reče gospodin Mamula, laičkog pristupa u pisanju ovog zakona, ako je on neprimenjiv zbog tog laičkog pristupa ili ako je neprimenjiv sui generis, što znači da ćemo imati veliki broj problema, jer je zdravstvo jedna od najosetljivijih društvenih delatnosti i sa socijalnog i sa aspekta ljudskih prava i sa etičkih aspekata.
Najpre o onome sa čime se slažem u zakonu. Nova odrednica je krivično delo nadrilekarstva, iako se može reći da u Srbiji postoji tradicija nadrilekarstva. Setimo se rodonačelnika naše države - Kodža Miloš je lečen od nadrilekara, a ne od narodnih vidara, ne od školovanih. Ipak smatram da ova odrednica treba da bude u ovom zakonu.
Međutim, čini mi se da je akcenat stavljen na korupciju u zdravstvu. Ono što je gospodin Kurjački rekao, izgleda da se sada pokušava da se ta korupcija razvrsta, odnosno kako se to moderno kaže, da se locira u domenu zdravstva, školstva. U zdravstvu ona verovatno postoji, ali ne u toj meri koliko se o njoj govori. Ja ću izneti dokaz. Na nju je ukazano na način koji je predimenzioniran i o tome govori jedan član zakona, član 126, na jedan, ja bih rekao čudan (ne bih rekao jednu oštru reč - besmislen) način, a to je nepotrebno lečenje.
Lekar sam skoro 40 godina, živim u lekarskoj porodici i svi su mi lekari. Veoma često kažemo - nisu ti potrebni lekovi za to oboljenje, jer će samo po sebi proći. Znam za izraz - nesavesno lečenje; ono je sankcionisano, ali - nepotrebno lečenje - to nikada do sada nisam čuo niti mogu to da objasnim. Ne znam, pitao bih gospodina ministra zašto u sankcionisanju zloupotrebe položaja gde je potrošen novac nije napisao - nepotrebno trošenje novca? Očigledno je da je ovde pokušano da se korupcija na jedna veoma nevešt način dokaže, pokaže i da se pokaže da stvaramo instrumente za borbu protiv te korupcije.
Druga stvar na koju bih hteo da ukažem, i na ovom primeru molim ministra da stvari jasno definiše, primereno nelaičkom poimanju zakona, jer će konfuzije i posledice biti katastrofalne i za onoga ko sudi i za onoga kome se sudi; radi se o etičkim problemima koje zakon izaziva, što bih ilustrovao članom 122a. On glasi - ko znajući da je zaražen naročito opasnom bolešću, zarazi tom bolešću drugoga koji nije znao ili nije mogao da zna za njegovu bolest, kazniće se zatvorom skoro do pet godina.
Pitao sam gospodina ministra šta je to naročito opasna bolest, nadam se da nije antraks. Moje naslućivanje je da se radi o pošasti ovoga vremena - AIDS-u ili sidi, kako se to kaže. Međutim, moram da kažem, gospodo, iako nije čas da ja ovde držim jedno medicinsko predavanje, a i nije mi to bliža oblast - moje kolege su pokazale da izvestan broj HIV zaraženih, osobito žena, i posle osam godina ne pokazuju znake oboljenja. To je regulisano na jedan etički način. O zaraženosti HIV virusom zna samo jedan lekar. Upozorava se porodica, upozorava se suprug, upozorava se pacijent. Ako radi u zdravstvu mora da nosi duple bandaže kod povrede, rukavice, inače će izgubiti radno mesto.
Jedna je činjenica koju vam moram objasniti. Procenat i mogućnost zaraženja HIV virusom je uporedan procentualno sa ekskretima, odnosno sekrecijama. Žene nisu u stanju da baš svakoga zaraze. Ukoliko bi se taj etički momenat prenebregao i neko saznao da je neko oboleo, a nije u stanju da mu prenese bolest, on može završiti na robiji od pet godina, a da ne govorimo o onome ko ima znake oboljenja - taj nije za robiju, taj je za prinudno lečenje, jer neće dugo živeti, od dve do tri godine.
Zašto sam ovo rekao? Rekao sam zato što treba jasno definisati šta su odrednice koje se u ovom zakonu postavljaju, govorim sa aspekta moga zanimanja, i one treba da se poprave. Otuda su podneseni mnogi amandmani Demokratske stranke Srbije, kojoj ja pripadam, a mislim da sam bio jasan zašto ih treba prihvatiti. Ko ne razume može doći da mu objasnim nasamo.

Reč ima narodni poslanik Dragan Tomić, a posle njega narodna poslanica Nataša Milojević.

Poštovana gospodo narodni poslanici, kao što je naš uvodničar Zoran Nikolić rekao, poslanička grupa Socijalističke partije neće podržati ovaj predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona, jer mislimo da ovo nisu dovoljne izmene, da je trebala da ide kompletna izmena krivičnog zakonodavstva na saveznom nivou. Pošto su ovde pobrojana brojna dela u raznim oblastima, koja su nastala kao novotarija ovog vremena, mislimo da bi ozbiljna i korenita promena poreskog sistema, Zakona o kontroli i naplati javnih prihoda, Zakona o stečaju i likvidaciji i Zakona o ličnom radu, a to su inače savezni propisi, značajno popravila stanje i onemogućila postojanje raznih vrsta krivičnih dela, koja su ovde nabrojana.
Kada imate u jednoj oblasti kao što je primena poreskih zakona razne izvore za korupciju, koja se pojavljuje u raznim vrstama obavljanja delatnosti (a pominje se zdravstvo, prosveta, korupcija u državnim organima, u pravosuđu i pobrojane su maltene sve oblasti društvenog života), sve se to reguliše poreskim propisima, tako što ćete građane naterati da podnose poreske prijave za svaki posao koji obavljaju i plaćaju porez po stopi koja je propisana po zakonu.
Mi danas imamo situaciju, zbog neregulisanog stanja u poreskoj oblasti, da postoje brojni propusti, manjkavosti i pojave koje su nastale pre svega zbog nemogućnosti države da ozbiljno finansira određene oblasti, a tu pre svega mislim na prosvetu, zdravstvo, pravosuđe i funkciju državne uprave, posebno na kontrolnu funkciju državne uprave. U ovom periodu, zadnjih pet-šest meseci, dobili smo jedno šest-sedam kojekakvih komisija koje će se baviti tzv. strateškim pitanjima u tim oblastima, pre svega u borbi protiv korupcije i mita, protiv morala ili nemorala itd. Znači, po raznim pitanjima, ali nismo dobili način kako da se to prekine. Prekida se poreskom politikom i jedini način je poreska politika i kontrola kod jednog organa.
Vi danas imate pred državom sedam kontrolnih funkcija u toj oblasti; ako uzmemo i funkcije pravosuđa, to je onda već devet funkcija. Prema tome, pošto nema ozbiljne saradnje u tome (iako postoji priča da postoji saradnja, ja mislim da ne postoji, posebno u organima ove kontrole), prosto je nemoguće onda ostvarivati pravu funkciju.
Kada govorim o delu koji se tiče nasilja nad pripadnikom drugog naroda, etničke grupe ili verske zajednice, prosto stičem utisak da je ovaj član opredeljen za srpski narod. Prosto je neverovatno da u ovom momentu imamo takvu tendenciju, iako je poznato da u zadnjih 10 godina nije bilo etničkog nasilja u Srbiji od strane pripadnika srpskog naroda ni nad jednim pripadnikom nacionalne manjine i druge verske grupe, da ovde dobijamo jedan član koji mene navodi na tu činjenicu da prosto upozoravamo pripadnike naroda da vode računa kako se ponašaju.
Beograd je multikonfesionalni grad sa pripadnicima raznih naroda i narodnosti i nikada ga nije odlikovala takva vrsta nasilja. Ostajalo je uvek pred građanima da se opredele kako će da žive sa svojim komšijama i Beograd je karakterističan primer po tome, a ja mogu reći i Autonomna Pokrajina Vojvodina svakako.
Bili smo svedoci u zadnjih 10 godina stalnog nasilja, od ubistava do iseljavanja, pretnji i ucena, i danas imamo na terenu tri opštine dole u južnoj Srbiji, Bujanovac, Preševo i Medveđu, odakle se Srbi masovno iseljavaju. Kako to sprečiti? To je jedan od oblika nasilja. Da li smo primenili koju državnu meru da sprečimo te oblike nasilja nad građanima srpske narodnosti na tom prostoru? Nismo, iako smo sa ove govornice u više navrata o tome govorili i pokušavali da nešto kažemo.
Da se vratim na ovu priču o korupciji. Ona će postojati u svakom društvu i postoji. Nije srpsko društvo specifično kao kategorija. Samo pitanje je - kako se borimo protiv toga. Ne možemo se boriti apelima, već jasnom državnom kontrolom, a kontrola može nastati tako što ćemo državne organe, koji se pre svega bave poreskim zakonodavstvom, podići na najviši mogući evropski nivo.
Evropu odlikuju, onu o kojoj vi pričate, kontrolni organi sažeti u jednoj službi koja se zove finansijska policija. Ne postoji sedam ili osam paralelnih organa, sa svim ovlašćenjima, u primeni propisa. Najznačajniji organi su republičke, odnosno uprave prihoda sa jasnim i temeljnim zadacima na naplati poreskih obaveza i poštovanju poreskih propisa. Zato nam je neophodno realno poresko oporezivanje. Ono će samo zaustaviti značajne priče o korupciji i naterati građane da plate svoje obaveze.
Nije problem za državu ako neko treba da plati 200 dinara ili 2.000 dinara poreza, problem je onaj ko treba da plati 200 miliona. Tu su izvori i tu su evidentne priče. Nemojte više pričati o borbi protiv korupcije. Pričajte o borbi protiv sive ekonomije, jer ćete se onda naći na terenu jake srpske države. Na svaki drugi način ovo je samo mešanje teza i nikakva realizacija u interesu građana i države. Hvala lepo.

Zahvaljujem narodnom poslaniku. Reč ima narodni poslanik Nataša Milojević, a posle nje Miloš Lukić.

Dame i gospodo, drage kolege, gospođo Mićić, dragi gosti iz "Otpora", predstavnici Vlade trenutno odsutni, govorimo o Predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakona Republike Srbije. Nadam se da ćemo se saslušati dok govorimo o viđenjima i predlozima onih koje u ovoj skupštini ja predstavljam, i one poslaničke grupe kojoj u ovoj skupštini pripadam, poslaničke grupe Demokratske opozicije Srbije.
Slušajući komentare i izjave o osnovnom tekstu zakona i o predlozima izmena i dopuna ne mogu da se otmem utisku da je ovo presudan momenat između arhaičnog i novog; ne mogu da se otmem utisku da za reforme mnogi još nisu spremni ili ne znaju njihovu suštinu; ne mogu da se otmem utisku da konzervativni tekst i sadržaj KZ, kako ga zovu, mora konačno biti prevaziđen i izbačen iz upotrebe.
Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakona sadrži mnogo toga, ali ne sadrži jednu od osnovnih stvari. To je inventar i, naravno, to zakon ne može, ali pada u oči da je inventar krivičnih dela koja su činili eksponenti bivšeg režima do oktobra 2000. godine tako ogroman i tako značajan da nijedan sadašnji ili budući tekst Krivičnog zakona neće moći da sagleda sva ta krivična dela.
Samo se setite na koji način je ugrožavano jedno od osnovnih ljudskih prava - izborno pravo. Samo se setite na koji način su službena lica zloupotrebljavala svoje položaje u brojnim (na hiljade slučajeva) hapšenjima članova "Otpora" i drugih koji su se suprotstavljali režimu. Samo se setite šta je bio epilog izborne krađe.
Mislim da je ohrabrujuće što ćemo ipak pristupiti izmenama Krivičnog zakona, ali me ne hrabri činjenica da ne postoji inventar nekadašnje krivice. Nadam se da će nosioci pravosudnog sistema ovo sagledati i da će napraviti bar nekoliko koraka u tom pravcu.
Šta je doneo Predlog izmena i dopuna zakona? Koje su to, po našem, socijaldemokratskom pristupu, ključne stvari.
Prva je ukidanje smrtne kazne. Druga je ona koja se odnosi na ugrožavanje, odnosno sankcionisanje ugrožavanja ljudskih prava. Pominje se sankcionisanje nasilja nad pripadnicima drugog naroda ili drugih naroda. Oslanjajući se na Zakon o zaštiti manjina, usvojen u načelu u Saveznoj skupštini, radujem se što ćemo moći da govorimo o kažnjavanju nasilja nad pripadnicima drugih naroda. Svedoci smo brojnih dela koja o ovome govore. Svedoci smo takvih dela u svim krajevima naše zemlje, svedoci smo takvih dela u Vojvodini, koja je višenacionalna, u Sandžaku, a naravno i na Kosovu.
Jedna od prednosti teksta predloga za izmene i dopune ovog zakona jeste što su sankcije takve da pretpostavljam da će delovati preventivno, a ne stimulativno.
Ono što ovaj predlog takođe tretira, možda ne na zadovoljavajući način i otud se nadam da će usvajanjem amandmana biti korigovan i poboljšan osnovni tekst predloga, odnosi se na seksualno zlostavljanje i nasilje u porodici. Obe teme su tretirane u javnosti, ali nikada nisu u zakonodavstvu našle prostor, koji tim temama i tim sankcijama pripada.
Svedoci smo brojnih događaja nasilja u porodici (a ova skupština se time bavila ravno pre sedam meseci), oblika i formi seksualnog zlostavljanja, ali nisam sigurna da su svi shvatili poruke glasanja ove skupštine 11. jula o tome kako se može sankcionisati onaj ko sa pozicije službe ili službenog položaja nekoga seksualno zlostavlja.
Nisam sigurna da će mnogi shvatiti, i posle usvajanja ovog teksta zakona, ali zakon je okvir. Zakon je obaveza. Zakon pišu ljudi, ali zakon i primenjuju ljudi. Nadam se da važi da niko nije iznad zakona, ali očekujem da oni koji će ga primenjivati neće biti ispod zakona, odnosno ispod onog što zakon od njih očekuje.
Moram ovaj žamor da prekinem jednim neverovatnim svedočenjem, ako uspem naravno, juče objavljenim u dnevnim novinama: "Donošenjem presude pred Okružnim sudom u Novom Pazaru završeno je suđenje Muzaferi Rizvanović, ženi koja je pre oko dva meseca ubila svoga muža. Na ovakav očajnički čin Muzafera se odlučila posle 17 godina psihičkog i fizičkog zlostavljanja i torture, posle batina, pretnji i nadljudskog ponižavanja."
Epilog ove priče je osam godina zatvora za Muzaferu, a iza nje je ostalo troje maloletne dece. Ono što se zamera pravosuđu, možda neopravdano, jeste kratak sudski postupak. Ono što ja, kao jedan od boraca za zaštitu ženskih ljudskih prava, zameram jeste nefer i nepravedno suđenje. Mislim da najmanje što Muzaferi i sličnima dugujemo jeste pravedno suđenje. Gospodin Batić nije trenutno tu, ali verovatno čuje da apelujem da se suđenje Muzaferi ponovi. Ne zloupotrebljavam ovu govornicu. Govorim samo o stavkama, odnosno članovima Predloga zakona koji se odnose na nasilje u porodici i duboko podržavam predloge mojih kolega Leile Trifunović i Stevana Lilića, predloge amandmana koji se na ovu problematiku odnose.
Ali, da se vratim temi seksualnog zlostavljanja i da vas podsetim da je reakcija na te događaje uvek ista - seksistička. Niko nikada nije sebi priznao do kraja da li je seksualno zlostavljanje nešto što je samo nasilje nad ženskim polom ili oba pola. Ni ovaj predlog zakona, pa ni amandmani ne sankcionišu ili ne tretiraju ovaj problem sa istog stanovišta. Nadam se da ćemo u trećem milenijumu sazreti, porasti i da ćemo uočiti da seksualno zlostavljan može biti svako, bez obzira na pol, i, nažalost, bez obzira na uzrast.
Amandmani Socijaldemokratije koji tretiraju ovu temu, kao i druge teme koje se odnose na prinudu na polno opštenje, tiču se budućnosti. Možda sada, u ovom trenutku, još uvek ne postoji dovoljan nivo društvene svesti da je seksualno zlostavljanje jedan od najvećih ili najznačajnijih oblika kriminalnih radnji danas.
Neću vas daviti statistikom, jer statistika, onima koji ne razumeju, ne govori ništa. Reći ću vam samo da su žrtve na različite načine, bilo na poslu, u porodici naročito, ogromne i brojne. U svetu postoje apeli brojnih nevladinih organizacija, a ovde nažalost malobrojnih, ali pre svega hrabrih nevladinih organizacija, da se pravo na zaštitu od seksualnog zlostavljanja i zakonom predvidi. Samo taj napor je učinio da mi kao poslanici sprovedemo takvu vrstu apela i u tekst amandmana i, nadam se, u konačan tekst zakona.
Juče je neko rekao da računa na novi pravosudni sistem i na nove sudije u našem novom sistemu. Krivični zakon ne vidim samo kao pravnu vrednost ili pravno uređenje države, vidim ga kao odraz društvenih i moralnih vrednosti ili, nadam se, novog uspostavljenog moralnog principa u našem društvu.
I, kad sam kod pominjanja moralnog principa, oprostiće mi oni čije neznanje možda ne doseže dovde, ali ja ću ih upoznati sa moralnim principima zacrtanim još u petom i početkom četvrtog veka pre nove ere. Kaže ovako: "Ništa posebno ne tražim, samo, kao što sam vam oduvek govorio, hoću vas, zagledane u sebe, to je usluga koju mi uvek morate činiti, kao što je to moja usluga činjena vama" - Sokrat.
Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, uvaženi gosti, kad je reč o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, nameće se jedan utisak - da imamo određenu protivurečnost u samom obrazloženju za donošenje ovog zakona.
To obrazloženje sastoji se u tome što se konstatuje da je trenutno nedovoljno oštra kaznena politika u našoj državi. Mi, kao stranka SSJ, pozdravljamo sve one korake koji vode ka tome da se kaznena politika pooštri, da se što bliže određena krivična dela preciziraju i da se sankcije za njih tačno utvrde.
U čemu se sastoji ova protivurečnost - sastoji se pre svega u tome što mi imamo ukidanje smrtne kazne, a to je otprilike i najveće ublažavanje koje je obuhvaćeno ovim zakonom. Ima puno razloga što smatramo da je ukidanje smrtne kazne preuranjeno u ovom društvu i u ovoj državi, koja se nalazi u jednom post-ratnom periodu, gde je deo teritorije još uvek pod okupacijom, kada mnogi odnosi nisu regulisani i imamo mnoge oblike kriminala, a posebno onog opšteg, kojim su ugrožena najosnovnija ljudska prava - pravo na život, zatim, mnoga dela koja se čine iz koristoljublja. Možda u nekom sledećem periodu, možda onda kada se kod nas ekonomski, društveni i ostali uslovi budu stekli da se ova kazna ukine.
Kod građana je diskusija o ovom zakonu posebno izazvala pažnju u delu koji se odnosi na zaštitu maloletnika. Međutim, ovim izmenama je samo dodato delo otmice maloletnog lica, i ono je obrađeno, ali mi smo došli do zaključka da posebnu pažnju treba posvetiti zaštiti maloletnika od opojnih droga.
Svakodnevno u štampi čitamo izveštaje po kojima se nagađa ili precizno govori o procentima učenika u srednjim, a sve više i u osnovnim školama, koji su uživaoci droge. Ti procenti su zapanjujući i svako ko iole misli na budućnost naše omladine i naše dece treba o tome ozbiljno da razmisli. U tom delu sigurno treba pojačati i sankcije.
Pitanje usitnjavanja krivičnog dela korupcije je takođe, po našem mišljenju, bespredmetno; mislim da je tu samo uneta dodatna zabuna deljenjem na korupciju po raznim oblastima.
Jedno pitanje se posebno nameće, a to je pitanje povrede ugleda Republike Srbije. Tu imamo ublažavanje sankcija koje smo do sada imali, a ako tome dodamo i pojačavanje sankcija prema pripadnicima drugih nacionalnosti, čini mi se da se kroz izmene ovog zakona proteže jedna nit, da Srbija i izraz - Srbija sve manje treba nešto da znači, a da će ostati zaštićena samo Republika kao takva; njeni organi biće dostupni svakome, da ih vređa i da nanosi određene uvrede ovoj državi na taj način.
Još jedna oblast koja neposredno nije obuhvaćena ovim izmenama i dopunama zakona, to je pitanje velikog broja propisa, a na to smo i ranije ukazivali, kojima su uređena krivična dela; to su Zakon o oružju i municiji, Zakon o gradnji, itd. Smatramo da sva krivična dela treba da budu kodifikovana u Krivičnom zakonu, iz prostog razloga što će to kod onih koji primenjuju propise, a to su sudije, izazvati veću pažnju i biće ozbiljniji i u samoj primeni ovih propisa, mnogo više će se voditi računa kada budu u Krivičnom zakonu, nego ovako.
Imamo puno primera za to, nego vreme ne dozvoljava, pa možemo nekom drugom prilikom o tome. Zahvaljujem.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Srđan Sikimić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je nesumnjivo da je ukidanje smrtne kazne i pojava novih oblika devijantnih ponašanja nužno nametnula potrebu da se menja postojeći Krivični zakon.
U skladu sa takvim okolnostima, izrađen je i ovaj tekst Predloga izmena i dopuna Krivičnog zakona Republike Srbije. Sve izmene, ako ih analiziramo, kreću se ili od usaglašavanja sa novonastalom situacijom, ili u delu koji se odnosi na konstituisanje novih krivičnih dela ili novih oblika postojećih krivičnih dela.
Naravno da je ovo istovremeno bila i prilika da se u zakon ugrade iskustvene norme, u delu koji se odnosi na propisane sankcije u postojećem zakonu, i da se iskustvene norme, koje su se iskristalisale u praksi, ugrade u ovaj predlog zakona, sa jednim osnovnim ciljem - da se stvore realne osnove za ujednačenu kaznenu politiku na teritoriji Republike Srbije.
Ako prihvatimo da su ovo okviri u kojima se kreće novi predlog zakona, u delu izmena i dopuna, onda mislim da, nesumnjivo, taj zakon mora dobiti našu podršku u načelu.
Ja se ne bih složio sa nekima od prethodnika, koji su izneli stav da zakon nije dobar. Odsustvo pojedinih rešenja koja se tiču izostanka nekih pojava, koje smo već nazvali novim krivičnim delima, kao npr. takozvana kompjuterska dela i slično, nisu osnova za kritiku ovog teksta.
Oni su osnova za našu načelnu raspravu, koja, po meni, treba da ukaže na određene pojave i da evidentira i locira određene pojave sa takvog aspekta da izazivaju određenu zakonodavnu intervenciju u tom segmentu koji smo locirali kao problematičan. To je, po meni, svrha načelne rasprave.
Nažalost, naša procedura je propisana Poslovnikom, u tom delu je oskudna i onemogućava nas da ono što mi u načelnoj raspravi evidentiramo kao problem, istovremeno ugrađujemo u tekst zakona, već nas tera da to uradimo u nekoj ponovljenoj proceduri, kroz ponovnu izmenu nekog od zakonskih projekata.
Na nama je sada, u ovom trenutku jedino je moguće ono što nam Poslovnik dozvoljava, da kroz čitavu paletu, po meni, kvalitetnih amandmana, odabirom najkvalitetnijih poboljšamo ponuđeni nam tekst. Mislim da se u svakom slučaju, ako damo podršku u načelu, moramo složiti sa činjenicom da pojedine odredbe i pojedina rešenja trpe kritiku. Ne pledirajući da ovde govorim o stručnoj analizi, smatram da ima potrebe ukazati na pojedina rešenja koja bi zavređivala vašu pažnju.
Dosta je ovde bilo reči o članu 5, koji predviđa uvođenje novog člana, novog krivičnog dela, sa članom 60a, a to je nasilje nad pripadnikom drugog naroda, etničke grupe ili verske zajednice. Jesam za konstituisanje ovakvog krivičnog dela, ali nisam za tekst koji je ponuđen. Tekst koji je ponuđen otvara mogućnost raznih zloupotreba svih učesnika u krivičnom postupku, iz sledećih razloga: u stavu 1. on predviđa mogućnost nehata, a u stavu 2. govori o umišljaju koji nije upravljen na pripadnika drugog naroda, verske zajednice ili etničke grupe, već je taj umišljaj upravljen na nanošenje teške telesne povrede itd.
Ovakva formulacija je, po meni, nedopustiva, jer pripadnost drugom narodu, etničkoj grupi ili verskoj zajednici ne može biti bitan element jednog krivičnog dela, već može biti samo element vinosti okrivljenog u tom postupku. Posebno treba imati u vidu da će, ako ovakva formulacija zakonskog teksta ostane, u višenacionalnim sredinama, naročito treba imati u vidu teritoriju Vojvodine, gde ima pripadnika više od 28 raznih naroda i narodnosti, dolaziti do zloupotrebe. Ove zloupotrebe će u procesnom smislu izazivati, praktično, porast ovih krivičnih dela. Na granici smo, obzirom na ovakvu formulaciju, da mnoge radnje koje u ovom trenutku kvalifikujemo kao prekršaje kvalifikujemo kao krivična dela sa vrlo teškim predviđenim sankcijama.
Sledeće delo je u članu 32, koji nosi naslov - nedavanje izdržavanja. Ovde se radi o jednoj terminološkoj nedoslednosti prema postojećim propisima. Ne postoji radnja nedavanja izdržavanja. Prema članu 310a Zakona o braku i porodičnim odnosima, izdržavanje može da se dosudi jedino u novcu, ni na koji drugi način. Ovo dalje znači da bi ovo delo moralo da nosi naziv - neplaćanje izdržavanja.
Dalje, element na osnovu kojeg se utvrđuje krivična odgovornost je da je obaveza izdržavanja konstituisana izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem; obzirom da imaju jedan jedini naziv, a to je (prema članu 16. Zakona o izvršnom postupku) izvršna isprava, nepotrebno je da koristimo nešto za šta u pozitivnom pravu imamo sinonimni izraz. Nadalje, iz ovog teksta treba izbaciti deo koji se odnosi na utvrđivanje obaveze izdržavanja od strane drugog nadležnog organa. Jednostavno, u našem pozitivnom pravu ne postoji drugi nadležni organ koji može da utvrdi obavezu izdržavanja za bilo koje lice.
Član 62. se odnosi na član 216. postojećeg zakona, koji predstavlja novu formulaciju postojećeg krivičnog dela. Međutim, ova formulacija otvara mogućnost da postane sredstvo represije u odnosu i na ustavna i na međunarodno priznata načela prava i slobode čoveka i građanina na kritiku organa vlasti. U ovakvoj formulaciji doći ćemo u priliku da sprečavamo bilo kakvu, da je tako nazovemo, konstruktivnu ili ozbiljnu dobronamernu kritiku organa vlasti i uskraćujemo jedno od osnovnih načela koje je prisutno u svim konvencijama o ljudskim pravima.
Sledeće na šta bih vam ukazao je član 64. koji govori o novoj formulaciji člana 218. koji nosi naziv - širenje lažnih vesti. I ova formulacija, praktično, dovodi do mogućnosti ponovnog uvođenja delikta mišljenja u naš pravni sistem, samo u nešto drugačijem obliku od onoga kojeg smo imali. Zbog čega? Ovde se kaže: "Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove uznemirenje građana..." itd. Termin "tvrđenja" podrazumeva stavove, ocene i shvatanja o pojedinoj pojavi, a ne puko iznošenje činjeničnog stanja. Ako nečije razmišljanje tretiramo kao krivično delo, onda ćemo biti u situaciji da je to potpuno novi oblik delikta mišljenja, što je apsolutno nedopustivo. Tako nešto smo u našoj pravnoj praksi izbacili.
Što se tiče odredbe člana 79, dosta je bilo reči o tome ovde. To je ona odredba člana 255a koja reguliše blaže kažnjavanje, a vezano je i za član 3. stav 3. ovog zakona. Mislim da ovoj odredbi nije mesto u ovom zakonu. Pozdravljam ideju da za ove oblike, kako je to navedeno u zakonu, treba predvideti blaže kažnjavanje, ali ovo bi bila materija saveznog zakonodavstva, iz prostog razloga što je u članu 25. saveznog Krivičnog zakona regulisano da svi oblici saučesništva, odnosno lica iz bilo kog oblika saučesništva mogu biti blaže kažnjena u situaciji kada spreče izvršenje krivičnog dela. Ovde imamo samo drugačiju radnju, a to je "ko otkrije". Jednostavno, mislim da to treba locirati u taj zakon.
Što se tiče grupe krivičnih dela o korupciji, možemo raspravljati o raznim formulacijima ponuđenog teksta. U ovom trenutku to ne bih učinio. Prepustio bih to stručnoj javnosti i praksi. Treba pozdraviti ideju da ono što smo locirali kao problem konačno i sankcionišemo. Ono na šta treba ovde ukazati, a mislim da ima prostora da se kroz amandmane to ispravi, jeste razlika u predviđenim kaznama, koju, u svakom slučaju, treba ujednačiti, jer ne vidim ozbiljnog osnova za različiti pristup. Posebno treba ukazati na to da postoji razlika u kažnjavanju za pokušaj, za, praktično, jedno te isto delo u različitim varijantama, u zavisnosti od učesnika tog postupka.
Konačno, iskoristio bih priliku da ukažem na poslednji član, odnosno na tekst jednog amandmana koji je prisutan. Ne znam tačno čiji je. Amandman pokušava da, kroz prelazne i završne odredbe, reši pitanje sudbine postojećih pravosnažnih presuda za lica koja su osuđena na smrtnu kaznu.
Amandman je dobar, pravno kvalitetan, ali treba ukazati na to da ne bi trebalo da bude predmet naše rasprave, jer opet ovaj zakon ne trpi tu materiju. To je materija Zakona o krivičnom postupku. Taj amandman u suštini, mada je dobar, ne bismi smeli usvojiti, jer ne bi bio u skladu sa postojećim pravnim sistemom. Svakako ga treba prihvatiti kao inicijativu, koju treba pokrenuti u Saveznoj skupštini da se ovo pitanje reši, jer praktično u ovom trenutku ne postoji mehanizam za takvo rešenje. Hvala lepo.