Dame i gospodo narodni poslanici, evo na posredan način da bar jedan amandman Srpske radikalne stranke mogu da obrazložim. Ovog puta se radi o tome da smo se borili za različite vrste ravnopravnosti kroz izmene i dopune Krivičnog zakona Republike Srbije, a čini mi se da predlagač zakona i većina koja ga ovde podržava u Narodnoj skupštini nisu spremni ovog časa da kažu popu pop, a bobu bob.
Naime, smatram da je sloboda veroispovesti garantovana Ustavom Republike Srbije i potpuno je izvedena, do kraja, u ponašanju vlasti prema različitim konfesijama, posebno prema priznatim crkvama koje postoje na tlu Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.
Ako je to već tako i ako je crkva, svaka priznata crkva, slobodna da sa svojim vernicima obavlja verske obrede bez uplitanja države, ako je Francuska buržoaska revolucija odvojila državu od crkve, postoje okviri u koje crkva mora da se uklopi. To su državni okviri i svaki građanin Republike Srbije ima ista prava i obaveze, bez obzira da li je general, sveštenik, profesor, radnik.
Niko nema pravo da koristi veru u svrhe kažnjive zakonom, pa zašto bi to pravo bilo dozvoljeno nekome ko veru prenosi na vernike koji pripadaju njegovoj crkvi. Taj član nikada do sada, do dana današnjeg, nije zloupotrebljavan od strane vlasti, bilo kojih vlasti koje su birane u Skupštini Republike Srbije. Ne postoji osnov za njegovo ukidanje.
Da su sveštenici punili zatvore, da su proganjani kao u vreme posle Drugog svetskog rata, da su se nad njima iživljavali mladi partijski radnici, to bih prihvatio. Nisu. Ali su, sa druge strane, oni tu slobodu previše koristili i došlo je do zloupotreba sloboda. Posebno kod sveštenika koji na drugom jeziku, a ne na zvaničnim jezicima Republike Srbije, iznose veru pred svoje vernike i koji su zatrovali krv mladih generacija, možda čak toliko da će proteći mnogo godina dok ne shvatimo da je svaki čovek jednak i da rođenjem niko od nas ne stiče nikakve privilegije.
Ovako, izgleda sumnjivo, zašto država baš ovog časa, baš sada kada se uklapa u neke evropske standarde (ali samo u neke, a neke svesno izbegava), zašto baš sada oslobađa od bilo kakvog gonjenja ljude koji zloupotrebljavaju veru, ne koji ispovedaju veru, ne koji prenose veru, nego ljude koji zloupotrebe veru.
To je znak da država ne želi da se brani ni od kakvog neprijatelja, pa će i tu sada da stvori dodatno sebi još više neprijatelja.
Ovaj amandman treba prihvatiti, a zakon treba odbiti. Mislim da ćemo doći i do toga.